Optimist #070 (Februar 2023)

Osnivač i izdavač:

Gej lezbejski info centar

Godina osnivanja:

2011.

Glavni i odgovorni urednik:

Predrag Azdejković

Saradnici: Zoran Janković, Milan Aranđelović, Milan Živanović, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Milica Simonovski, Filip

Obradović, Miloš Perišić, Nemanja Marinović, Igor Maksimović, Ivana Nikolić, Marko Mihailović, Bratislav Prokić

NASLOVNA STRANA:

Mario Jelikić

Web: www.optimist.rs

E-mail: optimistmagazin@gmail.com

FB Page: www.fb.me/optimist.rs

Štampa: Newpress

Podrška:

Izdvajamo

Magazin možete čitati i na:

Razlog za brigu, ne i za stigmu

Magazin prihvata nadležnost:

CIP ­ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

305

OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag

M. Azdejković. ­ God. 1, br. 1 (jun 2011)­ . ­ [S. l.] : Regionalni info centar, 2011­ (Smederevo : Newpress). ­ 21 cm

Dvomesečno. ­ Naslov 1. broja: Optimizam

ISSN 2217­6756 = Optimist COBISS.SR­ID 186184972

ГрадНови Сад

re nego što dođe onaj najlepši deo godine, evrovizijska nedelja, kreće zagrevanje uz domaći izbor koji gotovo nikada ne bude zanimljiv, ali ga ipak volimo. Jer sve je to isti hajp. Čak i kad nam je unapred jasno ko će da pobedi, čak i kad RTS izabere 20 potpuno nepoznatih ljudi, ili kad izabere samo one izvođače koje vidimo jednom godišnje.

Po svemu sudeći, ovo liči na jedan takav festival i ništa ne ukazuje na to da će se desiti neke afere i haosi, kao što je to bilo prošle godine sa Lukasom, niti da će doći do nekih antagonizama. To znači i da će gledanost biti manja i da neke „ovogodišnje Konstrakte“ neće imati platformu koju je umetnica imala prošle godine.

Naravno, uvek može da bude i iznenađenja. Od kako je Konstrakta pobedila, ona je uvek „argument“ – iako je zapravo izuzetak i incident koji potvrđuje pravilo. Pa tako čujemo „kakve veze što su učesnici koji nisu poznati široj javnosti – nije bila ni Konstrakta“ WRONG –Konstrakta ne bi napravila ništa da je na festivalu učestvovalo 20 Konstrakti, već je skrenula pažnju baš zato što je postojao hajp oko festivala koji su napravili oni poznatiji učesnici – a kojih sada nema. Onda ide argument „kakve veze ima što su alternativne pesme, i Konstrakta je bila alternativna“ WRONG – Konstrakta nije bila alternativna, njena pesma je bila drugačija, ali je itekako imala elemente koji su evrovizijski, pesma je vrlo catchy i dokaz da ako nešto nije mejnstrim ne mora da bude dosadno. Većina učesnika sada su jednostavno dosadni. I naravno, onda imamo argument „pa ni Konstrakta se nije izdvojila pre polufinala“ WRONG–jeste skrenula pažnju i svako ko je čuo predstavljanja odmah je zapazio pesmu u kojoj se govori o Megan Markl, jetri i slezini. To što je za nju mnogi nisu čuli do finala je druga priča.

Ono što je jasno jeste da je nastup važan ele-

ment i to je ono što je Konstraktu i izdvojilo. Ona je dokaz da se to ne može kupiti ili navežbati –već dolazi iz tebe. Ona je imala političku pesmu koja je čista kritika zdravstvenog sistema i koju je Srbija u 2022. godini morala i želela da čuje. I vrlo originalan performans koji je sve to pratio. Da li to imaju ovogodišnji učesnici? Teško. Bar 90% njih.

Nego, odlutah ja. Tema ovog teksta bi trebalo da budu kvir artisti na domaćem izboru. Međutim, tu postoji veliki problem. Mnogi ljudi kojima se na mrežama lepi etiketa „twink“ i učitava seksualnost – nisu autovani. I to nije u redu. Ne autujte ljude bez dozvole da biste to koristili kao oružje u svojim obračunima, ili da biste bili duhoviti i dobili neki lajk ili šer. Nije OK.

Tako da – nema o kojim artistima da se priča. Osim o jednom – o Džipsiiju.

