Буктиња бр. 53 by Krajinski književni klub Negotin

БУКТИЊА Часопис за књижевност, уметност и културу Број 53 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића бр.17 19300 Неготин krajinskiknjizevniklub.wordpress.com krajinskiknjizevnik@gmail.com Главни уредник Миљан Ристић Редакција Саша Скалушевић Скала Радојка Плавшић Ранковић Филип Благојевић Иван Томић Весна Стаменковић Градимир Станисављевић Лектура и коректура Радојка Плавшић Ранковић Компјутерска обрада и прелом Миљан Ристић Дизајн корица Миљан Ристић Слика на корици Сања Радосављевић - Три (дигитални отисак) Штампа Штампарија Happy, Зајечар Тираж 500 примерака Неготин 2017. Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ И КУЛТУРУ БРОЈ 53

НЕГОТИН 2017.

САД РЖ АЈ ПОЕЗИЈА ............................................................................................. 9 Борис Лазић CITY HYMNAL (Satori in Sidney) ....................................................................................9

Ђорђе Шћеповић ПРОГОНИТЕЉИ..............................................................................................................12 ЈЕЗИЧАЊЕ........................................................................................................................12 ЧИТАЛАЦ ДРУГИ ...........................................................................................................13

Исидор Игић ОВО МЕСТО.....................................................................................................................14 ЗАР 40 ................................................................................................................................15 РОБОТИ ПТИЦЕ И ТИГРОВИ.......................................................................................15

Иван Ристић СВЕТКОВИНА ЧУЛА .....................................................................................................17 ВРЕЊЕ...............................................................................................................................17 И КАД СЕ ПЕПЕО ПРЕТВОРИ У БЛАТО ...................................................................18

Јелена Радовановић РУПА..................................................................................................................................19 CARPE FUCKING DIEM .................................................................................................20

Саша Д. Ловић ОТИШЛА ЈЕ .....................................................................................................................21 АЛАТ..................................................................................................................................22

Небојша Ђорђевић ETA CARINAE .................................................................................................................23 МИЗАР И АЛКОР.............................................................................................................24

Радомир Д. Митрић ИЛУМИНИСАЊЕ АТМОСФЕРЕ...................................................................................25 УМБРА КРАМЕРИ............................................................................................................25 ОРФЕЈ У КСАВЕРСКОЈ ШУМИ....................................................................................26

ПРОЗА(К)............................................................................................. 27 Александар Гаталица ОДЈЕДНОМ, БЕЗ ПРАВЕ ОПОМЕНЕ (Одломак из романа Последњи аргонаут) .....................................................................27

Горан Скробоња КЛОПКА............................................................................................................................33

Лаура Барна ПРОМАТРАЧ ЗВЕЗДАНОГ СВОДА...............................................................................42

Ивана Пешко КЊИГА ПОПИСА.............................................................................................................46

Мића Вујичић ГРАД НАЦРТАН НА СТОЛЊАКУ.................................................................................51

Никола Ранковић ИСУС ИЗ ПРИТВОРСКЕ ЋЕЛИЈЕ ................................................................................54

Марко Костић НЕКРОФИЛ ПАРАДА .....................................................................................................57

Ивица Трајковић THIS IS THE CULT OF КРЕЧ!.........................................................................................62

Ивa Богдановић ДИЈАЛОГ ..........................................................................................................................65 ПОРШЕ..............................................................................................................................67

Саша Скалушевић Скала НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ I ( ГРАД )..............................................................................69 НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ II ( ДЕЧАШТВО )................................................................70 НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ III (ЈАЗ).................................................................................71

ПРЕВОДИ ............................................................................................ 73 Хенри Водсворт Лонгфелоу (превод са енглеског Горан Петровић) ПСАЛАМ ЖИВОТА.........................................................................................................73 СТРЕЛА И ПЕСМА..........................................................................................................74 БОЖИЈА ЊИВА КОРАЦИ АНЂЕЛА...........................................................................................................76

Томас Лиготи (превод са енглеског Сава Кузмановић) ЧАУРЕ................................................................................................................................78

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ.......................................................................... 87 Саша Стојановић УЛОГА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У ДУБРОВАЧКИМ РЕВОЛУЦИЈАМА („Сабрана поезија“ Милана Милишића, књига I,) .......................................................87

Дејан Огњановић УВОД У ТОМАСА ЛИГОТИЈА ......................................................................................94

Миљан Ристић ПЕКИЋЕВА АТЛАНТИДА ПОСЛЕ 30 ГОДИНА.......................................................100

Исидора Бобић ОД СИРОМАШТВА ЈАСНОЋЕ ДО ПРЕЈАКЕ РЕЧИ (Херметика микрокосмоса поезије Бранка Миљковића)............................................104

ЕЗОТЕРИЈА .......................................................................................113 Борис Над ТРАЖИТИ РАЈ НА ИСТОКУ (одломак из романа „Агарта“) ....................................113

Емир Салиховић АСТРАЛНИ МАГНЕТИЗАМ И ОКУЛТНА АНАТОМИЈА ЧОВЕКА ......................119

АФОРИЗМИ...................................................................................... 126 Нинус Несторовић ЧИТАТЕ НА СОПСТВЕНУ ОДГОВОРНОСТ.............................................................126

БУКТАЛИ СУ:.................................................................................. 127

РЕЧ УРЕДНИКА Да бисмо схватили макро универзум, ту свеобухватност, бесконачност и безграничност којој припадамо и чинимо њен мали незнатни део, неопходно је најпре да схватимо и докучимо микро универзум који обитава у нама самима и у којем живимо. Значи, потребно је да у потпуности упознамо себе и свет око себе у једном микро плану, да бисмо били у могућности да сагледамо и схватимо оно што је изнад нас самих и наших граница перцепција и искуства. Већина текстова у овом броју Буктиње је на тој релацији микро и макро космоса. У неким песмама и причама које се баве човеком и животом уопште, то је само индискретно напоменуто, док поједини текстови улазе у дубину и суштину покушавајући да нам разјасне и демистификују те сфере недокучивог и мистичног како у микрокосмосу тако и у макрокосмосу.

Миљан Ристић

БУКТИЊА - Број 53

ПОЕЗИЈА Борис Лазић CITY HYMNAL (Satori in Sidney) Крај старог моста Парамате је шеталиште које Извија се ко змија И шарени као Улуру, као барељеф Времена снова о коме је писао Вонгар Туда ходам по повратку из града Јер најлепши је повратак путем реке Повратак бродом Док стојиш на прамцу и као ситна шила Оштро те засипају капље воде Док далеко негде Беле шкољке Оберга Уцона примају у себе Приспеле слушаоце У камерној тишине одаја за концерте Отискујем се узводно у правцу насеља тако чистих и далеких, далеких Тих неколико ноћи у којима ходам речним шеталиштем Са женом и сином Који тај боравак из 2004-те не памти (Премда свугде и у свакој прилици са нама је) У мени Живи као да још туда сам Управо: то једино је што осећам сад Док певам и сневам А не знам из којих разлога се рађају те слике нити зашто ме сапињу чежње За далеким једним предграђем и часом У коме чак срећан сам био И још јесам Чим та слика блесне 9

ПОЕЗИЈА О, чему више жудња за даљином!? Јер, до летова ми није више стало нити чезнем за немиром и беспомоћношћу Путника Заточеног у Ербасу Још једна је ноћ, још једно вече у коме шетам се низ реку и гледам уз воду И поглед пружам на супротну обалу, на светлости што допиру из Осигуравајућих завода, из банака и трастова, Из светова мени страних (Нед Кели је век раније рекао све што вреди рећи о филистрима И светла та док гледам На њега мислим) Знам да на корак од нас је добра стрипарница Знам да на корак је Стари град И да ноћник на мосту Исти је онај који ту дању хита сав рашчупан Док плаве заталасане власи мешају се са сунчевим зрацима Далеки сродник клошара под мостовима Сене Далеки сродник Ћоркана (Јер сваки мост, рачунам, има свог и сваки од њих, непогрешиво, своју Швабицу има на дну корита мисли, растрганих, етиличарских) Тако бар, ноћас, уображавам У даљини, у тмини – расипа се град кога проходах од Ботаничке баште до Бондаја, од Бродвеја и Редферна до Челичног моста и Хајд парка Са женом Са сином Град кроз који ходам И сад Док о њему певам Тамо, негде, и станица, перон са кога те ноћи више не полази ни један воз Перон где зебња те подилази И узбуђење 10

БУКТИЊА - Број 53 Јер си залутао у туђем свету у туђу причу Забасао, У прохладну ноћ, у погрешан правац Па сад мислиш: није ли ово Бракнел, Беркшајр, није ли Енглеска, Није ли, можда, боље да се одавде, Са тог места, из те ноћи, Више никуд ни не помера? Још задржи се на слици Мирно и без журбе донеси свој суд о пропорцијама Као посетилац музеја задивљен пред делом дотад непознатог сликара (Какав и сам био си у Музеју Новог Јужног Велса Посматрајући радове Расела Драјсдела) Тако и ти, који крећеш се унутар слике саме, под каменим мостом у Парамати, Мируј и испијај тај час који Не пролази Мирни бделац нек бележи – сатори

Леонид Шејка - Аморфна мултипликација, 1957 11

ПОЕЗИЈА Ђорђе Шћеповић ПРОГОНИТЕЉИ Узалуд ће одапети стријелу, папагај је увијек бар корак испред, један замах крилима распршиће снове Прогонитеља, и њихових паса, Његово месо неће утолити глад Трагача,овог пута ништа од тога, вратиће се празних шака својим домовима, Узалуд им сјекире и копља, не умију хитнути довољно далеко, та ће се Нимфа наносати главе грабећи ка земљи која обећава, Узалуд вам замке, запете у врту, узалуд и очи, црвене од гњева, чак и ако птица у ваш кавез уђе, тек тада ће знати како да запјева ЈЕЗИЧАЊЕ У језику смо, и ја и ти, у њему рођени,у њему похрањени мој језик је храпав, избраздан и ружан твој језик је гладак, сачуван и питом Мој језик је галамџија, богохулник, нитков твој језик је уљудан, одвећ фин и драг Око мојег језика се копља ломе бојеви бију и падају главе око твог језика нико ништа не ломи ни копља ни главе твој језик није узрок томе Мој језик је кушао сладолед и грожђе најстарија вина, Паундова слова вукао се плочницима цртао фасаде 12

БУКТИЊА - Број 53 Мој језик је у језицима другим, ушушкан и свечан, одређен да буде и кад мене нема Твој језик је осуђен на вјечну тишину и прије неголи исплазиш га стидно С ФАНТЕОМ У ЏЕПУ Мој одлазак у кафетерију прераста у ритуал мој свакодневни одлазак тачније у исту кафетерију још тачније прсата шанкерка и њена неизмјерна љубав према мени и добра кувана кафа ваљда су разлог томе а и гдје да одем с Фантеом у џепу ЧИТАЛАЦ ДРУГИ И онда када будем најомраженији на овоме свијету и када моје књиге претворе се у прах и када моје руке буду немоћне за покрете и даље ће ме читати моја мајка Касирка у продавници ће старити у увјерењу да сам бољи и од Витмена тако јој је рекла моја мајка док је куповала хљеб и нема разлога за сумњу И онда када моје књиге прогута случајна ватра у подруму библиотеке и даље ће ме читати моја драга мајка иако никада није научила писмо 13

ПОЕЗИЈА Исидор Игић ОВО МЕСТО Ово место које шума гута, без журбе мени је, младом глупану, изгледало као пресуда. Сада знам мало боље. Живот у неким планинама је у време ратова текао непромењено и невино. Људи у њима нису знали шта се дешава, сачувани од бесмислене смрти. Сакривени у крошњама, на новотарије света подигли би обрву и цокнули језиком. Ово острво у прашуми је благослов. Ове порушене цесте којима се иде само ако мораш. Никоме није на путу, никога не занима. Где људе можеш више да волиш, јер готово и да их нема. Место где ћу радо оставити своје кости. 14

БУКТИЊА - Број 53 ЗАР 40 Помало успоравам Не трчим више низ степенице Спорији ход ми допушта Да видим оно поред Чега сам пролазио Без задржавања Посебно добре стране Док у аутобусу Размишљам о свима Који су отишли из града Није ми жао У ствари Јесте Жао ми је што има још алавих Који нас нису напустили Као да је остало Још понешто за дрпање Као да су нешто пронашли Надам се да ће се ускоро најести И отићи У иностранство Или Београд. РОБОТИ ПТИЦЕ И ТИГРОВИ Почињем да верујем у све неочекиване везе које налазиш међу растуреним предметима.

ПОЕЗИЈА Уклапаш невероватне облике којима не одајеш намену ни значења већ само смешна имена. Испод нашег кревета је џунгла са опасним тигровима, који нису јачи од нас. Птице падају на појило пре дугог лета на нашем тепиху. Роботи нас никада неће наћи испод ћебета, ако будемо тихи и затворимо очи.

Леонид Шејка - Човек робот, 1955. 16

БУКТИЊА - Број 53 Иван Ристић СВЕТКОВИНА ЧУЛА Ти буди светлост за мој вид (јер кроз дневну таму лутам слеп) Ти буди звонак смех за мој слух (јер салве грозних псовки слушам глув) Ти буди дах озона за мој њух (јер дишем задах трулежи и самоће) А прсти се грче сви до једног од брзог реза ножа од пољупца раног мраза и космичке хладноће За мој укус буди залогај колача од мака За додир комад глине живе па да те кроз прсте ваљам да те у њој вајам Ти другом буди склониште храм лепоте и расула а мени пружи само једно: светковину шестог чула Да од страшног огња горим ал’ да цео не сагорим Да страшне речи говорим и да никад не изговорим молитву којом се данас молим Теби, на олтару бесмисла и расула... Пружи мени светковину утамничених чула! ВРЕЊЕ У стомаку вришти очај, Сломљен бокал реже чело, И уместо да скувам чај Нова тура гори ждрело. Док плешу зид и тараба Глуво коло друмом водим, Ја сам владар свих бараба, Тромим ходом јутром ходим. 17

ПОЕЗИЈА И пијан и луд од врења Кидам ланце сна и јаве, Мене опет гуше хтења И горке пољске траве. И КАД СЕ ПЕПЕО ПРЕТВОРИ У БЛАТО Некад сам и ја био човек, сит и млад; Сада сам само просјак кога мучи глад. У кожи дечака и злом вољом старца Чекам те на киши док ти трошиш странца. Некада сам био човек, ташт и богат Сада сам само демон, уклет и рогат. Гаврани ми слуге а керови пратња Чекам те у магли - овај свет је патња. И кад се пепео претвори у блато, Кад задими тамјан, кад потамни злато, Враћам се у тебе, у пределе хладне Да посејем семе, да намирим гладне.

Даница Тешић - Језгро

БУКТИЊА - Број 53 Јелена Радовановић РУПА устанем устане и рупа доручкујем хоће и рупа напуним је храном затрпавам је пословима до вечери запушујем је шетњама и умором новим ципелама и крпама бацам јој све људе које сретнем сипам у њу речи лопатом она зева убацујем јој књиге филозофе позоришта она се чачка од досаде шири саму себе сипам јој сећања онај бол ону срећу каже још је гладна отпутујемо рупа и ја пуним је морима и острвима сунцем на врху катедрала градовима међу наранџама она и даље зјапи угасим светло легнем легне и рупа упаднем у њу питам је: шта хоћеш? хаха смеје се рупа: зар ти стварно мислиш да ја имам дно

ПОЕЗИЈА CARPE FUCKING DIEM Говоре мудраци смирени срећни они у равнотежи клатна кажу будисти и они који су проникли у тајну не живи у прошлости мани се будућности цео живот је у једном дану и тај дан је данас carpe зато тај diem carpe diem мајкуму Carpe fucking diem шчепај дакле данашњи дан за његова отечена потентна муда чак и ако си навукла жалузине и склупчала се у покривач као у покров храниш се својим мраком насушним и ваљаш се у маринади својих излучевина и цео живот немаш намере да устанеш док напољу муве врцају валцер у оргазму пролећа бубри ваздух људи жаморе под прозором и желе ти можда и добро и цео свет је као испао из рекламе за прашак за рубље чак и ако ти је данас у стомаку пукло неко грање срце ти је имплодирало и суштина ти је исцурила у постељину неће никад бити више оваквог дана баш никад више оваквог јединственог непоновљивог дана кад си скупљала срчу себе по соби устани зато драга и Carpe diem Carpe diem Carpe fucking diem

БУКТИЊА - Број 53 Саша Д. Ловић ОТИШЛА ЈЕ кад сам окренуо кључ у очима засја светлост слепа низ ходник кућа изгледала празно скоро да је узела све са прања и сушења пешкир из купатила много малих порцеланских псића белу мисао ми црне птице надлећу претпостављам да је њен бес тв и стерео они ми превише недостају али она је напустила фирму све њене панталоне и хаљине нису ту више нема нема више чарапа и гаћица у левој горњој фиоци топлоту сунца што имају а недеља је и обасјана тама у мом крају вредне намирнице све лонце и шерпе шта треба да једем прстима и рукама о вечности моја обојена звездама узела је више но што закон дозвољава много много више од половине чуће од мог адвоката ускоро и може се суочити с њеним гневом од крпа је била измишљени сан кад сам је довео постоји само једна ствар која ме збуњује знам да си љута али зашто си узела микроталасну то је најбоље што сам икада имао мицао сам даљине њом и нечујно се враћао ватри и вероватно због злобе си поломила неке ствари осим ово мало воде у мојој белој пустињи али оно што ме боли више од тога ћутање је било твој једини начин да кажеш све како би ми сломила срце мутаво без памћења сећање 21

ПОЕЗИЈА да не морам да будем овде за тебе сломити ми срце тек тако и отићи путем без пута АЛАТ туга је мој алат никад до сунца не доходи орати дубине душе и вребати шапом живот на спољној ивици мог прозора олује туге откривају скривене дубине у мало љубави за другога често остављајући свој живот стагниран испуњен сумњама пауза за емоције у средини паузе туђа бол ми задовољство у центру мојих страхова мој живот и даље се чује музика мог алата свуда обично ти и помисао чујем мелодију која тече унутра мој обесхрабрени поглед прети муклим ћутањем сакрије се у саме врхове мојих зуба као мелодија прстенова окретањем кључа у мом срцу полако лифтинг соул то је унутрашњи музика отварање других врата водећи ме кроз дарк сајленс на одру сутона препуног звезда стављам на главу црни полуцилиндар где је мој живот празнина испуњен толиким питањима из таме бео изађе и обратно док ми зеница не зађе за око као што се траже истине кроз просветитељства пут да ми покаже пре смрачења

БУКТИЊА - Број 53 Небојша Ђорђевић ETA CARINAE АКО СИ ДОВОЉНО ВЕЛИК ДА БЛЕСНЕШ СЈАЈЕМ СТОТИНУ МИЛИЈАРДИ ЗВЕЗДА КАО НАГРАДУ ДОБИЈАШ ТИШИНУ (ИЗ )СОПСТВЕНЕ СЕНКЕ Песник ће успавати путовање, писати осветљењем ума метафизички, СА ИСТОГ ИЗВОРА ТАЈНИ И САЗНАЊА Бити саучесник у окретању неба И тај ће догађај памтиити цела галаксија... КАКО ЈЕ ПРИРОДА УМНА ТВОРЕВИНА ЗВЕЗДА ЋЕ П(Р) ОСИПАТИ СТИХОВЕ СВЕМИРОМ Кад експлодира 4.000.000 пута луминознија од Сунца, ИЗНАД ЗАБОРАВА ИМАЋЕ ЗАВРШЕНУ ПЕСМУ, Хомункулус о присутном непостојању НАЈСЈАЈНИЈЕГ ИЗВОРА ВАН СУНЧЕВОГ СИСТЕМА, Очувану стару свеску, обликовану Да створи јунака ИСПЕВАНОГ КА ПРАВЦУ СУДБИНЕ развијање које се отвара Имаће у 8.000 светлосних година тренутак За физис, развијање које се отвара КАО СВОЈСТВО СТИХОВАЊА ИСПИТИВАЊЕ ИЗВАН ОНОГ ШТО БИВА, ОБРАЧУН СА СТИХИЈОМ НАГОНА И сазнање о земљи и људима песницима, Њиховом субјективном грчу Интерсоларној рефлексији... Стиховаће из света са два мехура Пречника 11 астрономских јединица Ширећи своје огњиште ка новим сазнањима Лажне супернове И мотрити на утисак који као песник оставља у нама. ПС. Тек тада ће експлодирати од сопственог задовољства

ПОЕЗИЈА МИЗАР И АЛКОР ПОНЕКА ЗВЕЗДА ЈЕ ПОДРЖАВАЈУЋА ПЕСНИКУ РАДИ ПРОВЕРЕ ВИДА А УЗ ЧУЛА ТРЕБА У(И)СПРАВИТИ ДУХ И СВИ СУ ЊИХОВИ ТВОРЦИ ПОЕТЕ... Могу бити систем заједничког тежишта Истородни центар масе, Близаначки ум Кретања поезије и звезда, Одређеност узајамне гравитације... Звезда не испада из песме ПОЕЗИЈА КРУЖИ ОКО ЗВЕЗДА Оне су теснодвојне, миметичке, Положајни угао песника (је) У граничном случају површи Када песма отпочне нову игру, Управан је на звезду… Она наставља да еволуира Као ретикуларна формација свемира Оставља храбру креацију на граници добитка, Јако трење унутар акреционог диска, Услед центрифугалне силе, прелаз материје На звезде кроз пресечну тачку »осмице« (Лагранжова тачка) Почиње стиховни прелаз на пратиоца, Песма скакуће по Рошовим површима, ПЕСНИК УЛАЗИ У СВОЈУ КУЋУ. (Шестоструким системом, гравитационо везаним За Велика кола по магнитуди 2,23, Јахач и коњ одржавају раздаљину на 83 светлосне године удаљености од Земље)

БУКТИЊА - Број 53 Радомир Д. Митрић ИЛУМИНИСАЊЕ АТМОСФЕРЕ Могла би бити, рецимо нека субота поподне, тиха сиеста дана, кад све мирује, а од годишњих доба најбоља би била јесен, јер је она заправо и изњедрила поезију, а читање би, по мени најбоље одговарало на тријему неке хацијенде, у столици за љуљање, или врту до којег може допирати музика, рецимо Јана Гарбарека или Кит Џарета, добро би било да сте тужни, или да се са сјетом сјећате нечег или неког што давно изгубисте. Срце вам мора бити тајга. Или храм. И ухо исто. За призор пред вама бих вам најрадије препоручио пејсаже налик онима с Ван Гогових слика. Или пак оне из Тарковсковљевих филмова. И духан свакако. И неко добро вино. А све то да се узбуркају унутрашња мора. И вулкани. Истовремено да будете свијесни да све на свијету постоји можда само због вас. То је то – тај вам је солипсизам потребан док будете мијењали странице ове књиге, јер знајте да ће се и свијет мијењати саобразно томе. А све ће се то ипак дешавати, ако будете спремни на преобразбу. Као Гриневалдови анђели. УМБРА КРАМЕРИ не узимај узалуд срца мојега. кад душа је лакмус над горјем орлушина звер што гони и бива прогоњена ихтис либрис црна из жучи на сунцу крв згрусла. ко те је волео јуче волеће те увек дамари се набиру као повесма од несна ткање је журно у жилама плавет неба индиго исписан из преобиља у ништ. љубав је дисање другом. сјакти се зрака небесна у рибљем оку вилин-коњица слика 25

ПОЕЗИЈА у златару поднева у јантару пчела дан предвојен као лице јануса. вода жива а мочвара бива преља одсудном чекању да сиђеш довде. глас да испуни се сушт на обали где песак веје вековне несанице. у трудној води где мргодна умбра крамери тужи у осамљењу. у удивљењу пролази век под крошњама где млачно је и туробно. за прелест успињања казна пад је. у сандалама које горе од зенита сенка се надвија над површјем воде. ту сам још увек. чујеш ли бућкање таласа. ОРФЕЈ У КСАВЕРСКОЈ ШУМИ Сенима Бранка Миљковића Надгласан буком света, огарављен пејсаж као у мрачним ритовима, у којем Орфеј, на стабло ослоњен издише, невин, као оковани једрењак у хладним ледницима поларне ноћи, бела кошуља као покров и Златари речи обешени о крошњу као будистичке заставице, као слутња о Оностраном, у твоме самртном оку, чини ти се да су једино песме твоје око тебе и да их видиш у светлу месечине, Еуридика је тек авет, Лилит сугубног свеприсуства, ноћас, она коју ћеш наћи у вртлозима бића кад дамари замру, и мртвачка пена на уста избије, руке су ти везане, и нема никог да ти на склопљене очи придари плату за Харона, туга је твоја неутешна, сам си и изгнан, на путу за Хесперију, остављен од свих оних који су те волели и презирали, у исти мах, продат као онај коме се су коцкали у одело, али неке су смрти вечне и дуго утиру пут у тами, само што твом Пилату још име обзнањено није, иако твоја смрт прва беше предзнак великог рата, срце се стеже у грчу, и већ се чује песма дрозда у јутарњој магли, наместо опела, а косови твоји верни пратиоци са мртвог тела полетеће доле негде, ка југу, где ће се уздићи Парнас у твоје име, кад речи надрасту бивствовање и постану мит. 26

БУКТИЊА - Број 53

ПРОЗА(К) Александар Гаталица ОДЈЕДНОМ, БЕЗ ПРАВЕ ОПОМЕНЕ (Одломак из романа Последњи аргонаут) Бројао сам: Деведесет два – деведесет један – деведесет – осамдесет девет – осамдесет осам... Одједном, без праве опомене, нашао сам се у некој кочији. Било нас је шесторица унутра: тројица наспрам тројице, и климали смо се сложно: час лево, час десно, онако како су крути точкови прелазили преко грбавог пута којим смо се возили. Био сам запрепашћен преко сваке мере. Мој мозак простро је преда мном слику живу као живот сам. Нисам могао да верујем да је то само опсена и литерарни опис, јер то, како ме је научио доктор Петини, овај призор и није био. До мене је седео неки дебели господин са образима као балонима који беху прошарани крвавим жилицама. Носио је одежду гримизнозелене боје са великим гвозденим дугмадима и оковратник од неке дугодлаке животиње, чије су ми длачице непрестано упадале у нос и уста. У каруци је био загушљив ваздух. Мириси, то је прво што осетих, а готово никад их нисам описивао на својим страницама тако како сам их сада осетио у кочији. У том маленом простору који смо делили нас шесторица, заударало је на тешки, вишедневни зној путника, помешан са готово опипљивим мирисом алкохолних пића и коњске балеге. Двојица путника наспрам мене мирисали су, пак, на помаду. Двојица путника!? Погледах пажљивије. Били су то отац и син. Отац је имао лице готово порцуланско, намазано помадом од чела до глатко избријане браде. Пресијавао се, обрве издизао и са висока гледао на осмогодишњег сина. А, он? Он је, заклео бих се, био мали Моцарт. Понављао је узалудно „Папа... Папааа...“ и, мрмљајући оцу у оковратник са карнерима, додавао нешто на италијанском. Одједном кочија поскочи преко неког камена, дечко напуни образе, ухвати се за врат и све што је појео тог јутра поврати по себи, поду, прозору кочије и свима нама, а највише по господину у хермелину. Оштри киселкасти запах повраћке малог Моцарта несумњиво је био стваран. Сви скочише, али не као да су запрепашћени, већ као да су то видели небројено пута на таквим дуголинијским путовањима. Дечков отац – Леополд несумњиво – повукао је звонце којим путници јављају кочијашу да у кабини нешто није у реду, али возар, који је једнако 27

ПР ОЗА(К ) фијукао бичем, очигледно није мислио да стане, јер је већ задоцнио, и зато сви сложно почеше да бришу оно што је мали геније исповраћао. Он је седео блед у углу каруце, док му је отац из малог приручног комплета лекова, који је заправо био једна плитка кутија од ораховине са бројним преградама и шареним пилулама у сваком одељку, давао једну белу и једну црвену таблетицу да је са мало воде попије. Остали су се, некако за мене врло неугодно, ослонили једни о друге и онако гојазни, чинило ми се попунили готово сав простор скученог путничког прегратка кочије. Сложно су извадили велике беле сатенске марамице (многи од њих имали су своје породичне монограме на њима), и брисали жуте трагове са себе и пода. Додирнуо сам оно што је дечко исповраћао. Беше та маса топла, гњецава, са комадима несварене хране и – несумњиво стварна по свим особинама појавне реалности. Док ја једини нисам имао марамицу и онако неуљудно додиривао несварени Моцартов оброк, остали су ме гледали свирепо као нерадника који не помаже у тој непријатној ситуацији, тако честој на путовањима кочијама од Беча до Париза, и настављали да бришу под и прозор кочије. Онда су мало отворили врата: да би ушао благословено свежи ваздух и да би побацали марамице којима су брисали себе, зидове и под. Хтедох нешто да кажем, подигох наборани кажипрст у вис који је још мирисао по Моцартовим излучевинама, када се читав призор заврте лудо као рингишпил живота. Већ наредног часа нашао сам се, испрва нисам знао у ком веку. Можда шеснаестом, вероватно наредном седамнаестом... Око мене била је опскурна средњовековна ливница, негде у Шпанији. Човек са црном заштитном прегачом пребаченом преко његових кокошијих прса и малом црном капицом на глави, имао је подвез преко носа и устију и дугачким дрвеним штапом са мезуром на крају очигледно у калупе изливао злато које се пушило и тешким запахом гушило све који су Раби-златара гледали преко рамена. Откуд сам знао да је Шпанија? Нас тројица гледали смо Рабија како излива златну полугу, а двојица мојих, да тако кажем, можданих другова, оглашавали су се ладино наречјем које упознах давно међу сарајевским Јеврејима, у неком другом веку и неком другачијем времену. Како сам се сетио тог наречја? Јесте, писао сам о томе... Двојица Рабијевих помоћника, као да су желели послу да дају обредну ноту, похваљивали су Рабијев рад песмом коју сам некад давно чуо од једне сарајевске ноне и преписао је у причу. Певаху: „Non komo muestro Dio, / Non komo muestro Sinyor, / Non komo muestro Rey, / Non komo muestro Salvador“, споро и отегнуто као да то није балада коју сам у Сарајеву чуо уз гитару, већ пре нека молитва. Окренули су се ка мени и погледали ме свирепим погледом. Зашто и ја не певам? Присетих се речи, па ударих терцу с њима: 28

БУКТИЊА - Број 53 Non komo muestro Dio, Non komo muestro Sinyor, Non komo muestro Rey, Non komo muestro Salvador... Сад је очигледно све било у реду, те добих мало времена да, певајући, осмотрим ту мрачну радионицу. Изливање злата одвијало се на неком огромном дрвеном столу, који је стајао у повећој, прашњавој и мемљивој, сутеренској просторији. Прозори при плафону, осликани оскудним витражима, плитко су гледали на улицу, одакле су се чули кораци људи у тешким чизмама које су звецкале мамузама. Након Моцартовог повраћања из врло стварне 1764. године, више није било сумње да је „библиотека“, како ју је звао доктор Петини, која се отворила у недрима мојих белих можданих ћелија, преда мном прострла призор реалан у свим својим димензијама. Не, помислих, ово не може бити ни шеснаести, ни седамнаести век, уколико је ово Шпанија. Присетих се још једне лекције из историје која ми није ишчилела: Изабела Кастиљанска родила се 1450. или наредне 1451. године; удала се за Фердинанда када је имала шест, а свој први рат против Португала повела с непуних двадесет пет. Тада почиње да протерује Јевреје Сефарде из Шпаније, а недуго затим оснива Свету инквизицију која се појављује тамо где је нико не очекује, а свако љубазно дочекује. Раби-златар морао је, овако несметано и слободно, изливати злато, мора бити пре 1450. године, дакле у мени далеком и мрачном петнаестом веку. Певах ја и даље Non komo muestro Dio, и настављах да гледам око себе. На великом столу стајало је мноштво мезура, гранитних авана, неколико празних, мрљавих модлица за злато и – Што ме је изненадило, али зашто? – једна цркнута и врло скамењена жаба која је у пресмртном хропцу опустила своје краке тако да су јој дошли знатно дужи од тврдог телашца. Злато је на крају било изливено у калуп од једне полуге, а моји помоћници – па и ја, шта сам могао – повикасмо: „Una persona... Una persona“, очигледно хвалећи старог златара са кокошијим прсима. Неиздржљива пара злата најзад је мало посустала, очи које су ми до скоро биле пуне суза избистрише се и сви поскидасмо мараме преко носа и уста. Двоје мојих млађих пратилаца почеше да се рукују са Раби-златаром. Поново сам осетио мирис киселкастог зноја, пратиоца свих векова, када се сва тројица окренуше ка мени, са упитним изразима лица. Нису ме препознали, и то је била прва потешкоћа. Почели су зато да се повлаче унатраг, а двојица младића кретоше да опипавају своје велике џепове на одори налик бисагама. Требало је да очекујем дуге ножеве који ће опоменути незнанца да није тек тако могао да забаса у једну оспкурну златарску радионицу 1429. године, али у том часу призор из мог мозга поче да се брише као кад пешчану дину 29

ПР ОЗА(К ) раздувава ветар. Већ следећег тренутка испред мене се указао нови призор. Био је то неки град од дрвета, поклопљен тешким црвеним небом, град као из неке руске бајке. Али, та бајка добила је своје ружно лице оног момента кад сам угледао напис на три језика: „Дрогобыч Drohobycz ‫“טש יב אה ארד‬Стресао сам се. Немогуће да је мој мозак направио кулису, живу као живот сам, са све написима на три језика од којих два нисам никад говорио, само зато што сам некад писао о нацизму у западној Украјини и о песнику који је страдао као неко говече. Али, јесте, био сам у сред дрохобичког гета и била је година 1942. Крај мене стајао је један човек са мањерком. Оброк голог пасуља стезао је као чисто злато и гледао га као Раби-златар из петнаестог века своју изливену полугу. А онда је ту убогу креатуру, из које се човештво одавно одлило, неко гурнуо: неопрезно или бахато, хотимично или нехотично, и његова мањерка полетела је у вис просипајући своју златну садржину. По калдрми су се просула жута зрна куваног белог пасуља, а власник порције заскичао је као јагње на клању и ухватио се за косу. Ту, преда мном, дословце је почупао доста косе са слепоочница, тамо где му је једино још расла и падала иза ушију. Један тренутак пролио се у вечност и ја сам, као и власник оброка, онај који га је гурно и неколицина око нас, били неодлучни шта да чинимо. Онда су следећег момента тројица придошлица притрчали и невиђеном брзином полегли по калдрми, дижући црвенкасту прашину. Над њима је и даље било крваво небо. Почеше да једу онај пасуљ право са земље – устима. Власник пасуља сада је цвилео тако тихо и пуштао звук као кад се у малињаку беру младе малине. Држао је своју бакелитну кашику високо у ваздуху и готово смешно покушавао да стигне до свог пасуља на икакав цивилизован начин. Али само неколико секунди касније пасуља више није било на калдрми. Она тројица устали су и удаљили се без имало стида, а човека је утешио један људски костур на којем су висили сиви сако и вунени капут сав у рупама. Рекао му је нешто охрабрујуће у ухо и наставио пошљунчаним путем сам. Овај непознати имао је чудну главу која се шиљила на бради, а проширивала на темену. Чело му је било наборано, светлуцаве очи утонуле у шупљине његовог лица као да су жеравице које би себи да прогоре пут право до мозга. Тај човек са изразито великим ушима, препознах га, морао је бити Бруно Шулц. Па наравно, готово се лупих по челу, коју би другу архиву мој мозак могао отворити осим оне где станују моји литерарни претходници? Хтедох да га пресретнем, да га загрлим, али нисам се усудио. Почех да пратим овог знанца. Нисам очекивао да уради нешто велико, јер ово није био роман, већ живот сам. Бруно Шулц је шетао целе те вечери, а онда је на ивици Дрохобичког гета, на месту одакле није смео да начини ни 30

