Буктиња бр. 53

БУКТИЊА - Број 53 гараже и две огромне старе и суве тополе које су се попут страшила са костима вијорила на ветру у јесењим ноћима и изводила свој Totentanz. Зграда је била само њихова сенка. Зато су се вероватно једне олујне ноћи сурвали у њу. Онда ту је и мој несташлук као уосталом и сушење два стабала вишања које сам заиста волео и на којима сам се радо и често пењао, гутајући те јарко црвене вишње са кошчицом на самом дрвету, испред зграде и прозора док би ме моја мајка тако скровитог и невидљивог узалуд тражила около. Заиста много тога је видео и претурио тај лепи графит све док га једно обично кречење није преместило у заборав. НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ III (ЈАЗ) Богу се обраћамо само онда када хоћемо да постигнемо нешто немогуће. За нешто могуће довољни су нам и људи. Албер Ками (1913-1960) Има нешто што не волим у непрозирној мутној води. Нарочито та (не) природна удубљења, депресије која се само привремено не крећу. Међутим, моја сестра је рекла: –Идемо данас на канал! Цео Нитоген је тамо. Сви препланули дечаци,оне дебеле влашкомалке као и оне из ВВ-а које могу само да ми завиде на мом тену и коси. Мој брат је рекао: –Понећу много тога као и пасуљарку и раћкицу, лопту и пераје, направићемо дар-мар међу локалним сељоберима који даље одавде не смеју ни да се спусте у град. Моја мајка је рекла: –Идите али немојте дуго. Направићу вам супу са домаћим кнедлама, пуњене паприке са доста сувог меса, какве ваш отац и млађи брат воле. Чека вас хладан пудинг од чоколаде или палачинке са лажним кремом. Вратите се у време касног ручка. Мој отац није ништа рекао, само нас је потрпао у црвени спачек, узевши себи дневне листове: „Борбу“ и „Спорт“. Ја сам ишао због камења које се пресијавало по сунцу и због неког гуштера или каквог сличног гмизавца. Можда неке нове мотке, која ће касније у мојој машти постати мач или копље. Бауљам између насипа и канала, за који сам чуо да су направили Немци, још у оном рату. Најмлађи и најситније грађе сам на тој дивљој 71