Taj čovek je revolucija. Ne toliko zbog svoje muzike, to je stvar ukusa. Može vam se dopasti ili ne. Već zbog svog identiteta. Samo njegovo umetničko ime je hrabrost, svaki njegov javni nastup je political statement. Ne moramo znati nijedan detalj iz njegove biografije, da bismo već po umetničkom imenu znali da je on osoba koja dolazi iz marginalizovane društvene grupe – a onda iz još marginalizovanije društvene grupe unutar marginalizovane društvene grupe. Iliti, neko ko je najmanje dvostruko diskriminisan. Nemojmo se lagati, to što je neko pripadnik jedne marginalizovane grupe ne znači da je senzibilisan na probleme drugih grupa. Među Romima ima mnogo homofoba, kao što u gej populaciji ima mnogo rasista. I to je jasno. A onda imamo dečka koji stupa na scenu i javno kaže da je gej. I da je Rom. I ode na RTS. Svestan da će da ga vidi cela Srbija. Svestan da će, kao što se i desilo, da počne da dobija jezive uvrede i pretnje od prvog dana. Svestan da će deo gej zajednice da ga mrzi zato što je Rom, deo romske zajednice zato što je gej – a pola Srbije i zbog jednog i zbog drugog.

I tu leži njegova najveća evrovizijska snaga. Evrovizija nije politički festival na način na koji

to zamišlja mali Perica – skupe se ljudi i politički odrede ko će da pobedi. Ali jeste politički festival jer voli političke poruke. Evrovizija voli da se pravi da menja svet i da širi vidike, iako u suštini ono što vidimo često je zapadnjačka verzija manjinskih grupa – šarenilo, baloni, zastave i veselje. Problemi se vide retko kad, a nastupi koji to jasno potenciraju ne prođu tako dobro. Zato što Evrovizija zapravo ne voli da otvara teške teme, već voli individue koji se uklapaju u mejnstrim šablon, ali koji su „drugačiji“. Jednom rečju, voli egzotičnost.

„cirkuske atrakcije“, kao i da je to što se nečija različitost forsira kao atrakcija zapravo vid diskriminacije. Ta kritika jeste preuveličana jer Evrovizija, bar koliko je do mojih saznanja, ne prelazi granice, nije maliciozna i nikad nije ugrožavala ničije dostojanstvo ili identitet.

Džipsii

I to sad može zvučati politički nekorektno, ali Evrovizija i nije politički korektna. Ni ona nije previše senzibilisana. Ona je pre svega televizijski spektakl, a to „drugačije“ ili „egzotično“ donosi veću gledanost. Nije bezveze festival kritikovan da često od učesnika pravi

Ali ono što je sigurno jeste da mejnstrim televizija željna senzacije tako funkcioniše i, ako je suditi po tome, onaj ko bi bio odličan predstavnik i ko bi od ovogodišnjih učesnika sigurno „zapao za oko“ evrovizijskim fanovima i medijima – to zasigurno jeste Džipsi. I naravno, Hurricane. Jer, jedina stvar koja bi im možda bila zanimljivija od gej

Roma je – devojka iz Srbije afričkog porekla koja peva etno pesmu na tečnom srpskom jeziku. Ne osuđujte, tako mediji u kapitalizmu funkcionišu.

Vodič kroz gej Srbiju

Revolucija na festivalu egzotike

Piše: Nemanja Marinović

Foto: Mario Jelikić

ada pomislim na „aktivizam“, sećanja me vrate u onaj period odrastanja kada su izrazi poput gej, parada, diskriminacija, počinjali da imaju posebno značenje za mene. U vreme kada sam počeo da spoznajem svoju seksualnost, drugi su krenuli da je pretpostavljaju i da se bave mojom seksualnošću pa sam, kao i većina LGBTI+ osoba, bio izložen različitim oblicima predrasuda i mržnje što je dovelo do maltretiranja i ponižavanja. Sećam se da sam kao klinac često razmišljao da li će proći dan a da ne mislim o tome kako/zašto sam gej kao i pitanja koje sam sebi svakodnevno postavljao - da li ću ja sebe i da li će me društvo ikada posmatrati kao osobu a ne kao gej osobu - da li ću ikada biti običan građanin sa istim pravima i mogućnostima kao drugi. U to vreme (pre 2010.) - skoro da nije bilo nikakvih referenci u domaćim medijima o tome da postoje različiti oblici seksualnosti i da to nije ništa pogrešno, u javnom prostoru nije bilo nikakvih vidljivih simbola LGBTI+ zajednice, u medijima je mogao da se čuje skoro isključivo govor mržnje, a pojam slobode uključivao je seksualnu i identitetsku različitost samo kod malog broja progresivnih ljudi.

čovek ne sme da miruje

Uvod u LGBT+ aktivizam

Piše: Marko Mihailović

Jedna od definicija aktivizma koju sam našao na internetu je ova: „Shvatanje da je za napredak čovečanstva od naročite važnosti razuman i stalan uticaj čovečjeg znanja i htenja na kulturu i život uopšte; praktično aktivizam je etički zahtev da čovek ne sme da miruje sve dotle dok priroda čovekova, njegovim stalnim nastojanjem, ne dospe do potpunog samosaznanja i samostalnosti“.

Iako poetična i pomalo arhaična - ova definicija suštinski opisuje ono što je motivisalo mene, a verujem i aktiviste pre mene, da se borimo za društvenu i političku jednakost i da delamo protiv predrasuda, neznanja, mržnje i nasilja zarad opšteg društvenog napretka i doprinosa kulturi i samom životu.