БУКТИЊА - Број 53 један корак више, кренуо да посматра једну муву. Мува је била домаћа а он је њен лет, глађење ножица и зујање посматрао читав сат. Нешто је писао на папиру, као да некој далекој пријатељици, онамо у опојној слободи, хоће да пошаље писмо о понашању само једне муве, не баш најчистијих ножица. На крају је устао, али није начинио ни два корака, када му је један униформисани немачки официр пришао с леђа. Устукнуо сам, дах ми је, без икаквог литерарног претеривања, застао у устима. Тај официр пришао је Бруну Шулцу и запитао га кратко „Bist du Schulz?“. Када је залелујани костур потврдио, есесовац је – мом другу, мом претходнику – ту испред мене, испалио два метка у главу. Већ први направио је малу рујну фонтану на Шулцовом набораном челу. Други га је оборио као стоку у кланици. „Ich habe einen Jude erschossen“. („Одстранио сам једног Јеврејина“), рекао је официр хладно над телом које се купало у бари крви и још помало узалудно трзало. Помислих да сањам, али не: крв – Шулцова крв – имала је резак метални мирис и тамноцрвену боју, са преливима готово циметове боје. Испаравала је та крв, хладећи се од температуре слепоочнице: 37,1 степен целзијуса. Сада ће се, помислих, догодити оно на шта ме је упозоравао доктор Петини, да и у мојим можданим представама могу да се нађем у смртној опасности. Заскичах и ја као нека дугодлака животињица. Есесовац је подигао поглед. Видео сам његове прозирне плаве очи, налик некој пуњеној птици. „Komm, du... du Jude, komm!“, казао је савијајући кажипрст, када је и овај стварни кошмар почео да се мења као у оним калеидоскопским дурбинима који су веселили децу деветнаестог века кад окрену боје на савим други спектар. Још сам дахтао, и понављао за себе: „Осамнаести-новембар-хиљадудеветсто-четрдест-друге“, кад сам, утекавши од овог страшног призора који је подастро мој мозак, угледао Венецију. Бочни канал мирисао је на пролећну буђ и цркотине и лењо колао ка Каналу Гранде. Ваздух је био засићен влагом – осећао га је у носницама – кад сам угледао једног витког племића како ту, тик до мене, отвара задња врата палате према каналу, враћа се натраг у мермерни ходник и низ степенице носи једну жену у белој, сатенској ноћној хаљини, која је по прсима сва била попрскана избљуваном крвљу. Туберанку, којој су руке висиле као туђе, донео је до ивице мола и крај фондамната своје палате је спустио у црну гондолу коју је, без веслача, лагано гурнуо низ канал... Била је прелепа морибундкиња и у смрти: с плавим витицама косе, избаченим јагодицама и широм отвореним очима... Тада се све опет окренуло – Има ли томе конца? – на призор у мом родном Београду. Одевен у сако од твида, са халб-цилиндром на глави, густих, нагарављаних бркова, злосрећни песник Милутин Бојић излазио је на врата своје куће у Сремској улици број 4. Па онда, још једна вртоглавица. Сада сам био у једној од мучионица НКВД-а у левом крилу риђе зграде Лубјанке. Неки иследник воловском 31

ПР ОЗА(К ) жилом тукао је осуђеника који већ беше пао у несвест, па чух само стењање батинаша и његов тешки зној који ме је одмах запахнуо. Приметих у магновењу да и оптужени и батинаш имају исте уске бркове и проседу козју брадицу, а ипак један је тукао другог… Онда су ме опет походили српски писци. На врата своје зграде у Булевару Револуције 26, одевен у вунени капут, са неким чудним смешком на лицу и сунцем у очима, појавио се Васко Попа. Био сам тик уз њега, да бих се, одмах затим, где је случају драго, великом брзином преместио пред улаз у Милоша Поцерца 30, управо кад је на улицу, вичући на неку мусаву децу, излазио дугокоси Данило Киш. У Јаше Продановића 2 спазио сам Симу Пандуровића. Са великом главом, потпуно ћелав и врло стар, једва је вукао ноге, али ме је оштрим погледом одмерио од главе до пете. Брзи повратак, потом, један век раније. Улица Чернишевског 15, на Врачару 1912. године, и на вратима још један бркајлија са високим челом и уредним брцима улепљеним житким воском, он, Петар Кочић. Гледа ме исколаченим очима, у којима се већ виде знаци јасног лудила. Види ли се крај? Хоће ли све стати? Желех да вриснем, али не стигох да отворим уста. Крај срушене цркве Светог гроба у Јерусалиму, Татари – као јахачи апокалипсе – баш су ископали кости првих крсташа. Вриштали су, измахивали косама као бичевима и страшно пијукали, ту надохват моје руке када су костуре нанели на гомилу високу можда и пет метара и спремали се да их спале. Како сам знао да је то Јерусалим, да је година 1260, и да су ти дивљи коњаници, који се оглашавају грленим јауцима, Татари? Мој мозак слао ме је у четвородимензионалне призоре, али ми је успут слао и податке о пореклу живота у који сам бацан. Ипак је то била нека врста библиотеке, али опасност да ме неки бесни јахач закачи стога није била мања. Ту, на корак од мене, планула је ватра и кости старих крсташа стале су да горе. Мирис је најпре личио на запаљени кестен на жару, па онда на спржени рогач, да би се најпосле осећао само запах сличан оном одвратном воњу у фабрици туткала где се млела коштана срж, тамо надомак Макиша. Тако су преда мном одиграли последњи danse macabre скелети старих ратника погинулих сто педесет година раније. И са њима су гореле и све њихове илузије, старе костобоље, скорбут и сви преломи које су у бојевима задобили... Ухватих се за главу, када је одиста све престало: нагло и ненајављено како је и почело...

БУКТИЊА - Број 53 Горан Скробоња КЛОПКА Не знам који ме је ђаво терао да отворим тај флеш-драјв. Претурао сам по ковчежићу – једном од оних које продају по бољим парфимеријама, са механизмом и малим полицама обложеним плишом, за чување бижутерије и других женских ситница – претурао, дакле, по ковчежићу који готово никада не узимам у руке. Моја жена га држи у плакару спаваће собе, негде доле, замуваног међу кесама са спакованом одећом којој није сезона, као, да би евентуални провалник теже могао да га пронађе. У њему су наши пасоши и пасоши наше деце, али исто тако и хиљаду дрангулија. Има ту вредних ствари – дукат и прстен са сафиром и брилијантима који је наша старија кћерка добила на поклон од моје мајке – затим оних који су вредни тек као успомене, попут две позлаћене шнале за кравату са украсом од зеленог и ружичастог жада које сам некад давно донео са Тајвана – као и сасвим безвредних: фотографија за визе које су преостале после припрема за путовања пре пет, шест или више година, неважећих повластица за превоз, залуталих визит-карти. Моја жена у том ковчежићу држи кључеве њеног стана за издавање. Данас поподне треба да их преда новом закупцу. Јавила ми је да пронађем у ковчежићу два комплета који са собом на привеску имају и чип за отварање електронски обезбеђених улазних врата у зграду. Пронашао сам их, а онда, док сам враћао повађене ствари на мале полице пресвучене плишом, угледао флеш-драјв. Мали, пљоснати, од провидне црвене пластике са металним штитником, онај који никад не умете да убодете из прве. Откад знам за рачунаре, знам и за тај вечити проблем са меморијом – ње никада није доста. Са једним другом сам се поодавно сагласио да би ваљало доделити Нобелову награду ономе ко је измислио флеш. Међутим, колико год био згодан, флеш-драјв има и једну велику ману: лако се губи. Ни сам не знам колико сам их досад затурио; неке од њих су ми погубила деца, док су други завршили у заборављеним џеповима или торбама. У сваком случају, дође му то као неки од Марфијевих закона: кад год ми флеш затреба, волшебно га нема. Те меморије обично користим како бих датотеке са музиком, епизодама ТВ серија или, ређе, филмовима, пребацивао са централног кућног рачунара на лаптоп. Јутрос сам скинуо са торента актуелне епизоде неколико серија које пратим, па сам се озарио кад сам у ковчежићу, међу преосталим комплетима кључева, угледао тај флеш. Одлично – пребацићу 33

ПР ОЗА(К ) фајлове на њега (под условом да може да прими више од једног гигабајта), па ћу скинуте епизоде да одгледам удобно заваљен у фотељи, са лаптопом у крилу, кад се жена и ја будемо вратили са примопредаје стана. Наравно, морао сам да проверим колико на том флешу има места. Нисам придавао нарочити значај томе што га нисам препознао (претпоставио сам због тога да га нисам ја купио, али опет, нисам могао ни потпуно да будем сигуран у то; почео сам да заборављам такве неважне ствари) нити чињеници да се уопште налазио тамо. Вратио сам ковчежић на место, понео кључеве и пронађени флеш у дневну собу. Тамо сам меморију најпре завукао у УСБ прорез на лаптопу, да погледам има ли довољно места, и уколико је пун, може ли се нешто од фајлова са њега обрисати или привремено пребацити на хард-диск. Моја жена је имала обичај да на флешу чува књиговодствене и финансијске фајлове са посла, како би на њима могла да ради и код куће, а понекад и слике са некадашњих прослава или летовања. Сачекао сам да лаптоп препозна меморију, и отворио садржај. Није било пословних датотека. Али је зато било слика. Преда мном су се отворила три директоријума. Први је био означен са 100_06, други са 109_07, док је трећи носио назив CANONMSC. Заинтересовало ме је то – једина дигитална камера коју смо имали, док се није покварила, била је марке SONY, не CANON. Нисам имао представу о томе са чијег су уређаја ти директоријуми могли да потичу. Ушао сам најпре у тај трећи директоријум и угледао два фајла са екстензијом ЦТГ. Покушао сам да их отворим, али без успеха. Скочио сам на мрежу и почео мало да претражујем, а онда на једном форуму пронашао објашњење о томе да су посреди системски фајлови камере који само упућују на места где се налазе снимљене слике, и не могу се отворити нити пребацити у неки формат подобан за гледање и обраду. Закључио сам да се те две датотеке односе на преостала два директоријума, што је значило да је комплетан садржај меморије камере био пребачен на тај флеш. Слегнуо сам раменима, затворио тај директоријум и отворио онај са ознаком 100_06. Двадесет седам ЈПГ фајлова, са аутоматски генерисаним називима. Од тога је првих десет, судећи по датуму, било снимљено пре три и по године, двадесет деветог јуна, а осталих седамнаест – дан касније, тридесетог. Покушао сам да се сетим шта се тада дешавало – нису то ни по чему значајни датуми у нашој породици, ничији рођендан не пада у то време, нити на летовања одлазимо у том периоду. Побуђене радозналости, кликнуо сам на први фајл. На слици је била моја жена, снимљена с леђа, са удаљености од петшест метара, на улазу неки тржни центар. Плави топ са бретелама, фармерке, бела ранац-ташна у десној руци. Аутоматска клизна врата била су отворена пред њом, пролазила је између оних безбедносних стубића који пиште кад 34

БУКТИЊА - Број 53 препознају неразмагнетисану бар-код налепницу на производу који носите, а са десне стране, на светлоплавом паноу, стајао је списак услуга које се нуде (плаћање картицама, асистент при куповини, бесплатан паркинг и све то). Зашто би неко фотографисао моју жену с леђа? Отворио сам следећи фајл. Поново она, у кафићу из једног познатог ланца. Онда, у некој продавници, где испробава оне лаке летње чизме високих сара које клинке толико воле да носе по врућини (она, која последњих двадесет и више година тврди како не воли да носи чизме са високим сарама зато што су јој листови превише мршави, па јој чизме ландарају око ногу). Затим, напољу, на паркингу, низ од три или четири њене слике поред задње стране тамносивог металик ситроена; препознајем модел – Ц5. Разговара преко мобилног са неким – можда са мном? – док је неко други слика. Увеличавам фотографију, јасно видим таблицу: француска регистрација, CF 380 WD. Посматрам лице своје жене окренуто према сниматељу. Коса јој је свеже испеглана, на носу су јој наочари за које смо заједно бирали оквир пре неколико година, у Лондону. Изгледа лепо. Осмехује се. Следећа фотографија је прва у низу који је снимљен дан касније. Опет она, стоји у празном кафићу из истог оног ланца, пред зидом на којем је велики фото-тапет са сликом неког старог града; има на себи исти плави топ и фармерке. Збуњен сам. Зашто би била обучена исто као претходног дана? Отварам следећи фајл, и осећам да ми стомак прожима нешто налик на брз, ледени убод. Моја жена стоји крај врата у стану који ми је јако добро познат. На себи има шарени беби-дол и придржава се високо подигнутом руком за довратак. Друга рука јој је спуштена низ бок, глава мало забачена (опет са оним наочарима), израз на лицу замишљен. Ноге су јој голе, стопала боса, са светлоцрвеним лаком на ноктима. Стоји на тепиху који прекрива паркет у дневној соби стана њених родитеља. Крај јуна. Њени родитељи обично цело лето проводе у својој кући на мору, у Црној Гори. Моја жена и њена сестра имају кључеве од стана. Да заливају собне биљке. Отварам следећу слику. Исти беби-дол, исто место, друга поза: моја жена позира, извија се, пропиње на прсте и рукама додирује горњи рам довратка, испод стакленог окна уграђеног изнад врата. Сад ме већ потпуно обузима ме хладноћа. Следећа. Окренута је леђима, наслоњена на велики стаклени трпезаријски сто, 35

ПР ОЗА(К ) онај исти за којим редовно породично ручамо и вечеравамо о празницима и другим приликама кад нас њени позову. Гола је, ако се изузму танге. За своје године – тада јој је било четрдесет девет, али исто важи и данас, кад јој се примиче педесет трећи рођендан – моја жена има изузетну фигуру, а од пре неколико година подвргава се редовним третманима, чак повремено и пумпа усне. Наравно да сам, откад је почела са тим, био врло неблагонаклон, тумачећи то као њене узалудне покушаје да заустави време. И нисам имао срца да јој кажем како, упркос том глатком и испегланом лицу, њене стварне године одају дубоке и бројне боре на врату. У грудима ми је ледени грумен. Отварам слике: И даље је на истом месту, леђима окренута, само са тангама на себи, али мења позе, чак диже руке и држи се за кристални лустер (помишљам некако одсутно колико та конкретна поза глупо изгледа, али само начас; перверзно, осећам у утроби мешкољење ерекције). Моја жена избегава секс са мном, ево још мало па три пуне године. Сад ми је коначно јасно и због чега. Морам да признам, откад смо заједно, безмало три деценије, секс нам никада није био богзна какав, али је макар био релативно редован... са изузетком доста дугог периода после рођења наше друге кћерке. Присећам се начас, смркнут, тог перода и питам се да ли неки такав моменат – кад један од супружника физички не може да поднесе близину другог – представља стварни крај брака? Ако је тако, онда је наш брак скончао у хропцу још пре четврт века, и отад је на апаратима, одржаван вештачки, због привида, због „виших“ интереса... због деце. Ерекција ми је спласнула једнако брзо као што се и појавила. Враћам се садржини флеш-меморије. На следећој слици моја жена седи на тепиху, леђима према камери, лицем према вратима кухиње из које њена мајка износи печење, салате и колаче када са децом дођемо у посету. Кухиња је празна, осунчана. Тело моје жене изгледа као студија женске сензуалности и еротичности. Начас се питам да ли би требало да се осећам као воајер – онда говорим себи како не знам шта то заправо значи – и посматрам слику готово клинички, као да гледам репродукцију уља на платну у некој монографији. Покушавам да замислим шта јој говори онај који је све то снимио. Узалуд. Нови клик мишем, нова фотографија. Танге су скинуте. Сада сасвим гола, моја жена лежи на тепиху потрбушке, окренута према отвореној тераси пуној цвећа (које ваља заливати). Ноге су јој савијене у коленима, подигнуте и укрштене код глежњева, тако да јој покривају међуножје. Снимак је веома... укусан: не види се ништа, тако да се види све. Следи још неколико сличних фотографија, као да су снимљене у брзом 36

БУКТИЊА - Број 53 низу, а онда је ту нова, на којој је она поново потрбушке, поглед је одозго, и сад су ту друге танге, светлоплаве (прве су биле црне). У левом доњем углу, у кадар је упало издужено мушко стопало. Сад већ отварам слике аутоматски, као робот, посматрам тело своје жене на том плавом тепиху, са тим мушким стопалом-уљезом. И ту је крај. Уста су ми сува. Обамро сам. Покушавам да анализирам шта ми се дешава у телу, у глави. Као да је читаво моје биће запало у некакав... застој. Око мене је тишина – чак се ни рачунар, та савршена мала машина, не оглашава никаквим шумом. Покушавам да се сетим где сам провео та два дана, када је била снимана – и очигледно много више од тога – у празном стану својих родитеља. Узалуд. Пада ми на памет прослава мог педесетог рођендана, само три месеца пре те фото-сеансе; много гостију и дивних пријатеља, сјајна атмосфера, песма, вино, добра храна и утисак да – коначно – у нашем браку ствари функционишу како треба. Да смо, после свих успона и падова, некако научили да будемо срећни. Притискам начас јагодицама прстју очи преко капака. Жмурим, Отварам следећи директоријум. Двадесеттрећиидвадесетчетвртијул,годинуданакасније.Непосредно пред одлазак на вероватно најлепше заједничко, породично летовање, када смо нас двоје са децом провели више од две недеље на Азурној обали (да, било је толико лепо и имао сам утисак да смо обоје толико задовољни и срећни, да је морало да остане упамћено). Опет – где сам био тог 23. и 24. јула? Могуће је да сам припремао наша кола – израубовану тојоту, ни налик на блистави нови Ц5 – за дуги пут који нас је чекао. Четрдесет шест фајлова. Само првих пет је снимљено тог првог дана. На прве две, моја жена седи у кафићу – видим на стаклу наопако натпис „Маска“. Могао би то да буде кафић у близини нашег стана, на Вождовцу, где сам се неколико пута састајао са клијентима. Ноћ је. Она на себи има тамноплаву тесну и кратку летњу хаљину. Прекрстила је ноге у белим сандалама и гледа са осмехом, заводљиво, у камеру. На преостале три слике су њене бутине, прилично огољене испод те мини хаљине, снимљене на месту сувозача у колима која нису моја, а ни њена. Не препознајем облик контролне табле, али сасвим сам сигуран да је то ситроен Ц5 са француским таблицама. Прст ми се грчи на мишу. Прва слика снимљена сутрадан: моја жена с леђа, пред вратима стана њених родитеља, што значи да је власник оног стопала-уљеза стајао на самим вратима лифта када ју је снимао. Лева рука јој се не види, вероватно откључава браву, док у десној држи тај бели ранац-ташну, и неку кесу са бело-плавим пругама, налик на оне из радњи специјализованих за женски 37

ПР ОЗА(К ) доњи веш. Одевена је у летње фармерке и црну мајицу на бретеле коју препознајем, ону која с предње стране има белу силуету стриптизете на шипки окренуте наглавачке и натпис GOT POLE? Од фотографија које следе готово да би могао да се састави филм. Поново у стану својих родитеља, моја жена седи на стилској фотељи, али сада у „врућим панталоницама“ – инсистирао сам да их купи и убеђивао је да јој феноменално стоје, упркос њеној опседнутости комплексом мршавих ногу због којег се сваког лета, кад није у хаљини, кува у панталонама. (Присећам се да сам је неколико пута прошлог и претпрошлог лета убеђивао да их обуче у данима најнесноснијих врућина, али је то увек одбијала са изговором да јој „не стоје“. Но, ето их сада ту, на њој, пред власником стопала-уљеза. Можда су завршиле код њега као трофеј, па је то и био разлог за такве изговоре. Можда.) Обузима ме мучнина. На следећим сликама позира окренута лицем према камери, придржава се за намештај, срећно се осмехује. Иста мајица, исти шортс, беж сандале са високом потпетицом. Много сличних поза на великој фотељи, најпре доличних и смерних, затим нимало чедних, са потпуно раширеним ногама и весело-предусретљивим погледом какав, чини ми се, мени никад није упутила, чак ни у време када смо се забављали. Пресвлачи се: Поново стоји, у сандалама и шортсу, али сад је на њој црни провидни корзет. Лице јој је зајапурено: добро познајем тај израз, колико год било давно када сам га видео последњи пут. Моја жена има такав израз на лицу када се узбуди. Али, на овој слици не изгледа сексепилно већ само некако... вулгарно. Диже једну ногу на стилски сточић са мермерном плочом, онај за којим обично пијем кафу после породичног ручка. Још неколико таквих слика, а онда је окренута леђима, погнута напред, раширених ногу, истурене задњице сапете светлоплавим платном. Окреће се, поново гледа према камери, па онда клечи на тепиху... седи у ласцивним позама, али и даље одевена. Отварам затим фотографију на којој више нема на себи шортс и сандале, већ само тај корзет и танге. Стоји пред вратима кухиње, нагиње се тамо-амо, ноге су јој раширене, и на свим тим сликама изгледа веома заводљиво, осим на последњој у низу, где је снимљена с леђа, а светлост пада прилично незгодно, тако да јој је веома приметан целулит на гузовима и задњој страни бутина. И коначно, на последње четири фотографије, позира на троседу, у мајчином свиленом кимону таман толико раздрљеном да јој се назиру дојке. Поново препознајем израз на њеном лицу, иако ни тај толико дуго нисам био у прилици да видим: моја жена изгледа тако после доброг секса. Морам да устанем и попијем мало воде. Мучнина је и даље ту, сувоћа 38

БУКТИЊА - Број 53 у устима такође. Поново отварам слике, све. Начичкане су ми на екрану једна преко друге, као да се свака од њих упиње да ми врисне у лице. Очигледно је да су обе те... сеансе... трајале прилично дуго. Имала је времена да се скида, пресвлачи, испробава обућу и изазовни веш, заузима позе. Зар жене прељуби приступају тако бескрупулозно, бестидно, тотално? Па, неке жене свакако. Ево, моја, на пример. Три године понижавања у спаваћој соби. Немој сада. Пусти ме. Не гњави. Рачунала је на то да имам довољно поноса да одустанем. Добро ме познаје. Три године мастурбирања и празнине. Примећујем да генерички називи фајлова са фотографијама нису у непрекидном низу. Има бројева који недостају. Који минут касније, покрећем на централном кућном рачунару бесплатни софтвер за враћање обрисаних фајлова, и прикључујем флеш. Програм скенира дубински, пита ме да ли желим да врати све обрисане датотеке. Кликом миша одговарам потврдно. Шездесет нових слика, али три међу њима не могу да се отворе јер су фајлови оштећени. Нижем осталих педесет седам. Све оно што је недостајало. Еротику сада замењује порногафија. Власника CANON камере и ситроена Ц5 и даље нема у кадровима, осим делимично. (Можда му је лице на те три оштећене слике?) Моја жена се нимало не устеже пред његовом камером. Шири ноге и излаже погледу обријано међуножје. Видим јој на стомаку, изнад десног кука, црвену мрљу, туморну деформацију коже насталу захваљујући њеном бесомучном сунчању у младости, исту ону коју је пре извесног времена уклонила на Онколошком. Сећам се колико је била забринута због тога. Сећам се колико сам је храбрио. Све је крунисано двема фотографијама на којима је у крупном плану ерекција љубавника моје жене. Сликан из тог угла, курац му изгледа импозантно – чини ми се, и већи и дебљи од мог. Можда му је само гланс мало шиљатији. И обрезан је, као ја. Моја жена мази набреклу киту свог љубавника стопалима – тим складним, малим стопалима у која сам се најпре заљубио, са светлоцрвеним лаком на ноктима. Последњи пут кад смо водили љубав – толико давно да се ни не сећам тачно кад – исту ту технику применила је на мени. Како сам само био узбуђен! И нисам се ни запитао откуд јој сад тај новитет. Како сам само био глуп. Зашто је флеш са доказима своје преваре оставила ту, у ковчежићу? Могу да схватим њену жељу да јој те слике буду при руци, али зар није стрепела од могућности да се догоди управо ово што се и догодило – да 39

ПР ОЗА(К ) их пронађем? Зар се поуздала у мој пословични немар и несклоност према њушкању и трагању за издајничким траговима њеног евентуалног неверства? Није ли помислила да бих могао да угледам тај флеш и отворим га са сасвим другим намерама? Или је – свесно или подсвесно – управо то и желела? Ту, пред недвосмисленим траговима њеног издајства, покушавам да докучим ко смо ми заправо – ко је она, а ко ја, и шта представљамо заједно. Брачни пар забасао у године, са децом која би требало и сама ускоро да имају децу, децом која ће ускоро сасвим отићи. Двоје педесетогодишњака са својим пословима, својим страховима од свега оног лошег што доноси старост – болести, немоћи, коначно: смрти. Схватам која је кључна разлика међу нама, и та мисао, тако сведена на голи, суштински разлог за неуспех ове фарсе од брака, толико ми изгледа Драган Андрејевић - Без наслова банално да се једва уздржавам од тога

(уље на платну) да се хистерично и гласно не насмејем. Моја жена је одувек била превасходно практична; ја сам, опет, одувек био непоправљиви романтик. Из те разлике проистиче све – став према животу, став према љубави. За мене је љубав – безусловна приврженост другоме – била (и остала) најузвишенији принцип постојања, оно без чега је бесмислено живети. За њу је љубав била (и остала) од другоразредног значаја. „Беда на врата, љубав кроз прозор“ – то је њено омиљено гесло. Далеко од тога да сам био светац у браку, и њена авантура би (мрзим тај израз, јер скрива праву суштину тајне везе и прељубе, суштину која може бити крајње различита од случаја до случаја, али бољи тренутно немам јер не знам више од очигледног) некоме са стране, неком имгинарном „објективном“ посматрачу могла да изгледа као праведна казна за неколико мојих давних прељуба, али овде се не ради о злочину и казни. Ради се о заједништву. Кад год сам осетио недостатак тог заједништва – љубави – налазио сам пролазну и привремену замену у везама које су редовно 40

БУКТИЊА - Број 53 узлетале у орбиту као ракета и суновраћивале се са тих златних висина у пропаст. А с обзиром на то колико не умем да кријем занос и задовољство, моја жена је сасвим лако умела то да препозна, и прелазила је преко тога зато што је била практична. „Шта добијам тиме што ћу се развести?“, рекла ми је једном таквом приликом, пре седам или осам година. Опет, она је своја неверства умела јако добро да крије, све до сада. И, ко је онда курати лик са камером и лимузином? Француз? Или неки наш гастарбајтер који тамо живи, па долази лети овамо да завршава послове и успут ми појебе жену? (Знам да на интернету постоје претраживачи података о власницима возила са конкретним регистарским таблицама, али немам снаге да се сада упуштам још и у то – можда касније.) Где га је уопште упознала? Можда у фирми у којој ради – они пуно сарађују са странцима. Ко год био, док је снимао те фотографије како би овековечио њихов блуд на тепиху у великој дневној соби стана њених родитеља (можда управо тамо где су ми пре неки дан била стопала у папучама док сам седео и гледао вести на ТВ-у), ја сам био уверен да је у нашем браку коначно све као што треба. Чинило се да моја приватна фирма функционише добро, кћерке су нам завршавале студије, ишли смо на лепа и незаборавна путовања, и коначно сам осећао да је та љубав, то заједништво, сазрело и претворило се у један од оних бракова који ће опстати до краја, као тврђава за нас двоје и све што је наше. Горко се осмехујем док затварам слике и гасим централни рачунар. Толико ми је година, а и даље умем да се изненадим као клинац. Није то мала ствар. Напољу се распојасала кошава, звижди и пишти, пуца опшивом подигнуте, уролане тенде над терасом. Чујем звук лифта. За који тренутак, зачуће се и откључавање врата и она ће ући, а ја ћу морати да урадим... нешто. Хоћу ли бити у стању да јој ишта кажем? Хоћу ли моћи да јој погледам у то испеглано, глатко лице и изборани, издајнички врат? Хоћу ли јој рећи: „Свака част: то је курац, а не ово што имаш у кући.“ Или нешто друго у том смислу, нешто финално? Како уопште доведемо себе у овакву клопку? Не знам који ме је ђаво терао да отворим тај флеш-драјв. Али сада је... Сада је готово.

ПР ОЗА(К ) Лаура Барна ПРОМАТРАЧ ЗВЕЗДАНОГ СВОДА година је 1999. а месец 3. Ових дана, ноћи су изразито светле. Месец опорожут, кад му време није да се таквим чини. Јато трепетуша у гроздовима сабија се у Великог медведа, Мала кола, Водолију, Белог пса ниско пригнутог, снисходљиво повијене кичме, савесног и оданог њушкала. Година је 1999. а месец 3. Крстареће ракете умрежавају небески свод као светлећа паучина џиновског паука крсташа, грешком преосталог из леденог доба можда, још неутврдиво ког имена. И свака му нит смртоносна. Уколико се сместа не одврати по-глед, Проматрач звезданог свода нашао се у погибељној немилости пауковог загрљаја. Црно му се пише... „Свима нам се црно пише“, кажем равнодушно, али ипак опрезно увлачим ушиљени нос с три упадљиве пеге у сенку, и од те влаге три пеге на мом носу почињу поново да бубре, претварају се у грозне пликове, и несношљиво сврбе, а ја од њих не успевам ни прст пред носем да назрем. „То је добро“, неко ће рећи, „одлично.“ „Јесте“, потврђујем и задовољно трљкам мокре дланове. Очи ми нестају у тамним концентричним круговима, знам. Владислава беспотребно дошаптава у моју леву ушну шкољку злокобне речи: „Остао ти је неактивирани пројектил у зеници!“ „Зар!?“, прстима нервозно отирем очи, темељно, круг по круг. Наш солитер је однедавно измештен у сутерен с низом малих, угластих прозора налик пушкарницама, какве сам зимус у безбрижном доколичарењу запажала на Калемегдану. На њима су армирана стакла, што је у оваквим околностима савршено практично решење, мислим и радујем се густини испреплетених жица које краду светлост; рђа их је начела, примећујем и најсићушније детаље. У последње време, додуше, веома сам наклоњена детаљисању. До танчина разглабам туђе нехотично или хотимично изречене мисли, и још дуго после думам о њима, бистрим стилске нејасности, бавим се граматичким пропустима, морфологизацијом речи, приде и психолошким онанисањима, беспризорним набрајањима, афиксацијом и осталим језичким апстракцијама, иновацијама, уједначеностима, структурама, константама, али особито се занимам туђим ципелама, помно их загледам, дивим им се испотаје; по њима доцније доносим закључке о сваком појединцу из нашег сутерена, и њих уредно записујем у џепну бележницу у разнолико ишрафиране и нумерисане колоне. Укратко, конструишем нумерисана житија Морлока, занимам се спекулацијама и интригама, и таква занима42

БУКТИЊА - Број 53 ција ме окупира и разгаљује до сношљиве усхићености, од јутра до јутра. „Пепељуго“, дозива ме Владислава једва чујно, безмало неразговетно, „опет узалудно раздвајаш жито од кукоља, улаштени вршак од прашњавог, и? како ствари данас стоје са ципелама?“ „И-с-т-о-к-а-о-и-ј-у-ч-е“, цедим невољно кроза зубе, слово по слово, без станки. „Али, јуче си помињала катастрофу, disaster!“ Наслућујем бојазан у њеном облесавелом погледу. „А како ствари стоје, горе?“, питам уместо одговора, мрско ми да одговарам, сумњам, одговорима разарам прецизне конструкције. „Ка-та-стро-фи-чно“, каже још неразговетније, ужурбано, сецкаво, и затвара капке као дрвене шкуре сморене од непрегледног погибељног призора небоплаве пучине с вриштећим галебовима. „Показ!“, додаје хистеричним вриском. (Показ – бог те пита откуда васкрсла реч.) Домалим прстом раствара слепљене капке, безуспешно јер, и даље су слепљени. Додуше, видовита Орка је још зимус најавила надолазећу катастрофу. „Осећам је овде“, рекла је тада, чинило се, одвећ надмено, и кажипрстом притиснула прво леву, потом и десну носницу од чега јој се лице у трену оруменело. Још је узгред образлагала, не баш умешно се служећи астролошким терминима, силину и размере неизбежне несреће, камуфлирајући предсказање у тектонска померања тла, лутајуће комете или погибељну најезду метеорита, џиновске обрушавајуће мегалите, кишу жутих жаба, сваковрсну еколошку хаварију и, најпосле, глобално померање разума из светла у таму, где ће још задуго остати да тавори у сопственом отрованом тавору, што је могло произвољно да значи и бауљање слепца кроз минско поље или, још боље, слепац предвођен слепцем кроз поменуто минско поље или, најбоље, слепци предвођени слепцима, опет кроз неизбежно, више пута помињано, минско поље. Све ово могло се чути у ударним вечерњим терминима, непосредно пре и после стања ствари од Пола Осам. Владислава је знала, нумерисани Морлоци такође, знао је цео свет, Балкан, Европа, Аљаска, Азија, и најскрајнутије прекоокеанске тачке. „Невероватно, ниси чула! Трноружице, пробуди се, хе-хеј! Београд бруји о застрашујућим пророчанствима госпођице Орке а ти чекаш записани пољубац красног мужика, какав безмеран парадокс“, ишчуђавала се, додуше, видно лажно. „Зар је дотична персоналита, госпођица?“, успела сам да питам, на шта је она праснула у дуготрајан хистеричан смех. Чак и данас, у сутерену солитера реда III у Улици Грчића Миленка, смеје се истоветним начином. Однекуда допире дашак ветра, иако га ја не осећам, одевена у скафандар с гас-маском на лицу, јер се управо са радио-апарата огласио заводљиви баритон и најавио могућну еколошку хаварију, надолазећу са се43

