Буктиња бр. 53

БУКТИЊА - Број 53 Марко Костић НЕКРОФИЛ ПАРАДА „Значи само ви имате права, ми остали смо болесници, нема дискриминације мој курац, гледај их само како се шепуре по трговима, као да су посисали сву мудрост света из споловила својих ближњих и нашли јој практичну примену у примању истог у сопствени анус, па идите јебите се ко вам брани, нико вам ни до сада није бранио, докле ћете да серете да сте највеће жртве на свету, пичке педерске, шта ја да кажем, ко ће мени дати права на избор, на слободу, ко ће мене пустити на телевизију да кажем шта мислим, говна лицемерна.“ Био је бесан, очајан, пљунуо је екран телевизора на коме је ишао дирактан пренос геј параде и посматрао како се пљувачка слива низ њега, а потом сео у своју омиљену фотељу, узео даљински и угасио тај извор својих немира. Собу је сада прогутао апсолутни мрак. Иако је комад планете на којој је живео у то доба био обасјан сунцем, штит ролетни годинама је верно спречавао наметљиве зраке са оближње звезде да продру у његове одаје. Дан се звао недеља, навика или метафизика учиниле су га симболом доколице те се он трудио да јој се препусти и потисне тешке мисли, које су гурале његов мозак ка изворима главобоље. Апсолутна тишина борила се са прождрљивим црвом, који је упорно грицкао стари орман иза његових леђа. Покушавао је да игнорише вечно враћање монотоног звука, али узалуд, црв се завлачио у његове уши, мозак, душу и јео незасито све, без намере да стане док на свету не остане ништа осим његове глади. „Е баш нећеш“, врисну у мрак, а рука му механички потражи прекидач – и би светлост. Очи се, за тренутак, сакрише иза капака, а потом попут скенера пређоше собу у потрази за одговарајућим предметом, мозак закључи да су маказе на радном столу најадекватније оружје за предстојећу битку и посла тело у акцију. Оно нагло искочи из фотеље, зграби маказе са стола, притрча дрвеном непријатељу и поче насумице забадати оштрицу у њега. Из устију су излетали неразумљиви крици са којима мозак није имао ништа, а из очију су потекле сузе, за које такође није било објашњења и мозак их је схватао као колатералну штету напада. Пошто је унакажени ормар утихнуо, његов ентитет опет пронађе хармонију између духовних и физичких ћелија и он схвати шта је урадио. Дуго је тупо зурио у иверје на поду и у белу гнојаву масу коју је извукао из њега када зачу њену песму. Осмех му насели лице, а топлина срце па хитро стресе прашину са себе и пожури у подрум. „Стижем, стижем, љубави. Мало сам се занео, не бих те ја намерно пустио да ме чекаш, не сме моја срећа ништа више да чека, стижем“, мрмљао је 57