TEMA BROJA
Klasici vs. savremenici
TEMA BROJA
Kako birate knjige – po preporuci kritike, poznatih ličnosti, prijatelja, ili po sopstvenom nahođenju? Imate li kućnu biblioteku ispunjenu klasicima zato što je to „društveno prihvatljivo“ ili zato što vam zaista leže te priče, ili vašem senzibilitetu ipak više prijaju savremeni naslovi, tema je koju ispituje Nevena Milojević iz Foreign rights sektora Lagune
Foto: iStock
D
a li treba da čitate klasike ili savremenu književnost? Svi se kunu u Dostojevskog, a čitaju njegove redove kao svetinju, što će reći šturo i retko, da ne skrnave visoku umetnost, koja ionako nije dostupna za razumevanje smrtnicima. Kvazielitisti izvlače velika ruska imena iz rukava da bi ispali načitani u društvu. Takođe, savremena književnost nije prošla sud vremena, pa je samim tim uglavnom podložna trendovima i trivijalnostima koje naše, ne baš uzvišeno vreme nosi.
Ili pak neko čita samo ono što Njujork tajms, Sandej tajms i druge relevantne liste izbacuju, što preporučuju face poput Baraka Obame ili Opre Vinfri, ili čitaju dobitnike prestižnih nagrada: kod nas Ninove nagrade, a u svetu recimo Bukera, Pulicera i naravno Nobela.
I dok se tako gađamo stereotipima, zapravo govorimo o elitistima – onima koji čitaju samo „provereno“ i onima koji čitaju samo „popularno i relevantno“. I ako ostavimo književnu vrednost po strani, evo alternativnog pristupa čitanju koji briše sve pomenute stereotipe i vraća neposrednost i uživanje pa i najozloglašenijim delima. 10
MODERNE POUKE U DELIMA KLASIKA Ne čitajte klasike kao sveto pismo, tražite u njima ono što je vama relevantno. Jer ono što čini kanon, pored ionako varljive kategorije književne vrednosti, jeste obrada tema koje su bezvremene. Recimo Ana Karenjina već je poslovično omraženi lik kapriciozne žene koja ni sama nije znala šta je htela. Pa ipak, za mene je Tolstoj napravio vanvremeni portret nesrećne žene koja je u obećanju večne ljubavi tražila izlaz iz prilično skučenih mogućnosti za život koje društvo pruža ženi. Ana Karenjina je osuđena da bude neshvaćena u svakom vremenu, kako u svom tako i današnjem, što bi mnogim ženama moglo da bude i više nego važna pouka.
Svesna sam da će većinu odbiti opširni opisi čuvenih žetvi i pojedinačne melodramatične epizode. To je ono što je duh vremena, što treba „razgrnuti“ da bi se videla svevremena esencija svakog dela koje je prošlo strašni sud vremena. Začudili biste se da vam se i ovo može dopasti kao spisateljski manir jednog vremena ako mu se prepustite, ali to je pomalo i stvar ukusa. Ako pogledamo jedan drugi klasik Male žene Luize Mej Olkot i „zaobiđemo“ (ili ne, ako to volite) veličanje porodičnih vrednosti, što je danak sentimentalnom romanu devetnaestog veka, pronaći ćete i danas začuđujuće modernu pouku da svaka devojčica može da živi kako želi: neka će napustiti snove o tome da će postati glumica da bi se udala za siromašnog učitelja; neka će odabrati da se dobro uda da bi sebi obezbedila udoban život, neka će ostati kod kuće, a neka juriti najluđe snove o spisateljskoj karijeri. Ili, recimo, Prust, koji je po mom mišljenju oličenje modernog senzibiliteta,