ПР ОЗА(К ) верозапада. Живела Орка! Неки од грозних пликова с мог носа пуцају и замућују стакло, па не видим ни прст пред оком. „То је добро“, неко ће опет помирљиво рећи. „Јесте“, потврђујем. Руке сам увукла дубоко у џепове. Забога, шупљи су! Мокрим јагодицама дотичем мокре бутине. Дашак ветра већ извесно прети да утрне ионако слабашан пламичак једине преостале воштанице, упорно настављане од сагорелих парчади. Воскарске радње одавно су закатанчене; свеће прибављамо у цркви, али црква је, у околностима непрекидне узбуне, тренутно миљама далеко од нас, а крутоћа скафандера условљава тек једну несметану и олако изводљиву кретњу – лебдење у ваздуху. „Добро, ја лебдим у ваздуху, па шта?“ „Али, још увек смо на мајчици Земљици“, чује се бојажљиви осврт из једног од небројених углова, дакако, у вечитом мраку. Сутерени су препуни мрачних углова. Ових дана, ноћи су изразито светле. Месец опорожут, кад му време није усуђујем се да прочитам, наглас. „Ја читам, дакле, сасвим добро видим, дакле, свећа ми није потребна! Чусте ли, народе мој, какав оптимистичан закључак изведен из једног сутерена?!“ Нико ми не одговара. „Говориш наизуст, ето шта је.“ Браво, коначно! „Зар?“, питам незаинтересовано. Не слушају. Њушкају бојажљиво придошли дашак ваздуха, чак и Владислава ћути, мора да је задремала, мислим али ипак сумњам. Онамо под армираним прозором сања небоплаву бескрајну пучину с вриштећим галебовима, искричаву од множине планктона; она увек сања велику воду и беле птице. Походи праискон, неподношљива је фраза дежмекастог психотерапеута, преображава се у риболиког водоземца и нестаје у преслане дубине, рећи ће још као неслану шалу, несношљиво надмено. Нови дашак ветра коначно је утрнуо пламен воштанице. Немамо довољно гас-маски, користимо их наизменично у произвољно одређеним временским размацима, и њих се стриктно придржавамо (временских размака). Сваких двадесет пет минута, гласио је неписани договор, и сад је ред да је предам Владислави (гас-маску). Она ћути. Забога, да није отрована!? Предуго одуговлачим с примопредајом. И, гле, чуда! Владислава се смеши, задовољни Морлок, непомично разрогачених очију упртих кроз узани процеп, однекуда – ко зна откуда!? – разбијеног армираног стакла, у парче изразито светлог неба осутог јатом трепетуша што оформљавају најнеуобичајенија обличја. „Опет сам одоцнела! Редовито одоцним. Дакле, то је – доцкан!“ 44

БУКТИЊА - Број 53 Уколико се сместа не одврати поглед, Проматрач звезданог свода нашао се у погибељној немилости пауковог загрљаја. Црно му се пише. Свима нам се црно пише…, читам у себи, зачудо, потпуно равнодушно. Београд, 24. март

Марко Завишић - У све(Т)лост ми верујемо

ПР ОЗА(К ) Ивана Пешко КЊИГА ПОПИСА Мртво море у мртвој земљи, сиво и старо. Сада је старо. Родило је најстарије људе, првобитну расу... Најстарији народ. Распршили су се надалеко свуда по свету, од заточеништва до заточеништва, множили се, умирали, свуда се рађали. Сада је море остало тамо. Сада више није могло да рађа. Мртво, као у какве бабе: сива усахла пизда света. Мој отац је највише од свега волео да испуњава књигу пописа испод палме, осликане на нашој кафанској фасади. Све кафанске газде у равничарским поднебљима, поготово оне у чијој се илузији о лакоћи оваквог, већини некорисног и недораслог, друштвеног привређивања не крије ни тренутак извитоперене амбиције, неискварено сањају о напуштеним морским просторима. За разлику од свих других очева, свих других угоститељских радника и већинског дела војвођанског становништва, мој отац је одбијао да се помири са непрозрачношћу нашег ваздуха, те је дубоко веровао у теорију завере по којој Панонско море није пресушило у савесном и прецизном току тектонских поремећаја који су пре, ваљда, пар милиона година погодили наше тло. Он је, и за разлику од нас осталих у кући и кафани, умео да са јуродивим осмехом на уснама ослушкује земљу и повремено управља шифроване сигнале подземним рибарима, подробно се распитујући какве је боје њихово вино и у које богове верује поморски народ када не може да угледа небо. Није пристајао на њихову смрт. Штавише, његово ђавоље лукавство му је помогло да открије неке тајне о којима ми никада нисмо ни слутили. Подземни народ је чувао скривена документа о остваривању среће ван потребе да се побегне у свет. Ови папири били су циљ његовог свакодневног планирања великог откровења. Као и остали мислиоци, мој отац се ипак трудио да одржи званичну дистанцу од варљивих путоказа, надајући се да ће у једном тренутку потраге пред његове очи искрснути целовит и истинит систем, преко ког ће се растумачити преостали узроци наше несреће. А он се морао бавити људским несрећама – био је конобар. По његовом почетном, несведеном и исправном уверењу, ми никада не бисмо могли да остваримо срећу јер ни у једном универзуму, где год да будемо бачени, не бисмо знали да прихватимо своју тугу. Осим под земљом. Мој отац, за разлику од већине туђих очева, ни са ким није пуно говорио. Никада га нисам виђао да чита. Али сваки пут, када би нас удостојио свог присуства, ја сам осећао да мој отац никако не сме бити третиран као глуп 46

БУКТИЊА - Број 53 човек. Тако је његов суманути и наизглед помало ћудљиви поглед одавао чврсто уверење да људи, наравно не и он, који увелико мисле, обично увелико и греше. Међутим, иако му је недостајало оно што смо ми, практичарчићи, називали школским искуством, имао је необичну навику да с времена на време дописује изворно безначајне животне мудрости поред табела са дневним протоком алкохола у кафани. Једном приликом ми је саопштио да књига пописа представља душу кафанских приповедања и уколико се о њој уредник не би довољно старао, могла би се појавити опасност да се судбине забележене у бескрајностима промила изгубе за сва времена. Ови записи, нажалост, никоме нису доносили светло прекретничких истина. Заправо, очева интимна промишљања су најчешће осликавала свакодневну ритуалност и навике наших гостију. Доста животне колотечине и људске пакости се ту понављало. Пијанице никада нису били иновативни људи. Обично се уживало у јефтином, домаћем, или у ономе чега је било највише. На први поглед, лаик би помислио да се у овим белешкама не крије ништа дубље од обичног бројчаног сведочанства о животном путу амбалаже и онога што је испуњује. Оправдавам га. Напослетку, сви болешљиво забораве да једном, ипак, морамо уронити у невидљиве реалности. Нечитка, писана слова којима су криве табеле испуњаване, доводила су до закључка да се тајна оваквог животног промискуитета најлакше може свести на искључивост уједначене и неуредне форме. Пошто је одувек знао да је наш свет изграђен на специфичном нумеролошком систему, јасно устројеном аритметичком споју преко аљкаво повезаних линија, мој отац је веровао да сваком литру распродате ракије треба уделити одговарајућу поетичку замисао, остварену и утемељену на једноставним римованим записима које је додавао у прецизно одвојеним и мотивацијски неоправданим заглављима. На пример: Хаљиницу боје лила ти си душо ту свлачила, осећајући понос због креативног приласка већ одавно популарној и одсвираној мелодији. Отац није познавао највеће европске писце, али је веома радо измишљао да га је сам дух Гогоља (посебно насложена издања Југославијапублик у нашој неутрално браонкастој дневној соби – мајка званично инсистирала) надахнуо да сачини оду празним флашама вотке, штитећи нему снагу трансгресивних и занесењачких испада унесених у повраћања преко комшијске ограде крај које су гости веома радо слушали Зоркино наивно јутарње распевавање. Сећамо се дугокосе и забрињавајуће очајне шанкерице, крилате музе, угојене сирене, покровитељке дражесног самозаборава, извора вечне еуфоније нашег кафанског амбијента. Не знамо зашто то чинимо. Искрено, мени је она одувек сијала помало ултраљубичасто. Бележећи њене вапаје непорочноме Јоци Шантавом, иначе чувеној сеоској вуцибатини која се увек појављивала када је била најнепотребнија, отац је неумољиво преносио у своје списе и најпопуларније заблуде присутне у свести цивилизације која се развијала 47

ПР ОЗА(К ) изнад земље. Очеве забелешке су, без обзира на магијску заводљивост самог швракописа, нестрпљиво одавале шта је други централни, и тиме нерешиви проблем овакве филозофије. Цитати пронађени у свесци која се претежно бавила неједнакостима у полуочуваним гајбама пива, приказивали су страх једног човека од пуке помисли на могућност да љубав, према нама, у животу можда и није једина довољна стваp. Понекад га је мајка замењивала на послу. Ово су били дани када смо једни другима гледали у ципеле. Сестра и ја нисмо смели да прилазимо кафани јер је мајка спроводила чувена велика чишћења у којима је обично суделовало цело село, док се отац повлачио на обалу свог цепидлачења. Пијандуре би тада избацивале билијар на улицу, док су у затамњеној унутрашњости светих просторија урлале умирујуће хорде поражених микроба и испрашених бактерија. Нико се мајчиној чврстој руци није смео супротставити, а најмање нас двоје који смо од малих ногу обећавали активно, преурањено распадање свих њених илузија о нашој будућности. Мајка је тврдила да смо ми безгранично егоистични, да нам се себичлук нагомилао по генима, па да због тога мој отац не може да осети ни трунку гриже савести док седи поред септичке јаме и пискара своје глупости, а она мора да моли којекакве пробисвете да јој помогну у физичким пословима. Ја сам јој опраштао што се љутила, јер она никако није могла да разуме колико је важно поседовати успомену на све њих. Временом је престала да тражи објашњења. Своје знање је жртвовала миру. Када није морао да води рачуна о другима, отац се посвећивао детаљном херменеутичком проучавању скривеног простора, бележећи постепено колико се подигла температура устајалог воденог ђубрета од прошлогодишњег августовског мерења. Један од опште прихватљивих и цивилизацијски паметно уобличених закона, научио је човека да се клони и гнуша сопствене фекалије. За разлику од целог тог кукавичког и пуританског дела човечанства, мој отац је био херој. Спреман на опасност од непосредног ужаса који га може преплавити у сусрету са туђим изметом, тата је дубоко претурао по накупљеном смраду, тражећи смернице које ће му откључати следећу етапу у испуњењу древне, препричаване легенде, према којој ће одабрани у новом добу (то вам је негде око деведесет и шесте) успети да пронађе пут ка закопаној рибарској дружини и њиховим паметно постављеним питањима. Једино су подземне воде, у селу без реке, могле да начине обману и ван акустичне димензије, пошто је отац поступно, опипавањем и мирисом тумачио шта су у многим културама (чак и аустроугарској) могли да представљају полураспали опушци у случајним, плимом изнесеним успутним мехурићима, када би неко горе пустио воду у тоалету. Ја нисам сигуран да су тада цигарете уопште и постојале, али многе перспективе морале су бити сагледане. 48

БУКТИЊА - Број 53 Забринути не смем. Дана осамсто седамдесет и првог Петроније Сомовина превртљиво говедо обећао ми је да ће открити пут до дебелог лорда зрењанинског острва. Двадесет гајби пепси коле. Ако не стигнем на време до њега морао би да се провлачим поред вршачких мореуза а тамо ми ни бог свети неће помоћи када ме буду напале морске бештије. Знам ја да и моје море има те бештије. Осам флаша Ждрепчеве крви. Црне крви. Хајде Петроније Сомовино јави ми се кумим те пријатељу. Уколико се и ове године не појавиш можда ћу попустити и одбити твоје загонетке. Сложићеш се Две разбијене флаше тут – гута немам куд. Проклета деца. Опет зуре у мене. Сигуран сам да ниједан од претходника одабраног није оволико без поговора испуњавао твоје захтеве. Оно што ја тражим је један четири флаше рубиновог вињака правичан пратилац. Да се спусти са мном и поведе ме до таласа. Не бих ја пливао. Само тај други одраз тај могући живот да видим где смо то погрешили. Да видим где треба да се вратимо. Поново недостају паре за проклету вотку. Шест чашица вотке – нула динара. Курва је почела и да краде. Коме да одбијемо обећање на којој раскрсници за другим углом да зађемо? Ја знам да је сада касно али уколико ме будеш смрдљива Сомовино послао ка пучини обећавам ти ја одабрани обећавам ти да ћу замолити лорда да те... А можда ти поклони и кикиндски округ. Имам ту... Два милиона динара. Не може се више овако. Када се ово сунце уроти против пијаних свима постаје подједнако досадно. Шоља чаја од коприве. Не можеш да се помериш. Свуда је тако – покошен травњак поносно кестење и знаш шта несрећниче Две киселе воде, две чаше и страх да се улица ипак негде завршава. То што можеш да осетиш своди се на такмичење тишине и звукова улице који плачу за пролазницима. Прекините да гледате у мене. Мрш тамо и помажи мајци. Тада ти зебе душа јер не можеш да препознаш ко ће победити и да ли ће људи поново прошетати поред тебе. Флаша Недовићеве дуњеваче. Добра. Лето у Војводини је увек нимало другачије. Смучило ми се то Сомивино знаш ли? Ја сам сигуран да сте ви море сакрили негде у времену и само зато још нисам почео да копам. Гамад сте и ви. Вашке. Не могу паметно да измерим. Знам да се прво мора прећи ово језеро. Јебеш море без језера које га најављује. И ја знам да је моје слинавозелено море слатко и непрозирно. У њему обичан пливач не види свој одраз. Само ја умем. Ту ћу моћи... Двеста грама кафе – измлевено. Затрпана вода ће мени уместо ваших риба донети прегршт слика па макар још хиљаду туђих гована омирисао. Испред слика, увек је нека завршена прича и ... Године су цуреле у нашу септичку јаму, али се очигледно, још увек, ниједна кап другог и исправнијег живота није умела уздићи ван предострожног канализационог поклопца. Очистила нас је мајка већ добрих десетак пута, док су очеве руке ослабиле, те је постао несигурнији у свом 49

ПР ОЗА(К ) ратничком подухвату надношења над сопственом несрећом. Мој отац... Био је и леп и срчан и паметан. Био је прави херој, али се нешто временом распало у исушеној и устајалој илузији његова срца. У великом знању и још већем презиру који је изазивао нужно страхопоштовање, наставио је да пише своје велике повести о двема цивилизацијама о којима историје светске културе и естетичке теорије, на њихову несрећу, не знају готово ништа. Отац је започео повест коју нико од нас у кући још увек није успео да именује. Зовемо је просто књигом пописа, а како се заиста очева књига завршила, нећемо никад сазнати. Међутим. Две године након мог одласка на студије књижевности и мамине случајне смрти, он је свечано заронио у језеро туђег олакшавања, поневши са собом позамашану хрпу хартије, баш у оном тренутку када је неко изнад пустио воду у тоалету. Значајан део страница његовог капиталног пописа пренет је на друго острво. Колико сам до данас успео да начујем, рибарски народ ужива у несрећним љубавним повестима надземне дружине. Извесни Петроније Сомовина ми је пре пар дана поверио да је већ тристота копија чувене књиге Под Палмом уредно преписана. Дошаптава ми упорно да много тога недостаје. Убрзава ме. Још увек није превише касно. Треба писати. Знам да ћу открити свој живот који је требало да се деси. Кад погледам слике у таласу, коначно ћу сазнати зашто смо оволико несрећна кућа и како ћемо распршити овај наш заједнички страх од сунчанице. Вересија: нема смисла. Испушили смо ми наш дуван одавно.

Даница Тешић - Zero 50

БУКТИЊА - Број 53 Мића Вујичић ГРАД НАЦРТАН НА СТОЛЊАКУ План града у којем не бих волео да живим нацртан је на столњаку Када сам први пут написао ову реченицу? Двадесет другог јануара 2007, у роковнику са кожним повезом на чијој је првој страници црвеним фломастером писало: „Дневник“. Пре тога, бацио сам конзерву и с крпе истресао мрве у канту за ђубре, која је стајала у радном делу, под судопером. Поново сам сео за радни сто. Мада је прозор био отворен, у соби се још увек осећао мирис сардина. Палцем десне руке обрисао сам кап уља коју дотле нисам био приметио. Мали, масни отисак остао је на првом од четири листа папира. На њима је био одштампан разговор са познатим америчким песником Чарлсом Симићем, који је требало да пошаљем редакцији једног сплитског недељника. Спремајући се да у текст унесем последње исправке, пронашао сам два пасуса на средини треће странице и заокружио их плавом бојом: На једном књижевном скупу у Сан Франциску, 1972. године, срели сте познатог песника Ричарда Хјуга? Чарлс Симић: Управо сам се вратио са свог првог путовања у Београд после скоро двадесет година. По повратку у Америку, отишао сам на један књижевни скуп у Сан Франциску, где сам у једном ресторану налетео на песника Ричарда Хјуга. Проћаскали смо и он ме је упитао где сам био преко лета, на шта сам му одговорио да сам се управо вратио из Београда. „О, да“, рекао је. „Могу јасно да видим тај град.“ Не знајући за моје порекло, наставио је да ми црта по столњаку, између мрвица хлеба и мрља од вина, локацију Главне поште, мостове преко Саве и Дунава, и неколико других важних оријентационих тачака. Не слутећи шта све то може да значи, претпостављајући да је једном посетио Београд као туриста, питао сам га колико је времена провео у њему. „Никад нисам био у њему“, одговорио је. „Само сам га неколико пута бомбардовао.“ Преписао сам делове текста у роковник и додао реченицу која ми се дотле врзмала по глави: „План града у којем не бих волео да живим нацртан је на столњаку.“ На истој страници записао сам бројеве 1972 и 1944, један испод другог, и подвукао линију. После двадесет осам година, помислио сам, савезнички пилот носио је план града свуда са собом. Заокружио сам број 28 и иза њега ставио знак узвика. „Како је могуће да никада нисте погодили штаб Гестапоа?“ упитао је Симић. Потресен сазнањем да је могао убити свог колегу, Хјуго је објаснио да су полетали из Италије и најпре гађали нафтна поља у Румунији, која су 51

ПР ОЗА(К ) била од великог стратешог значаја за нацисте. Увек су губили понеки авион, па су у повратку, када је требало да изруче бомбе на Београд, летели високо и испуштали терет где стигну, једва чекајући да се врате у Италију и остатак дана проведу на плажи, у друштву локалних девојака. Повукао сам неколико паралелних линија. Покушавао сам да нацртам улице око Главне поште, које су остале урезане у Хјуговом сећању, попут ожиљака. 2. Ожиљци – реч која најтачније описује моје неуспеле литерарне покушаје Након приповетке о кревету у којем је умро Лав Толстој, годинама сам покушавао да напишем своју другу причу. Нервозно сам ноћу шеткао по стану на Петловом брду, мимоилазећи у мраку очеву тетку Марту, која ми је дозволила да се уселим у једну собу. Међутим, што сам се више трудио да пронађем прави пут, то сам јаче ударао главом о зид, док се Марта, која никада није палила светло, елегантно провлачила ходницима. Сматрао сам да су ожиљци моје оријентационе тачке. Чврсто сам одлучио да прихватим позив једног књижевног часописа, који ми је понудио да напишем причу о градовима у којима не бих желео да живим. Сматрао сам да ћу пронаћи решење за своју будућу причу уколико нањушим план града који бих сваког тренутка могао да нацртам на столњаку. На маргинама роковника са кожним повезом написао сам цифре 2007 и 1978, једну испод друге, подвукао их, и на крају заокружио разлику. Покушао сам да скицирам делове тог места, као да хватам белешке, надајући се да ће улице и тргови, раскрснице и солитери, тачке сасвим удаљене у реалном простору и времену, на крају ипак сачинити костур града преко којег никада нећу моћи да пређем гумом за брисање: – Део улице од паркинга до улаза у зграду, испред којег су убили мог течу, директора банке, једне летње ноћи, док се враћао са састанка. Претпоставља се да је паркирао аутомобил, са сувозачевог седишта узео сако, кравату и актен-ташну. Изашао је из аутомобила и закључао врата. После неколико корака ка својој згради, вероватно схвативши да је у гепеку заборавио кесу свежих јагода, окренуо се натраг. Пред улазним вратима пао је покошен мецима, где су га, неколико минута касније, пронашла двојица младића, враћајући се са рекреације. Посведочили су да је лежао на тротоару у окрвављеној белој кошуљи. Када су угледали јагоде које су се откотрљале низ улицу, накратко су се понадали да су оне узрок црвених флека на кошуљи, али чим су га додирнули, схатили су да је мртав. Ништа више нису могли да додају свом сведочењу, осим да им се чини како су, 52

БУКТИЊА - Број 53 прилазећи месту злочина, два пута чули звук као кад аутомобил пређе преко празне пластичне флаше на асфалту. – Градска ракрсница на којој је погинуо мој пријатељ док је на пешачком острву чекао зелено светло. Возач који је изгубио контролу прешао је преко острва, покосио га, и узалуд покушавао да му укаже помоћ. Један случајни пролазник посведочио је како је и сам покушао да му да вештачко дисање, али су му руке, чим их је прислонио на његове груди, једноставно пропале, као у пудинг. – Мала градска пошта, бакалница и део старе зграде, до улаза: једини кадар који сам успевао да видим са прозора болничког ве-цеа, у којем сам проводио поподнева, са гипсом на руци, како бих што мање лежао поред кревета у којем је умирао један пацијент. (Повукао сам линију у роковнику, желећи да скицирам план тог дела града, али ме је подрхтавање у рукама натерало да одустанем. Од цртежа је остала једино крива, искрзана линија која је требало да одваја плочник од зида мале поште и бакалнице испред чијих је врата сваког дана стајала преполовљена сочна, црвена лубеница.) – Мало пристаниште у једном далматинском летовалишту, испод зграде са чијег се другог спрата бацила жена, уз врисак. Док смо чекали бродић који нас је сваког дана превозио до плаже, посматрали смо милиционера у краткој плавој кошуљи како покрива тело белим чаршавом. Повукао сам још једну цртицу, желећи да додам још неколико теза на којима би се базирала моја прича о градовима у којима не бих желео да живим, али сам се просто уплашио самог себе. Уз то, учинило ми се да чујем глас. Устао сам од стола, ишчупао управо исписане листове из роковника са кожним повезом и нервозно их згужвао. Да ли се може уништити план града у којем не бих желео да живим? Да ли је писање само игра на папиру, запитао сам се, осећајући мучнину. Сардине. Бацајући згужвану хартију у исту ону канту, угледао сам Марту како прилази носећи метлицу и ђубровник. „Опет си просуо мрве ван канте“, рекла је и стала пажљиво да их мете.

ПР ОЗА(К ) Никола Ранковић ИСУС ИЗ ПРИТВОРСКЕ ЋЕЛИЈЕ На стадион нисам ни ушао. После пет сати бесомучног испијања пива по досадној новембарској кишици и непрестаним ситним вербалним надјебавањем са гробарима решили смо да кренемо ка Маракани. Била је недеља. Све је било уобичајено, пиво у руци, пишање уз сваку бандеру или тарабу, навијачке песме, полицијска марица која нас прати док не изађемо са Врачара. Стандардна слика коју живим већ деценијама. Пролазећи Карађорђевим парком налетели смо на групу гробара из унутрашњости. Моментално је настао кркљанац. Млатили смо се песницама, флашама, летвама, ногама... Убијали смо Бога једни у другима. Не знам колико дуго је све то трајало, вероватно веома кратко. Минут или два. Не дуже. Тетурао сам парком крваве главе када су ме заскочила два кера и бацила на земљу. Везели су ме лисицама које су по свом добром керовском обичају животињски стегли око мојих зглобова и угурали ме у већ пуну марицу. Повремено су се отварала врата да би у своју збирку додали још неки трофеј који су нахватали по улицама. Коначно смо кренули. У мрклом мраку смо осећали сваку џомбу или рупу на путу, а завијање сирене је било више него депримирајуће. Стали смо и врата су се отворила. Огромно сиво двориште окружено зидовима. „Јеби га“, помислих, „29. новембар“. Истоварили су нас из комбија и поређали у врсту. Садистички су нас тукли пендрецима, ваљда су их тако издресирали у Каменици. Увели су нас у зграду и лисицама везивали за цеви од радијатора док се неко од инспектора не сети да нас мало ишамара и пошаље у ћелију. Јебена ствар. Бити везан за радијатор је стварно зајебано. Не можеш ни да седнеш ни да стојиш ни да чучнеш. Не можеш ништа. Колена и леђа се распадају од бола а сваки покрет ти само још више усеца ионако крвнички стегнуте лисице (да ли сам то већ поменуо?) у зглобове. Не знам колико сам времена провео у том полубудистичком болном положају када су ме коначно одвезали и утерали у канцеларију код инспектора. Морам признати, инспектор је био коректан, био је незаинтересован. „Истражни судија не ради викендом тако да ћемо те угостити до понедељка“. Позвао је дежурног и изашао из канцеларије. Узели су ми податке, пертле, трегере и повели у ћелију. Ћелија ми је у први тренутак деловала као божји благослов. Није била препуна, заударала је на мокраћу и зној, светлост се једва назирала, али више није било малтретирања и понижавања. Склупчао сам се у ћошку међу разним џепарошима, алкосима, обијачима... Повремено сам чуо како се врата шкрипећи отварају и затварају. Кретенски ћелијски разговори у којима су 54

БУКТИЊА - Број 53 сви невини и грешком ухапшени ме нису занимали. Заспао сам. Не знам колико дуго сам спавао. Пробудила ме је шкрипа врата. Пандур је увео мршавог старца дуге беле браде од неких осамдесет година. Осврнуо се око себе без речи, накашљао се и тихо сео поред мене. Личио је на Исуса. На његовом лицу се могла прочитати само велика бол, патња и безнађе. И помиренст. Ћутали смо. Покушавао сам поново да задремам. „Ја сам Милован“, рече старац шкрипавим гласом и пружи ми руку. „Никола“, одговорих пиздећи у себи што ми смета у мојој самоћи. „Зашто си овде, Никола?“ наставио је старац. „Навијачка срања, стари, Звезда“, рекох, „батали“. Ћутао је неко време. Деловао је веома замишљено и смирено. „Синко, сви смо ми овде својом вољом, били тога свесни или не“. Није ми баш било јасно шта прича, а није ме се баш ни тицало. „Ти си изабрао да се глупираш за Звезду, да се млатиш, да урлаш. Не криви никог другог за то што ти се догодило“. Какав смор помислих, још једна лекција, још једно просеравање које слушам већ деценијама помислих у себи, „Дај, стари, шта ми сереш, имаш 80 година, а седиш у истој прдекани као и ја. Гледај своја посла“. Старац је заћутао. После пар минута чуо сам како тихо јеца. Помислио сам да сам био груб, у тренутку ми га је постало жао. „Миловане, дај који ти је сад курац, немој ту да ми плачеш, видиш и сам да смо сви у говним, никоме не треба туђа мука и туђе сузе“. Јецао је све гласније и јаче. Исус се гушио у својим сузама. „Дај бре, ћале, молим те прекини, могу ли некако да ти помогнем, само да више не слушам твој плач?“. „Нема више мени помоћи, синко... ја већ одавно не постојим...“. Почео је своју причу. Требало му је само то да га неко коначно примети и саслуша. Милован је био наставник музичког. Био је ожењен и имао је дете. Ћерку. Уредан и сређен живот лишен било каквих великих стресова и ломова. Волео је свој посао, породицу, живот. Био је срећан и испуњен човек. Породица и музика су били његов свет. Жена му је изненада умрла пошто се тек пензионисао и јако тешко је то поднео. По први пут у животу је осетио тугу и безнађе али и даље је имао ћерку која му је постала једини мотив за живот. Ћерка је била млада и лепа. Волела је живот, а Милован је њу волео изнад свега. Пријатеља и ситних задовољстава је било све мање. Постојала је само ћерка. Све јој је давао, чак и више него што је могао. Дао јој све што су покојна жена и он уштедели и створили током свог заједничког живота. Дао јој је све емоције које су му преостале, дао јој је и своју кућу да би могла мирно и комотно да створи своју породицу и свој живот. У почетку је све било како треба... ћерка се старала о свом оцу, пазила га, волела га. Изгледало је да ће Милован проживети достојанствену старост. Међутим, пре десетак година ћерка је почела чудно да се понаша. Милована је све мање примећивала, постајала је одсутна и груба. У кућу су све чешће долазили неки јако чудни ликови који данима нису излазили. Све иоле 55

ПР ОЗА(К ) вредне ствари из куће су постепено нестајале. Смрад и дим се ширио кућом. Ћерка више није личила на себе. Имала је дубоке подочњаке, мршава преко сваке мере, неразговетно је причала, била је прљава и исцепана. Полиција је постала редован посетилац његове куће. Ћерка је тешко болесна завршила на клиници за одвикавање и више никада је није видео. Ни чуо. Једног дана су у кућу упали неки груби људи и пребили Милована. Претили су му ћеркиним животом. Тражили су новац који им његова ћерка дугује за хероин. Наравно, Милован није имао новац и морао је да прода своју кућу испод сваке цене. Остао је сам на улици. У почетку је спавао на женином гробу. Ту се једино осећао сигурно и вољено. Желео је да што пре легне поред своје животне љубави. На његову несрећу био је јак и здрав. Живот га није напуштао. Прве зиме је зарадио тешко запаљење плућа и два месеца је провео у болници. Био је на ивици, али на његову жалост, живот је победио. Дошло је пролеће, па лето. Лепо и топло време. Могао је да мирно животари и чека свој крај поред своје покојне жене полако крцкајући мизерну наставничку пензију. Није се више купао, почео је да пије, јео је отпатке, а ноћу грлио мермерни споменик на гробљу. Зима се приближавала и сетио се приче једног клошара са којим је лежао у болници. У сред ноћи се одгегао до центра града, узео циглу и разбио излог златаре. Покупио је пар златних ланчића и још неке ђинђуве и сео на ивичњак пар метара даље. Полиција је моментално стигла. Осуђен је на 4 месеца затвора. Падинска Скела. Милован је преживео још једну зиму, али овај пут на топлом и са три оброка на рачун државе. Наставио је тако и наредних година. Лети гробље, а зими цигла па затвор. Тамо га нико није дирао. Нашао је свој дом док траје зима. Полиција и судије су га већ добро познавале и прећутно су поштовали њихов никад изречени договор. „Ранковић“, дрекну стражар. Нисам се ни поздравио са Милованом, изашао сам пратећи стражара као пас. Вратили су ми пљуге, упаљач, пертле, трегере, документа. Био је већ понедељак. Дан је био леп и топао. Купио сам пиво на првој трафици и радовао се што сам поново слободан. Милована више никада нисам видео. Јесен је, суморно и хладно време. Често мислим на тог старца дуге беле браде. Сигуран сам да је у овом тренутку миран и спокојан. Да ли тражи нову циглу и мерка неки излог или коначно мирно лежи поред своје жене на Новом гробљу, то је већ мање битно. Миловане, ово пиво пијем за тебе, у твоје име. За твоју душу.

