Izdvajamo

Magazin možete čitati i na:

Razlog za brigu, ne i za stigmu

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ­ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

305

OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag

M. Azdejković. ­ God. 1, br. 1 (jun 2011)­ . ­ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011­ (Smederevo : Newpress). ­ 21 cm

Dvomesečno. ­ Naslov 1. broja: Optimizam

ISSN 2217­6756 = Optimist COBISS.SR­ID 186184972 re nego što dođe onaj najlepši deo godine, evrovizijska nedelja, kreće zagrevanje uz domaći izbor koji gotovo nikada ne bude zanimljiv, ali ga ipak volimo. Jer sve je to isti hajp. Čak i kad nam je unapred jasno ko će da pobedi, čak i kad RTS izabere 20 potpuno nepoznatih ljudi, ili kad izabere samo one izvođače koje vidimo jednom godišnje.

Po svemu sudeći, ovo liči na jedan takav festival i ništa ne ukazuje na to da će se desiti neke afere i haosi, kao što je to bilo prošle godine sa Lukasom, niti da će doći do nekih antagonizama. To znači i da će gledanost biti manja i da neke „ovogodišnje Konstrakte“ neće imati platformu koju je umetnica imala prošle godine.

Naravno, uvek može da bude i iznenađenja. Od kako je Konstrakta pobedila, ona je uvek „argument“ – iako je zapravo izuzetak i incident koji potvrđuje pravilo. Pa tako čujemo „kakve veze što su učesnici koji nisu poznati široj javnosti – nije bila ni Konstrakta“ WRONG –Konstrakta ne bi napravila ništa da je na festivalu učestvovalo 20 Konstrakti, već je skrenula pažnju baš zato što je postojao hajp oko festivala koji su napravili oni poznatiji učesnici – a kojih sada nema. Onda ide argument „kakve veze ima što su alternativne pesme, i Konstrakta je bila alternativna“ WRONG – Konstrakta nije bila alternativna, njena pesma je bila drugačija, ali je itekako imala elemente koji su evrovizijski, pesma je vrlo catchy i dokaz da ako nešto nije mejnstrim ne mora da bude dosadno. Većina učesnika sada su jednostavno dosadni. I naravno, onda imamo argument „pa ni Konstrakta se nije izdvojila pre polufinala“ WRONG–jeste skrenula pažnju i svako ko je čuo predstavljanja odmah je zapazio pesmu u kojoj se govori o Megan Markl, jetri i slezini. To što je za nju mnogi nisu čuli do finala je druga priča.

Ono što je jasno jeste da je nastup važan ele- ment i to je ono što je Konstraktu i izdvojilo. Ona je dokaz da se to ne može kupiti ili navežbati –već dolazi iz tebe. Ona je imala političku pesmu koja je čista kritika zdravstvenog sistema i koju je Srbija u 2022. godini morala i želela da čuje. I vrlo originalan performans koji je sve to pratio. Da li to imaju ovogodišnji učesnici? Teško. Bar 90% njih.

Nego, odlutah ja. Tema ovog teksta bi trebalo da budu kvir artisti na domaćem izboru. Međutim, tu postoji veliki problem. Mnogi ljudi kojima se na mrežama lepi etiketa „twink“ i učitava seksualnost – nisu autovani. I to nije u redu. Ne autujte ljude bez dozvole da biste to koristili kao oružje u svojim obračunima, ili da biste bili duhoviti i dobili neki lajk ili šer. Nije OK.

Tako da – nema o kojim artistima da se priča. Osim o jednom – o Džipsiiju.

