НЕКРОФИЛ ПАРАДА

Марко Костић

НЕКРОФИЛ ПАРАДА

„Значи само ви имате права, ми остали смо болесници, нема дискриминације мој курац, гледај их само како се шепуре по трговима, као да су посисали сву мудрост света из споловила својих ближњих и нашли јој практичну примену у примању истог у сопствени анус, па идите јебите се ко вам брани, нико вам ни до сада није бранио, докле ћете да серете да сте највеће жртве на свету, пичке педерске, шта ја да кажем, ко ће мени дати права на избор, на слободу, ко ће мене пустити на телевизију да кажем шта мислим, говна лицемерна.“

Био је бесан, очајан, пљунуо је екран телевизора на коме је ишао дирактан пренос геј параде и посматрао како се пљувачка слива низ њега, а потом сео у своју омиљену фотељу, узео даљински и угасио тај извор својих немира. Собу је сада прогутао апсолутни мрак. Иако је комад планете на којој је живео у то доба био обасјан сунцем, штит ролетни годинама је верно спречавао наметљиве зраке са оближње звезде да продру у његове одаје. Дан се звао недеља, навика или метафизика учиниле су га симболом доколице те се он трудио да јој се препусти и потисне тешке мисли, које су гурале његов мозак ка изворима главобоље. Апсолутна тишина борила се са прождрљивим црвом, који је упорно грицкао стари орман иза његових леђа. Покушавао је да игнорише вечно враћање монотоног звука, али узалуд, црв се завлачио у његове уши, мозак, душу и јео незасито све, без намере да стане док на свету не остане ништа осим његове глади. „Е баш нећеш“, врисну у мрак, а рука му механички потражи прекидач –и би светлост. Очи се, за тренутак, сакрише иза капака, а потом попут скенера пређоше собу у потрази за одговарајућим предметом, мозак закључи да су маказе на радном столу најадекватније оружје за предстојећу битку и посла тело у акцију. Оно нагло искочи из фотеље, зграби маказе са стола, притрча дрвеном непријатељу и поче насумице забадати оштрицу у њега. Из устију су излетали неразумљиви крици са којима мозак није имао ништа, а из очију су потекле сузе, за које такође није било објашњења и мозак их је схватао као колатералну штету напада. Пошто је унакажени ормар утихнуо, његов ентитет опет пронађе хармонију између духовних и физичких ћелија и он схвати шта је урадио. Дуго је тупо зурио у иверје на поду и у белу гнојаву масу коју је извукао из њега када зачу њену песму. Осмех му насели лице, а топлина срце па хитро стресе прашину са себе и пожури у подрум. „Стижем, стижем, љубави. Мало сам се занео, не бих те ја намерно пустио да ме чекаш, не сме моја срећа ништа више да чека, стижем“, мрмљао је 57

П Р О З А (К )

