AKTUELNO
Stranac AKTUELNO
u svom zavičaju Foto: Matija Krstić
J
10
Povodom novog romana Ono o čemu se ne može govoriti urednica u Laguni Janja Stjepanović razgovarala je sa piscem knjige Elvedinom Nezirovićem
anja Stjepanović: U podnaslovu knjige Ono o čemu se ne može govoriti stoji „Boja zemlje – novo poglavlje“. No očigledno je da nije tek reč o nastavku tvog romana Boja zemlje (Miljenko Jergović je rekao da je možda pre reč o uvodu). Ti se zapravo ovde iznova vraćaš nečemu što je ostalo nedorečeno u Boji zemlje: svom odnosu sa očuhom koji je žrtvovao svoj život da te spase odlaska u logor. Na drugom nivou čini se da je glavna motivacija za ovo, kako pišeš, „kopanje po mrtvom vremenu“ niz pretnji smrću koje 2020. dobijaš na društvenim mrežama od nominalno svojih. Kako su povezana ova dva nivoa? Odnosno, je li knjiga odbrana i razrada izjave zbog koje si dobijao pretnje smrću: naime izjave na Federalnom radiju da su sve tri strane (sva tri naroda u BiH) činile zločine u ratu? Ili pretnje počinju da prizivaju stare traume, utoliko što su neka vrsta potvrde da rat nije definitivno prošao i da mu se zato u književnosti moramo uvek iznova vraćati?
ziva one prethodne, pa su pomenute prijetnje u meni vrlo snažno oživjele događaje iz 1993. i produbile mi osjećanje krivice koju nosim od trenutka kada sam se u autobus za kakvu-takvu slobodu ukrcao ja, a ne Mito. Taj je događaj, dakle, za roman iznimno važan i zbog toga što se dotiče mog osnovnog osjećanja svijeta, a to je osjećanje krivice. Ne govorim ovdje o krivici koja nastaje u monoteističkim religijama, nego o krivici, kako to konstatuje Manuel Vilas u sjajnom romanu koji se zove Ordesa, kao simptomu sile teže i saveza sa zemljom i postojanjem. U širem smislu, iz osjećanja krivice rađa se moralno tkivo, etika, a moral i etika su jedni od pokretača stvarnosti. Bez prihvatanja krivice, bez katarze, u ovim našim posvađanim balkanskim društvima ostajemo taoci najmračnije prošlosti. Bez krivice bili bismo samo mravi, kako to kaže Vilas. Ne znam da li sam htio da u romanu branim ovaj stav, znam samo da sam imao jaku potrebu da ga razložim i objasnim, prije svega, samome sebi. Zapravo, jedino tako sam i mogao da o svemu tome pišem.
Elvedin Nezirović: Iz pozicije vremena, drugi dio romana je nešto drukčiji, jer je pisan iz sadašnjeg trenutka, ali opet, u ogledalu događaja koji je obilježio mojih dvadeset osam poslijeratnih godina i oko kojeg se formirao moj današnji identitet. To je rastanak s očuhom, krajem maja 1993. Problem s traumom – a dobivanje prijetnji smrću jeste traumatično iskustvo – u tome je što svaka nova trauma do-
J. S.: U Boji zemlje pripovedač Elvedin Nezirović, na osnovu albuma porodičnih fotografija koji je slučajno pronašao, rekonstruiše lanac porodičnih zbivanja i sudbinu jednog po jednog člana porodice, da bi uz to oslikao i duh vremena i istoriju jedne zemlje. Roman otvara i zatvara priča o odsutnom ocu, tvom ocu koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada si imao samo sedam meseci.
Ono o čemu se ne može govoriti takođe je priča o očinskim figurama: pre svega, tvom očuhu Miti koji ti je ustupio mesto u autobusu koji vozi do slobodne teritorije, a onda i o tvom ujaku Ibri, koji je isto preživeo logor i koga na jednom mestu u romanu i zoveš „daidža-otac“. Tu je na kraju i figura samog pripovedača kao brižnog oca. Predstavljaju li očinske figure neku normu i moralno uporište u anarhičnom zverinjaku pripovedačeve svakodnevice? E. N.: Boja zemlje je roman o ocu, dok je Ono o čemu se ne može govoriti roman o odnosu s očuhom, ali oba, u suštini, govore o majci. Ona je centralna figura u čijoj sudbini se zrcale sudbine svih drugih likova – njenih muževa, sinova, braće, roditelja, unuka... Njen odnos s najstarijim djetetom, iliti pripovjedačem, kakogod, jako je kompleksan – s jedne strane zatvoren, krut, ispunjen njenim strahom, životnim nedoumicama, željama i dilemama, a s druge, opet, roditeljski topao, brižan, prepun ljubavi i žrtvovanja.
Meni je oduvijek bio važan prostor, kontekst, geografska ili urbana zona u kojoj se moje ja ispisuje svojim djelovanjem, kretanjem, interakcijom s drugim ljudima
