ЈАЗНИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ III

БУКТИЊА - Број 53

гараже и две огромне старе и суве тополе које су се попут страшила са костима вијорила на ветру у јесењим ноћима и изводила свој Totentanz. Зграда је била само њихова сенка. Зато су се вероватно једне олујне ноћи сурвали у њу. Онда ту је и мој несташлук као уосталом и сушење два стабала вишања које сам заиста волео и на којима сам се радо и често пењао, гутајући те јарко црвене вишње са кошчицом на самом дрвету, испред зграде и прозора док би ме моја мајка тако скровитог и невидљивог узалуд тражила около.

Заиста много тога је видео и претурио тај лепи графит све док га једно обично кречење није преместило у заборав.

НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ III (ЈАЗ)

Богу се обраћамо само онда када хоћемо да постигнемо нешто немогуће. За нешто могуће довољни су нам и људи.

Албер Ками (1913-1960)

Има нешто што не волим у непрозирној мутној води. Нарочито та (не) природна удубљења, депресије која се само привремено не крећу.

Међутим, моја сестра је рекла: –Идемо данас на канал! Цео Нитоген је тамо. Сви препланули дечаци,оне дебеле влашкомалке као и оне из ВВ-а које могу само да ми завиде на мом тену и коси.

Мој брат је рекао: –Понећу много тога као и пасуљарку и раћкицу, лопту и пераје, направићемо дар-мар међу локалним сељоберима који даље одавде не смеју ни да се спусте у град.

Моја мајка је рекла: –Идите али немојте дуго. Направићу вам супу са домаћим кнедлама, пуњене паприке са доста сувог меса, какве ваш отац и млађи брат воле. Чека вас хладан пудинг од чоколаде или палачинке са лажним кремом. Вратите се у време касног ручка.

Мој отац није ништа рекао, само нас је потрпао у црвени спачек, узевши себи дневне листове: „Борбу“ и „Спорт“.

Ја сам ишао због камења које се пресијавало по сунцу и због неког гуштера или каквог сличног гмизавца. Можда неке нове мотке, која ће касније у мојој машти постати мач или копље.

Бауљам између насипа и канала, за који сам чуо да су направили Немци, још у оном рату. Најмлађи и најситније грађе сам на тој дивљој 71

П Р О З А (К )

плажи. Нико не обраћа пажњу на мене, док остала деца циче, прскају се и зачикавају један другог. Отац са наочарима за сунце у летњој мајици на бордо и љубичасте пруге у белим летњим ланеним панталонама чита новине и повремено баци поглед на моју сестру која је десет година старија од мене. Ваљда је тако са свим очевима, тада то још увек не знам.

Мени поглед пада на умрљаног човечуљка, који ме руком дозива. Коса му је накострешена, прљаво-ватрена, око врата су му омотане две црвеноперке попут огрлице, док у једној руци држи фрулицу којом ме и дозива, а у другој нешто слично, фалусно за које мислим да је живо. То у другој руци има једно око.

Прилазим му све ближе... Све ближе води, иако ми је отац забранио да се приближавам осим да са насипа бацам камење. Дубина је преко два метра. Човечуљак је зелен као и вода. Негде у себи чујем како ми каже да се зове Јаз.

Вероватно се чуло једно јаче бућ. Јаче него када бацимо камен у воду. Остао је само круг у води. Заједно са новинама, одећом, кломпама, син аласа са Дунава, мој отац скаче за мном. Хитро, излази из вoде пливајући и вадећи ме за косу, који без свести стискам неко дрво у својој малој шаци. Мој лице је благо насмејано, док отац реанимира моје малене груди, подиже абдоминални део. Осим нечега зеленог налик маховини и нешто муља, траве, вода готово да не излази из мене. Нисам је ни лизнуо. Отац наставља са реанимацијом, удувавајући ми ваздух најпре брзо и узастопно, онда равномерно у ритму нормалног дисања. Након пар минута, отварам очи, док ми са усана склањају неживи зелени предмет налик на косу или траву, ја изговарам ове речи: „Тата, знам, био је то Јаз. Сада је у теби“.