INTERVJU
PORODIČNE LEGENDE KAO ANTIČKE TRAGEDIJE U ekskluzivnom intervjuu za Bukmarker pisac Dejvid Van govori o novoj knjizi Jarčeva planina i otkriva svoja razmišljanja o postavci dobra i zla u ljudima Razgovarala: Nevena Milojević Foto: Mathieu Bourgois
P
re dve godine Dejvid Van je posetio Beogradski sajam knjiga i sve nas šarmirao svojom neobičnom ličnošću i raznolikim životnim iskustvom. Bio je brodograditelj na Aljasci i kapetan, a posle proboja njegove prve knjige Legenda o samoubistvu napustio je Ameriku i otisnuo se na put po svetu brodom koji je sam izgradio. Ima čirokansko poreklo, a kao mali zaista je išao u lov na jelene sa dedom i ocem, kao što to čini junak njegove knjige Jarčeva planina, koja se nedavno pojavila u izdanju Lagune. Dok smo se družili, delovalo je neobično da je taj jednostavan i otvoren čovek napisao knjige koje sirovo obrađuju traumatično porodično iskustvo. Nedopustivo je tumačiti knjige jednog pisca preko njegove ličnosti. Ali u ovom slučaju analogiju je teško izbeći. Jarčeva planina se čini manje ličnom pričom od druge Vaše knjige Legenda o samoubistvu koju je Laguna objavila, a opet je duboko ljudska na jednom univerzalnijem nivou. Da li ste i ovde izneli „meso“ svog iskustva?
14
Jarčeva planina je zapravo autentično ime planine u Kaliforniji, gde je moja porodica posedovala lovački ranč. Sa jedanaest godina zaista sam morao da ubijem svog prvog jelena i pojedem njegovo još živo srce i sirovu džigericu da bih postao čovek. Ubio sam dva tog vikenda, a drugog sam ranio u kičmu i morao da ga potom dokrajčim izbliza. Dešavanja u knjizi ipak su drugačija; deda postaje mnogo veći i važniji lik, a scena sa lovokradicom nije se odigrala u stvarnom životu. Ali ova knjiga je smeštena u sveti predeo za muškarce iz moje porodice. Kada sam završio pisanje, osećao sam se kao da sam zaista završio i sa pisanjem uopšte i da nikad više neću napisati novi roman. I dalje je ovo moja omiljena knjiga koja me je najviše iznenadila, najčudnija, najcelovitija, sva iz jednog dela. Šta je onda spona između Jarčeve planine i Legende o samoubistvu? Čini se da se obe opsesivno bave porodičnim nesrećama u arhetipskim dimenzijama antičke tragedije?
Istina je da pišem antičke tragedije koristeći svoje porodično nasleđe. Kod grčkih tragedija volim što junaci nisu neprijatelji. Oni su bliski, vole jedni druge. Ali pošto je njihovo ponašanje vođeno podsvešću i van kontrole, oni strašno povređuju jedni druge. Jarčeva planina je ključ za razumevanje svih tragedija koje sam napisao zato što je to predstava pakla, prirodnog ishodišta tragedije. Tragedija je predstava unutrašnjeg osećanja da smo loši ili nedovoljno dobri, koja postoji u svima nama, a pakao kompletira sliku koju imamo o sebi. Knjiga u pozadini obrađuje i rat u Vijetnamu i nasilje američkog društva. Ova knjiga naročito ima smisla ako uzmemo u obzir moje čirokansko nasleđe. Hrišćanstvo je Indijancima oduzelo religiju i kulturu, pa moja knjiga linčuje Sveto Trojstvo u svojevrsnoj nesvesnoj osveti koju nisam planirao, ali ima smisla imajući na umu moje poreklo. Kako ste došli na ideju da oko jedne anegdote postavite ceo roman? Šta ova priča predstavlja kroz alegoriju?