БУКТИЊА - Број 53 Марко Костић НЕКРОФИЛ ПАРАДА „Значи само ви имате права, ми остали смо болесници, нема дискриминације мој курац, гледај их само како се шепуре по трговима, као да су посисали сву мудрост света из споловила својих ближњих и нашли јој практичну примену у примању истог у сопствени анус, па идите јебите се ко вам брани, нико вам ни до сада није бранио, докле ћете да серете да сте највеће жртве на свету, пичке педерске, шта ја да кажем, ко ће мени дати права на избор, на слободу, ко ће мене пустити на телевизију да кажем шта мислим, говна лицемерна.“ Био је бесан, очајан, пљунуо је екран телевизора на коме је ишао дирактан пренос геј параде и посматрао како се пљувачка слива низ њега, а потом сео у своју омиљену фотељу, узео даљински и угасио тај извор својих немира. Собу је сада прогутао апсолутни мрак. Иако је комад планете на којој је живео у то доба био обасјан сунцем, штит ролетни годинама је верно спречавао наметљиве зраке са оближње звезде да продру у његове одаје. Дан се звао недеља, навика или метафизика учиниле су га симболом доколице те се он трудио да јој се препусти и потисне тешке мисли, које су гурале његов мозак ка изворима главобоље. Апсолутна тишина борила се са прождрљивим црвом, који је упорно грицкао стари орман иза његових леђа. Покушавао је да игнорише вечно враћање монотоног звука, али узалуд, црв се завлачио у његове уши, мозак, душу и јео незасито све, без намере да стане док на свету не остане ништа осим његове глади. „Е баш нећеш“, врисну у мрак, а рука му механички потражи прекидач – и би светлост. Очи се, за тренутак, сакрише иза капака, а потом попут скенера пређоше собу у потрази за одговарајућим предметом, мозак закључи да су маказе на радном столу најадекватније оружје за предстојећу битку и посла тело у акцију. Оно нагло искочи из фотеље, зграби маказе са стола, притрча дрвеном непријатељу и поче насумице забадати оштрицу у њега. Из устију су излетали неразумљиви крици са којима мозак није имао ништа, а из очију су потекле сузе, за које такође није било објашњења и мозак их је схватао као колатералну штету напада. Пошто је унакажени ормар утихнуо, његов ентитет опет пронађе хармонију између духовних и физичких ћелија и он схвати шта је урадио. Дуго је тупо зурио у иверје на поду и у белу гнојаву масу коју је извукао из њега када зачу њену песму. Осмех му насели лице, а топлина срце па хитро стресе прашину са себе и пожури у подрум. „Стижем, стижем, љубави. Мало сам се занео, не бих те ја намерно пустио да ме чекаш, не сме моја срећа ништа више да чека, стижем“, мрмљао је 57

ПР ОЗА(К ) себи у браду док је силазио низ мрачно степениште, па се некако отетурао до прекидача, који је послао струју ка неонској светиљци и она баци аветињски бледу светлост на просторију. Тешка модрина прихвати понуду светла и просу се по зидовима подрума. Не би се могло рећи ко је, човек или мемла, дао ту нијансу просторији, али ефекат који се њоме постизао био је језив. Тамо доле није било ничег, осим огромног кревета опкољеног завесом и препарираног вука који је кезио своје вилице, замрзнут у вечно претећем положају. Он приђе вуку, помази га по глави, па му снажним стиском састави вилице, а зид испред њега поче се мицати. Хладан талас испуни и онако хладну просторију и пред њим се појави удубљење које је готово у потпуности испуњавао необичан предмет. Он га ухвати за ручице и уз доста труда извуче ван. Била је то, у недостатку бољег израза, огромна када, која је имала могућност да клизи по шини, напред – назад. Њено метално тело било је страховито хладно и прсти су се лепили за њега. Довучена до краја шина, када упаде у жлеб и остаде непокретна, а он лагано приђе стакленом поклопцу и подиже га. Тежак мирис појури ка свим чулима, а једно од њих га препозна и преведе остатку његовог бића као срећу. Усне се по инерцији развукоше у осмех, а руке потражише гумене рукавице и завукоше се дубоко унутра, слутећи по њих неповољан наставак церемоније. И заиста, после краћег посматрања свог одраза у необичној, непрозирној течности, која је испуњавала каду, он их урони у њу, а на површини се појави прелепа девојка и песма утихну. „Не прекидај, љубави, не љути ми се. Уплео сам се у ове тешке дане, нису ми допуштали да ти дођем, али кад би само знала како сам чезнуо. Ма, пусти сада све то, данас сам твој и духом и телом, волим те бескрајно, најдража.“ Није ништа одговарала, само се предала његовим снажним рукама у којима се једино осећала сигурно и које су је са лакоћом носиле преко тамних валова Ахеронта до обала њиховог зачараног царства. Спустио је пажљиво на кревет, а потом дуго брисао њено влажно тело и причао јој о догађајима који су га крали од мира, коме је упорно тежио. Речи су, попут уклетих душа, јуриле просторијом у потрази за тунелом на чијем крају би пронашле уточиште смисла, али је овај семантички тобоган ишао у круг и, попут уробороса, хранио се сам собом. А колико је тога било у тој причи што је прождирала саму себе. Говорила је о кутији која се хранила слободом, о слободи која се хранила ропством, о ропству које се хранило кукавичлуком. Крв приче текла је заумним венама, али проливена сечивом језика, испаравала би на хладном сунцу узалудних речи. И он би заћутао, препуштајући се безданима духа из којих су јечали гласови милона закопаних у њему. Тамо доле само је она могла погледати, само је њено око распознавало силуете смисла у тој тами, само су њена плућа имала даха за те негостољубиве дубине. Осећао је то и предавао се подземном импулсу, који их је везивао нераскидивим нитима, јачим од било чега што би овај 58

БУКТИЊА - Број 53 космос могао пружити. Неприметно, клизио је ка њеном средишту, које га је мамило чудним магнетизмом, дозивало у себе, преклињало га да испуни ту архетипску празнину, да поспе бесмисленим семеном залеђена поља вечности. И он је тонуо у њу, све дубље и дубље. Осећао је како нестају сви појмови које је његов дух накупио по беспућу живота и да је нешто као табула раза, са бледом флеком његовог ега, једина Аријаднина нит која га држи за обале овог бесмисленог света. Есхатолошки симболи почеше да трепере по небу напуштеном од птица његове личности, а онда дође до коначног споја и више ничег на свету, осим бескрајне љубави, није било, неко би ово стање назвао – НИРВАНА... Неколико тренутака мозак је очајнички покушавао да осмисли фабулу у коју би се могли уклопити језиви звуци што су дивље јуришали на крхке бедеме његовог сна. Узалуд, сат није дозвољавао компромисе! Стварност, гневна и захтевна, јурну ка његовом замагљеном погледу и он јој, уз велики напор, дозволи да буде опажена. Инерција га тада ухвати за узицу и поведе ка купатилу, онда му зари шаке пуне воде у лице, а убрзо и парче пластике поче бесмислено јурцати по његовој вилици. Пријатна тканина потом покупи остатке воде и пене са њега, док га је колотечина већ завлачила у социолошки компромис, који је скрио његову наготу последњом модом. Унапред припремљена торба ускочила је у шаку, а кораци почеше да мењају његов положај у простору и времену, све док се један од њих не окоми на тешку металну капију и уз потмули прасак, свет прхну из кавеза у коме га је он тако брижљиво чувао. Научен да сузбија гађење које су у њему изазивала сунцем насмејана лица, корачао је брзо између њих, очајнички се трудећи да не додирне било кога из те масе топлоте, што је бесмислено гмизала по врелом бетону. Тешко је дисао кужни ваздух њиховог присуства и све брже и брже стремио ка проклетом циљу. Врло брзо, утрчао је у масу стакла и метала, чија је унутрашњост пријала чулима. Закорачио је на покретне степенице, разменио пар љубазних поздрава и завукао се у свој комадић тог корпоративног чудовишта. Гомила папира чекала га је на столу, он јој приђе замахну руком пуном деструктивне жеље, али у последњем тренутку одустаде, седе на столицу, дубоко уздахну и узе први папир са врха гомиле. Никада није ишао до кафитерије, у време паузе седео би за компјутером и безвољно блудео интернетом, без посебног циља и без готово икаквог регистровања прочитаног. Али овог пута, док је лутао погледом по најновијим вестима, на екрану му се, као ударна, појави вест о геј паради. Са гађењем пређе летимично по њеном садржају, када у његов тамни ум удари метеорит сјајне спознаје. Еурека, крикну он у себи, улогова се на друштвену мрежу на којој је комуницирао са тајном групом истомишљеника и постави скривени 59

ПР ОЗА(К ) пост у коме детаљно образложи свој, од богова отргнут, план. Писао је брзо, гушио се од поноса, луде страсти, чудећи се како му нешто тако очигледно никада раније није пало на памет. Када је завршио, још једном је прелетео по садржају текста, оклевао пар тренутака, а онда, најзад сигуран да је на правом путу, притиснуо ентер. Корачао је ка кући попут Цезара, који је најзад прешао Рубикон, повратка није било. Неко је морао да подигне глас. Револуција је била пред вратима, требало је само покуцати. Којим би га аргументима могли одбити, па његова љубав била је чистија од свега што се под тим брендом продавало на тржишту разврата овог света. Није се могло говорити о присили, принуди, интересу, кршењу права, угрожавању слобода... Управо супротно, његова слобода била је окована, а кључ је лежао у бујном попрсју демократије, требало је само завући руку. Па зар читава она медицинска багра не ради много страшније и грозоморније ствари, зар нису науку направили од скрнављења њиховог мира. Скотови лицемерни... Обузет олујом мисли, прелетео је иначе бескрајно дуг пут и једва чекао да јој полети у загрљај и све исприча. Утрчао је у кућу, почео да баца ствари са себе, све док није био потпуно наг, а онда је стао на ивицу степеништа и чекао. И песма се зачула. Ненадана суза клизнула му је низ образ, обрисао ју је несвесним покретом, а онда почео лагано да силази ка њој, мазохистички одлажући тренутке блаженства, који га очекују. Волео ју је као никада до сада. Његов подвиг, његова иницијатива, нешто на шта није навикла, учинили су да расте у њеним очима и она му се предавала, њеном витезу, њеном спасиоцу, њеном ослободиоцу... Ноћ је поприлично остарела, када се најзад вратио горе и укључио свој рачунар и тада је први пут осетио трему. „Да не тражим превише од њих!“ Промрмља себи у браду и дрхтавим рукама укуца шифру свог налога... Људи који се никада нису измакли из зоне комфорности, који никада нису посегли за забрањеним воћем, који никада нису чули зов неосвојених врхова, не би могли схватити шта се у његовој души дешавало док је посматрао своје виртуелно поштанско сандуче набијено хиљадама писама... Сунце се зарило у његове ролетне када је прочитао последњу поруку. Устао је, укочених удова, али чинило му се, снажнији но икада до сада, протегао се, а потом опет сео и записао: „Оживеће мртви твоји и моје ће мртво тело устати. Пробудите се и певајте, који станујете у праху!“ Подне. Трг ослобођења! Потом је сишао до ње. Лежала је на кревету и кокетно га гледала. „Знаш колико те желим, али не сада молим те. Биће времена, након победе. Хајде, морамо се спремати. Знаш колико ти времена треба“. У пола дванаест она је била окупана, очешљана, нашминкана, а он попут момчића заљубљеног до ушију смешкао јој се румених образа, док 60

БУКТИЊА - Број 53 је навлачио своје празнично одело. „Време је!“ рече достојанствено, потом је узе у наручје, уз муку отвори врата, која остави откључана, тешким, али сигурним кораком крену ка металној капији, отшкрину је ногом, а онда закорачи на улицу...

Владимир Лалић - Скопофобија (угљен на папиру, 2013) 61

ПР ОЗА(К ) Ивица Трајковић THIS IS THE CULT OF КРЕЧ! Текст је инспирисан „Rockument“-ом, објављеном у 50. броју Часописа за књижевност, уметност и културу „Буктиња“. Године 1993–1995. То су оквири. Али то су оквири који су дефинисани оним што је претходило... Цртани у 7.15, домаће васпитање, наочаре, девојчице, мали фудбал испред зграде, полазак у Гимназију, црквени хор, панк рок, Alan Ford, живот у провинцији, „неправедне санкције“... све је то утицало на стварање идеје... Цане и Антон... то смо били ми... Све је почело безазлено. Тако се и завршило, као једна добра зајебанција, која је трајала док је трајало наше велико пријатељство и док је било те врсте енергије. Група КРЕЧ настала је у Неготину током летњег распуста 1993. године. My best friend и ја завршили смо другу годину Гимназије. Некако смо се извукли да не полажемо ништа тог лета. Били смо генијалан спој. Из основних школа дошли смо као одликаши, а онда смо од силног измотавања једва успевали да будемо врло добри и да не полажемо физику (и још понешто, сваке године). Чак су професори размишљали да једног од нас пребаце у друго одељење, да нас мало смире. Околности за зајебанцију нису баш биле идеалне: економска криза, рат у окружењу, породице у распаду... али године које смо имали и енергија која је била негде у ваздуху биле су јаче од свега.

БУКТИЊА - Број 53 Кренули смо са Дамировом великом жељом да научи да свира гитару, у чему је био прилично упоран, за разлику од мене, коме је било лакше да урла у микрофон. Дамир је скинуо неке рифове, а ја сам за једно поподне написао 17 песама и тако смо почели. Главни хит те прве фазе био нам је Зимница (тотално апсурдан текст писан лети, а почиње са: „Зима, веје снег, деца се санкају по брдима и пропланцима...). Песме сам писао од петог основне, али после сваке фазе одрастања стидео сам се претходне, тако да су моје песме обично завршавале у каљевој пећи. Песмице са текстовима типа „...из Београда је та мала, у сред срца мени је сад стала“ или „Мој најбољи друг је Златко, име му је кратко...“ могле су само да изазову осећај стида код мене. Ово са КРЕЧОМ било је ваљда нешто друго и коначно је мој смисао за риму угледао светлост дана. Дамир је све то пратио на гитари. Наравно, било је бројних утицаја. Што се тиче Дамирове стране, слушао је искључиво хеви метал, али сам некако успео да му наметнем утицај панка и алтернативе као доминантне. Текстове смо имали своје, али поред њих било је и доста пародија и обрада. Занимљиво да нам је први наступ био ни мање ни више него на ТВ Крајини. Заправо се радило о томе да је наш друг са хора, Мирко, у то време био новинар на РТК и хтео је да покаже како се млади у Неготину забављају током распуста. Сећам се да смо се у том прилогу жалили да немамо ниједан кош у граду и да тог лета нисмо путовали даље од Зајечара, где смо ишли на Гитаријаду, толика је криза била. За тај прилог смо одсвирали наше обраде песама „Лаку ноћ, децо“, „Добро вече, бакице“ и „Краш експрес“, а после емитованог прилога на ТВ-у, моју сестру било је срамота да изађе у град. Круг око Креча се ширио. Осим нас двојице, углавном смо обухватали екипу са којом смо се дружили. Миша Хендрикс је започео каријеру са нама, па је онда отишао даље у професионалне. У његовој гаражи је и настало име бенда. Кад смо бирали назив, ја сам се наслонио на зид гараже и остао ми је траг од креча на мајици. Било је и других предлога, али смо изгурали овај. За бубњевима је био наш Кеца, али пошто он није много одмакао од шерпи и поклопаца, користили смо доступне бубњаре по граду, највише Срђана Јовића Јову, који се лако уклапао са нама, без икаквих проби. Били су ту и Ненча, Веки, Зока Рајковић, Сара и Кристина... позитивна енергија се ширила. Наступали смо две године заредом на маскенбалу у Гимназији, који је у то време био велики догађај. На Сусретима младих смо бранили боје Гимназије у више наврата. Два пута смо наступили у кафе бару „Бес“, где су у то време организоване свирке, једном у центру града код фонтане, као и на нашој матури. Осим тога, свирало се на стадиону, на хорским и кућним окупљањима. У једно јако мрачно време, нама је било лепо и желели смо то да поделимо са другима. Од репеортоара, било је доста обрада домаћих група из осамдесетих 63

ПР ОЗА(К ) и с почетка деведесетих, обрада алтернативних песама деведесетих, неких тотално зајебантских текстова инспирисаних турбо фолком (нпр. „Бранили су да те виђам, бранили су у школи сви, бранили су ал` узалуд, ми смо победили...“), али и неких друштвено ангажованих текстова, који су нагињали ка озбиљом. Неговали смо имиџ који је требало да иде уз саму музику: били су ту сакои, беџеви и наочаре за Сунце, штампали смо и неке примитивне плакате. Уз назив КРЕЧ увек смо цртали петокраку, што баш није било оригинално, јер смо то украли од легендарних КУД Идијота, а није баш ни ишло уз спајање гимназијског са црквеним хором, где смо били чланови. Хор је у то време био место доброг дружења и једини начин да негде отпутујемо, а чак и тамо смо од свега озбиљног правили неозбиљно. Свакако бенд није отишао предалеко, ни по броју наступа, ни по трајању, ни по утицају који је оставио. За то кратко време колико смо били активни везују ме само лепе успомене. Све у свему, пратио нас је имиџ „добрих дечака“ који су решили да изађу из својих оквира, бар на кратко. Социјала Социјала није шала, социјала није мала, нећу да будем социјални радник. Социјала није шала, социјала није мала, нећу да будем социјални радник. Уради оно што сам желиш, буди поносан на себе, зајеби бедак устани горе!

БУКТИЊА - Број 53 Ивa Богдановић ДИЈАЛОГ – Је ли не морам да бирам шта ћу да будем? – Можеш да будеш шта год пожелиш! – Одлично, онда ћу да нађем оно што волим, што ми прија и на то ћу да се усредсредим и постанем најбоља верзија себе. Мислиш да је то могуће? – Докле год се трудиш и верујеш у себе, могуће је. Само гледај да други не пољуљају твоја схватања и уверења и да те њихове речи не обесхрабре. – Али зашто би они то радили, и како би то могли ако их и не познајем? – Зато што ће те ретко ко разумети и желети да те разуме, како тебе, тако и твоје путовање, а ти, ти ћеш желети да те други разумеју и несвесно ћеш и трагати за њиховом похвалом и одобравањем. Видиш, нико неће имати времена за тебе, јер и они су на свом путовању, плус су видели и искусили ствари које ти никада нећеш разумети, исто као што ни они никада неће у потпуности схватити и разумети твоје путовање.

Ива Богдановић - Без наслова (цртеж) 65

ПР ОЗА(К ) – Значи ли то онда да ћу бити усамљена? – Драга моја, сви смо ми усамљени. – Али ја не желим да будем усамљена, могу ли се онда придружити неким туђим путовањима и жељама? – Можеш, али онда никада нећеш бити срећна и задовољна. Гледајући како други остварују своје снове, док их ти слепо пратиш, твоја искра у очима полако али сигурно нестаће, и тек тада људи којима си окружена неће те разумети и тада ћеш бити најусамљенија девојчица и особа на целој планети. – Како је то само тужно, па имам ли онда ја уопште неког избора? – Наравно, да постанеш најбоља верзија себе и оствариш се у ономе што волиш. – Хаха, то је оно што сам рекла на почетку ове конверзације. Знам да вас сада давим питањима, али толико тога ми је нејасно. Како ћу ја моћи да будем успешна у ономе што волим и радим, ако ме нико неће разумети и имати времена за мене? – Тако што ћеш их натерати да те и слушају и разумеју, што ћеш их, зарад себе, намерно или случајно зауставити на њиховом путовању. Неке на тренутак, а некима ћеш у потпуности прекинути путовање. И онда ће они кренути да прате тебе. – Али они ме ни тада неће у потпуности разумети. Уосталом то је и ужасно и себично, не желим да приморавам људе да ме разумеју а камоли да их приморавам да ме слепо прате, мора постојати још неки начин!? – Млада си, али схватићеш као што сам и ја схватио. Сва путовања се сусрећу међусобно, као што се данас моје путовање сусрело с твојим и на овај мали заједнички тренутак постало наше путовање. Рецимо да сада све ово што причамо, нас сада зближи још више и наредних десет година проведемо на заједничком путовању, ни у једном тренутку не спутавајући ти мене у мојим жељама и ја тебе у твојим, ти ћеш и даље бити усамљена као и ја. – Па како ћу бити усамљена ако будем била с тобом, имала твоју подршку и радила и усавршавала се у ономе што волим? – Још си веома млада, али схватићеш. Нико никада неће разумети тебе, као ти себе. Преда мном ти ћеш ми показивати своје интимно лице, које ћеш малом бројем људи пружити да их почаствујеш тиме, и ја ћу ти на томе доживотно бити захвалан али и то велико али, колико год се ти трудила да објасниш себе мени или ја себе теби, све више и више ћеш схватати да ти имаш посебан и јединствен свет који се речима не може објаснити и само га ти можеш доживети и осетити. И то ти је мила моја, трагедија људског живота, што смо сви ми усамљени носећи са собом наше огромне светове који нашом смрћу нестају, не знајући нико други за њих осим нас самих. 66

БУКТИЊА - Број 53 Смрћу једног човека нестаје и један непознат свет – Зашто ми све то причаш, растужио си ме, па у чему је поента онда и да будеш оно што волиш или да не будеш, јер како год да окренеш резултат свега тога је исти? – Младо моје, сви смо ми, свесни или не, да тако кажем, рођени под срећном звездом, неко више неко мање, поготово ако будеш јурила за својим сновима и држала до себе, доживећеш тренутак када ће се твој свет фантастично сударити с другим световима и ти онда више никада нећеш истим очима гледати на свој свет и на један тренутак, кажем ти ако будеш имала среће можда чак и више таквих тренутака, нећеш бити усамљена и схватићеш да смо сви ми усамљени на исти начин и да жудимо за разумевањем и када будеш спознала такав осећај никакве границе твог путовања неће постојати. Постаћеш најбоља верзија себе на најмањи усамљенији начин могући! – Али како да постигнем то? – Драга моја, да ја или било ко други има одговор на то питање, свет би био једно сасвим другачије место.

ПОРШЕ Као животиња улазим у такси и дерем се на таксисту: – Брзо прати та кола која су испред нас! Таксиста се с ишчуђавањем и мало преплашен окреће мени већ постајући нервозан: – Молим! Ало, бре, девојко, није ти ово никакав филм! Вадим му 5000 динара, једине паре које сам имала, и прва таква новчаница у животу и насилно му је дајем. – Ма само их ви пратите !!! и уморно се наслањам на задње седиште и пратим погледом кола испред нас. Таксиста је прихватио новац без проблема и више ми се није обратио. Немо је пратио кола и упућивао ми преко ретровизора с времена на време погледе ишчуђавања и осуђивања. На сваком семафору знала сам да ме очекује тај поглед. Већ се 15-ак минута возимо пратећи та кола, да ли су ме приметили, да ли су приметили да их такси прати? На ту помисао желудац ми се преврнуо, најрадије би сада легла и спавала три дана без престанака, али авај, док се све ово не заврши нема спавања за мене, а богами ни никаквог одмора. Да ли ћу доживети тај дан? Пола сата вожње пролази, а кола и даље не стају, колико ће ме још овај таксиста возити, ни 5000 не трају бог зна колко. Иовако мисли да сам чудна, избациће ме негде у пичку материну, без пребијеног динара и шта онда? Опет ћу бити изгубљена, класика! 67

ПР ОЗА(К ) Коначно, кола испред нас се заустављају испред неке богаташке зграде. Излазим и ја, и пазим да ме не виде, битно је остати тиха и неприметна. Помало и полако се удаљавам од таксија, кад таксиста креће да се дере на ме: – Девојко, девојко, врати се заборавила си нешто! Шта ли сам сада заборавила, немам ни шта да изгубим. Прилазим му и он ми руком пружа мали привезак у облику поршеа и безвољно каже: – Сваки клијент који плати путању више од 3000 динара, добија на поклон привезак за кључеве у облику поршеа.”

Ива Богдановић - Без наслова (цртеж)

БУКТИЊА - Број 53 Саша Скалушевић Скала НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ I ( ГРАД ) Kо се још сећа Летње позорнице степеника код Бана штека испред Цвећаре у парку сладоледа код Филета шестака клупа графита П.Н.Г. или Blue Velvetа Села проклетих Базе или црвеног у борској Kashmir-a дворишта Вере сношаја на стадиону лимена ложа за госте бункера у дванаестом руине ЗЗВМ-а (са кога се кези свастика) плавог највећег тобогона крова испод звезда В-8 пива на Коцке фонтане пуне сребрних риба које се бацакају испод Кушље то су пулсирајуће планете нашег универзума где смо просули своју крв семе воду читав дијагностички материјал све излучевине које су у нама ускоро остаће још само у причи или песми 69

ПР ОЗА(К ) НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ II ( ДЕЧАШТВО ) Мислим да се више нико осим мене не сећа повећег графита на зиду, хаустора зграде на коме је јасно писало: „Не допусти да песник умре а Морисон је умро“ . Стојаo је тако добре две деценије, па и нешто више, претуривши заиста много тога преко своје јарке смарагдне боје коју је укршавала обрнута руна Алгиз. Најпре крв деведесетих, онда сав ужас хиперинфлације – која је житеље буквално претварала у зомбије, што мени није било чудно, с обзиром да је тај жанр био веома популаран, најпре у САД-у, али и широм западног дела света. Даље, распад Југе, тог опијеног мутант џина, који је наше родитеље затекао или су се само фолирали, знајући за кога су гласали, као сви викендпатронажни комунисти. Онда и њезиних дегенерисаних клонова, трулеж самоуправног социјализма, смрад сукоба и стрепњу улица, понеку и бежанију од истог. Исељавање и смрт многих станара. Многих суграђана, грађана и грађанки које смо познавали или су нам били блиски. Свима нама којима смо ту становали. Јер као што је нека наша зајапурена комшиница говорила, док је отварала прокупачку Кимову ракију, можеш побећи од породице, родитеља, сестре, брата и насилног мужа, али не можеш од комшија. Често је то говорила, гледајући гомилу смећа, пластичне кесе које је ветар качио на једину преосталу алеју липа у граду. Све док је крајем миленијума, неки полулуди, пијани теренац, који је становао на неку кирију или захвалност у дугим ноћима, није насилно узео вероватно у тренутку срџбе, пијанства и носталгије за родним крајем. Исекао маказама, јер му, како је говорио, није дала те ноћи, објашњавајући полицији како је барем ту бедну порцију добијао редовно сваког боговетног дана. Није нас изненадило (ваљда напојени оном: Ништа нас не сме изненадити) бекство чак и неких пријатеља, не само познаника, који су покупили своје ствари и отишли негде другде или довољно далеко (ако је то икако могуће), а да се више никада не врате. Наравно, то је било налик смрти. Много мучнина и личних лудила видео је тај графит. Земљотресе, ваљда као најаву рата, барем су тако говорили. Фуге. Затим и два пожара на супротном улазу, за које сам веровао, осећао још много пре него што су се догодила да му и поред огромне гарежи које су направили нису могла нашкодити. Осим што је ватра уништила околне 70

БУКТИЊА - Број 53 гараже и две огромне старе и суве тополе које су се попут страшила са костима вијорила на ветру у јесењим ноћима и изводила свој Totentanz. Зграда је била само њихова сенка. Зато су се вероватно једне олујне ноћи сурвали у њу. Онда ту је и мој несташлук као уосталом и сушење два стабала вишања које сам заиста волео и на којима сам се радо и често пењао, гутајући те јарко црвене вишње са кошчицом на самом дрвету, испред зграде и прозора док би ме моја мајка тако скровитог и невидљивог узалуд тражила около. Заиста много тога је видео и претурио тај лепи графит све док га једно обично кречење није преместило у заборав. НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ III (ЈАЗ) Богу се обраћамо само онда када хоћемо да постигнемо нешто немогуће. За нешто могуће довољни су нам и људи. Албер Ками (1913-1960) Има нешто што не волим у непрозирној мутној води. Нарочито та (не) природна удубљења, депресије која се само привремено не крећу. Међутим, моја сестра је рекла: –Идемо данас на канал! Цео Нитоген је тамо. Сви препланули дечаци,оне дебеле влашкомалке као и оне из ВВ-а које могу само да ми завиде на мом тену и коси. Мој брат је рекао: –Понећу много тога као и пасуљарку и раћкицу, лопту и пераје, направићемо дар-мар међу локалним сељоберима који даље одавде не смеју ни да се спусте у град. Моја мајка је рекла: –Идите али немојте дуго. Направићу вам супу са домаћим кнедлама, пуњене паприке са доста сувог меса, какве ваш отац и млађи брат воле. Чека вас хладан пудинг од чоколаде или палачинке са лажним кремом. Вратите се у време касног ручка. Мој отац није ништа рекао, само нас је потрпао у црвени спачек, узевши себи дневне листове: „Борбу“ и „Спорт“. Ја сам ишао због камења које се пресијавало по сунцу и због неког гуштера или каквог сличног гмизавца. Можда неке нове мотке, која ће касније у мојој машти постати мач или копље. Бауљам између насипа и канала, за који сам чуо да су направили Немци, још у оном рату. Најмлађи и најситније грађе сам на тој дивљој 71

ПР ОЗА(К ) плажи. Нико не обраћа пажњу на мене, док остала деца циче, прскају се и зачикавају један другог. Отац са наочарима за сунце у летњој мајици на бордо и љубичасте пруге у белим летњим ланеним панталонама чита новине и повремено баци поглед на моју сестру која је десет година старија од мене. Ваљда је тако са свим очевима, тада то још увек не знам. Мени поглед пада на умрљаног човечуљка, који ме руком дозива. Коса му је накострешена, прљаво-ватрена, око врата су му омотане две црвеноперке попут огрлице, док у једној руци држи фрулицу којом ме и дозива, а у другој нешто слично, фалусно за које мислим да је живо. То у другој руци има једно око. Прилазим му све ближе... Све ближе води, иако ми је отац забранио да се приближавам осим да са насипа бацам камење. Дубина је преко два метра. Човечуљак је зелен као и вода. Негде у себи чујем како ми каже да се зове Јаз. Вероватно се чуло једно јаче бућ. Јаче него када бацимо камен у воду. Остао је само круг у води. Заједно са новинама, одећом, кломпама, син аласа са Дунава, мој отац скаче за мном. Хитро, излази из вoде пливајући и вадећи ме за косу, који без свести стискам неко дрво у својој малој шаци. Мој лице је благо насмејано, док отац реанимира моје малене груди, подиже абдоминални део. Осим нечега зеленог налик маховини и нешто муља, траве, вода готово да не излази из мене. Нисам је ни лизнуо. Отац наставља са реанимацијом, удувавајући ми ваздух најпре брзо и узастопно, онда равномерно у ритму нормалног дисања. Након пар минута, отварам очи, док ми са усана склањају неживи зелени предмет налик на косу или траву, ја изговарам ове речи: „Тата, знам, био је то Јаз. Сада је у теби“.

БУКТИЊА - Број 53

П Р Е В ОД И Хенри Водсворт Лонгфелоу ПОЕЗИЈА превод са енглеског Горан Петровић ПСАЛАМ ЖИВОТА

A PSALM OF LIFE

Множино, не рец’ ми, тугаљива Да живот празан сан је само Зато што уснула ј’ душа нежива И ствари нису какве их знамо!

Tell me not, in mournful numbers, Life is but an empty dream! For the soul is dead that slumbers, And things are not what they seem.

Живот је стваран! Живот је збиља! И циљ му није да гроба тражи; Од праха створен си, праху се враћаш За душу људску ово не важи.

Life is real! Life is earnest! And the grave is not its goal; Dust thou art, to dust returnest, Was not spoken of the soul.

Нити ужитка, нити жалости Судбина људска ником не шаље; Него трудбовања, да сваког дана Напредујемо све даље, даље.

Not enjoyment, and not sorrow, Is our destined end or way; But to act, that each to-morrow Find us farther than to-day.

Уметност дуга је, а време кратко, И премда храбра су наша срца, Погребним маршем, ко бубњи глуви У раку испраћају мрца.

Art is long, and Time is ﬂeeting, And our hearts, though stout and brave, Still, like mufﬂed drums, are beating Funeral marches to the grave.

На светском широком бојном пољу, У ратном логору живота кратка, Не буди безумна стока што кољу, Већ буди срце у јунака!

In the world’s broad ﬁeld of battle, In the bivouac of Life, Be not like dumb, driven cattle! Be a hero in the strife!

Краснијој не веруј сутрашњици! Trust no Future, howe’er pleasant! Нек’прошлост закопа мртваца свога! Let the dead Past bury its dead! 73

П Р Е В ОД И Делај, делај у садашњици! Веруј у себе и вишњег Бога!

Act,— act in the living Present! Heart within, and God o’erhead!

Животи уче нас великана Да сузбит’можемо сваког свог врага, Те, одлазећи, да оставимо На песку времена за собом трага;

Lives of great men all remind us We can make our lives sublime, And, departing, leave behind us Footprints on the sands of time;

Трага, што ће код кога другог, Који живота морем броди, Код бродоломника безнадежног, Може бит’ храброст нову да роди.

Footprints, that perhaps another, Sailing o’er life’s solemn main, A forlorn and shipwrecked brother, Seeing, shall take heart again.

Онда на ноге, посла се латимо, Шта год да спрема нам Провиђење, Вазда ка бољем стремећ’ научимо Вредноћу волети и стрпљење.

Let us, then, be up and doing, With a heart for any fate; Still achieving, still pursuing, Learn to labor and to wait.

СТРЕЛА И ПЕСМА

THE ARROW AND THE SONG

Одапех стрелу, да кроз ваздух гре, На земљу пала је, али не знам где; Јер тако је брзо у ваздуху грела Да не могох видети гдено се обрела.

I shot an arrow into the air, It fell to earth, I knew not where; For, so swiftly it ﬂew, the sight Could not follow it in its ﬂight.

Издахнух песму, да кроз ваздух гре, На земљу пала је, али не знам где; Јер чије око је тако моћна сила Да ће песму пратити која има крила?

I breathed a song into the air, It fell to earth, I knew not where; For who has sight so keen and strong, That it can follow the ﬂight of song?

Дуго, дуго затим, нашао сам стрелу У каквоме храсту, јоште сасвим целу; А песму читаву, без икаквог квара Пронаш’о сам поново у срцу другара.

Long, long afterward, in an oak I found the arrow, still unbroke; And the song, from beginning to end, I found again in the heart of a friend.

БУКТИЊА - Број 53 БОЖИЈА ЊИВА

GOD’S-ACRE

Волим тај стари израз Саксонаца Што гробље њивом Божјом тачно зове – Сваку освештава раку свога плаца И на прах уснули пуше благослове.

I like that ancient Saxon phrase, which calls The burial-ground God’s-Acre! It is just; It consecrates each grave within its walls, And breathes a benison o’er the sleeping dust.

Божија њива! Тај благимен нуди Утеху онима што гроб напунише God’s-Acre! Yes, that blessed name Семеном што су им пабирчиле груди, imparts Хлебом живота што њин није више. Comfort to those, who in the grave have sown У бразде лећи јој свима нам је судба, The seed that they had garnered in У чврстој вери да ће Божја воља their hearts, Опет нас дићи кад анђелска труба Their bread of life, alas! no more Буде одвајала жито од кукоља. their own. Тад стаће праведни, у бесмртној слави, У васкрсења башту која цвета, А мирис цвећа ће ваздух да преплави, Цвећа са првога и са другог света. Смрти, нек плуг ти груб на земљи дела, Бразду начини ради наше сетве – Ово је њива Божја и парцела, На овом месту расту људске жетве!

Into its furrows shall we all be cast, In the sure faith, that we shall rise again At the great harvest, when the archangel’s blast Shall winnow, like a fan, the chaff and grain. Then shall the good stand in immortal bloom, In the fair gardens of that second birth; And each bright blossom mingle its perfume With that of ﬂowers, which never bloomed on earth. With thy rude ploughshare, Death, turn up the sod, And spread the furrow for the seed we sow; This is the ﬁeld and Acre of our God, This is the place where human harvests grow! 75

П Р Е В ОД И КОРАЦИ АНЂЕЛА

FOOTSTEPS OF ANGELS

Кад одбројани су дана часи И када врлије душе прену Из успаваности Ноћце гласи Мирноћу давши им благословену;

When the hours of Day are numbered, And the voices of the Night Wake the better soul, that slumbered, To a holy, calm delight;

Пре но су фењери упаљени, Пре но ко авети високе, гневне, Пламена лелујава сени На зиду собе заплешу дневне –

Ere the evening lamps are lighted, And, like phantoms grim and tall, Shadows from the ﬁtful ﬁrelight Dance upon the parlor wall;

Тада нам наши упокојени Кроз отворена врата доходе, Искрена срца наши вољени Поново долазе да нас походе.

Then the forms of the departed Enter at the open door; The beloved, the true-hearted, Come to visit me once more;

Он, млад и снажан, што је гајио Надања врла за сваки час зао, Сломљен, на маршу ј’живота затајио И поред друма заувек пао!

He, the young and strong, who cherished Noble longings for the strife, By the roadside fell and perished, Weary with the march of life!

Они, што крст су носили муке, Свеци што не хћаше да повреде, Бледе су скрушено склопили руке И с нама престали да беседе! И с њима биће оно прекрасно Што украс беше ми времена млада, Створено више од свег да воли Мене, у рају ј’ светица сада. Кораком спорим и нечујним Гласник се божански дошавши јавља, У празну столицу крај мене седа И нежну руку на моју ставља.

They, the holy ones and weakly, Who the cross of suffering bore, Folded their pale hands so meekly, Spake with us on earth no more! And with them the Being Beauteous, Who unto my youth was given, More than all things else to love me, And is now a saint in heaven. With a slow and noiseless footstep Comes that messenger divine, Takes the vacant chair beside me, Lays her gentle hand in mine.

БУКТИЊА - Број 53 Те седећ’ крај ме у мене пиљи Погледом дубоким, осећајним, Са небеса ка земљи гледа Тим оком светим, ко звезда сјајним.

And she sits and gazes at me With those deep and tender eyes, Like the stars, so still and saint-like, Looking downward from the skies.

Неизречена је али схваћена Молитва тиха овога духа, Прекор је меки благослов пост’о С усана њених од ваздуха.

Uttered not, yet comprehended, Is the spirit’s voiceless prayer, Soft rebukes, in blessings ended, Breathing from her lips of air.

Премда сам неретко тром и тужан, Бојазан свака ми ишчезава Када се само сетим да таквих Живот и смрт су били јава!

Oh, though oft depressed and lonely, All my fears are laid aside, If I but remember only Such as these have lived and died!