себи у браду док је силазио низ мрачно степениште, па се некако отетурао до прекидача, који је послао струју ка неонској светиљци и она баци аветињски бледу светлост на просторију. Тешка модрина прихвати понуду светла и просу се по зидовима подрума. Не би се могло рећи ко је, човек или мемла, дао ту нијансу просторији, али ефекат који се њоме постизао био је језив. Тамо доле није било ничег, осим огромног кревета опкољеног завесом и препарираног вука који је кезио своје вилице, замрзнут у вечно претећем положају. Он приђе вуку, помази га по глави, па му снажним стиском састави вилице, а зид испред њега поче се мицати. Хладан талас испуни и онако хладну просторију и пред њим се појави удубљење које је готово у потпуности испуњавао необичан предмет. Он га ухвати за ручице и уз доста труда извуче ван. Била је то, у недостатку бољег израза, огромна када, која је имала могућност да клизи по шини, напред –назад. Њено метално тело било је страховито хладно и прсти су се лепили за њега. Довучена до краја шина, када упаде у жлеб и остаде непокретна, а он лагано приђе стакленом поклопцу и подиже га. Тежак мирис појури ка свим чулима, а једно од њих га препозна и преведе остатку његовог бића као срећу. Усне се по инерцији развукоше у осмех, а руке потражише гумене рукавице и завукоше се дубоко унутра, слутећи по њих неповољан наставак церемоније. И заиста, после краћег посматрања свог одраза у необичној, непрозирној течности, која је испуњавала каду, он их урони у њу, а на површини се појави прелепа девојка и песма утихну. „Не прекидај, љубави, не љути ми се. Уплео сам се у ове тешке дане, нису ми допуштали да ти дођем, али кад би само знала како сам чезнуо. Ма, пусти сада све то, данас сам твој и духом и телом, волим те бескрајно, најдража.“ Није ништа одговарала, само се предала његовим снажним рукама у којима се једино осећала сигурно и које су је са лакоћом носиле преко тамних валова Ахеронта до обала њиховог зачараног царства. Спустио је пажљиво на кревет, а потом дуго брисао њено влажно тело и причао јој о догађајима који су га крали од мира, коме је упорно тежио. Речи су, попут уклетих душа, јуриле просторијом у потрази за тунелом на чијем крају би пронашле уточиште смисла, али је овај семантички тобоган ишао у круг и, попут уробороса, хранио се сам собом. А колико је тога било у тој причи што је прождирала саму себе. Говорила је о кутији која се хранила слободом, о слободи која се хранила ропством, о ропству које се хранило кукавичлуком. Крв приче текла је заумним венама, али проливена сечивом језика, испаравала би на хладном сунцу узалудних речи. И он би заћутао, препуштајући се безданима духа из којих су јечали гласови милона закопаних у њему. Тамо доле само је она могла погледати, само је њено око распознавало силуете смисла у тој тами, само су њена плућа имала даха за те негостољубиве дубине. Осећао је то и предавао се подземном импулсу, који их је везивао нераскидивим нитима, јачим од било чега што би овај 58

космос могао пружити.

Неприметно, клизио је ка њеном средишту, које га је мамило чудним магнетизмом, дозивало у себе, преклињало га да испуни ту архетипску празнину, да поспе бесмисленим семеном залеђена поља вечности. И он је тонуо у њу, све дубље и дубље. Осећао је како нестају сви појмови које је његов дух накупио по беспућу живота и да је нешто као табула раза, са бледом флеком његовог ега, једина Аријаднина нит која га држи за обале овог бесмисленог света. Есхатолошки симболи почеше да трепере по небу напуштеном од птица његове личности, а онда дође до коначног споја и више ничег на свету, осим бескрајне љубави, није било, неко би ово стање назвао –НИРВАНА...

Неколико тренутака мозак је очајнички покушавао да осмисли фабулу у коју би се могли уклопити језиви звуци што су дивље јуришали на крхке бедеме његовог сна. Узалуд, сат није дозвољавао компромисе! Стварност, гневна и захтевна, јурну ка његовом замагљеном погледу и он јој, уз велики напор, дозволи да буде опажена. Инерција га тада ухвати за узицу и поведе ка купатилу, онда му зари шаке пуне воде у лице, а убрзо и парче пластике поче бесмислено јурцати по његовој вилици. Пријатна тканина потом покупи остатке воде и пене са њега, док га је колотечина већ завлачила у социолошки компромис, који је скрио његову наготу последњом модом. Унапред припремљена торба ускочила је у шаку, а кораци почеше да мењају његов положај у простору и времену, све док се један од њих не окоми на тешку металну капију и уз потмули прасак, свет прхну из кавеза у коме га је он тако брижљиво чувао.

Научен да сузбија гађење које су у њему изазивала сунцем насмејана лица, корачао је брзо између њих, очајнички се трудећи да не додирне било кога из те масе топлоте, што је бесмислено гмизала по врелом бетону. Тешко је дисао кужни ваздух њиховог присуства и све брже и брже стремио ка проклетом циљу. Врло брзо, утрчао је у масу стакла и метала, чија је унутрашњост пријала чулима. Закорачио је на покретне степенице, разменио пар љубазних поздрава и завукао се у свој комадић тог корпоративног чудовишта. Гомила папира чекала га је на столу, он јој приђе замахну руком пуном деструктивне жеље, али у последњем тренутку одустаде, седе на столицу, дубоко уздахну и узе први папир са врха гомиле.