Taj čovek je revolucija. Ne toliko zbog svoje muzike, to je stvar ukusa. Može vam se dopasti ili ne. Već zbog svog identiteta. Samo njegovo umetničko ime je hrabrost, svaki njegov javni nastup je political statement. Ne moramo znati nijedan detalj iz njegove biografije, da bismo već po umetničkom imenu znali da je on osoba koja dolazi iz marginalizovane društvene grupe – a onda iz još marginalizovanije društvene grupe unutar marginalizovane društvene grupe. Iliti, neko ko je najmanje dvostruko diskriminisan. Nemojmo se lagati, to što je neko pripadnik jedne marginalizovane grupe ne znači da je senzibilisan na probleme drugih grupa. Među Romima ima mnogo homofoba, kao što u gej populaciji ima mnogo rasista. I to je jasno. A onda imamo dečka koji stupa na scenu i javno kaže da je gej. I da je Rom. I ode na RTS. Svestan da će da ga vidi cela Srbija. Svestan da će, kao što se i desilo, da počne da dobija jezive uvrede i pretnje od prvog dana. Svestan da će deo gej zajednice da ga mrzi zato što je Rom, deo romske zajednice zato što je gej – a pola Srbije i zbog jednog i zbog drugog.

I tu leži njegova najveća evrovizijska snaga. Evrovizija nije politički festival na način na koji to zamišlja mali Perica – skupe se ljudi i politički odrede ko će da pobedi. Ali jeste politički festival jer voli političke poruke. Evrovizija voli da se pravi da menja svet i da širi vidike, iako u suštini ono što vidimo često je zapadnjačka verzija manjinskih grupa – šarenilo, baloni, zastave i veselje. Problemi se vide retko kad, a nastupi koji to jasno potenciraju ne prođu tako dobro. Zato što Evrovizija zapravo ne voli da otvara teške teme, već voli individue koji se uklapaju u mejnstrim šablon, ali koji su „drugačiji“. Jednom rečju, voli egzotičnost.

„cirkuske atrakcije“, kao i da je to što se nečija različitost forsira kao atrakcija zapravo vid diskriminacije. Ta kritika jeste preuveličana jer Evrovizija, bar koliko je do mojih saznanja, ne prelazi granice, nije maliciozna i nikad nije ugrožavala ničije dostojanstvo ili identitet.

Džipsii

I to sad može zvučati politički nekorektno, ali Evrovizija i nije politički korektna. Ni ona nije previše senzibilisana. Ona je pre svega televizijski spektakl, a to „drugačije“ ili „egzotično“ donosi veću gledanost. Nije bezveze festival kritikovan da često od učesnika pravi

Ali ono što je sigurno jeste da mejnstrim televizija željna senzacije tako funkcioniše i, ako je suditi po tome, onaj ko bi bio odličan predstavnik i ko bi od ovogodišnjih učesnika sigurno „zapao za oko“ evrovizijskim fanovima i medijima – to zasigurno jeste Džipsi. I naravno, Hurricane. Jer, jedina stvar koja bi im možda bila zanimljivija od gej ada pomislim na „aktivizam“, sećanja me vrate u onaj period odrastanja kada su izrazi poput gej, parada, diskriminacija, počinjali da imaju posebno značenje za mene. U vreme kada sam počeo da spoznajem svoju seksualnost, drugi su krenuli da je pretpostavljaju i da se bave mojom seksualnošću pa sam, kao i većina LGBTI+ osoba, bio izložen različitim oblicima predrasuda i mržnje što je dovelo do maltretiranja i ponižavanja. Sećam se da sam kao klinac često razmišljao da li će proći dan a da ne mislim o tome kako/zašto sam gej kao i pitanja koje sam sebi svakodnevno postavljao - da li ću ja sebe i da li će me društvo ikada posmatrati kao osobu a ne kao gej osobu - da li ću ikada biti običan građanin sa istim pravima i mogućnostima kao drugi. U to vreme (pre 2010.) - skoro da nije bilo nikakvih referenci u domaćim medijima o tome da postoje različiti oblici seksualnosti i da to nije ništa pogrešno, u javnom prostoru nije bilo nikakvih vidljivih simbola LGBTI+ zajednice, u medijima je mogao da se čuje skoro isključivo govor mržnje, a pojam slobode uključivao je seksualnu i identitetsku različitost samo kod malog broja progresivnih ljudi. čovek ne sme da miruje

Roma je – devojka iz Srbije afričkog porekla koja peva etno pesmu na tečnom srpskom jeziku. Ne osuđujte, tako mediji u kapitalizmu funkcionišu.