П Р Е В ОД И Томас Лиготи ЧАУРЕ (С енглеског превео Сава Кузмановић) Из збирке Писар таме (Орфелин, Нови Сад, 2017), преузето с допуштењем издавача

Једног раног јутра, сатима пре свитања, пробудио ме је доктор Диблан. Стајао је поред кревета, крај мојих ногу, лагано цимајући слојеве прекривача. У том сам полусну на трен био убеђен да ми нека животињица скакуће по постељини, њени су покрети представљали ноћни ритуал непознат вишим облицима живота. Затим сам угледао руку у рукавици како се трза под светлима уличних лампи испред мог прозора. Коначно, препознао сам силуету доктора Диблана, силуету коју су исцртавали шешир и мантил. Упалио сам светиљку на ноћном сточићу и придигао се у кревету како бих се суочио са добро ми познатим незваним гостом. „Шта није у реду?“, упитао сам, помало се бунећи. „Примите моје извињење“, рекао је гласом у ком није било нимало кајања. „Желим да упознате некога. Мислим да би вам користило.“ „Ако тако кажете. Али, не може ли то да причека? Ионако не спавам баш најбоље. Ви бисте то барем морали да знате.“ „Наравно да знам. Знам, такође, и неке друге ствари“, потврдио је, сада већ раздражљиво. „Господин с којим вас желим упознати ће врло ускоро 78

напустити земљу, тако да је ствар у времену.“ „Свеједно...“ „Да, знам – ваш проблем са живцима. Ево, узмите ово.“ Доктор Диблан ми је спустио две јајасте пилуле на длан. Ставио сам их у уста и прогутао заливши их с пола чаше воде што ми је стајала на сточићу. Спустио сам празну чашу крај будилника из ког је допирало тихо шкрипање услед неких незнаних мутација његовог механизма. Поглед ми је, опчињен спорим и равномерним кретањем, остао прикован за казаљку која је показивала минуте, све док ме ме доктор Диблан тихим али неумољивим гласом није тргао из транса. „Заиста би требало да кренемо. Такси нас чека испред.“ И тако сам пожурио, размишљајући како ћу на крају ја платити за ову екскурзију, за такси и све остало. Доктор Диблан је оставио таксисту да чека у уличици иза моје зграде. Фарови таксија су се прилично слабо пробијали кроз таму, с муком нас водећи док смо се приближавали возилу. Један поред другог, доктор и ја смо се кретали

БУКТИЊА - Број 53 преко џомбастог плочника и кроз болесна испарења што су избијала из рупа на поклопцима неколико канализационих шахтова. Угледао сам месец како сија између збијених кровова и помислио како пред мојим очима лагано пролази кроз мене, надимајући се помало до свог пуног обима. Доктор је приметио да зурим. „Ништа се није покварило тамо горе, ако вас то мучи.“ „Али делује ми као да се мења.“ Озлојеђено зарежавши доктор ме је увукао за собом у такси. Возач је изгледао као да је уљуљкан у некакво стање мировања. Ипак, доктор Диблан је успео да га натера да реагује када му је довикнуо адресу, и шофер је окренуо своје пацовско лице ка стражњем седишту и кратко нас одмерио. Неко време смо седели у тишини док је такси крстарио кроз неколико опустелих авенија. У то доба читав свет који се налазио с друге стране мог прозора није био ништа више од мноштва сенки што су подрхтавале у даљини. Доктор ми је додирнуо руку и рекао: „Немојте бринути ако пилуле које сам вам дао немају тренутно дејство.“ „Верујем у ваш суд“, узвратио сам, а доктор ме је сумњичаво погледао. „Ипак, помогло би ако бисте ми рекли зашто у ово доба седимо на задњем седишту таксија. Кога то идемо да видимо, ко је толико битан? У чему је тајна?“ „Нема никакве тајне“, одговорио ми је доктор. „Идемо да посетимо једног мог бившег пацијента. То не

значи да неке несретне околности и даље не постоје у овом случају. Из извесних разлога представићу вам га као ‘господина Кеча’, мада је и он нека врста доктора – врхунског научника, заправо. Првенствено, желео бих да погледате један документ повезан с његовим радом. Филм, да будем одређен. То је нешто заиста изванредно. И сасвим могуће корисно – за вас, свакако. То је све што у овом тренутку могу да кажем.“ Климнуо сам главом као да ме је то разјашњење задовољило. Затим сам приметио колико смо далеко одмакли, скоро до супротног краја града, ако је то уопште било могуће за оно што је деловало као врло кратко време. (Био сам заборавио да ставим сат на руку и та непажња је донекле погоршавала моју иначе лошу способност оријентације.) Четврт кроз коју смо путовали била је једна од најгорих, предео без реда и смисла, нарочито док сам га посматрао обасјаног месечином. Ту је могло бити отворено поље прекривено ђубретом и отпацима, похарана зараван где су светлуцале крхотине стакла и комади метала. Покаткад би нека усамљена зграда, не издвајајући се нарочито од своје околине, штрчала из те пустоши, огољена структура чија су сва лична обележја састругана с костију. А затим, скренувши за угао, напушта се то лунарно пространство и улази у густо испреплетено гнездо кућа, патуљастих и огромних, збијених заједно, све изједене, изобличене. Чак и док сам их посматрао кроз 79

П Р Е В ОД И прозор таксија деловале су као да настављају са својим распадањем, мутирајући под тмурном светлошћу месеца. Кровови и димњаци издуживали су се ка звездама, тамне цигле су се умножавале и расле попут канцерозних набрекнућа на фасадама, читаве су се улице увијале и грчиле по неком неземаљском плану. Иако неколико прозора јесте било испуњено светлошћу, колико год болешљивом, једино људско биће које сам видео био је бескућник склупчан у подножју неког саобраћајног знака. „Опростите, докторе, али мислим да је све ово превише за мене.“ „Држите се само“, рекао је, „тек што нисмо стигли. Шоферу, скрените тамо, у уличицу иза оних кућа.“ Такси се дрмусао док смо се пробијали кроз уски пролаз. С обе стране налазиле су се високе дрвене ограде иза којих се уздизало мноштво кућа импресивне висине и величине, мада су све ипак и даље биле тек споменици пропадања. Фарови таксија једва су успевали да осветле натрпану уличицу која као да је бивала све ужа како смо напредовали. Изненада, шофер је уз трзај зауставио возило како не би прегазио неког старца згуреног уз ограду поред ког је лежала испражњена флаша. „Овде ћемо изаћи“, рекао је доктор Диблан. „Чекајте нас ту.“ Док смо излазили из таксија повукао сам доктора за рукав, прошаптавши му нешто о цени вожње. Гласно ми је одговорио: 80

„Више бисмо морали да бринемо о томе како ћемо пронаћи такси да нас врати кући. Они избегавају овај крај и врло ретко се јављају на позиве одавде. Није ли тако, возачу?“ Али он је поново утонуо у оно успавано стање у ком је био када сам га први пут видео. „Хајде“, рекао је доктор. „Чекаће нас. Овуда.“ Доктор Диблан је гурнуо један део ограде који је служио као нека слабо причвршћена капија, затворивши је пажљиво након што смо прошли. С друге стране налазило се малено двориште, тачније минијатурна депонија где су се сенке шириле преко ђубрета. А пред нама је, претпоставио сам, стајала кућа господина Кеча. Деловала је веома велико, са невероватним бројем кошчатих шиљака и истурених прозора што су се оцртавали наспрам неба, чак и са ветроказом неког нејасног животињског облика на врху урушеног торња окупаног месечином. Ипак, иако је месец био блистав као и раније, сада је деловао значајно тање, као да је и он био истрошен попут свега осталог у том крају. „Није се нимало изменио“, уверавао ме је доктор. Отворио је стражња врата куће и руком ме позивао да приђем. „Можда нема никога“, рекао сам. „Врата нису била закључана. Видите ли да нас очекује?“ „Изгледа ми као да у кући нема никаквог светла.“ „Господин Кеч воли да штеди на неким трошковима. То му је једна

БУКТИЊА - Број 53 малаопсесија.Алинадругимпољима је заиста врло екстравагантан. И ни у ком случају он није сиромашан. Припазите овде на трему – неке од ових дасака нису више као што су некад биле.“ Чим сам стао крај доктора, он је из џепа мантила извукао батеријску лампу, осветливши нам пут у мрачну унутрашњост куће. Када смо ушли, та жућкаста трака осветљености почела је да лепрша на све стране по црнилу. На трен се скрасио на пауковој мрежи у једном углу таванице, а затим се сјурио низ празни, изанђали зид и наставио да поскакује дуж извитоперених лајсни на поду. У магновењу је осветлио два кофера, прилично трошна, при дну степеништа. Глатко је отклизао уз ограду степеништа и одлетео равно на спрат изнад, одакле смо зачули некакво гребуцкање, као да је тамо тумарала нека животиња са дугачким канџама. „Да ли господин Кеч има неког кућног љубимца?“, упитао сам тихо. „А зашто да не? Ипак, мислим да га нећемо пронаћи тамо горе.“ Зашли смо дубље у кућу, прошавши кроз многе собе које срећом нису биле затрпане намештајем. С времена на време смрскали бисмо понеко парче сломљеног стакла ђоновима; случајно сам шутнуо празну флашу и уз звекет је послао преко огољеног пода. Стигавши до супротног краја куће ушли смо у дугачки ходник који је с обе стране имао неколико врата. Сва врата су била затворенa, а иза

неких су допирали звукови слични онима које смо чули са спрата. Такође, зачули смо и кораке како се лагано спуштају низ степениште. Тада су се отворила последња врата на крају ходника и разводњена светлост је одагнала неке од сенки испред нас. Округласти и омањи човек стајао је на светлу, лењо нас позивајући руком. „Касните. Веома, веома касните“, гунђао је док нас је водио наниже, у подрум. Глас му је био пискав, али и прилично храпав. „Баш сам се спремао да пођем.“ „Примите моје извињење“, рекао је доктор Диблан који је овога пута звучао сасвим искрено. „Господине Кеч, дозволите ми да вам представим...“ „Баталите те ‘господин Кеч’ будалаштине. Ви врло добро знате како стоје ствари са мном, зар не, докторе? Хајде боље да почнемо, ја сам заузет човек.“ У подруму смо накратко застали, под лелујавом светлошћу свећа којих је свуда било на десетине, растапале су се на полицама, на старом сандуку или равно на под прекривен прљавштином. Међу свим тим предметима што су нас окруживали видео сам да је неки старински филмски пројектор био намештен на столу близу средишта просторије, а преносиво филмско платно стајало је уз наспрамни зид. Пројектор је био укључен у нешто што је деловало као мали електрични генератор који је брујао на поду. „Мислим да има ту и неких 81

П Р Е В ОД И столица на које можете сести“, рекао је господин Кеч док је намотавао филм на котурове пројектора. Тада ми се и први пут директно обратио. „Нисам сигуран колико вам је доктор објаснио шта ћу вам приказати. Вероватно веома мало.“ „Да, и то намерно“, прекинуо га је доктор Диблан. „Ако само пустите филм мислим да ће тиме моја улога бити испуњена, са објашњењима или без њих. Не може да шкоди, зар не?“ Господин Кеч му није одговорио. Након што је угасио неколико свећа и довољно замрачио просторију, укључио је пројектор који је иначе био веома бучна справа. Плашио сам се да ће било какав дијалог или нарација, ако их има у филму, бити угушени између зујања пројектора и брујања генератора. Ускоро сам схватио да је у питању неми филм, кинематографски документ који је у сваком делу своје производње био темељно примитиван, од непријатногосветљењаикрупнозрне фотографске текстуре до скоро сасвим неразумљивог сценарија. Филм је деловао као визуелно сведочанство о научном експерименту, тачније – о лабораторијској демонстрацији. Окружење је, међутим, било све само не клиничко – голи зид у неком подруму, који је на неки начин подсећао, али није био истоветан зиду на ком сам посматрао овај филм. Предмет испитивања било је људско биће: одрпани, необријани и несвесни бескућник ког су 82

прислонили уз груби сивкасти зид. Није прошло много пре него што је тај човек почео да се миче, можда се будећи из неке дубоке омамљености. Ипак, кретње му нису деловале као да су баш његове. Тачније, изгледале су као грчевити трзаји неке енергије која је настањивала стару скитницу. Једна нога му се на секунд затресла. Затим су му се прса подигла, а онда и спустила. Ускоро је глава почела да му се тресе и наставила је да се дрмуса, као да се нешто пробијало кроз бескућникову косу, мрдајући међу дугим, масним увојцима. Део тога је коначно избио навише – нека танка стварчица, попут штапића. Почело је да се појављује још тих тамних чекињастих израслина које су се кострешиле, савијале и пружале ка спољашњем свету. На крају сваке од њих налазила су се танка клешта која су шкљоцала. Оно што се коначно пробило кроз ту распрслу лобању, извлачећи се вијугавим кретњама својих многобројних, тек рођених руку, величином и пропорцијама највише је подсећало на паук-мајмуна.� Имало је малецна провидна крила којима је затресло неколико пута, сјајна али бескорисна, и деловало је поприлично изнурено. Када је окренуло главу ка камери зурило је у објектив злобним очима и као да је нешто закрештало кљуноликим устима. Прошаптао сам доктору Диблану: „Молим вас, плашим се да...“ „Управо тако“, просиктао је он. „Али морате се суочити са

БУКТИЊА - Број 53 извесним чињеницама како бисте се ослободили свог страха од њих.“ Сада је на мене био ред да упутим доктору зачуђен поглед. Није ми било непознато да је његова терапеутска пракса била, најблаже речено, крајње неконвенционална. И наше присуство у овом подруму – хладној мочвари сенки у којој су свеће трептале попут свитаца – деловало ми је као да користи доктору Диблану барем колико и мени, ако је „корист“ уопште била одговарајућа реч у овом случају. „Могли бисте ми барем понекад удовољити“, рекао сам му. „Тише! Гледајте филм.“ Филм се ближио крају. Након што се створење излегло из тог необичног јајета, наставило је да врло убрзано прождире остатак сиротог бескућника, оставивши тек гомилу костију у одбаченој одећи. Лобања се, савршено оглодана, уморно накривила на страну. А створење, које је раније деловало изнурено, сада је након гозбе изгледало чак дебељушкасто, поставши надувено и меснато попут превише храњеног пса. У последњим минутима филма на сцену је бачена мрежа која је ухватила огромну штеточину одвукавши је ван кадра. Тада је белина испунила екран, а филмска трака је залепршала на котуру. „И, шта кажете?“, упитао је доктор. Без сумње приметивши да сам још увек под утиском онога што сам управо погледао, пуцнуо ми је прстима пред лицем. Трепнуо сам и погледао га и даље збуњено

ћутећи. Искористивши прилику, покушао је да ми наметне своје виђење дешавања у филму. „Морате схватити“, објашњавао је, „да је целовитост физичких облика само предрасуда. Ни не помињем њихову суштину, што је једна још климавија работа. То да један чудовишни инсект може избити из телесног склопа људског бића не би требало да буде разлог за страх и згражавање. Ваше предрасуде о механичком свету, свету редовних свитања и лунарних колотечина биле су заиста озбиљна препрека у терапији коју покушавам да применим на вама. Ви сте ме довели у положај да морам да бринем о вашој стрепњи да светом не влада правилност. Ипак, време је да схватите како ништа није чврсто зашрафљено, да тако кажем. То јасно важи и за оно што зовемо ум, са свим његовим жудњама за непрестано новим надражајима и осећајима. Много тога бисте могли да научите од господина Кеча. Ја богами јесам. Наравно, мени је јасно да и даље постоје неке неразрешене појединости када је његов случај у питању – ја сам урадио колико је било у мојој моћи – али ипак, сматрам да је стекао изузетно и непроцењиво знање, без обзира на све последице. Његов га је истраживачки рад одвео у подручја у којима, како то да срочим... у којима су разни облици, разни нивои феномена, вишеструке равни природних постојања, открили сопствену способност да међусобно успостављају нове односе... да постану повезани, такорећи, на 83

П Р Е В ОД И начине за које се сматрало да су немогући. У једном тренутку му се све помешало, стопило, у неку врсту пандемонијума сила, фантазмагорију могућности које је похлепно пригрлио. Не можемо знати какви се све укуси и искушења могу јавити или развити у току таквог рада... необични хедонизам којим се не може управљати. Ох, сви ти хирови свемоћности, расплодња опроста греха. Добро, господин Кеч је уплашено устукнуо пред сопственим моћима, али ипак није могао да послаже све комадиће назад на своја места: потпуно нове навике и реаговања су му се већ урезале у систем. Најгора могућа врста ропства, али како ли је само убедљиво описивао еуфорију коју је доживео, бескрајну разноликост осећаја ван људског поимања. И управо ми је то поимање било потребно како бих га ослободио живота који је, на свој начин, постао недокучив и неизвестан као ваш – осим што његова патологија обитава на супротном полу. Морамо успоставити неко заједничко тло, неку равнотежу. Како само јасно то сада разумем! И управо сам вас зато спојио. То је једини разлог, какогод то вама деловало.“ „Мени делује“, узвратио сам му, „да нас је господин Кеч крадом напустио. Што се мене тиче, надам се да га више никад нећу ни видети.“ Доктор Диблан је из себе испустио тек сенку смеха. „Ах, и даље је он у кући. У то можете бити сигурни. Хајде да погледамо на спрату.“ 84

Он заправо уопште није далеко одмакао. Закорачивши у ходник са низом затворених врата на врху таванских степеница угледали смо да су сада једна врата била делимично отворена а соба у коју су водила била је слабашно осветљена. Не најавивши нас, доктор Диблан је лагано гурнуо врата све док нисмо могли да видимо шта се десило унутра. Соба је била мала и ненамештена, са дрвеним подом на ком је горела свећа учвршћена сопственим истопљеним воском. Њена светлост је нејасно осветљавала округло лице господина Кеча, који је, рекло би се, пао у задњи угао собе, где је лежао некако искривљено. Мада је у соби било хладно он се обилно знојио а очи су му биле напола склопљене у некој врсти троме исцрпљености. Али нешто није било у реду с његовим устима: деловала су замрљано и надувено, аљкаво нафарбана као неки огромни кловновски осмех. На поду поред њега лежали су, рекло би се, свеже искасапљени остаци једног од оних створења са филма. „Због тебе сам предуго чекао!“, повикао је изненада, широм отворивши очи и исправивши се на тренутак пре него што се поново скљокао. Затим је још једном из њега провалило: „Ниси ми могао помоћи и сада ме тераш да предуго чекам.“ „Управо сам због тога и дошао овамо. Да бих вам помогао“, рекао му је доктор, али му је поглед све време био прикован на измрцварену лешину на поду. Када је видео да сам

БУКТИЊА - Број 53 приметио како похлепно зури у леш, доктор се прибрао. „Покушавам обојици да помогнем, на једини начин на који вам се и може помоћи. Реците му, господине Кеч. Реците му како узгајате ове чудесне индивидуе и омогућавате им да изазову најзаносније усхићење, блаженство које се граничи с апотеозом.“ Господин Кеч је посегао у џеп панталона, извукао велику марамицу и обрисао уста. Церио се попут идиота, очигледно опијен својом недавном гозбом, и уз напор се придигао на ноге. Тело му је деловало још надувеније, још лоптастије него пре, по пропорцијама заиста не сасвим људско. Када је вратио марамицу у један џеп посегнуо је у други и пар тренутака копао по њему. „Шта да вам кажем? Већим делом то је ствар психе. Зато сам се и обратио доктору. Остатак укључује неке хемијске формуле које подстичу оно што је суштински универзални процес трансфигурације, такозвано чудо стварања, у свим својим облицима. Катализатор се уноси у испитаника оплодњом или пак орално.“ С некаквим будаластим поносом испружио је руку. На његовом меснатом длану угледао сам два малецна предмета у облику јајета. „Ларве богова“, изговорио је с примесом страхопоштовања. Нагло сам се окренуо ка доктору. „Пилуле које сте ми дали.“ „То је било једино што сам могао учинити за вас. Заиста се трудим да вам помогнем обојици.“

„Посумњао сам да нешто смерате“, рекао је господин Кеч, сада се тргнувши из обамрлости. „Није требало да вас увлачим у ово. Зар не схватате да је довољно тешко и без увођења ваших пацијената. Бескућници су једно, али ово је нешто сасвим другачије. Жао ми је што сам вас упетљао у ову неприлику. Но, добро, кофере сам спаковао. Ово је сада ваша ствар, докторе. Пустите ме, време је да пођем.“ Господин Кеч се вешто извукао из просторије и пар тренутака касније кроз читаву кућу се разлегао звук залупљених врата. Доктор ме је пажљиво посматрао, ишчекујући моју реакцију, претпостављам. Ипак, подједнако је напето ослушкивао извесне звуке који су допирали из просторија око нас. Узнемирено комешање се гласно чуло одасвуд. „Схватате ли?“, упитао је доктор. „Господин Кеч није једини који је предуго чекао... заиста предуго. Мислио сам да ће пилуле до сада већ почети да делују.“ Посегнуо сам у џеп и извадио она два малецна јајета која нисам био прогутао. „Не могу рећи да имам поверења у ваше методе“, рекао сам. Онда сам бацио пилуле ка доктору Диблану који их је, оставши без речи, ухватио. „Надам се да вам неће сметати ако се сам вратим кући.“ Претпостављам да му је лакнуло када сам отишао. У току терапије господина Кеча и доктор се изгледа такође гнусно изопачио, претворивши се у крајње неуравнотежени примерак ком је и 85

П Р Е В ОД И самом заправо потребна радикална терапија. Док сам се враћао истим путем кроз кућу, чуо сам га како јурца унаоколо отварајући једна врата за другим, све док коначно није завапио у сажаљења вредном усхићењу: „Ту сте, дакле, лепотице моја. Ту сте.“ Мада је доктор сада деловао као потпуно безнадежан случај, верујем да је његова стратегија лечења за мене можда и била донекле корисна, или ми је барем накратко показала како бих могао да се на пола пута сусретнем са скривеним демонским струјама постојања. Јер у првим тренуцима тог магловитог јутра, док се таксиста пажљиво извлачио из уличице и пролазио крај свих тих пропалих кућа, ја сам осетио да сам досегао оно заједничко тло о ком је причао доктор Диблан – тачку равнотеже између узнемиреног лета из бездана и искушења да се сурвам у њега. Преплавио ме је осећај ослобађања, као да сам могао спокојно постојати ван гротескних, ригорозних захтева света, као опчињени посматрач који клинички хладно посматра хаотични метеж око себе, као и у самоме себи. Ипак, тај осећај је убрзо ишчилео. Истински лек за проблеме колебљивог постојања неизмерно је редак. „Можете ли ићи мало брже?“, замолио сам возача, јер ми је изгледало као да никада нећемо напустити ту четврт из које је свако уређено устројство нетрагом нестало. Поново ми се чинило да се ствари мењају, на ивици да избију 86

из својих отромбољених чаура у неким новим, несталним облицима. Чак је и бледо сунце деловало као да покушава да побегне од сопствених природних пропорција. Када смо стигли, без речи негодовања платио сам огромни рачун и задовољно се вратио у кревет. Следећег дана сам потражио себи другог лекара.

БУКТИЊА - Број 53

ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ Саша Стојановић УЛОГА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У ДУБРОВАЧКИМ РЕВОЛУЦИЈАМА („Сабрана поезија“ Милана Милишића, књига I, уредник Ален Бешић, приређивач Марјан Чакаревић, издавач Културни центар Новог Сада, 2016) „Улица која ће се звати мојим именом Нека буде стрма Неосвјетљена – Господа да у њој слободно прдну Пијанци да пусте гласа, мачке Да се прче у вељачи Киша да је дере Студена у студеном Козомор и тлапња бесаних дају јој боју. И ти, још дијете Да се први пут у њој пољубиш С једним, склапајући очи Упућујући своје чисте мисли Оном другом“.

степенице у небо, црвено и жуто као симболи курчевитости и племенитости, без религијских инсигнија!), надмено се башкари моја лична историја дубровачких поетских револуција. Бурна повест о Граду морала би да потекне од његовог рађања на царски рез, у 11. веку; трагична прича о великом Поети почиње од смрти, од злог часа када граната испаљена са брода ЈРМ убија Милана Милишића у његовом стану, остављајући српско-хрватску поезију без једног од својих најбољих „пасторака“.

„Ту смо били загрљени. Бомбе су падале около. (...) Отишао је у кухињу. На столу у кухињи је Милан Милишић стајала моја чашица ракије. Он Између терета успомене на Палачу ми је додао и рекао: „Како ти је Бунића у Маројице Кабоге број 8 и тужна ова полупопијена чашица себичног поседовања племенитог ракије“. грба дубровачке породице Де Бона (једна од дванаест фамилија које Јелена Трпковић, супруга су основале Дубровник и чији Милана Милишића стег поносито вијори у Кнежевом двору: орао са смарагдом у канџама, 87

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ За живота је брижљиво неговао дар „гурања прста у око“, бежећи од проклетства да буде „нокат и месо“ са фртаљталентованим литераткомесаримаикњижевнимкапларима. Дело, и после неоправдане физичке одсутности аутора, баштини тврдоглаву навику по којој се попу каже попе, а бобу бобе; „добар“ разлог и културне шутње и јуначког ћутања – част изузецима, слава реткима и храбрима! – поводом сваког „ексцеса“ публиковања Милишићеве поезије. Чим би чедо храбрости издавача и марљивости уредника угледало дање светло – а опус магнум Милана Милишића још чека да буде потпуно сагледан –испод камења би шиштећи измилели недремани паламуди: да из предговора/поговора избаце или тачан податак да је Милишића убила ЈНА или још тачнију чињеницу о пореклу; једним будалама сметало је чин рођења, други идиоти замерали су му на начину умирања; чистунци су разигравали штрокави бесмисао еугенике, стрводери су се поигравали драматиком трагедије. Заборављајући најважније: беше то глас који је први певао о „двема сестрама које су га волеле скупа“.

Да ли је поетско остварење најлепшег мушког сна једини разлог зашто Милишићев Дубровник проглашавам и својим градом, гурајући се међу „устанике“ рагужанских револуција? Много је Бунића уткало себе у дубровачку историју, да бих се, тек тако и без борбе, одрекао ове часне привилегије. Почев од дипломатије: Владимир Ћоровић бележи податак да становници града св. Влаха мостарском санџак-бегу (sanzacus craisnicus noster) шаљу Јеронима Бунића, једног од мојих предака, са поклонима за победе код Книна и Скрадина. Следећа аргументација протеже се од сурове трговине до заносне утопије: записи из времена Хенрика VIII потврђују присуство трговца под именом Михаел де Бон у Лондону, године 1525, када ће у једној лондонској парници дотичног Бунића заступати нико други до Томас Мор, аутор „Утопије“ и тадашњи адвокат у „Ситију“ (Моника Партриџ, Универзитет у Нотингему). Моји преци плаве крви поново откривају Марина Држића: двовековна „глодарска критика самостанских мишева“, од тренутка када је „плава свеска“ незванично забрањена од Цркве, биће прекинута оног часа када је на светло дана „Волеле су ме две сестре скупа Једна лепа као зора, друга лепа поново износе Бунићи. Петар Луковић маркиз Бона, алијас Пијерко као ноћ Рај и пакао кусах, дрхтећи над Бунић, са својих тридесет написаних златним тањиром драма и путоказом ка поновном оживљавању дубровачког театра, и Помешане у диван, горак колач (...)“ његов син Јозо Бунић који ће године 1867. први пут одштампати „Дунда Милан Милишић 88

БУКТИЊА - Број 53 Мароја“, склањају паучину са Мароја, Мара и Помета, и удахњују нови живот Дугом Носу. Милан Милишић, сигуран у ефемерност епоха и етерналност стиха, на врху пера – или анђеоске игле, можда? – проноси „свету ватру“ раскошне карневализације живота уских пролаза и слепих улица, беатификацију сочних „ситница“ што суштину значе, великодушно поклањање првог лица једнине ликовима и догађајима које само поезија вади из дубине обичности. Онај ко у Милишићевој поезији не види ренесансно певање слободи и/или у њено име, тај није видео ништа. „Мину вриме од злата, за гвоздје се свак ухити, почеше људи нахвао бит бој с људми назбиљ за госпоцтво. Његда људи нахвао добиваху а његда назбиљ. Ма, за ријет истину, људи назбиљ у дуга врјемена напокон су отезали и још отезају, ма с муком и с трудом; и данашњи дан људи су назбиљ прави људи и господа, а људи нахвао људи су нахвао и бит ће потиштењаци вазда“. Пролог Дугог Носа, „Дундо Мароје“, Марин Држић Колико је Среће потребно за срећу? И Марин Држић и Милан Милишић су на „ти“ са Вирту; мука је што је и једном и другом Фортуна окренула леђа; ако су већ били миљеници првог ренесансног conditio sine qua non, потоњи принцип

препорода духа нешто и није марио за безобразно надарени двојац алергичан на кормиларе. Држић пред крај живота покушава државни удар у Дубровнику; Милан Милишић провоцира малограђанштину још од првог стиха; дум Марин скончава у изгнанству, Милишићу је Дубровник и колевка и гроб. Упркос разликама, једно је исто: крик побуне музика је што се извија из оргуља духовносветовног дуета, ликови њихових дела – побегли из апсурда смешних огледала – плешу danse macabre на питорескним фрескама, до небеса усковитлан дух непристајања њихов је заједнички ореол. „Просто је невероватно да је „Дундо Мароје“ први пут изведен 11 година пре рођења Лопе де Веге, 14 пре Шекспира, 71 пре Молијера и 156 година пре Голдонија. Марин Држић има исти литерарни значај, сем претходно набројаних, и Лодовика Ариоста и елизабетанаца попут Бена Џонсона, Томаса Хејвуда и Томаса Декера“. Хајнц Киндерман, „Историја европског позоришта“ У недовршеном роману „Официрова кћи“, Милан Милишић пред читаоца подастире неуобичајену слику Града: „У том Дубровнику, говори Милишић гласом своје главне јунакиње, ако видиш да су се двојица у свађи престала поздрављати, можеш бити сигуран да ће се кад-тад измирити. 89

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ Али ако се један другоме клањају до земље, уз најпонизнији од свих наших поздрава (слугам вам се, госпару!), можеш бити сигуран да се ни у вјечности неће измирити ни њихове породице, дјеца и унуци. То је град у којем се најгори непријатељи осмјехују једни другима“ (Миљенко Јерговић). Али само град који уме храбро да прозбори о мраку тамних ћошкова и сивим сенкама људскости, има право да се и назове Градом; овековечујући (при)видне апсурде и (не)скривена наличја – свестан неуништивости људске дволичности, баш као и Дум Марин – Милишић Дубровнику подиже споменик трајнији од легенде исклесане у камену.

tis“ са свим детаљима о дозвољеним врстама материјала и кроју, са посебним забранама за колајне („collaine“), које могу носити само доктори и витезови, и наруквице („naroquize“), које се нису смеле поклањати чак ни невестама. Град који стриктно дефинише, и чак доноси законски пропис о томе, која се јела смеју трошити на гозбама, а све у циљу да би се „обуздали неумерени апетити раскалашне младежи (iuventu dissoluta) у граду и дистрикту“, укључујући и строгу забрану за марципан, „кога не сме бити ни за кога у нашем граду, осим за болеснике или да се пошље изван града и поседа наших“.

„Ко у летњем сумраку полуделе „Сад последње подморнице болнице спуштају се дну змијским лицем И пуни умилних мисли што се Под притиском што и од гложе пијанства је јачи Већ се нагињемо, док све до Као деколте кафанске певачице танчина бележи на измаку ноћи Писаћа машина моје коже“. Јутро градско никог више не привлачи“. Милан Милишић Милан Милишић Зашто либертас увек фалшира у песмама – заборавља певљиве рефрене? замуцкује познате строфе? тражи бис & репете за последње паре? – које сужњи певају о њој? Упркос слободи коју зрачи, Видрин Дубровник је и Град забрана, град чије највише правно тело доноси Закон о новој моди и ношњи, под називом „De novis fogiis et portamen90

Случај Песник? Иако, далеких осамдесетих, Милишићев Дубровник нема јасно дефинисану политику кажњавања гордих (једини смртни грех који не признајем!) и облапорних („од уста сам одвајао да бих јео“, као мантру понављам бесмртну мисао Игора Мандића!), пресумпција невиности неће умилостивити ентузијазам дубровачког СУБНОР-а да Писца осуди на осамнаест

БУКТИЊА - Број 53 месеци затвора условно. И данас – као бивши мардељаш политичке „провенијенције“ – не успевам да докучим шта је цензорима у тексту „Живот за слободу“ било „вредно“ робије: јебитачна форма очигледних доказа о животарењу на које уметност не пристаје пер дефинитионем или цинична персифлажа слободе што је господар поклања верним поданицима? Шта је „вредно“ живота, посебно живота Песника, верујем да никада неће спознати, бесмислом рата баждарене, нишанџије са ратног брода. “То је задње чега се сећам. Не знам да ли сам била у несвести, да ли сам била ошамућена. (...) Била је страховита тишина. И знала сам да је Милан мртав“. Јелена Трпковић, супруга Милана Милишића Чезаре Павезе оставља тестамент пред самоубиство: „доћи ће смрт и имаће твоје очи“; његов је и стих и о „некој жени која нас на брежуљцима чека“: више белешка са личног ратишта него песма. Сви су ратови исти: потоци суза и реке крви, гомиле лешева и брда гована; службене историје крвожедних и прећутане тишине пораза. У трагању за цртицом из војничког дневника (гашење пожара у Дубровачкој Жупи, anno domini 1983: ноћна узбуна у Требињу, људи и камиони, преслани инћуни, рука анђеоске Дубровчанке

док превија опекотине, удар домаћег вина на преморене удове, смрад рибљег уља из „јекодерма“, густ дим док данима окупира плућа и униформу осамнаестогодишњака), на крајње вошебан начин мене „проналази“ књига „Ја нисам ја“. „(...)За њима нек звони јануарско сребро Хименезових звонара на расутој месечини“. Милан Милишић Док проналази темеље своје поетике – поред силесије (не) видљивих узора – и у Хименесовој песми „О нашим природним покретима“, поезијом од соли слави „Два ока твоја, две руке моје“ великог Андалужанина. Стиховима времена садашњег на заслужени трон уздиже „Ако је ово умирање“, стварајући медитерански поетски гај коме би и Епикур позавидео: саздан од облака жестоких укуса и пљускова јарких боја, доследно и „камен по камен“ зидан од вртлога мириса и оркестра прегласних звукова бесанице. Попут племенитих „корова“ животан и бујан као у „Сабраној поезији“, или горак, духовит и лицемеран као у „Официровој кћери“: али увек, увек другачији од оног „града-шкољке“ пред којим се шире радознале зенице обичних смртника.

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ „Умрети је само гледати унутра, развити живот само наунутра; бити неосвојив бедем за живе из живота“ Хуан Рамон Хименес На пиједестал врховног принципа дижући Хименесов животни кредо: „за мањину, заувек“, обојица – некад тишином белине, чешће криком црног мурећепа – исписују гнушање „већином“ баздећих колективитета; за диктатуру мањине паметних и талентованих, попут вуковасамотњака завијају и Хименес и Милишић. За разлику од „болног лавежа“ Хименеса који ће своју коначну утеху потражити на via dolorosa, макар се Он одазивао и таласима мора, Милишићев „шкргут зуба“ најављује да је поезија пут коме је само путовање циљ. Литерарно потомство великог Шпанца окупља целу модерну шпанску поезију појачану за „Перса, Монталеа, Сефериса“ (Раша Ливада), Милишићева књижевна чеда још увек су развејана по Балкану, чекајући позив на коначно окупљање. Буде ли нове револуције против лицемерја жабокречине, тврдим, биће то преврат са Песниковим ликом.

