KNJIŽEVNA KRITIKA
KNJIŽEVNA KRITIKA
Vatromet emocija Neobičan, težak, ali i blistav život najpoznatije meksičke umetnice, kroz prizmu njene ljubavno-bračne priče sa slikarom Dijegom Riverom, osvetlila je književna teoretičarka i pisac Karolin Bernard u romansiranoj biografiji Frida Kalo i boje života Piše: Aleksandra Đuričić Foto: @just.took.the.right.book
Ž
ivot i delo meksičke slikarke Fride Kalo (1907–1954) inspirisali su brojne publicističke knjige i romane. Njenu najpoznatiju biografiju napisala je Hejden Herera. Nobelovac Le Klezio napisao je knjigu o Fridi i njenoj najvećoj ljubavi Dijegu Riveri, a krajem prošlog veka otkriven je i objavljen čudan i potresan dnevnik Fride Kalo (preveden i objavljen kod nas 2002. godine). Književna teoretičarka i pisac Tanja Šile odabrala je da pod pseudonimom Karolin Bernard objavi interpretaciju čudnog, teškog i blistavog života najpoznatije meksičke umetnice, koja za života nije primila ni deo priznanja za svoj rad i talenat u odnosu na to koliko je interesovanje izazvala kada je, tri decenije nakon smrti, otvorena njena zaostavština. Centralno mesto u romanu zauzima ljubavno-bračna priča dvoje umetnika, slavnih i neobičnih, koji su spojili sudbine prepletene umetničkim porivom ne samo prema slikarstvu već i prema životu samom, živeći ga na originalan i za većinu veoma neuobičajen način. Dijego Rivera bio je već slavan slikar, pre svega murala, kada je upoznao dvadeset godina mlađu Fridu koja je već bila obeležena teškom saobraćajnom nesrećom. Usledile su muke, bolovi oporavka, bezbrojne operacije kičme i noge, što je Fridu u potpunosti okrenulo prema slikanju kao smislu postojanja i nade u život. Zaljubivši se sa svega dvadeset godina za čitav život u čoveka koji ju je obožavao, ali i imao veoma fleksibilne pojmove
26
o vernosti, stavila je sebi svojevrsnu ogrlicu od trnja, kako je sebe naslikala na jednom od brojnih autoportreta koji su oslikavali njena duševna stanja. Uz Dijega je bila voljena, pažena, podsticana da slika, ali i izneveravana, ostavljana, uvređena zbog drugih žena koje su neprekidno prolazile kroz njegov život. Karlos Fuentes napisao je nadahnuti esej-predgovor njenom Dnevniku, u kome poseban akcenat stavlja na neobičnu karmalnu vezu Fridinog slikarstva i nesreće koja joj se dogodila kada je imala samo sedamnaest godina. Fizičke muke pretočene na platno urodile su neobičnim, često i mučnim slikama njenih patnji, pobačaja i operacija od kojih je poslednja bila amputacija noge. Ali sjaj slikarske mašte učinio je da ona pomoću odeće, a naročito originalnog meksičkog nakita i svoje duge bujne kose, napravi svojevrsno platno, osmisli pojavu po kojoj će ostati upamćena i kojom je privlačila pažnju gde god bi se pojavila. Njene našušurene duge suknje krile su bolesnu nogu, kratke vezene bluze meksičke narodne nošnje isticale su gracilnu lepotu torza, dok je uplitanjem traka i cveća u kosu i brojnim ogrlicama, naušnicama, prstenjem skretala pažnju na lepotu svoje duše, originalne, talentovane i nesrećne. Posebno mesto na njenim platnima zauzimaju višestruke trudnoće koje nije mogla da iznese. Te potresne slike ženske patnje prva je iznela u javnost, postajući tako sveštenica ženskih muka koje su se oduvek odvijale u tišini i skrivene od pogleda.
Frida Kalo bila je hrabra žena na mnogo načina, ne samo u podnošenju svojih fizičkih nesreća. Njene čudne vanbračne veze završavale su se uvek u Dijegovom zagrljaju, koji je bio njena inspiracija i snaga. A izložbe njenih slika u Njujorku i Parizu otvorile su joj vrata sveta iz kog se uvek vraćala u Meksiko, u svoju rodnu kuću zvanu Kasa Azul. Sve detalje njenog inspirativnog života Karolin Bernard pretočila je u pitku i lako čitljivu prozu jednostavnih rečenica koje prate biografske podatke i rukovode se prizorima sa Fridinih slika. Čitaocu koji možda i ne poznaje ove slike, mada takav neće ni čitati ovu knjigu, biće jasnija geneza jednog originalnog opusa koji se nadahnjivao folklorom i svetlošću Meksika, ali i ljubavlju i nesrećom, večitim pratiocima svakog ljudskog života. Još jedna velika inspiracija Fride Kalo bio je čarobni svet vegetacije njene domovine, žarke boje napojene suncem u koje se oblačila i koje je prenosila na svoja platna. Taj vatromet emocija u svim oblicima za nju su, osim slikanja, bili i: fizička ljubav, kuća, kuvanje, gleđosano posuđe, voda, čistoća, bašta, kamenje, biljke, nakit, tekstil, pa čak i strašni korseti od gipsa ili kože koje je morala da nosi zbog teško povređene kičme. Zato „boje života“ u naslovu ove knjige najbolje oslikavaju svet u kome je provela svoj kratki život i otišla u večnost sa željom da se ne vraća. Jer ponovo se nikako ne može roditi još jedna Frida Kalo, a bilo šta drugo bilo bi ispod njenih očekivanja. ■