Никада није ишао до кафитерије, у време паузе седео би закомпјутером и безвољно блудео интернетом, без посебног циља и без готово икаквог регистровањапрочитаног. Алиовогпута, докјелутао погледом понајновијим вестима, на екрану му се, као ударна, појави вест о геј паради. Са гађењем пређе летимично по њеном садржају, када у његов тамни ум удари метеорит сјајне спознаје. Еурека, крикну он у себи, улогова се на друштвену мрежу на којој је комуницирао са тајном групом истомишљеника и постави скривени 59

П Р О З А (К )

пост у коме детаљно образложи свој, од богова отргнут, план. Писао је брзо, гушио се од поноса, луде страсти, чудећи се како му нешто тако очигледно никада раније није пало на памет. Када је завршио, још једном је прелетео по садржају текста, оклевао пар тренутака, а онда, најзад сигуран да је на правом путу, притиснуо ентер.

Корачао је ка кући попут Цезара, који је најзад прешао Рубикон, повратка није било. Неко је морао да подигне глас. Револуција је била пред вратима, требало је само покуцати. Којим би га аргументима могли одбити, па његова љубав била је чистија од свега што се под тим брендом продавало на тржишту разврата овог света. Није се могло говорити о присили, принуди, интересу, кршењу права, угрожавању слобода... Управо супротно, његова слобода била је окована, а кључ је лежао у бујном попрсју демократије, требало је само завући руку. Па зар читава она медицинска багра не ради много страшније и грозоморније ствари, зар нису науку направили од скрнављења њиховог мира. Скотови лицемерни...

Обузет олујом мисли, прелетео је иначе бескрајно дуг пут и једва чекао да јој полети у загрљај и све исприча. Утрчао је у кућу, почео да баца ствари са себе, све док није био потпуно наг, а онда је стао на ивицу степеништа и чекао. И песма се зачула. Ненадана суза клизнула му је низ образ, обрисао ју је несвесним покретом, а онда почео лагано да силази ка њој, мазохистички одлажући тренутке блаженства, који га очекују. Волео ју је као никада до сада. Његов подвиг, његова иницијатива, нешто на шта није навикла, учинили су да расте у њеним очима и она му се предавала, њеном витезу, њеном спасиоцу, њеном ослободиоцу...

Ноћ је поприлично остарела, када се најзад вратио горе и укључио свој рачунар и тада је први пут осетио трему. „Да не тражим превише од њих!“ Промрмља себи у браду и дрхтавим рукама укуца шифру свог налога... Људи који се никада нису измакли из зоне комфорности, који никада нису посегли за забрањеним воћем, који никада нису чули зов неосвојених врхова, не би могли схватити шта се у његовој души дешавало док је посматрао своје виртуелно поштанско сандуче набијено хиљадама писама...

Сунце се зарило у његове ролетне када је прочитао последњу поруку. Устао је, укочених удова, али чинило му се, снажнији но икада до сада, протегао се, а потом опет сео и записао: „Оживеће мртви твоји и моје ће мртво тело устати. Пробудите се и певајте, који станујете у праху!“ Подне. Трг ослобођења!

Потом је сишао до ње. Лежала је на кревету и кокетно га гледала. „Знаш колико те желим, али не сада молим те. Биће времена, након победе. Хајде, морамо се спремати. Знаш колико ти времена треба“.

У пола дванаест она је била окупана, очешљана, нашминкана, а он попут момчића заљубљеног до ушију смешкао јој се румених образа, док 60

БУКТИЊА - Број 53

је навлачио своје празнично одело. „Време је!“ рече достојанствено, потом је узе у наручје, уз муку отвори врата, која остави откључана, тешким, али сигурним кораком крену ка металној капији, отшкрину је ногом, а онда закорачи на улицу...

Владимир Лалић - Скопофобија (угљен на папиру, 2013)