(НАЦИЈА) „Опијени Дубоким неразумијевањем Својих мртвих песника Горди на мрак у свом подруму“. Милан Милишић Веселе полупоете на Балкану одувек играју за два тима: за стихоклепце који би због грама талента побили пола фамилије и за песмофабриканте који би рођену гузицу теслимили за мрвицу са стола националне славе; Милан Милишић талентовани је (космо) песник коме заслужена слава дође тек попут кусура. Срећног, колико то песник уопште може да буде, благослов Фортуне заобилази га у часу (бира ли час смрти нас или ми бирамо час,that is a question!) одласка на Онај свет. Квазикњижевни бескичмењаци, и овде и тамо, својски су залегали да је не буде и у животу пост мортем; брижљиво товљени врелим измима, богато обасути раскошним антиталентима, већ четврт века лелемудећи упиру задњим ножицама да – осветом јадне комбинаторике стидљивог помињања и громогласног ћутања – обезбеде „комфоран“ заборав Песнику памћења

БУКТИЊА - Број 53 НАЦИОНАЛНИ ПЈЕСНИК СЕ Поетска правда, макар и ЈОШ ЈЕДНОМ ОПРЕДЈЕЉУЈЕ ЗА обезмачена, с времена на време ДУШЕВНИ МИР мангупски успе да избегне фијаско; о остатку нашег „кратког излета“ на овом свету углавном клатомуде Наивко стари Прекорачио си, опет „победници“, ти „вечити мештри Границу крвавих пирева“. Милишићу, Милану, Песнику који је живео Прилагодљивости само пола столећа, било је изгледа суђено да ћутање од чак четврт века С том љупком слободом у служинству (спорадично прекидано покојим усамљеним гласом храбрости Мирио си се на свој начин Не одустајући: треба букирати и поштења) одозго са Парнаса мјесто претвори у тријумф уметности – издавање „Сабране поезије“ звучи У чартеру за Хипербореју попут јерихонских труба одсудне битке! – у још једну победу на Наједном напушташ клуб гдје Једе се купус а прежвакавају чијем челу курчевито вијоре заставе вољених нам Муза. ловорике Остављаш амбициозно друштво гестом Нејасном као море радницима (...) Милан Милишић

Милан Милишић

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ Дејан Огњановић УВОД У ТОМАСА ЛИГОТИЈА Одломак из књиге Поетика хорора, Орфелин, Нови Сад, 2014.

Томас Лиготи (Thomas Ligotti, 1953), амерички писац посвећен искључиво хорор причама. До сада објавио само један кратки роман, Недовршени посао (My Work Is Not Yet Done, 2002). Радио као један од уредника у одсеку за књижевну критику у престижној компанији Гејл Истраживања (Gale Research) (1979-2001), данас преименована у Гејл Групацију (Gale Group). Већи део своје кратке прозе објавио у фанзинима и нискотиражним жанровским часописима, односно у збиркамакодмалихиздавача,умалим тиражима. Добио већи број награда за жанровску прозу: Међународну струковну хорор награду (International Horror Guild Award), три Брем Стокер награде, а био је номинован и за Светску награду за фантастику. Током већег дела живота патио од хроничне анксиозности. Не појављује се на конвенцијама нити у видео медијима, и ретко даје интервјуе. У његовој прози видљив је утицај Х. Ф. Лавкрафта, а нарочито његовог мрачног светоназора, као и Роберта Ајкмана, у смислу нагласка на атмосфери и ирационалности заплета. Сарађивао је као аутор текстова, а понегде и гласом, у песмама мрачно-амбијенталне групе Current 93. Његове приче адаптиране су у два тома графичких новела под 94

насловом Фабрика кошмара (Nightmare Factory, 2007-08). Аутор је и филозофско-есејистичке студије о песимизму и нихилизму, Завера против људске расе (The Conspiracy Against the Human Race, 2010). На српском је до сада био присутан једино кроз свој кратки роман Недовршени посао (Booka, Београд, 2014). Збирка прича Писар таме (Орфелин, Нови Сад, 2017) представља његову прву збирку прича на српском. Лавкрафт је различитим аспектима своје поетике утицао на бројне ауторе фантастике и хорора у другој половини 20. века, укључујући ту и писце драстично другачијег светоназора и стила (нпр. Стивен Кинг). Међутим, за прозу Томаса Лиготија може се рећи да представља природни продужетак и даљи развој лавкрафтовске поетике: она превазилази оквире утицаја и инспирације, будући да израста из аутентичног, нихилистичког и дубоко скептичног доживљаја света, који се умногоме поклапа са Лавкрафтовим. Сродност између ове двојице писаца опште је место међу критичарима и колегама који, као списатељица Попи З. Брајт у свом уводу једној Лиготијевој збирци, истичуњегов„осећајлавкрафтовског страхопоштовања који сеновито

БУКТИЊА - Број 53 прелази у егзистенцијалну мучнину“.1 И сâм Лиготи је више пута признао свој дуг писцу из Провиденса: „Надам се да су моје приче у Лавкрафтовој традицији по томе што евоцирају осећај ужаса чији извор је нешто кошмарно нереално, чије импликације су узнемирујуће чудне и, у магичном смислу, шармантне“.2 Мајкл Свонвик (Michael Swanwick) у листу Вашингтон Пост (The Washington Post) тврди да Лиготијеве приче долазе право из срца хорора, и саветује: „Ставите ову књигу на полицу право између Х. Ф. Лавкрафта и Едгара Алана Поа. Где јој је и место“.3 Невеселу слику човековог места у универзуму, сродну Лавкрафтовој космичкој страви, Лиготи развија до врсте нихилизма чија три основна принципа Мат Кардин овако дефинише: „Прво, бесмисленост – или можда злонамерност – принципа реалности иза материјалног универзума; друго, стална нестабилност овог универзума чврстих форми, облика и концепата који прети да колабира или мутира у нешто монструозно и непредвидиво; и треће, кошмарност свесне персоналне егзистенције у таквом свету“.4 Говорећи о „леденој суморности ствари“ у причи „Бунгалов“(TheBungalowHouse)сâм 1 Poppy Z. Brite, „Foreword“, in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, Carrol & Graf, New York, 1996, p. x. 2 Poppy Z. Brite, „Foreword“, in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, Carrol & Graf, New York, 1996, p. x. 3 Thomas Ligotti, „A Graveside Chat: Interview with Thomas Ligotti“ by Ramsey Shawn, Deathrealm No. 8, Spring 1989, p.21. 4 Нав. према: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. iii.

Лиготи то овако изражава: „Желео сам да верујем да је овај уметник побегао од снова и демона свеколиког осећања како би истраживао гадне и бедне ужитке универзума у коме је све постојеће сведено на три огољена принципа: прво, да немаш где да одеш; друго, да немаш шта да урадиш; и треће, да немаш кога да упознаш“.5 Живот је, код овог писца, изједначен са кошмаром: „Живот је кошмар који оставља ожиљке на теби како би те уверио да је, заправо, стваран“.6 Истоветну, и још експлицитнију поруку Лиготи износи у интервјуима: „Мој назор је да је проклета штета што се органски живот уопште развио на овој или било којој планети и да бол који жива створења нужно трпе претвара егзистенцију у непрекидни кошмар. Овај став је у позадини скоро свега што сам написао“.7 Тај став у суштини се поклапа са оним који износи јунак његовог кратког романа Недовршени посао (My Work Is Not Yet Done, 2002): ...моја Ултимативна Изјава, коју сада покушавам да вам изнесем, мада ниједан од вас неће од ње имати користи. Људи не знају, и не могу да се суоче са стварима које се збивају у овом свету, са потајним кошмарима које милиони трпе свакога дана... и са излуђујућим парадоксом, са кошмарном опсценошћу тога да 5 Thomas Ligotti, „The Bungalow House“ in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. 523. 6 Thomas Ligotti, „The Sect of the Idiot“ in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. 158 7 Thomas Ligotti, „Interview with Thomas Ligotti“ by Robert Bee, <http://www.ligotti.net/showthread. php?t=231> (Приступ: 10.07.2014)

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ будеш нешто што не зна шта је а опет верује да зна, нешто што је заправо ништа до мајушна честица што сачињава тело Велике Црне Свиње Која Се Ваља У Великој Реци Црнила која се нама указује у виду излазака сунца и небодера, као сви они чворови прошлих дешавања и расплитање тих чворова у будућности,каорођенданиисахране, као сателити и мобилни телефони и ракете лансиране у свемир, као нације и народи, као закони природе и закони човечанства, као породице и пријатељи, као све, укључујући ту и ове речи које исписујем.8 Лиготи не налази утеху у католицизму, као Вилијам Питер Блети, нити у љубави и породици, као Стивен Кинг, нити у необузданој имагинацији, као Клајв Баркер. Једину прихватљиву стратегију он види у директном суочавању са кошмарним аспектима егзистенције као једином реалношћу иза наоко пријатних привида. Јасна последица тога је његова поетика хорор приче, чија је једина утеха једноставно то да неко други дели нека од ваших осећања и да је од њих начинио уметничко дело за које поседујете увид, осећајност и – свиђало вам се то или не – особени скуп искустава да бисте га разумели и ценили. Запањујуће је рећи, утеха страве у уметности је у томе да она заправо интензивира нашу панику, појачава је на разводној табли наших срца издубљених ужасом, 8 Thomas Ligotti, „My Work Is Not Yet Done“, in: Ligotti, My Work Is Not Yet Done; Three Tales of Corporate Horror, Mythos Books, Poplar Bluff, 2002, p. 153.

појачава ужас на најгласније, све време посежући за том савршеном и заглушујућом амплитудом на којој можемо плесати уз бизарну музику наше сопствене мизерије.9 Лиготијева проза директно и самосвесно се наставља на традицију „чудне“ приче Макена, Блеквуда, Дансенија и Лавкрафта, у потпуности игноришући модерне тенденције Кинга и Баркера: оног првог због банализације хорора, а овог другог због претераног ослањања на експлицитно насиље и шок. Лиготијева проза готово сасвим избегава телесни хорор, који је сведен на сугестију или врло кратак опис; такође, скоро у потпуности је лишена секса и вулгарног језика који натапају Баркерова дела. О Кинговој врсти хорора Лиготи каже: „Моја претпоставка је да Кинг има тако широку популарност не толико због његових чудовишта колико због способности да описује очеве и синове (и мужеве и жене) сједињене кризом. Уобичајене емоције, искрено и јасно представљене. То је пут ка статусу мултимилионског суперстара“.10 Лиготи испољава одмак од уобичајеног жанровског реализма, макар и оног иначе коришћеног за произвођење контраста са Другошћу која у реално приказано окружење продире. Због тога овај амерички писац, наизглед 9 Thomas Ligotti, „Introduction: The Consolations of Horror“, in: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. xxi 10 Thomas Ligotti, „Weird Tales Talks with Thomas Ligotti” by Darrell Schweitzer, Weird Tales No. 303, Winter 1991/92, Нав.према: Darrell Schweitzer (ed), The Thomas Ligotti Reader, ibid, p. 28.

БУКТИЊА - Број 53 парадоксално, своје праве узоре налази у европским ауторима као што су Франц Кафка, Георг Тракл (Georg Trakl), Бруно Шулц, Семјуел Бекет (Samuel Beckett), Дино Буцати (Dino Buzzati), односно у прози Х. Ф. Лавкрафта и Х. Л. Борхеса (Jorge Luis Borges). Најкрупнији помак који Лиготи доноси у поетику хорора у односу на већину жанровских претходника садржан је у томе да његова страва није произведена применом уобичајене формуле: судар и сукоб између препознатљиве нормалности и оног Другог. Ову одлику његовог писања с правом истиче С. Т. Џоши: „Фокус целокупног Лиготијевог дела је систематични напад на стварни свет и његова замена нестварним, сноликим и халуцинантним. (...) ‘стварни свет’ код Лиготија постоји толико фрагментарно да контраст између ‘природног’ и ‘натприродног’ никада није у довољној мери успостављен“.11 Док је Лавкрафтова поетика умногоме почивала на поступцима чији је циљ био да оно нереално учине реалним кроз минуциозне описе природе и амбијената, кроз алузије на актуелна научна сазнања, на стварне и митске изворе, Лиготи је усредсређен на то да стварност разоткрије као нестварну, лажну, кошмарну. Другим речима, код овог писца не постоји нормалност као премиса и првобитно стање где, затим, продире „ненормална“ Другост: сâма нормалност је већ 11 S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, ibid, p. 245.

од почетка, по себи, тек танак вео привида који је саставни део „Велике Црне Свиње Која Се Ваља У Великој Реци Црнила“. Не постоји дом, нити домаће, у свету суштински туђем и неподношљивом, па отуд нема ни радикалног туђинства. „Обичност“ је незнатно појачана тек толико да се разоткрије њена нереална, снолика, кошмарна природа. Његов пространи и оболели свет, пун прашњавих лутака-манекена, уфлеканих тапета, простетичких лажњака и вампирских уљеза међу живима, описан је спојем боја цемента и пауна. Његови ликови крећу се попут лутака-сенки, лоше и замрљано осветљених, кроз дводимензионална пространства осликана прљавим светлима, смештена испод злонамерних, подмуклих, без-звезданих небеса. Резултати којима воде наши планови и снови без значаја су, попут наших гестова и мисли; бесциљни покрети тела и ума у универзуму замазаних вашарских огледала.12 Савршено прикладни елементи оваквог света јесу Лиготијеви најчешћи мотиви: хипноза, лутке, сан (кошмар), забрањено знање. Хипноза симболизује стање у коме човечанство обитава, у власти сопствених или наметнутих илузија које су неопходне, јер једина ствар ужаснија од ониричке квазистварности јесте буђење из тог сна, и суочење са правим стањем ствари. Лутке, а нарочито марионете, 12 David Tibet, „Soft Black Star; Some Thoughts on Knowing Thomas Ligotti“, in: Darrell Schweitzer (ed), The Thomas Ligotti Reader, ibid, p. 115.

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ представљају симулакруме људског; ако хипноза означава стање квазиживота, лутке су квази-људи, лажне индивуде заточене у стању без сопствене воље и моћи за бекство (буђење), као у песми „Имам специјалан план за овај свет“ (I Have a Special Plan for This World) чије је стихове Лиготи написао за групу Current 93: Хтедох да видим оно што не може да се види: тренутак крајњег удара када се лутке окрену да виде свог луткара.13 У том контексту мотив сна, односно кошмара, преплиће се са мотивом хипнозе, док забрањено знање, неретко представљено кроз готски, а нарочито лавкрафтовски мотив старе, забрањене књиге, без изузетка носи конотације разбијања илузије и сна, те буђења ради суочења са крајњом истином. У идејном смислу Лиготијева поетика ослоњена је на гностичке принципе: зло је инхерентно материјалном и органском постојању, патња прожима свеколику егзистенцију а бог, уколико постоји, оличен је у Злом демијургу, творцу овако кошмарног постојања: „Замисли свеколико постојање као пуку маску за најогавније зло, апсолутно зло чија је стварност ублажена једино нашим слепилом за њега, зло у срцу 13 „I wanted to see / what could not be seen: / the moment of consummate disaster / when puppets turn to face the puppet master.“ Нав.према: Thomas Ligotti, „I Have a Special Plan for This World“, <http://www.lyricsmode. com/lyrics/c/current_93/i_have_a_special_plan_for_this_ world.html> (Приступ: 10.07.2014)

ствари, које постоји ‘унутар сваке звезде и у празнинама између њих – унутар крви и кости – кроз све душе и духове’, и тако даље. (...) Замисли универзум као сан, као грозничави кошмар демонског демијурга“.14 Још и више од гностицизма ова поетика дугује изворном будизму и његовим концептима као што су Маја (илузија која скрива истину), Самсара (вечити круг рађања и смрти) и Нирвана (излазак из Самасаре кроз одрицање од сваке жеље, укључујући жељу за животом, и последично избегавање патње постојања). Ови концепти нетипични су за англоамеричку прозу, јер не нуде никакву врсту оптимизма нити наде као противтежу невеселој слици света. Будући да су ове идеје изражене на неконвенционалан начин,крозособену,интроспекцијску и поетизовану прозу, разумљиво је да је Лиготи остао у забрану нискотиражних и специјализованих издавача, као „најбоље чувана тајна у савременој хорор прози“, како га је назвао Вашингтон пост.15 Што се тиче Лиготијевог односа према стилу хорор приче, добру илустрацију пружа његов рад „Белешке о писању хорора: прича“ („Notes on the Writing of Horror: A Story“, из збирке Песме мртвог сањара / Songs of a Dead Dreamer, 1989). У овом споју хорор теорије и праксе, Лиготи демонстрира четири главна приступа хорор причи. Први 14 Thomas Ligotti, „Nethescurial“, in: Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p. 252. 15 Нав.према: Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, ibid, p.

БУКТИЊА - Број 53 је реалистички, са главним циљем „да покаже да је, у реалистичким терминима, нестварно заправо стварно“.16 Овај поступак илустрован је кроз једва прикривену пародију стила Стивена Кинга: „Да би постигао овај ефекат, натприродни реалист мора заиста да познаје нормални свет и да дубоко прихвата здраво за готово његову стварност. (Помаже ако је и сâм нормалан и стваран.) Само онда се нестварно, абнормално и натприродно могу прокријумчарити као обичан смеђи пакет обележен као Нада, Љубав, или Колачић Судбине, и адресиран на: Ивицу Непознатог. И на седиште драгог читаоца“.17 Други стил је традиционални готски, у коме се натприродно осећа на свом терену: „И до дан-данас фантастично, невероватно, остаје моћно и логиком неупитно када шета кроз суморност и величанственост готског света. Толико тога се ту, заиста, подразумева“.18 Аутор иронично додаје: „Дакле, да се готска прича уради како треба, дајте да будемо искрени, потребно је да аутор буде помало луд, барем током стварања, ако већ не и све време“.19 Трећа техника названа је експерименталном, и састоји се у раздвајању и темпоралном реорганизовању двају наративних токова, тако да један креће од свог краја, а други од свог почетка, како 16 Thomas Ligotti, „Notes on the Writing of Horror: A Story“ in: David Hartwell (ed), Foundations of Fear, Tor, New York, 1992, p. 651. 17 ibid, p. 652. 18 ibid, p. 653. 19 ibid, p. 654.

би се на крају приче нашли на средини. Међутим, наратор и њу одбацује зарад четврте, коју Лиготи несумњиво сматра најприкладнијом својој поетици и назорима: Другим речима, одговарајући стил хорор приче заправо је стил личне исповести, и ништа осим тога: рукописи пронађени на усамљеним местима. Док неки могу ово сматрати врхунцем отрцане мелодраме, а ја гарантујем да је тако, ово је такође огољена и сирова кичма праве крваве страве. То је нарочито истинито када исповедајући наратор има нешто на срцу што сместа мора да себи олакша и мучи се под кошмарном тежином тога све време док приповеда причу.20 Резултат таквог приступа је грозничава, високо индивидуална, помало ексцентрична проза која неретко својом интонацијом, црном иронијом и по правилу непоузданим приповедачима подсећа на Поове готске приче у савременом, али подједнако де-реализованом, нестварном амбијенту.

20 ibid, p. 656.

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ Миљан Ристић ПЕКИЋЕВА АТЛАНТИДА ПОСЛЕ 30 ГОДИНА Радикалан и неконтролисан развитак науке, дебалансирање природе, злоупотреба њених ограничених извора, перверзија људске интелигенције, разарање духовних вредности и моралних стандарда, конфузија ума и душе, забуна у погледу сврхе и циља постојања, материјализација, механизација и најзад компјутеризација живота, тиранија великог броја и једнообразности, као и бесомучности индивидуализма, битка за превласт између страна које су из века у век, у жудњи за што лакшим тријумфом, упрошћавале људске видике, снижавале њихове вредности и елиминисале један по један обзир у њиховом постизању, довеле су најзад до опште катастрофе, у традицији запамћене као Потоп. Борислав Пекић, цитат из романа „Атлантида“ Атлантида је научно фантастични роман Борислава Пекића који је написан 1988. године, а који је као и Беснилои1999анти-утопијскаповест о пропасти људске цивилизације. Сва три романа условно се могу сматрати једном целином, али ипак су својим садржајем нeзaвисни један од другог и то је оно што их са једне стране чини самосталним, а са друге стране делом трилогије. Небитно је који ћете роман најпре прочитати. Али моја препорука је да кренете од Беснила, преко Атлантиде па закључно са 1999. Оно што ћете приликом читања Атлантиде свакако закључити јесте постојање две паралелне историје на које Пекић упозорава, које кроз роман разоткрива и демистификује. Прва је историја коју већина нас људи на овој планети, у већој или мањој мери, зна или мисли да зна и прихвата као истину. То је 100

историја која се учи у школама, факултетима и којом се читава људска цивилизација усмерава у одређеном смеру а који је у складу са одређеним интересима оних који владају светом. То је она опште прихваћена историја. Написана у уџбеницима и књигама. Емитована и презентована преко свих масмедија. Историја којом смо индоктринирани и самим тим изманипулисани и обманути. Вековима па чак миленијумима уназад. Међутим, поред те преовладавајуће историје лажи и обмане, помоћу које нам се креира садашњост и будућност, постоји и она друга историја. Неписана. Забрањена. Антипод опште прихваћене историје. Антиисторија. У којој је скривена истина и која се зато скрива од људи. Пекићева Атлантида не говори само о тој другој историји. Пекићева Атлантида и јесте та друга историја.

БУКТИЊА - Број 53 Историја која је једно потпуно откровење. Историја која ће порећи и изнегирати све оно што знате и што сте мислили да знате. Све оно што сте кроз живот научили и што су вас научили добиће сенку сумње. Почевши још од самих почетака људске цивилизације па до данашњих дана. Питања као што су: „Како су изумрли диносуруси, ко је био Исус Христ и зашто је разапет на крст, шта је главни узрок другог светског рата и свих осталих ратова иначе, да ли је Атлантида постојала и како је уништена или је то само мит, да ли вештице стварно постоје и шта су оне заправо, ко је основао Америку и шта је заправо Америка...?“ само су нека од питања која су обухваћена Атлантидом и на која ћете добити одговоре само ако прочитате Атлантиду. И то није само пуко изношење чињеница поткрепљених разним теоријама завере, што је данас и више него популарно, већ је све то укалупљено у један научно-фантастичан роман проткан елементима трилера и благог хорора. Атлантида је једна фикција, анти-утопија, могућа верзија успона и пада људске цивилизације у којој је вешто укомпонована историја, религија, митологија, филозофија, антропологија, технократија... Могућа катаклизма људске цивилизације која ће произићи из глобалног рата који се води између робота и људи који су постали свесни да живе у свету робота. Међутим, између робота и људи на први поглед нема никакве разлике. Делују

истоветно. Понашају се истоветно. Ипак, њихова унутрашњост је оно што их чини другачијим. Људи заслепљени том лажном претходно поменутом историјом живе у заблуди не схватајући да је време хомо сапијенса при самом крају и да их има много мање него што они мисле, да су свуда око њих хуманоидни роботи који изгледају као људи и којима је једини циљ да истребе свог творца човека. Ако је Бог створио човека по свом облику, исто је тако и човек робота створио по свом облику. Сходно томе, ако је човек окренуо леђа Богу и покушао да заузме његово место, место свог творца, зашто то исто не би урадили и роботи? То је главна идеја водиља којом се Пекић руководио док је писао овај роман. Значи, човек је, у свом стремљењу да постигне савршенство и моћ Бога, развијао технологију, која је требало да му на том путу развоја буде главна помоћ и подршка. Он је на то гледао и то доживљавао као еволуцију и прогрес хомо сапијенса. Међутим, због својих људских ограничења и несавршености није био кадар да види куда та еволуција и прогрес воде. Када је тога постао свестан више није држао конце у својим рукама. Већ је био свргнут са трона Бога. Главни лик, Џон Ховланд (Карвер), трагајући за одговорима и сопственим пореклом, полако почиње да схвата шта се то дешава са њим самим и целом људском цивилизацијом уопште. Схвата 101

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ да је све у шта је веровао и што је био учен заправо једна велика лаж, лаж у коју верује велики део светске популације, да је истина толико шоканта и невероватна да је људски ум готово не може ни сагледати, а камоли прихватити. То га на тренутке доводи до саме ивице лудила, ствара огромну несигурност и нестабилност и доводи до максималне сумње у самог себе. Међутим, тек када коначно схвати и прихвати истину као такву, успева да позиционира своје право место у целом том глобалном симулакруму, проналази своју сврху, а себи као људском бићу даје крајњи смисао. Ви као читалац, читајући Атлантиду, полако али сигурно улазите у лик Џона Ховланда и постајете он. Проживљвате његове емоције, делите његове заблуде, мучите његову муке, патите његову патњу, сукобљавате се са његовим дилемама, тражите одговоре на његова питања... Постајете учесник Атлантиде и актер у разоткривању највеће завере од свих завера. Завере на чијој успешности или неуспешности почива опстанак читаве људске цивилизације. Роман је написан на такав начин да ће вас попут вртлога полако увлачити у дубину Пекићевог „Атлантиса“ сатканог од речи, из кога се нећете моћи да искобељате и испливате, ма колико му се супростављали. И нећете имати мира све док не прочитате цео роман, константо се питајући: „Шта се то дешава и како ће се све окончати?“. А крај романа 102

је такав да ће вас оставити у ребусу и натерати на дубоко размишљање. Крај је такав да нема краја. Тиме је Пекић само хтео да нагласи да не постоји крај и не постоји почетак. Постоји то вечито кружење. Крај нечега је почетак нечег новог и тако у бесконачност. Гледано из угла данашњице, Атлантида је још увек врло атрактиван и савремен роман, можда више него икада раније, баш због тога што се бави темом еволуције, историје, могуће катаклизме људске цивилизације и човекове постепене метаморфозе у био-машину, схваћене и приказане као сасвим природан процес. Свакако да је данас роман много ближи просечном читаоцу него у времену када је био написан и објављен (1988. године) баш зато што многи медиокритети у тим временима нису ни били свесни у ком правцу се креће људска цивилизација, нити су могли да наслуте да ће у блиској будућности технологија заузимати све већи примат у људским животима, па им је и цела прича можда деловала исувише апстрактно и потпуно невероватно. Због тога је Атлантида роман данашњице и још дуго година ће то и бити, јер у њему савремен човек напокон може препознати себе и коначно сагледати своју могућу несрећну будућност. За ту спознају свакако треба захвалити брзом развоју технологије, која нам је услед тога омогућила да у неким грубим оквирима, осврћући се на стање ствари које преовладава у

БУКТИЊА - Број 53 садашњости, можемо да наслутимо и препознамо нека будућа дешавања, а која су свакако описана у Атлантиди. Самим тим Пекићева Атлантида постаје и нека врста мрачног пророчанства које се свакако може обистинити у некој, мање-више, далекој будућности. И то је оно што је најстрашније, јер читајући Атлантиду и притом се нон-стоп осврћући на ту прошлост и историју која се на много места спомиње у роману неминовно постајемо

свесни да ће и коначан исход у будућности, ако се не догоди неко чудо, бити истоветан коначном исходу у прошлости. А то је катаклизма. Потоп. Смак света. Крај. Али као што смо напоменули. Не постоји крај и не постоји почетак. Постоји то вечито кружење. Крај нечега је почетак нечег новог и тако у бесконачност. Крај људске цивилизације није крај универзума. Није крај свега што постоји. Прост пример за то је потоп Атлантиде. Ако је Атлантида икада и постојала...

François de Nomé(Monsu Desiderio) - Пад Атлантиде, 17. век 103

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ Исидора Бобић ОД СИРОМАШТВА ЈАСНОЋЕ ДО ПРЕЈАКЕ РЕЧИ (Херметика микрокосмоса поезије Бранка Миљковића) Увод Бранко Миљковић и одгонета и загонета смисао поезије. Његове песме и његови есеји о поезији преплићу се и допуњују не само зато да би „оправдали“ своје постојање у херметичком облику, већ и зато да би храбро и профетски, у витменовском заносу, прокрчили пут будућим песницима. Говорећи о неразумљивости модерне поезије, он је самоуверен: „Неразумљивост, која има своје дубоке корене и разлоге, остаје неприступачна само неупућенима. За такву неразумљивост увек постоји кључ и једна сасвим прецизна одгонетка“. (Бранко Миљковић, „Неразумљивост поезије“, 223) Било би исто што и упасти у замку, поверовати да се одгонетка о којој је реч крије искључиво у значењском и референцијалном слоју песме, и да је одгонетање равно превођењу стилских фигура на здраворазумски језик познатих ствари. Модерни сензибилитет, негујући аутопоетичност, нуди читаоцу вишеслојност песме, проширујући предеоекстензивнејасноће1 песничке 1 Немачки философ Александер Готлиб Баумгартен је разликовао две врсте јасноће: интензивну и екстензивну. Интензивном je сматраo јасноћу појма, неке природне, логичке датости. Када појам, пак, онеобичимо неким уметничким поступком, његова јасноћа из интензивне прелази у екстензивну, али остаје јасноћа – уколико

104

слике до неслућених граница. Реч је о пределима мишљења и певања „где су величанствене сенке а ствари мале“. (Миљковић, Одбацивање сумње) Покушаћемо у овом раду да над рефлексијама и стиховима Бранка Миљковића, призивајући у помоћ текстове још неких, њему сродних, књижевних стваралаца, промишљамо и сами велику Тајну поезије, да сагледамо њено модерно рухо, које је једним својим значајним делом оличено у херметичности . Стваралачка слобода превазилази сиромаштво јасноће Парадокс тајне уметности уједно је и парадокс човекове егзистенције. Тајна се открива не губећи ништа од своје бесконачности, она се објављује цела, али никад до краја обухваћена. Тајне овога света, тајне које имају коначну цену – и нису тајне. Попут шифри неких трезора су, који чувају злато. То су, просто, непознанице. Истинска Тајна захтева у свом објављивању човекову слободу, имагинацију и посвећеност, а не само лукавост и прорачунатост: „Твоја песма значи је онеобичавање успело. Неуспелим онеобичавањем добија се привид уметничког дела, добија се дело огрезло у ону врсту нејасноће за коју – насупрот Миљковићевој – не постоји одгонетка.

БУКТИЊА - Број 53 тајну која се негде у теби зачела и тамо сазревала, и када је сазрела, ти си је у слоговима свога језика изговорио. Да си знао шта значи та тајна, не би се ти толико трудио помажући јој да се породи на сунцу, међу људима и међу облацима. И на другима је, не на теби, да одговоре на питање да ли се тајна може сазнати или само доживети, да ли се може освојити или јој се може само подлећи, да ли се може отворити или се може само пристати да се у њој буде њен затвореник“. (Васко Попа: Записи о песништву, „Тајна песме“, 562) Сама људска егзистенција, независно од уметничког стваралаштва, могла би да се одреди као потрага слободе за аутентичношћу. Како каже Миљковић, неочигледност је у самој природи слободног духовног делања и, додајмо, она је друго име за стваралачку аутентичност. Оно очигледно, пак, недостојно је ствараоца, и наш песник га назива сиромаштвом јасноће: „Док будеш певао ко ће / Твоје бреме да носи / Док једини пркосиш / Сиромаштву јасноће“. (Миљковић, Док будеш певао) „Неразумљиво у поезији условљено је самим карактером средстава певања и мишљења. Али чак и да нема условљености, поезија би самим својим обликом тежила неразумљивом и неочекиваном. (...) Одбацивши разговетно као површно иконтинуиранокаонемогућеилажно, поезија је постала неразумљива. (...)

Она се морала ослободити норми јасности, да би могла одговорити на питања која јој нико није поставио. Али их је она сама себи поставила.“ (Миљковић, Неразумљивост поезије, 225) Изгледа да модерна поезија „разговара“ сама са собом, посредством песника, а да читаоца оставља по страни, у улози немог сведока. Али само изгледа тако. Пред читаоца је, заправо, постављен велики захтев: изградити нову форму свог естетског доживљаја над поезијом. Отуда су херметичност и аутопоетичност два најважнија обележја модерног сензибилитета, о коме Миљковић проговара стиховима: „Путуј певај пркоси / Само те песма хоће“. (Миљковић, Док будеш певао) И на формалном и на егзистенцијалном плану, песма је извор, ток и ушће песниково. Није овде реч ни о каквом ларпурлартизму или елитизму. Реч је о новом, сартровском2 схватању језика. Запитаност о „бремену“ није пренемагање некаквог лажног боема. Препознајмо: аутентични Раде Драинац у својим најлуциднијим стиховима антиципира Миљковића који, пак, са великим жаром, али и са критичком опрезношћу, ослушкује француске надреалисте и Малармеа. „Као што је познато, Маларме је у поезији први реч и осет издигао до предмета. Речи нису ознаке ствари, већ ствари саме у својој 2 Жан Пол Сартр је сматрао да језик поезије не треба да изражава , већ да представља значење, па тако, према Сартру, као и према нашем песнику, речи не упућују на бића, већ јесу бића за себе. (Курзив: И. Б.)

105

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ актуелности. Пишући, песник ства ра ред и поредак.“ 3 (Миљковић, „Неразумљивост поезије“, 226) Са друге стране, Миљковић препознаје Валерија као супротстављеног Малармеу и његовом онтичком схватању поетског језика. Валери се залаже за емотивну вредност језика, која се остварује мелодијом и хармонијом, те се значење језика подређује његовом важењу које му песник придаје. Отуда и Валеријева неразумљивост, односно, аутентичност. У већ поменутом есеју, Миљковић се у име поетичности залаже за „компензовање језика подтекстом“, пре него за „апсолутизовање речи као једине реалности“. Чини нам се да је на овом месту, као никада до тада, Миљковић противуречан самоме себи, јер је такав став дијаметрално супротан идеји о прејакој речи, чистој, лишеној упућивачког значења. Али ипак је споредно питање колико је он сам, као песник, доследан овом „програму“. Остаје, пак, као отворено и суштински важно, питање да ли је заиста могућно досећи апсолутну ослобођеност од подтекста. Биће да је то пре некаква поетичка фикција. У сваком случају, Миљковић и мишљењем и песмом слави метафору као праизвор поетичности: „Необичност и инвентивност песничког израза измерене су удаљеношћу стварности које се у њему стичу. Колико је та удаљеност већа, толико је израз необичнији, али и свеобухватнији“. 3 Курзив: И. Б.

106

(Миљковић, Неразумљивост поезије, 228) У том духу, он слави и надреалисте: „Неразумљивост надреалистичке поезије лежи у несводљивости и ирационалности песничке слике која простире свој сјај далеко изван граница нашег искуства“. (Миљковић, Неразумљивост поезије, 229) Упркос њиховом „претераном веровању“ у делотворност речи, наш песник види надреалисте као оне који су језик учинили „чисто поетским“ и који су му вратили његову невиност. А, као један од највреднијих плодова са укусом надреализма, издвојили бисмо поетику Васка Попе у којој је већ поменуто „претерано веровање“ омеђено идиоматиком свакодневног говора, мелодијом и симболиком народне поезије, архитектоником излагања идеје песме, као и оном неизоставномаутентичноћшугенија. И баш на примеру овог великог нашег и светског песника савремена се критика показала недораслом да разликује неразумљиво од бесмисленог. 4 Aутопоетичност се oстварује као тумачење зеленог језика Овде смо се послужили парафразом стиха Ивана В. Лалића из његове песме За певача. Испевана је дубока истина о томе 4 Истина, у првом издању Попине Коре, из 1953. године, нашле су се многе песме које су у каснијим издањима избачене, као и оне које су знатно дорађене. То помало оправдава једног од тадашњих етаблираних књижевних критичара који је констатовао како се у Попином случају ради о „надреалистичком бунцању“.

БУКТИЊА - Број 53 колико је језик жив, увек нов и зелен, божански млад, и колика је „заклетост“ („заклети тумач“) потребна да би се песник својим генијем „накалемио“ на ову зелену грану традиције свога језика, а уједно и на бескрајно општечовечанско стабло поезије. Сетимо се овом приликом и Настасијевићевих речи: „Нем је Бог у свету биљака и животиња; кроз човека муца, кроз уметника проговори, чујемо му глас: сушта је мелодија. (...) Јер општечовечанско у уметности колико је цветом изнад, толико је кореном испод националног“. (Момчило Настасијевић: Есеји, „За матерњу мелодију“) Тумачење језика као певање овде нам се указује у виду органског споја појединачног и универзалног, односно, јунговски речено, као спој личног и „колективно несвесног“. Ово органско јединство не може се остварити на начин поретка ствари у природи −кроз логичке категорије појединачног, посебног и општег. Оно је израз личности и остварује се умом као исходиштем рефлексије. (Поезија се достиже умом, рећи ће Миљковић.) И, као што је, према речима Владана Деснице, свака музика тужна у својој дубини, тако је и свака поезија рефлексивна и често на скривен начин аутопоетичка. Ево једне дивне алегорије на тему аутопоетичности, управо из Десничиног романа Прољећа Ивана Галеба: „Заробио бих у огледалцету зрачицу сунца, одразио је с мале

површине стакалца негдје напоље... (...) На свом луцкастом лету, мој је миш оживљавао тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људским стварима које га од свог постанка нису познале. (...) То мало стакалце у дјетињим рукама и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог.“ (В. Десница, Прољећа Ивана Галеба, 14) Обичан поглед на ствари, и њихово препознавање, јесте њихово именовање речима. То је датост коју ће стваралачка слобода детета/бога да превазиђе. Обасјаност ствари „чаробним“ мишем јесте њихово „онеобичавање“, њихово дејство кроз метафору. Разиграност и самозадовољство миша представља аутопоетички поступак, јер његова игра има своју сврху у самој себи – Кантовим речима: естетска идеја је сврховитост без сврхе. Аутопоетичност је иманентна уметности и она се не може наметнути споља, као некакво креирање сопственог стила. Аутентичностаутопоетичностијесте неразорива брана против набујале сујете, тог неминовног човековог пратиоца. „Намјерна оригиналност најпоузданији ми је симптом одсуства оне праве.“ (В. Десница, Исто, 155) Вредност естетске идеје јесте, уједно, и залог оригиналности: „Ново је оно што је савршено, и у толико је новије што је савршеније. (...) У песми мора да се догоди само песма и ништа више. Дакле, песма 107

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ има идеју, а не садржај. (...) Шта је то што конституише идеју? То је облик песме, јер он је једини коначан у песми. Сама песма (...) само својим обликом постиже једну приближну одређеност и савршенство. То је чини несамилосном, спокојном и несхватљивом споља. Кратко речено – то је чини лепом у уметничком смислу“. (Миљковић, „Поезија и облик“, 205-206) Као “несхватљива споља“, дакле, као херметичка – песма је лепа јединством свог облика, рећи ће наш песник. „Споља“ је немогуће продрети у песму, јер „споља“ су ствари свакодневног света везане оскудним нитима за значења речи. „Унутра“ – речи су саме ствари. Васко Попа, који је Миљковићу био један од путоказа, рећи ће: „Нећеш да ти речи остану тек имена и презимена ствари. Измишљене сенке ствари. Ти би да ти речи буду ствари и стварање само. Тако се, уосталом, и опходиш с њима. Бришеш, бришеш све на свету док не останеш сам с речима. И оне, онда, немају куд. Морају постати све. Све на свету. Све ствари. Ти си онда њихов бог: јер ни ти, онда, немаш више куд. И тада, тек тада почиње прави подухват, који треба да обелодани шта ти можеш учинити с речима и шта речи могу поднети да се с њима учини“. (Попа: Записи о песништву, „Песничка посла“, 559) О немогућности уласка „споља“ у песму, Попа каже: „Затворено коло чине речи у песми. Види се да играју у колу, али се не види око чега то оне играју. То речи у песми састављају 108

слику извора из кога су потекле и коме теже. Речи су, казало би се, окренуте леђима човеку нагнутом над песмом. И човек им може видети лице само ако пристане да се сам, без пратње својих задњих мисли којима се поноси, ухвати у то коло речи, да не пита куда ће га одвести и да се не осврће уназад. Једино ће му се тако песма отворити: отвориће му се изнутра. Других улаза у песму нема.“ (Попа: Записи о песништву, „Извор живе речи“, 567) Јасно је, имајући ово у виду, колико је озбиљан подухват који се ставља пред модерног читаоца поезије. Он мора да заборави на тему, фабулу, садржину, он мора да се упусти у авантуру трагања за метајезичким слојевима књижевног дела. Позовимо опет у помоћ Десницу и његово дело које се не да једноставно жанровски класификовати. Он, у име поезије и аутопоетичности, одбацује фабулу, као што Миљковић, у име самозагледане (аутопоетичке) херметичности одбацује обичне речи, на које „више нема право“: „Да ја пишем књиге, у тим се књигама не би догађало ама баш ништа. (...) Ако уопће има поезије, тад је поезија оно на шта наша мисао и наша сензибилностнаиђепустопашицом“. (Десница, 97) У том наоко јаловом и пустом пределу без ствари (без „означеног“), лирски субјект сусреће самога себе. Али,онвишенежелисебедапрепозна у ерупцији романтичарског патоса, он више није заљубљен у своје боли, више га не разапиње опречност

БУКТИЊА - Број 53 између душевно слатког и душевно горког. Он је сада заљубљен у сам језик, он, његов „заклети тумач“. Што више понире у дубину језика, то је све више „непознат говору“.5 Објављујући овај егзистенцијални и стваралачки подухват, Његош ће рећи, у Лучи микрокозма: „што се више к врху славе пење, / то је виши среће непријатељ“. Намеће се као логичан исход то да песника на врхунцу стваралачкога чина убија прејака реч. Испрва, он речи претвара у ствари, а потом опева то претварање. Његово надахнуће проналази нови, аутопоетички, тон којим жели да се изрази. Грмљавину тог профетског тона често слушамо код Миљковића. Херметичност се објављује у прејакој речи Ако “херметичка песма настаје на највећој удаљености од очигледне стварности“(Миљковић,Херметичка песма, 210), онда је на супротном полу од сиромаштва јасноће један језички израз или гест који носи највећу могућу егзистенцијалну и естетску тежину. Речима самог Миљковића, то је прејака реч. Она „убија“, јер узима на свој олтар самог песника као жртву; она је „прејака“, јер је досегла савршенство идеала, односно, оно што називамо ремекделом. Како је могућно то да су уметничка дела вечна, ванвремена? −Оно што је у њима окамењено, није мртво. Окамењена је снага усмерена 5 Види песму Тамница В. П. DIS-а.

против баналности и пролазности. Окамењено је савршенство облика песме, али у њој непрестано струји вечно жив „зелени језик“, њен праизвор. Као таква – „Заштићена је од корозије времена. Споља је фосил, изнутра живи организам“. (Миљковић, Херметичка песма, 210) Претпоставимо, мисаоног експеримента ради, једну „генезу“ прајезика и прапоезије наших прапредака.6 Намеће нам се да је ономатопеја прва стилска фигура којом је човек именовао ствари око себе. Она има јасну аудитивну корелацију са светом, а ипак, има и својих хиљаду лица у хиљаду различитих језика који су временом настали. Њено порекло је, дакле, и у колективном, и у оном појединачном, личном и аутентичном. Даље се стилске фигуре развијају као и жив организам, односно, „зелени језик“ – из својих простијих ка сложенијим формама. Након ономатопеје, која опева материјалност света, следи означавање његове духовне димензије – а то је персонификација. Све именоване ствари постају личности, попут човека (и бога?). Персонификацијом се остварује дијалог између ствари и човека, и управо ту почиње драма живота и смрти у којој се човек бори за опстанак, суочен са природом и злом које је сам изнедрио. За персонификацијом следи инверзија, методолошки веома једноставна, али 6 Идеју смо развили на основу својих бележака насталих на предавањима из философије, која је држао проф. Дамир Малешев, савремени српски песник и књижевни критичар.

109

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ са двојаким дејством: она побуђује „матерњу мелодију“, али у дубини свога одјека открива и нове, дубље, семантичке димензије. Том својом прахерметичношћу, инверзија крчи пут метафори, припремајући јој асоцијативно семантичко поље. Стварањем метафоре су ове четири основне стилске фигуре заокружене, попут четири стране света.7 И све функционишу према истом принципу, ког ће Роман Јакобсон у првој половини двадесетог века назвати принципом „остваривања парадигматског односа“. Метафора је, даље, у својој бити аутопоетичка, јер у себи носи највећи потенцијал стваралачке слободе и оригиналности, и најмање је, од свих наведених фигура, условљена нечим изван себе саме. Човек је, створивши метафору, „оспособљен“ да пропева, али са болним и патетичним надахнућем, као прогнаник из Раја, као чезнући за Рајем и одбеглом тајном8 бесмртности. Човек-стваралац општи са извором живе речи: „Бити песник, по свему судећи, значи, више него ишта друго, бити човек који је спреман да животом својим искупи речи за своју песму из њиховог извора. Без самозаборава нема усредсређивања,безусредсређивања нема надахнућа, без надахнућа нема откровења, без откровења нема и не 7 Односи између наведених стилских фигура нису дословно условљени категоријом времена, иако смо претпоставку назвали идејом о „генези“: не кажемо да је метафора настала после инверзије, а инверзија после персонификације, већ покушавамо да расветлимо њихове међусобне односе.. 8 Види песму Фрула Момчила Настасијевића.

110

може бити песме“. (Попа: Записи о песништву, „Извор живе речи“, 566567) Али шта потом? Како сад стоје ствари са песником, тим првим и повлашћеним читаоцем сопствене песме? − „Пошто си испевао песму, где ти је место? У песми сигурно не: замисли да у јабуци нађеш грумење земље која је јабуку исхранила?! Иза песме ти је место, можда? Не, ни иза песме: сенка би ти на песму пала и замутила је. Испод песме, дубоко испод ње ти је место: као свакој земљи хранитељки.“ (Попа: Записи о песништву, „Песниково место“, 571) Још једном, на крају, питамо се: зашто је Миљковићева поезија херметична? Сагледајмо сад, кроз векове и миленијуме, небројене генерације песника, који опште са извором живе речи, који речи сабирају, свако у својој садашњости. Након толико времена, толико слојева смисла и сазвучја, након толико крви која је „сазрела у мастило“, речи се, Бранкове, морају згуснути до херметичке непрозирности, до бесконачне масе прејаке речи, до недокучивог заума. И, како и сâм песник наш каже, песма је попут реке која је пловна само у дубини. Али, то није мутна дубина произвољности и бесмисла. То је прозирнадубинаекстензивнејасноће смисла, и музике која се простире до у бескрај. У тој се дубини догађа чудесан преображај ка савременом песничком сензибилитету, оличеном у аутопоетичности и херметичности. „То је оно место где је музика јача од

БУКТИЊА - Број 53 стварности и име веће од ствари коју представља.“ (Миљковић, Поезија и онтологија, 212) Литература Бранко Миљковић, „Сабрана дела Бранка Миљковића“, књига четврта: критике, прир. Сава Пенчић, Градина, Ниш, 1972; Бранко Миљковић, „Песме“, прир. Радивоје Микић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998; Александер Готлиб Баумгартен, „Филозофске медитације о неким аспектима песничког дела“, прев. Александар Лома, прир. Милан Дамњановић, БИГЗ, Београд, 1985; Васко Попа, Записи о песништву, у: „Сабране песме“, прир. Борислав Радовић, Вршац лепа варош, Вршац, 1997; Владан Десница, „Прољећа Ивана Галеба“, СКЗ, Београд, 1967; Момчило Настасијевић, „За матерњу мелодију“, http://moji-tragovi.blogspot.com/2011/11/za-maternjumelodiju-momcilo.html); Иван В. Лалић, Четири епитафа: За певача, у: „Изабране и нове песме“, СКЗ, Београд, 1969.

111

ЕСЕ ЈИ И КРИТ ИКЕ

112

БУКТИЊА - Број 53

ЕЗОТЕРИЈА Борис Над ТРАЖИТИ РАЈ НА ИСТОКУ (одломак из романа „Агарта“) Историју народа чини и неписана историја великих путовања и светских путника; историја која почиње много пре Херодота или Марка Пола, у неолиту или још пре тога, у неко баснословно доба људске врсте. Можда већ на заласку примордијалног, Златног доба, са глацијацијом или потопом, с првом у низу катастрофа са којима се суочило човечанство. За њима следи доба миграција народа и раса. Ако можемо веровати Платону, Атланти беху први колонизатори на свету и дошли су са запада планете. Други, опет, кажу да су њихови преци били Хиперборејци, који су избегли из леда, са крајњег севера. Народи се потом, кроз историју, крећу од севера ка југу и од истока ка западу – не обрнуто. То чини њихов ход кроз историју – пут старења, дегенерације; час бржег или споријег али ипак неумитног пропадања. Тако започињу велика освајања, која обухватају огромна пространства, читаве континенте, и тако се зачињу епски ратови, попут оног који је беснео под зидинама Илија. Или је и он био само сенка неког митског рата који се водио у још дубљој прошлости? На почетку времена, ин илло темпоре. Али, они не хрле ка непознатим и егзотичним земљама, ка топлим морима, већ ка својим изгубљеним завичајима; ка митским земљама почетка, 113

Е З ОТЕРИЈА ка богатствима Златног доба. Ка примордијалном, еденском изобиљу. Ка изгубљеном Рају, оном библијском, кога не престајемо да тражимо ни данас, овде на Земљи. *** Ступајући на тло дотад непознатог континента, Кристофор Колумбо је помислио да је открио Нову земљу, ону која се помиње у Откривењу Светог Јована. У заливу Парија и у његовим свежим воденим струјама славни морепловац је пронашао извориште четири реке изгубљеног рајског врта, самог Едена. „Бог ме је учинио весником Новог неба и Нове земље, о којој је говорио у Апокалипси (...), а пре тога на уста Исаије; и показао ми је где ћу је пронаћи“, узвикнуо је шпанском краљу Хуану. Крају света, записао је у својој Књизи пророчанстава, претходиће откривање Нове земље, преобраћање неверника и уништење Антихриста. У каквој се најзад вези налазе Агарта и Америка? Нису ли то оне нити које повезују све континенте? Или је појава и једне и друге, или пре њихов повратак на хоризонт светске историје, само један од знакова „последњих времена“? Езотерици и адепти тајних удружења, мистици и опсенари, астролози и неофити, поклоници тајних кутлова и опскурни завереници – сви они плету своје мрачне мреже око Агарте и дубоких мистерија које скрива подземно краљевство. Америка није само земља Апокалипсе – повести о смаку света и последњем откровењу. Први досељеници су Америку изједначавали с рајем у коме чак и дрвеће и биљке „говоре хијероглифским језиком нашег адамитског или примитивног стања“. „Нови свет“ је за них пројекција Раја на Земљи, којим је сам Бог благословио свој изабрани народ – Нови Израиљ. Атрибут „нови“ овде има значење „божански“. Други су Америку, не с мање основа, поистовећивали с Атлантидом, о чијој пропасти говори Платон – превиђајући да је извештај грчког филозофа прецизан у својим појединостима и да, мимо атлантидског острва, филозоф помиње и „копно на западу које са свих страна окружује океан“. То је северноамерички континент, о томе не може бити двојбе. Америка је само њена сенка на Западу, „лажна Атлантида“. Херман Вирт говори о ишчезлој земљи Мо-Уру (библијска Морија, у којој је Аврам хтео да жртвује свог сина), острву у северозападном Атлантику, које је заправо изгубљени сакрални континент. Индија средњевековља и познијег доба, ка којој хрле светски путници, једнако је, ако не и више, митска земља; није само пука географска чињеница. 114

БУКТИЊА - Број 53 Своје име Бразил дугује Хи-Брасилу, митској земљи келтских предања. Зашто је Сибир, на концу, постао „свето тле“ Руске империје? За Јесењина, рај је управо Русија, или је она важнија и од самог раја. Америка, наравно, није Атлантида, митско острво које је у освит историје ишчезло у Атлантском океану. То је, у ствари, она Зелена Земља, или Земља Мртвих; „Царство сенки“ на Западу о коме говори Платон, као и предања и митови толиких народа. Америка је Транс-Атлантида. Шта значи то поновно појављивање једног мртвог, у океан потонулог континента, на хоризонту светске историје? На сличан начин, и Агарта је „земља мртвих“, која, како тврди пророчанство, тек треба да буде откривена, у дубоком подземљу. Читалац ће већ видети да ове кратке напомене нису без основа и да се Америка и Атлантида налазе у тесној вези с нашом темом – Агартом, подземним светом, мистериозним краљевством скривеним у вечитој тами, у давно прошлом времену. Са световима мртвих, са прошлошћу. Са прошлошћу која одбија да умре. И да управо оне крију многе тајне историје људске расе. Било како било, не постоји ниједна земља, острво или континент на свету који су пуке географске датости. Целокупна Земља је заправо један свети текст, исписан нарочитим писменима – или у то само верују мистици и езотерици. Свака од земаља и предела, далеких и блиских, има свој скривени смисао, своје тајно значење: симболичко, есхатолошко, чак дубоко мистично. Она је, у исти мах, духовна реалност. То је област тајанствене науке – митске и сакралне географије – знања које је, како се чини, током векова или миленија заувек изгубљено. Ако је откриће, или пре повратак Америке у људску историју, изазвало толику узнемиреност међу народима, шта ће се догодити када се испуни пророчанство Краља Света и тајна Агарте постане позната читавом човечанству? Јер, проречено је: народи Агарте ће једном поново изаћи на површину Земље. И такође: Рај, Еденски врт скривен је негде на Истоку. Легенда тврди да негде у дубини Земље, испод површине, у мрачним спиљама и тајним пролазима, живи један тајанствени народ, скривен од туђих погледа, и да је то мало коме, само одабраним, познато на површини, а да се истина о томе скрива као најстроже чувана тајна. Или да је тако било све до скора. То тајно краљевство се, како смо већ рекли, назива Агарта. Легенда је древна, потиче из давнина, из праисторије; о Агарти говоре предања различитих народа, белих, црвених и жутих, на Истоку и на Западу. *** Два лица Јануса Не сећам се тачно тренутка у коме је започела моја потрага за Агартом. 115

Е З ОТЕРИЈА Мора да је то било рано, сасвим рано, још у дечачком добу. Тада сам сањао како поседујем замак под земљом, у који су водиле мермерне степенице, и да ми је неки срећни случај отворио пут ка њему. Тајна је скривена дубоко под земљом, али тајна врата која до њега воде налазила су се у подножју неког џиновског стабла, у приградској шуми, попут оне која се настављала на наше имање у Подмосковљу, Сребрни бор (Серебряная сосна). Замак, подземни замак састоји се од небројених и баснословних одаја, и подсећа на спиље на острву Монте Кристо. Улаз је у њега скривен, древне камене степенице покривене земљом и сувим лишћем, прашином која је талог многих столећа. Прва од велелепних одаја почива у полутами и у царском пурпуру. Бакље су окачене на зиду – уколико бих запалио прву, одговарали су јој, пресијавајући се, дијаманти и бисери расути по каменом поду. У шкрињама су светлуцали рубини црвеним сјајем. Располагао сам безмерним богатством, чак и оним која нису била од овог света: златницима искованим рукама патуљака. Они су, баш као и елфи и ондине, моје слуге, моји ведри помоћници. Нико није могао да наслути моју тајну. Коме сам могао да се похвалим својим неизмерним моћима? У јануару сам напунио седамдесет година. Јануар је месец бога Јануса, који је бог почетака и има два лица. Једно је насмејано, друго тужно. У њима је садржана претња и обећање; зла коб и срећан исход. То је метафора животног пута. У тренутку тријумфа, остварења наших снова, оних на којима се заснивао цео наш пређашњи живот и којима се подређивала наша јава као и наши снови, садржан је и горак укус нашег пораза. Радост је пролазна и краткотрајна, а само пораз коначан и неопозив. *** Мој живот почиње као идила. Завршиће се, по свему судећи, сасвим другачије. Идила и трагедија заправо су један те исти комад, онај који сваког дана посматрамо у престоном позоришту, а у том комаду, у сваком лику и у сваком заплету, садржано је двојство. Тамо где се приближавамо суштини, све се дели на двоје. То је лице Јануса, бога Јануса који је у исто време бог почетка и бог краја. Овде први корак зависи од последњег а последњи зависи од првог. Седамдесет година је прилика да сводимо своје рачуне. Мој живот обележен је једном манијом: трагањем за краљевством скривеним под земљом, или у тами времена, у прошлости која је мртва и која ће таквом заувек остати. Само је ми можемо оживети. Некад давно, рођен сам и одрастао у једном зачараном царству. То је потрага за изгубљеним Златним добом. 116

БУКТИЊА - Број 53 Једино наше Златно доба је детињство. У њему, и једино у њему, скривене су наше најдубље тајне и наши богови. Богови детињства. Ниједан напор га неће моћи оживети, изузев наших сећања. Таква спознаја изазива бол, носталгију за оним што је неповратно изгубљено, како нам се чини, неповратно и заувек. Тамо, и једино тамо, у прошлости, налик на сени из грчког Хада, о коме пева Хомер, лутају наши преци, наши отац и мајка, наши ближњи, они који су нас прогонили и они које смо ми прогонили; пријатељи и издајници, спасени и проклети, осуђени и џелати, грешници и блажени, хероји и кукавице; црвени и бели, бољшевици и царисти, агностици и верници, и изнад свих, сам Господ Бог, Свевишњи, онај коме се обраћамо у нашим тихим молитвама. Свако од њих нам шапуће своју повест. С годинама, приближавамо се неумитно свом крају, свом физичком крају и, у исто време, враћамо се свом почетку. То је она змија, Уроборос, змија која без престанка прождире свој сопствени реп. Оно што ће им се десити после смрти, каже филозоф Хераклит, који је упамћен као Мрачни, људи не могу ни да наслуте. Уроборос, то је само време, безмерни океан у који смо бачени, не знајући ни откуда смо дошли, а ни куда смо се уистину запутили. Не знајући ко смо у ствари. *** Јутро је, рано јутро, сунце обасјава прозоре мог стана у Подмосковљу. Небо је ведро, безмерно плаво. Некад, људи ведро небо нису видели као плаво. Плава боја неба јавља се тек у позно доба, почев од ренесансе. Ни за Хомера и његове јунаке, оно нема плаву боју, већ тамну, зелену или љубичасту, боју винског талога. Спуштам се лагано степеницама – лифт је у квару – а онда се, после кратке шетње, пењем истим путем назад и испијам свој чај. Преда мном почива још неотворена Правда. Палим прву цигарету, то је део мојих јутарњих ритуала. Дим се издиже у готово правој линији. Прозори су широм отворени. Стан је једнособан, величине ћелије, оне монашке или затворске. То је простор моје слободе. Соба је испуњена књигама, писаћи сто затрпан папирима. У једној фасцикли, црвене боје, сабрао сам документе које још поседујем – веома мало их је остало. Већину њих сам спалио године 1938, у једном берлинском хотелу. Пребирам по својим успоменама. Сеђање је бестално и варљиво. Одакле почети причу о Агарти, свету које је ишчезао у подземљу? Оном који лежи дубље од двадесет хиљада миља испод површине Земље. Негде 117

Е З ОТЕРИЈА у њеној топлој унутрашњости, као њено скривено срце. Не знам да ли је то срце живо или су то сени из Хомеровог Хада, које нам се само привиђају. Неке од њих су старе колико и овај свет, или још старије од њега. Ова књига – оклевам да је назовем књигом – вероватно никад неће бити објављена, а сасвим сигурно неће бити објављена за мога живота. Можда овим насумичним белешкама није суђено да угледају светлост дана. Упркос томе, желим да забележим причу која је толико невероватна да се противи самом здравом разуму и изгледа као производ помраченог ума, бунила или пијанства, а ипак је истинита, усуђујем се да кажем, од речи до речи, уколико ју није искривило моје варљиво сећање. Или је то био само један сан, фатаморгана какве понекад доживљавају путници и пустолови? Да је забележим за себе, на крају животног пута. Непосредно по мојој смрти, у то сам сасвим сигуран, у мој стан ће ући мени непознати, уклањајући сваки траг који би могао да сведочи о мени и мом животу. Нека читалац, уколико се такав нађе – онај који не тражи само површну забаву – заборави на имена и године. Пишем ове белешке само по свом варљивом сећању. Нека не залази у архиве и јавне библиотеке да би проверио оно што у њој тврдим. Сва имена су у њој лажна, из разлога који ће му убрзо бити јасни. Моћи ће је разумети, у томе лежи парадокс, само они којима је већ позната тајна Агарте, или они који за њом, не питајући за цену, беспоштедно трагају. Постоји једна епизода с којом желим да почнем ову повест, а која се одиграла године 195*, у долини реке Убуртелин-Гол.

118

БУКТИЊА - Број 53 Емир Салиховић АСТРАЛНИ МАГНЕТИЗАМ И ОКУЛТНА АНАТОМИЈА ЧОВЕКА У складу са древним гностичким концептом о еманацијама божанског бића, које творе различите нивое постојања, један окултни начин посматрања света би могао бити да сви нивои постојања и појавности у универзуму израстају из непрекидног процеса пројекције или усложњавања првобитне стварности прво у две, па потом у четири димензије свесности, оне ида (несвесног), ега (свесног), трансценденталног ида (т-ида, колективног несвесног) и трансценденталног ега (т-ега, надсвесног), одакле се свест даље пројектује, геометријском прогресијом, у 8, 16, 32, 64, 128, 256... различитих димензија, при чему је свака следећа димензија специфичнија, конкретнија, материјалнија од оних са претходног нивоа еманације. На тај начин добивамо сву сложеност структуре постојања и сву сложеност искуства постојања. С обзиром на базичну чињеницу двојности у универзуму, односно првобитну дијаду или поларност у универзуму коју чине „ја“ и „не-ја“, заједнички количник ове прогресије је увек 2. Древна кинеска пророчка књига Ји Ђинг, за коју мој окултни ментор, познати амерички мистик и уметник, Michael Bertiaux воли рећи да је „филозофска машина“, прати управо ову прогресију, јер од два (јин и јанг) настаје осам триграма, од којих потом настају 64 хексаграма. На исти начин је и древни западноафрички мистички систем Фа заснован на 16 основних елемената. Овај процес, тако суштински битан за механику креације манифестованог универзума, вероватно се још боље може изразити хармонијском серијом бројева, тако важном у музици, најидеалнијој експресији чистог апстрактног стварања: 1 +(1/2 +1/2) +(1/4 +1/4 +1/4 +1/4) +(1/8 +1/8 +1/8 +1/8 +1/8 +1/8 +1/8 +1/8) +(1/16 +1/16 ... +1/16 +1/16) + ... = 1 +1 +1 +1 +1 +... = ∞ Сматра се да је неопходно да се успостави један тачно одређени број синаптичких веза у мозгу пре него што је новорођено биће у стању да појми свет око себе у целини. Тим чином усложњавања тај свет као да тек тада у ствари настаје за то биће. Тако би вероватно могли спекулисати и то да кабалистичке еманације Дрвета живота зависе од довољног броја пројектованих димензија или аспеката постојања, како би оне саме могле настати, при чему би 256 димензија одговарало настанку нивоа сефире 119

Е З ОТЕРИЈА Јесод, или Темеља, и тек следећим квалитативним скоком након тог броја настаје физички универзум каквог познајемо. Ова идеја је врло занимљива јер уводи могућност структуралне анализе сефира, односно планова постојања који су представљени тим бројевима. Можемо то лако замислити као атоме периодног система елемената. Сваки елемент је биће по себи, али има одређену структуру дефинисану тачним бројем протона, неутрона и електрона. На тај начин, пратећи ову математичку прогресију о којој говоримо, можемо спекулисати о унутрашњој структури сефире, која мора постојати као услов да би се поједини број или сефира могла манифестовати као плод Дрвета живота, или Великог пута, у таоизму знаног као Тао, а у езотеричном вудуу као Велики ФА. Све већи број ових „космичких синапси“ доводи до све већег усложњавања и стварања илузије чврстоће, стабилности, трајања. „Суптилнији“ или „финији“ нивои су они на којима је ниво односа између пројектованих елемената углавном једноставан. На „грубљим“ или „конкретнијим“ нивоима односи су све комплекснији, пажња их не може пратити са лакоћом као на „финим“ нивоима, и тај елеменат не-пажње или несвесности о тим процесима креира илузију трајности или материје. Атоми се, по физици, крећу великом брзином, али ми ту брзину – као и паоце колског точка у покрету – опажамо као нешто стабилно, чврсто, из простог разлога што наша пажња није у стању пратити и обрадити тај енормни број процеса који се одигравају у, за нас, немерљиво малим јединицама времена. Тај елеменат незнања, несвесности чини да опажамо појавну стварност, а не стварност каква јесте. Зато је врло лако чинити магију на суптилним нивоима постојања, али врло тешко на материјалним, јер је на материјалним нивоима постојања број укључених фактора много, много већи. Ту магичка воља појединца представља само један од билиона и трилиона присутних фактора, за разлику од „финијих“ нивоа постојања, где је број „страних“ фактора много мањи, и где је своју магичку вољу много лакше манифестовати. На врло базичним нивоима постојања, магичка воља реализује се тренутно. Проблем је то „магијско дете“ манифестовати у материји, и зато никада није било могуће дати емпиријски доказ функционалности магијских процеса. Зато и када кажемо, следећи дефиницију Алистера Кролија, да магија функционише (као изазивање промена у универзуму/свести) само онда када је у складу са Истинском вољом појединца, то заправо значи да магијски резултат никада не овиси о нашој его димензији свести, нити о нашем ид-у. Резултат увек и искључиво овиси о трансценденталном егу и трансценденталном иду. Другим речима, то значи да резултат нашег магијског рада увек овиси о силама које су с ону страну нашег бића, никада о нама самима тј. о нашој егоичкој свести. Ово је врло поразна истина за самољубиви его многих 120

БУКТИЊА - Број 53 „магичара“, али и фактор просветљења за оне који су довољно мудри и отворени за ову велику истину живота. Магија је, као и лична воља, само илузија. Само је Истинска воља истинита, али управо зато што то није наша или его воља, већ воља Истине са којом ми само можемо или ускладити своју малу, его вољу, или наставити живети животе у илузији свакодневног его постојања. Или ћемо живети у складу са Тао, односно великим ФА, или ћемо постати жртве „мрачних сила“, односно оног аспекта стварности који сваку девијацију од Великог пута „кажњава“ негативним аспектима искуства, оним што „обични“, неиницирани људи зову „несрећом“, или „лошом кармом“. То је истинска улога Сатане или Диабла као својеврсног божанског „тужиоца“ који води бригу да се закон Великог ФА проводи неумитно и бескомпромисно. Када се биће одвоји од Великог ФА, тј. испадне из склада са ТАО, универзални „судски систем“ ангажује „тужилаштво“ да проведе акцију којом ће успоставити изгубљену равнотежу у космосу. Да се вратимо процесу усложњавања свести кроз развој све већег броја нефизичких веза између монада или јединки које чине свеукупност Плероме, и које тим процесом доводе до појавности физичког универзума простора и времена, материје и енергије, какве познајемо у свом људском обличју. Тај процес лежи у основи базичне структуре егзистенције која је симболички описана Таротом као својеврсном езотеричном машином која нам омогућава истраживање тих базичних структура. Такође, већ на самом почетку тог процеса, првобитна двојност, коју можемо звати «мушким» и «женским», и који су у основи свих тантричких култова који славе спајање Бога и Богиње, као што је на пример паганско вештичарство, даље се усложњава у тетраду базичних елемената познатих у езотерији као Земља, Вода, Ваздух и Ватра. Тај крст елемената је онај који представља основ и касније осмоструке мандале, огдоаде, и мандале од 16 окултних елемената која је тако често присутна у разним мистичким традицијама планете, од индијског тантричког ритуализма, до езотеричних школа хаићанског вудуа. Познавање природе ова четири елемента, и из њих изведених аспеката постојања, чини базичну граматику (гримуар) сваког окултисте. Да би заобишао условљеност мишљења честом употребом широко прихваћених термина, као што су они о четири кабалистичка света и елемента, Michael Bertiaux у својим окултним лекцијама пореди ове елементе са све финијим разинама вибрације, о којима говори као о нивоима астралног магнетизма. Те нивое пореди са металима који се често спомињу у алхемијским радовима, те тако пише о сферама астралног магнетизма гвожђа-бакра, живе-сребрног нитрата, сребра-платине, и злата-уранијума. Наравно, ти нивои кореспондирају са већ познатим концептима 121

Е З ОТЕРИЈА елемената земље, воде, ваздуха и ватре, али циљ овог и оваквог представљања јесте да помогне студенту да их схвати као један континуитет профињавања вибрација, а не међусобно одвојене реалности, већ радије као боје дугиног спектра, које све заједно чине неодвојиву целину, и где поједине боје опажамо као засебне само онда када су, да тако кажемо, на свом врхунцу, а иначе једна из друге проистичу и једна у другу утичу. На тај начин, и наш земаљски ниво стварности је само један сегмент у низу различитих стварности, а наше неопажање других нивоа вибрације једноставно произилази одатле што нисмо усклађени са њима тако да их можемо опажати. Попут радио апарата који је „наштиман“ на једну фреквенцију, и не опажа и не емитује таласе са других фреквенција. Све ове фреквенције и нивои постојања, узети заједно, чине Плерому или пунину постојања, која је персонификована „небеским човеком“, којег Michael у лекцијама Манастира седам зрака, користећи свој алтер его Michael Aquarius, назива Абраxос. Вероватно не би било грешке направити поређење са кабалистичким „небеским Адамом“ или „изворним човеком“, архетипом људског постојања, Адамом Кадмоном. Могли би рећи да је Адам Кадмон свјеврсни „блуепринт“ или матрица стварања „нижег Адама“, који је у себи садржавао све људске душе које ће се расути након „источног греха“, док „небески Адам“ у себи садржи све могућности, потенцијале постојања и целокупност (пунину, Плерому) постојања у свим својим сегментима. Различити делови тела Абраxоса, односно различити делови овог континуума, стога отеловљују различите нивое астралног магнетизма, што самим тим важи и за човека и за наша овоземаљска тела, по принципу да је човек „створен по лику Божијем“, односно по старој херметичкој аксиоми „како је горе, тако је доле, а како је доле, тако је горе“. Ови принципи у ствари представљају основ свих езотеричних система у целокупној историји, и на свим крајевима планете, чинећи основ за све системе кореспонденција између елемената људског бића и елемената универзума око њега. Професор Antoine Faivre са универзитета у Сорбони је чинилац међузависних кореспонденција поставио као базични чинилац који чини дистинкцију између езотеричних и других форми мишљења. Додатна три фактора, која по њему одређују неки систем мишљења као езотерички, јесте схватање свеукупне природе као живе, у смислу активног психичког живота, значај који се придаје имагинацији (која се сматра подједнако стварном као и физичка појавност), и концепт сталног процеса преображаја између елемената стварности, који нису статичне целине већ се налазе у сталном процесу промене. Иначе, сам термин „кореспонденција“ први је употребио Емануел Сведенборг, и под њим подразумева однос који постоји између два нивоа постојања. На пример, по Сведенборгу, светлост кореспондира са мудрошћу, јер као што светлост омогућава вид, мудрост 122

БУКТИЊА - Број 53 омогућава разумевање, и једно и друго „осветљавају“. Стога окултне „кореспонденције“ придодате различитим нивоима постојања у ствари описују, односно означавају однос тих нивоа према нашем нивоу постојања, примарно према нашем личном универзуму који је првенствено оличен у нашој телесности, нашем физичком телу. Да би био што прецизнији у излагању кореспонденција, Bertiauh је нивое астралног магнетизма апстрактно представио нумеричким низом, континуумом, који је чисто произвољан, од 0 до 100.000 на пример, и тај низ поделио у сегменте, да би онда тим сегментима придодао одговарајуће кореспонденције, као што су већ поменути метали и хемијски елементи, те такође и боје, делови тела, или стране света. У суштини, то је врло слично самим основама кабале, у којој је број основа свега, и бројеви чине првобитну апстрактну грађу стварности. Разлика је у томе што нумерички опсези дати у лекцијама Манастира седам зрака не носе са собом никаква посебна метафизичка тумачења, него су дати чисто произвољно, као конвенција, за лакше интелектуално представљање тих различитих сегмената гностичког континуума. У лекцијама Манастира седам зрака Michael Aquarius пише: „Небески човек гнозе, који је план за целокупни универзум, зове се Абраxос, и он у себи оваплоћује и позитивне и негативне поларности магнетизма, и из тог разлога он је божански андрогин или врхунски представник јединства полова. Његово магијско десно стопало представља најнижу сферу универзума, и зато ми почињемо тим његовим делом. Ипак, морате схватити да десно стопало сваког бића садржи кореспондентан елемент магнетизма, који је фундаменталан за реалност људске расе. Неки окултисти говоре о чакрама или точковима невидљиве енергије који су лоцирани у различитим деловима тела, посебно дуж кичме. Ја желим да разумете да се различити центри моћи протежу и на друге делове тела и да је њихов магнетизам у тим подручјима подједнако стваран као и магнетизам центара на кичми. Ипак, пошто су неки сматрали да су ови „нижи“ центри упитни, они нису причали о њима. Ми не осећамо да има било какве потребе за тим. Сви ови центри су витални и потребни, јер они су основ или темељ магнетизма, посебно нижи центри на којима почивају сви остали.“ Остали телесни центри повезани са 16 базичних сфера астралног магнетизма (проистеклих усложњавањем из базична четири елемента) јесу: 1. десно стопало 2. лево стопало 3. десно колено и натколеница 4. лево колено и натколеница 5. корен кичме 123

Е З ОТЕРИЈА 6. десни длан 7. леви длан 8. полни органи 9. плексус 10. груди 11. десни лакат и надлактица 12. леви лакат и надлактица 13. центар груди (срчани центар) 14. грло 15. чело 16. круна главе Целокупни процес интеграције или уцеловљења нашег психичког света одвија се кроз поменуте примарне четири димензије свесности, его, ид, трансцендентални его и трансцендентални ид. Они творе ону четвероструку структуру за коју је К.Г.Јунг сматрао да оличава уцеловљену, интегрисану психу, истински симбол целовитости. Свакој од тих димензија свести одговара, да се тако изразимо, другачији модалитет рада, другачија „технологија“ рада са свесношћу. Его ради са непосредним искуствима физичке стварности и уобичајеног будног стања свести. У вањском, егзотеричном смислу кореспондира му планет Јупитер, али је Нептуном повезан са дубљим, унутарњим и езотеричким аспектима бића и свесности, и та веза се у позитивном смислу манифестује кроз снове и имагинацију, које психотерапеути могу користити да откључају и препознају скривене импулсе који условљавају и обликују его у његовој вањској појавности. У негативном смислу, то је испразно маштање и сањарење које одвлачи его у неплодни свет испразних визија и неповезаних идеја индукованих нпр. алкохолом и дрогама. С друге стране, Нептун указује на унутрашњу стваралачку силу ида која заправо обликује его у његовој вањштини. Јупитер се, пак, у негативном смислу може испољити кроз суву материјалистичку амбицију и нагон за световним успехом, али у позитивном смислу представља интелектуално и рационално стремљење Апсолутном, као нпр. у случају филозофије или конвенционалних, доктринарних религија. Можемо рећи да је свака од четири димензије свесности, које су представљене „женским“ планетама, повезана посредством „мушких“ планета са кореном свих ствари, Апсолутом из којег све те димензије и њихови међуодноси произилазе, при чему „мушке“ планете имају своје двојаке аспекте или улоге. У том смислу, Јупитер је повезан са Космичком ризницом светлости путем Нептуна, и управо смо објаснили на који начин та 124

БУКТИЊА - Број 53 веза може бити корисна и креативна, а на који начин неплодна и негативна. Езотерични мистицизам обилује многим странпутицама, и иницијат мора развити способност разлучивања истинитог од неистинитог коју може у потпуности стећи тек просветјењем, или гнозом, која је она светлост која увек обасјава прави пут сваком истинском путнику ка Апсолутном. Методологија ида је рад са личним несвесним садржајима, на пример кроз снове, или форме психоанализе или дубинске анализе. Ид је оличен планетом Плутон, и испољава се кроз активност Марса, значи кроз сексуалност и/или агресију. У позитивном смислу то је сублимација сексуалне енергије и конструктивно кориштење снаге воље и концентрације. У негативном, то су сексуалне опсесије и агресивност. Трансцендентални его манифестује се кроз планету Уран, и путем Сатурна је повезан са средиштем Мандалум инструментума (мандале или светог дијаграма који приказује свеукупност свих нивоа постојања). Сатурн је изразито магијска планета која председава високим формама езотеричне науке и филозофије. У негативном, зауставља и успорава импулсе који нам долазе од нашег „вишег Ја“, односно тако значајно успорава те импулсе, успорава комуникацију са нашим Јаством, да нам се чини да ту везу уопште и немамо. Комуникација и везе између димензија свесности су сталне и вечне, и ми никада нисмо изван контакта са нашим истинским Сопством, али нам та сатурнијанска тежина креира илузију непостојања тог контакта. Олово Сатурна мора бити трансмутовано у злато езотеричне науке, пре него увидимо стално присуство благослова т-ега у нашим животима. Свет колективног несвесног, тај магични свет оностраног, креативна матрица свеукупне активности свести, трансцендентални ид, оличен је езотеричном планетом Вулкан. Она се испољава кроз манифестну или „женску“ планету Венеру. У позитивном смислу, то су осећања и љубав сублимирани у врхунску уметност и уметнички израз. У негативном, опседнутост осећањима и неконтролисана емотивност, онда када се човек осећа поседнут силама које су изван његове контроле. Ово повезивање човекове телесности и психичког живота са небеским телима, путем механизма окултних кореспонденција, тако преноси уверење у суштинску повезаност па и јединство свеукупног постојања, осликава представу света у којем човек није биће фаталистички одељено од свеукупне стварности које га окружује, већ је њен интегрални део, тоталитетом и своје психе и свог тела повезан са свиме што постоји.

125

АФ О Р И З М И Нинус Несторовић ЧИТАТЕ НА СОПСТВЕНУ ОДГОВОРНОСТ Јебали бисмо се за динар, а пошто пара нема, сада волонтирамо! Ко овде од родитеља наследи само памет и поштење, тај ни својој деци неће ништа друго да остави! Срби више не беже ни са Косова, ни из Хрватске, ни из Босне. Сада беже још само из Србије! Измерио сам величину полног органа и коефицијент интелигенције. Тек сада видим колики сам ја интелектуалац! Гробари у нашем граду много боље раде свој посао од лекара. Зато им и преузимају муштерије! Београд је град са највише избеглица. Дошле су из свих крајева Србије. Други морају да умру да би видели пакао. Ми не морамо. Револуционарни талас не избацује на површину дављенике, већ нове давитеље! Наша деца у школама немају предмет сексуално васпитање. Што науче на великом и малом одмору, то им је... Неписмени су овде први изједначили латиницу и ћирилицу. Њима је то исто. Други свога бога виде само једном у животу, а ми га виђамо скоро сваки дан! Гладни не говоре из главе, него из стомака! За женама и књижевним наградама не треба трчати. Ако вредиш, оне саме дођу. 126

БУКТИЊА - Број 53

БУ КТАЛ И СУ: ЛИТЕРАРНО СТВАРАЛАШТВО Др Борис Лазић (1967, Париз, Француска), доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају, са Гораном Стојановићем (1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) и Канонске песме (2016); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности (2010); романи – Губилиште (2007), Панк умире (2013). Приредио и превео антологију поезије старога Мексика Лептири од опсидијана и жада (2010; 2016). Као слависта, десет година је предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз-4 Сорбона, Иналко. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма P. P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) као и антологију српске средњовековне поезије Аnthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Члан редакције следећих часописа: Дијалог, Париз (1997-2000); Књижевна реч (2001/2002); уредник је академског сајта-лексикона serbica.fr од његовог оснивања (2011-). У оквиру тог пројекта објавио одредницe као и препевe референтних дела, између осталих Венцловића, Стојковића, Мушицког, Његоша, Јакшића, Костића, Змаја, Диса. Члан је Друштва књижевника Војводине као и Института за Упоредну књижевност Универзитета у Ници Софија-Антиполис. Ђорђе Шћеповић, рођен 6.априла 1983. године у Титограду. Објавио књиге поезије: Провинције спаса ( 2004), Молитва за Јуду (2004), Пар ријечи о страху (2005), Апостол из блока А (2006), Трипут реци метропола и нахрани птице словима (2009) и Док цртах мапу својих путовања (2016). Један је од оснивача и уредника Часописа за књижевност и културу Script. Живи у Подгорици. Исидор Игић, рођен у Мајданпеку 8.1.1977. године. У средњој школи рецитатор и члан неколико РНР група. Финалиста поетског конкурса „Десанкини мајски разговори“ 1995. Завршио класичне науке на Филозофском факултету у Београду. Запослио се као професор латинског језика у Гимназији „Миле Арсенијевић Бандера“, у Мајданпеку, 2001.године. Аутор и водитељ радио емисије „Harvest moon“, која се бавила представљањем углавном америчке Country, Blues i Americana музике. Објављивао радове у студентском часопису Примат и онлајн часопису Либартес. Организатор и учесник великог броја концерата и перформанса. Аутор збирке Брисани простор која се може пронаћи само на интернету, у електронској форми. Снимио пет музичких албума са ауторском музиком, за независне издаваче „Слушај најгласније“ (Загреб), „Брлог рец.“ (Задар), „Минимална издања“ (Јагодина), „Рудартон“ (Мајданпек). Пише блог.

127

Б У К ТА Л И С У (http://belakarneval.blogspot.rs/). Срећно ожењен, отац Луне. Иван Ристић, рођен у Зајечару 22.01.1982. године. Прозни је и поетски писац чија су дела заступљена у електронским часописима Афирматор, Helly Cherry, као и у збирци прича Паралелни светови Kњижевног клуба Реч и глас. Сарадник је часописа Треће око. Композитор је амбијенталне / експерименталне музике, коју објављује под псеудонимом Иван Иванхоериста, често емитоване у оквиру програма лондонске радио станице Resonance FM. Живи и ради у Неготину. Јелена Радовановић, рођена 1972. године у Бору. Дипломирала на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду. Живи у Немачкој од 2002. године. Објављене књиге поезије: Повремени прекиди са зујањем, (Градска бибилиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2000), Ситне изнутрице, (Бранково коло, Сремски Карловци, 2002, Џибра, Бранково коло, Сремски Карловци, 2006), Отворени преломи, (Народна библиотека Бор, 2012). Награде: Дисова награда 1999. године за прву књигу песама, Бранкова награда Друштва књижевника Војводине 2001. године, награда за књигу године Народне бибилиотеке у Бору 2003. године, две прве награде Универзитета у Брауншвајгу, Немачка, за поезију и прозу писану на енглеском језику итд. Песме и преводи су јој објављивани у Политици, Пољима, Вечерњим новостима, Трећем тргу, Летопису Матице српске, Повељи, Златној греди, Липару, Бележници, Бдењу, Књижевном магазину, француском електронском часопису за поезију Recours au Poeme, зборницима поезије на енглеском језику итд. Саша Д. Ловић, рођен у Бору, 1973. где и сада живи и ствара. Објавио је 5 књига поезије, уредник је самиздат часописа Слоганова, имао пар самосталних изложби и учествовао на више заједничких, члан је бенда Дуо Тројица, глумио у неколико филмова и представа, бави се дигиталном уметношћу и оф-дизајном, у народу познатији као Ловке. Небојша Ђорђевић, рођен 05.03.1960. у Књажевцу. Пише поезију, прозу и хаику. Учесник је већег броја поетских и културних манифестација. Добио је више награда за поезију, која је превођена на енглески, италијански и бугарски језик. Члан је Књижевног клуба Бранко Миљковић из Књажевца и Удружења књижевника Србије у Београду. Објавио је песничке збирке: Атлас Мојих светова / Багдала Крушевац, 2000, Долазе Самарићани / Багдала Крушевац, 2001, Брод који(м) сањам /Арт Акт група Ваљево Књижевни клуб Бранко Миљковић Књажевац, 2003, Антологија савремене поезије књажевачких песника / Књижевни клуб Бранко Миљковић Књажевац, 2003, Hic Rhodus, hic salta / Фамилет Београд, 2006, Детонације из фатаморгане / М копс центар Ниш, / Књижевни клуб Бранко Миљковић Књажевац, 2014, Све*Т* песмени Атлас / М копс центар Ниш, / Књижевни клуб Бранко Миљковић Књажевац, 2014, Ноте асимтоте /М копс центар Ниш, / Књижевни клуб Бранко Миљковић Књажевац, 2014, Композиције леве преткоморе /М копс центар Ниш, / Књижевни клуб Бранко Миљковић Књажевац, 2016. Радомир Д. Митрић, првенствено песник и прозни писац, рођен је 29. 4. 1981. године у Јајцу, у Босни и Херцеговини. Завршио студијe књижевности Филозофског факултета у Бањалуци. Писањем се бави од своје четрнаесте године,

128

БУКТИЊА - Број 53 поезија му је објављивана у бројним регионалним и међународним часописима и превођена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, руски, бугарски и мађарски језик. За књижевни рад добио бројна признања, од којих су најважнија: Награђиван на Тридесетпетом фестивалу југословенске поезије младих Врбас (2003), добио Бранкову награду (2005), Награда Милош Црњански (2005), Слово Подгрмеча (2007), I награда на Међународном конкурсу поезије Castello di Duino, коју додељују Poesia e Solidarietài Unesco, Трст, Италија (2008), Награда града Бања Луке (2008), Медаља Nosside, признање Unesco World Poetry Directory-ја, Ређо Калабрија, Италија (2009), I награда међународног фестивала Душко Трифуновић (2010), I награда међународног фестивала Војислав Деспотов (2011), Плакета Nosside, признање Unesco World Poetry Directory-ја, Ређо Калабрија, Италија (2011), Позив на путовање, П70 и Моно и Мањана (Вулкан) (2012), Милован Видаковић, Будимпешта, Мађарска, (2013), Награда Милутин Бојић (2015). До сада објавио шест књига поезије: Носталгија за пуноћом (А.П, Бања Лука, 2004), Освешћење (Народна књига/Алфа, Београд, 2007), Summer Quartette and Story about Mediterranean/ Летњи - квартет и Прича о Медитерану, (А.П, Бања Лука, 2008), Унутрашњи Вавилон, (А.П, Бања Лука, 2008), Морнарски Танго (Connectum, Сарајево, 2010), На путу за Хесперију (Библиотека Милутин Бојић, Београд, 2016), драмолет Гаргантуа и Пантагруел на бањалучки начин (интернет издање блога Хyпербореа, Вест Тершелинг, 2010) и роман Шум Панонског мора, (Моно и Мањана, Београд, 2012). Члан редакције часописа Липар. Члан Српског Књижевног Друштва. Професионални блогер од 2011. године. Преводи са енглеског језика. Бави се графичким и веб-дизајном. Ради као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу где и живи. Горан Скробоња, рођен 1962. године, српски писац страве и ужаса и фантастике, стрипски сценариста, преводилац, уредник и издавач. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду. Објавио је романе Накот (1994, обновљено издање 2011), Војници Корота (1992), Човек који је убио Теслу (2010), Сва Теслина деца (2013), Када кажеш да сам твој (2017) и збирке прича и приповедака: Од шапата до вриска (1996), Шилом у чело (2000), Тихи градови (2007), Покладе (2014), Вампирске приче (2016). Уредио је тематске антологије: Бели шум: Антологија прича о телевизији (2008), Истините лажи: Приче о урбаним легендама (2009), Апокалипса јуче, данас, сутра (2011), У знаку вампира (2012), У знаку вампирице (2012), ХАРП и друге приче (2014), Нова српска приповетка (2014). Роман Човек који је убио Теслу био је у најужем избору за Награду Лаза Костић. Лаура Барна, приповедач, прозни писац, романсијер и есејиста. Рођена 6. фебруара 1964. године у Јазову (Банат). Школовала се у Сплиту и Београду. Од 1995. године објављује приче, есеје, студије, ликовне критике у домаћој и иностраној књижевној периодици (преко 270 публикованих радова). Заступљена је у многим антологијама, зборницима и алманасима. Добитница је више националних књижевних награда: Шумадијске метафоре, 2003, Награда часописа Улазница, 2005, Награда Мирослав Дерета, 2007, Награда Милутин Ускоковић, 2008, Награда Српске академија наука и уметности „Бранко Ћопић“, која се

129

Б У К ТА Л И С У додељује за неговање српског језика, 2009. Награда Димитрије Митриновић, 2009, Објављене књиге: Есеји: Уметност нема дефиницију (Унус Мундус, Ниш, 2007). Романи: Протовир, археолошки роман о преисторијском локалитету Лепенски Вир (Арс Либри, Београд и Бесједа, Бања Лука, 2003); Невоље господина Т. или сутерен (Народна књига, Београд, 2005); Црно тело, роман о Лази Костићу (Дерета, Београд, 2007; друго прерађено издање, Завод за уџбенике, Београд, 2010); Моја последња главобоља, роман о Исидори Секулић (Завод за уџбенике, Београд, 2008; 2012), роман је ушао у најужи избор за НИН-ову награду за 2008. годину; Четири елемента, роман за децу и омладину (Завод за уџбенике, Београд, 2009); Санаторијум под белим (Дерета, Београд, 2009); Ђорђонеова клетва, роман о зачетку и ширењу ренесансне уметности (Завод за уџбенике, Београд, 2011); Пад клавира, роман о академику и историчару религије Веселину Чајкановићу (Завод за уџбенике, Београд, 2013); Црвени пресек, роман о зачетнику српског импресионизма, сликару Кости Миличевићу (Службени гласник, 2015). Књиге прича: Дијалог о камену, археолошке приче о најзначајнијим српским и европским локалитетима (Друштво љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ и Пројекат „Растко“, 2008); Тамо нека занимања (Арс Либри, Београд и Бесједа, Бања Лука, 2010); у припреми су књига есеја о заборављеним српским умовима (писцима, песницима, сликарима, научницима) Простор и његова слика, као и књига прича Музеј не ради. Приче и есеји превођени су на мађарски, словачки, пољски и енглески. Роман Црвени пресек (2015) преведен је на мађарски језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Београду као слободни уметник. Ивана Пешко је рођена у Зрењанину, 1989. године. Дипломирала на смеру српска књижевност са компаратистиком на Филолошком факултету у Београду, одбранивши тему Антички утицаји на поезију Бранка Миљковића. Мастер студије завршава на истој катедри, са одбраном мастер рада На сунчаној страни Младе Босне; успони и падови Јанка Стиковића и Томе Галуса. Организаторка књижевних вечери и културног програма у Београдском читалишту. Асистенткиња уредника у издавачкој кући Књижевна радионица Рашић. Књижевна критичарка културног портала П.У.Л.С.Е. Сарадница књижевних часописа Северни Бункер, Аванград и Улазница. Једна од оснивача уметничке групе TROP Autsajder. Мића Вујичић (1979, Мокрин), пише приповетке, романе, књижевну критику и новинске текстове. Објавио је роман Оштар старт (2010) и збирку прича Роњење на дах (2014). Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама и изборима из српске савремене књижевности. Превођен на енглески, арапски, словеначки и мађарски. Добитник је стипендије Фонда „Борислав Пекић“. Никола Ранковић, рођен у Београду 1972. године у време епидемије великих богиња. На трећој години правног факултета утекао у Јужноафричку Републику и тамо се задржао седам година. Константно кубури са парама, али не кука. Ватрени навијач ФК Црвена Звезда. Обожава пиво, друштво, и фудбал. Иако много лапрда, у души је задрти традиционалиста. Марко Костић, рођен у години након оне у којој је умрла илузија братства и јединства уједињених народа и народности. Одрастао у времену зидова, беде и радијације која је бучно падала са неба. Тражио суштину по вечним ходницима

130

БУКТИЊА - Број 53 „Александријске библиотеке“, док га је живот обасипао бодљикавим плодовима опоре реалности. По вокацији професор књижевности и српског језика, по судбини рудар у безданим окнима апсурда. Ивица Трајковић рођен је 1976. године у Неготину. Основну школу и Гимназију завршио је у Неготину. Дипломирао је на Вишој туристичкој школи у Београду и Факултету за менаџмент у Зајечару. Од 2003. године ради у Музеју Крајине као кустос – документариста, а од 2014. године као директор Музеја. Ива Богдановић, рођена 13.03.1991. Труди се да јој никад не буде досадно у животу. Жели да се бави тетовирањем и цртањем стрипова. У слободно време слуша The Libertines и Jack White-a. Много чита и одушевљава се цртаним филмовима који нису анимирани. Омиљена књига: Идиот – Достојевски. Никада није гледала Титаник и Монтевидео. И даље верује у Петра Пана. Саша Скалушевић Скала рођен 3. априла 1981.године у Неготину. Од 1998. објављује песме, приче, есеје, критику и чланке у домаћој периодици, зборницима, антологијама и блоговима. Добитник је награде ,,Песничке руковети” и награде ,,Мирко Петковић” за поезију. Аутор је књиге поезије Митови и сенке. Хенри Водсворт Лонгфелоу (Henry Wadsworth Longfellow, 1807–1882). Један од најчувенијих песника у Новој Енглеској (САД) деветнаестог века. Члан скупине песника под називом Fireside Poets (ствараоци поезије што се у америчким породицама читала уз камин). Плодан писац који је најупамћенији остао по следећим поетским делима: Пол Ривир јаше (Paul Rever’s Ride, песма, 1860), Песма о Хијавати (The Song of Hiawatha, еп, 1855) и Еванђелина (Evangeline, еп, 1847). Поред песама писао је и прозу и драму, али му је тај део опуса остао у сенци поезије. Песничко дело му се одликује дидактичношћу и коришћењем митских елемената. Прославио се и као преводилац – први је Американац који је Дантеову Божанствену комедију превео на енглески. Горан Петровић, рођен 1989. у Краљеву. Англиста и докторанд Филолошког факултета у Београду. Пише поезију и прозу – Похвала Задужбине Доситеја Обрадовића на конкурсу „Доситејево златно перо“ за причу Велики султан на Христовом гробу (2015), објављена ауторска песма Елегија о селу (у Зборнику песама Певати о селу и души је мило – Грабовац, Трстеник, 2017). Преводи поезију са енглеског на српски и са српског на енглески (за сада без објављених превода). Томас Лиготи је култни амерички писац хорора, иако је можда превише једноставно, скоро увредљиво, назвати га само аутором хорора или жанра. Његова проза најблаже је окарактерисана као „филозофски хорор“. Поређен је са Лавкрафтом, али и са Едгаром Аланом Поом, Францом Кафком, Бруном Шулцом и Томасом Бернхардом. Вишеструки је освајач награде „Брем Стокер“ као и награде Међународног хорор еснафа. Обавијен је велом мистерије, не појављује се у јавности и ретко даје интервјуе. Многи аутори млађе генерације наводе га као свог узора. Сава Кузмановић је рођен у Новом Саду 1974. године. Завршио Карловачку гимназију и започео студије Енглеског језика и књижевности, које никада није завршио. Бави се уметношћу у разним областима, а професионално преводилаштвом од 2007. године. Иза себе има књигу поезије, самосталну

131

Б У К ТА Л И С У изложбу, неколико концерата и уметничких пројеката. Значајнији преводи: „Врбе“ Алџернона Блеквуда, „Дом госпођице Перегрин за чудновату децу“ Рансома Ригса; „Седам минута после поноћи“ Патрика Неса; „Писар таме“ Томаса Лиготија; „Хладна рука у мојој“ Роберта Ејкмана; „Шаптач у тами“ Хауарда Лавкрафта. Живи у Новом Саду са девојком, мачком и цимерима. Саша Стојановић , рођен је 14. марта 1965. у Приштини. Завршио је Факултет ветеринарске медицине. Оснивач је „Scene exclusive“ у Народном позоришту у Лесковцу. Уређује часопис за Балкан – THINK TANK, Оснивач је и директор Фестивала књижевности „Think Tank Town“ – Лесковац. Аутор је пет романа: Крвоследници (2003), Manchester City Blues (2006), Вар (2008), Последњи дан Бога Сатурна (2013, друго издање 2014) и Пут за Јерихон (2015). Објавио је књигу приповедака Тачке топљења (2011), као и збирку колумни Свежњеви и сужњеви, објављиваних у листу Данас (Фестивал књижевности „Think Tank Town“, Лесковац и „Службени гласник“, Београд 2012), Приче о крају (Албатрос плус 2016). Објављивао је у часописима: Кораци, Улазница, Поља, Градина, ТФТ (Театар, филм, телевизија), Међај, Наш траг, Литерарни отисак, Наше стварање; Живот, Одјек и Нови израз (Сарајево); Мост (Мостар), Зарез (Загреб), Твář и Литерáрни новинy (Праг), Порта Балканица (Брно). Члан је чешког ПЕН клуба. Дејан Огњановић, писац, филмски и књижевни критичар, преводилац, есејиста. Објавио књиге Фаустовски екран (2006), У брдима, хорори (2007), Поетика хорора (2014), Студија страве (2008), Више од истине: Кадијевић о Кадијевићу (2017) и два романа (Наживо, 2003; 2010) и Заводник (2014; 2015). Приредио антологију Х. Ф. Лавкрафта, Некрономикон (2008; 2012) и зборник Нови кадрови (са И. Велисављевићем; 2008), и темате о Бирсу (Градина, 2008), Лавкрафту (Градац, 2009) и В. Бароузу (Градац, 2010). Уредник је едиције „Поетика страве“ у Орфелину, где је приредио издања Блеквуда, Лавкрафта, М. Р. Џејмса, Ејкмана, Ле Фануа, Макена, Лиготија и Ширли Џексон. Његове приче су уврштене у бројне домаће антологије. Стални је сарадник водећег светског хорор магазина Rue Morgue. Миљан Ристић, рођен 3.11.1974. године у Неготину. Живи и ствара у Неготину. До сада је објавио четири књиге постмодерних прича Увертира (2001), ДемоНкратија (2004), Нитоген (2013) и Визије (2015) као и књигу дечје поезије Екстра немирци (2009) коју је посветио својим синовима. Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких албума, књига и филмова. Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и веб-магазинима, блоговима, порталима, а поједини текстови превођени су на светске језике. У интернет свету познат је као eXperiment. Под тим псеудонимом ствара на свом блогу exxxperiment.net. У марту 2016. године изабран је за уредника часописа Буктиња. У марту 2017. године постаје члан Српског књижевног друштва. Исидора Бобић (Нови Сад, 1992). Дипломирани филолог србиста. Дипломирала српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје, преводи поезију са македонског, објављује у периодици. Осниватељка је, уредница и лекторка «Рез»-а, часописа младих за књижевност и

132

БУКТИЊА - Број 53 уметност. Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици. Прозу, поезију и есеје до сада објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Европи нација, Unus Mundus-у, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске, Градини, Корацима и Политици. Такође и на интернет порталима и у онлајн часописима: Прозаонлајн, Арт-анима, Творац града, Тврђава, Либартес и Српски лист. Од 2013. је књижевни уредник у часопису The New Antaios Journal (Белфаст) и члан је редакције чаописа Unus mundus (Ниш). Сарадник је неколико иностраних часописа и сајтова (The New Antaios Journal, Fourth Political Theory,Open Revolt, Aristokratia, Geopolitica, Eurocontinentalism Journal...), а текстови су му превођени на енглески, руски, немачки, француски, португалски, пољски и грчки. До сада је објавио следећа дела: Време империја (2002), Гозба победника (2005), Нова Итака (2007), Неми богови (2008), Повратак мита (2010); Постапокалипса (2011), Последња Тула (2011), Хиперборејци (2013), Гозба победника, друго, измењено издање (2013), Ка постисторији светa (2013) и Седам кула Сатанe (2015). Зборници: Родна вера, Зборник текстова о старој вери Словена (2012), Четвертая Политическая Теория, альманах (2013), Књижевна фантастика 2015, алманах (2015), ЦД: TSIDMZ (Thule Sehnsucht In Der Maschinen Zeit): Ungern Von Sternberg Khan, track 7: Itaca, text by Boris Nad, Label: OECD 181, Old Europa Cafe, Italy, 2013. Борис Над (ThuleSehnsucht In Der MaschinenZeit, Suveräna Vanguard, featuring Corazzata Valdemone, La Derniere Attaque, Sonnenkind, Stefania Domizia and L’Effet C’Est Moi): Sailing to Itaca, MCD, Skull line, Germany, 2013. Емир Салиховић рођен је 1968. у Сарајеву. Живи и ради у Београду као преводилац и новинар. Објављивао је песме и кратке приче по књижевним часописима у БиХ и Србији, и до сада је објавио три књиге: Стаза гностичке светлости, Esotheria, Београд 1994; Нека врста плеса, Удружење књижевника Зенице, Зеница 2004; и Спознај самог себе, BlicDruk, Сарајево 2006. Посебна област интересовања му је западна езотеричка традиција. Нинус Несторовић, је новинар и сатиричар из Републике Србије. Рођен је 1965. године у Смедеревској Паланци. Живи и ради у Новом Саду. Члан је Друштва књижевника Војводине, где је и председник Секције хумориста и сатиричара. Његови афоризми су превођени на: италијнски, пољски, шпански, енглески, словеначки, бугарски, македонски, руски, чешки, баскијски, мађарски, румунски и немачки језик. Заступљен је у антологијама српског афоризма, које су преведене и објављене у Италији, Баскији, Пољској, Словенији, Румунији и Русији. Објавио је пет књига афоризама: Изгужване мисли; Сизифе, Србине!; Нераскидива веза; Војна тајна; Ћути и пливај. Приредио је Антологију новосадског афоризма Печат времена. Добитник је више значајних награда: ВИБ-ове награде коју додељује лист „Политика“; Златне кациге на Међународном фестивалу хумора и сатире у Крушевцу; Три прве, једна друга и једна трећа награда за афоризам на Чивијади у Шапцу; Награде „Бијели Павле“ за најбољег афористичара на 5. црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду; Награде „Димитрије Фрушић“ коју

133

додељује Удружење новинара Војводине; Златне плакете за афоризам на 14. Медјународном фестивалу афоризма и карикатуре – Струмица 2013.; Награде „Вук Глигоријевић“ на 11. Сатира-фесту (2013); Најбоља књига афоризама 2014.; Награда Наџи Наман 2015.; Награда за најбољег афористичара у оквиру „Летњег уличног ерског кабареа“ у Чајетини, 2016.; Награда за најбоље афоризме – „Чивијада“ 2017. ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО Сања Радосављевић рођена је 1971. године у Неготину. Дипломирана је на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду1996. на смеру дизајн графике, одсек фотографија. Излагала је на више колективних изложби. Ради као наставник ликовне културе у основној школи од 1996. године. Леонид Шејка (1932-1970) је био југословенски архитекта и сликар. Био је један од оснивача уметничке групе Медијала и учествао је на свим изложбама групе до 1970. године. Његова дела блиска су надреализму а на њима је заступљена богата симболика и дубока интелектуалност. Даница Тешић, рођена је 1987. године. Дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду, одсек зидно сликарство. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а. До сада је имала једну самосталну и више групних изложби. Добитница је три награде у категорији сликарства. Драган Андрејевић је рођен 1954. године. Живи и ствара у Неготину. Марко Завишић је рођен 24.3.1977. године. Живи ради и ужива у Београду, син познатог фудбалера Илије Завишића који је живео у Неготину и започео каријеру у фудбалском клубу из Неготина ФК ХАЈДУК ВЕЉКО. Владимир Лалић, рођен 1983. године у Београду. Дипломирао је на Факултету примењених уметности Универзитета у Београду 2008. Исте године уписује специјализацију на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку графика, коју завршава 2010. Од 2008. до 2012. ради као стручно лице-демонстратор на ФПУ на одсеку графика. Члан УЛУС-а од 1.1.2009. Приредио 10 самосталних изложби у Србији и иностранству. Учествовао на преко 40 групних државних и интернационалних изложби. Добитник тромесечног резиденционалног боравка у Cite internacionale des arts у Паризу. Добитник награде „Михаило С. Петров “ за најбољи студентски рад – отисак 2007. и награде Педагошког факултета на Интернационалном бијеналу сува игла – Ужице 2011. Радови су му делови колекције Националног музеја и Модерне галерије у Смедереву као и у приватним колекцијама у Бејруту и Паризу. Тренутно живи и ради у Београду. Ива Богдановић - биографија приказана у Литерарном стваралаштву François de Nom é (1593 - после 1620) био је француски сликар барокног периода, активан углавном у Напуљу.

„Буктиња“ се појавила као лист средњошколских литерарних дружина 1954. године (четири броја), а 1955. године као часопис за уметност и културу (један број). Обновљена је 1985. године као часопис за књижевност, уметност и културу и излазила је у издању „Књижевне омладине општине Неготин“. Од 2008. године „Буктиња“ излази у издању „Крајинског књижевног клуба“ из Неготина као часопис за књижевност, уметност и културу.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Миљан Ристић. - Год. 1, бр. 1 (1954)-год. 2, бр. 1 (1955) ; 1985 (мај)- . - Неготин : Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985- (Зајечар: Happy). - 24 cm Тромесечно. - Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR-ID 65253890

Буктиња бр. 53

Articles inside

ОДГОВОРНОСТЧИТАТЕ НА СОПСТВЕНУ

АСТРАЛНИ МАГНЕТИЗАМ И ОКУЛТНА АНАТОМИЈА ЧОВЕКА

ТРАЖИТИ РАЈ НА ИСТОКУ (одломак из романа „Агарта

УВОД У ТОМАСА ЛИГОТИЈА

ОД СИРОМАШТВА ЈАСНОЋЕ ДО ПРЕЈАКЕ РЕЧИ Миљковића(Херметика микрокосмоса поезије Бранка

ГОДИНАПЕКИЋЕВА АТЛАНТИДА ПОСЛЕ 30

Томас Лиготи (превод са енглеског Сава Кузмановић

ПЕСМАСТРЕЛА И БОЖИЈА ЊИВА

АНЂЕЛАКОРАЦИ

ЖИВОТАПСАЛАМ

ПОРШЕ

ЈАЗНИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ III

НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ II ( ДЕЧАШТВО

НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ I ( ГРАД

ДИЈАЛОГ

НЕКРОФИЛ ПАРАДА

КРЕЧTHIS IS THE CULT OF