Međutim, od prvog Prajda 2001. do drugog Prajda 2010. godine prošlo je 9 godina i došlo je do jedne naizgled male, ali izuzetno značajne promene: u medijima su počele da se pojavljuju osobe koje su otvoreno i afirmativno da govore o LGBTI+ osobama - to su bili aktivisti.

Kada se pokrenuo B92 blog, jedan od blogova bila je i „Queeria“, zajednički projekat Bobana Stojanovića i Predraga Azdejkovića, u kome su se bavili kvir temama i položajem LGBTI+ zajednice u društvu. Bio je to prvi put da čitam tekstove nekoga ko je iz moje zemlje i ko otvoreno piše o stvarima o kojima sam, na srpskom internetu, mogao da čitam samo još na pokojnom forumu sajta Gay-Serbia. Queeria blog i Gay-Serbia forum pomogli su mi da shvatim da nisam sam, da prikupim informacije o kvir kulturi i istoriji pokreta za prava LGBTI+ osoba i otvorili put ka mogućnosti prihvatanja sebe kao dela LGBTI+ zajednice. Ovo se dešavalo u mom ranom pubertetu, negde pre 15. godine; kasnije sam, uz pomoć prijatelja koji me nisu osuđivali i sa kojima sam mogao otvoreno da razgovaram o svojoj seksualnosti, došao do tačke kada sam mogao da priznam sebi da sam gej. Ubrzo potom - rekao sam i mojim roditeljima koji su me, na moju sreću, prihvatili bez pogovora. Podrška porodice i uspešna borba sa osećajem stida, sramote i krivice - sa kojom verujem da se 95% LGBTI+ ljudi (bar iz moje, i generacije pre moje) suočava, a na sve to i zainteresovanost za društvenu politiku - zainteresovala su me za Prajd - manifestaciju koja simbolički, protestnom šetnjom, obeležava borbu za bolji položaj LGBTI+ zajednice u društvu.

Za vreme Prajda 2010. godine, vraćao sa školske ekskurzije u Grčkoj i čim smo prešli granicukrenule su da mi stižu poruke kako je ceo grad u

ratnom stanju zbog Prajda, kako su hiljade huligana demolirale grad i napravile haos. Prvi put posle nekog vremena sam osetio onu istu bol koju sam svakodnevno osećao dok sam rastaoporazilo me je što se vraćam u moju zemlju koja upravo, vrlo glasno, pokazuje koliko ljudi poput mene nisu prihvaćeni i koliko su snažni (a i zaštićeni) oni koji mrze i koji koriste nasilje.

Sledeće godine sam sa prijateljima i roditelja čekao vesti o Prajdu - na žalost, vest je bila da je zabranjen. Bio je zabranjen i naredne dve godine. Osećao sam se poniženo. Ponizila me je vlast moje zemlje koja nije stala na stranu sopstvenih građana i građanki i koja je ustuknule pred huliganima i mržnjom; ponizili su me moji sugrađani i sugrađanke koji su olako propagirali mržnju prema ljudima poput mene; ponižavalo me je okruženje koje me je pri svakom autovanju čekalo sa novim, indiskretnim i vrlo ličnim pitanjima koje nisu čak ni nužno odraz malicioznosti - već očekivana reakcija na nešto što je njima tako egzotično - postojanje gej osobe. Kako sam se godinama borio da prihvatim sebe i kako je to najteži proces koji sam prošaoodlučio sam da ne želim da budem ponižen i da neću dozvoliti da me društvo tretira kao nešto što treba odbaciti, sakriti, obespraviti.

Ponos (eng. Pride - transkribovano Prajd) je suprotnost stidu. Zato se naša protestna šetnja tako zove - parada/povorka/marš ponosa - jer uprkos svemu, ponosno hodamo za bolje sutra za sve nas. Prvi Beograd Prajd na kom sam bio, održao se jednog sivog i tmurnog dana; ceo grad bio je pod opsadom, tenkovi i konjica bili su na ulicama, policija je pretresala momke u trenerkama na celom Novom Beogradu gde sam tada živeo, sećam se straha koji sam osećao prilikom vožnje autobusom do grada, prolaska nekoliko bezbednosnih kordona… Sećam se i razočarenja kada sam video da je u gradu od nekoliko miliona stanovnika na Prajd došlo manje od 500 ljudi koji veruju u borbu za slobodu i jednakost… Sve što sam video i osetio tog dana nije me činilo ponosnim osim jedne, ključne, stvari - nisam bio kod kuće već sam bio na ulici. Možda sam ja malo „tradicionalan“ ali i dalje verujem da LGBTI+ osobe treba da teže ka tome da budu aut i da je dužnost svih nas koji živimo u društvima koji se i dalje suočavaju sa ovolikom nejednakosti, a koji smo uspeli da se suočimo sa sobom, da izađemo na ulicu i da šetamo za naša

prava i da to radimo u ime onih koji nisu u toj situaciji. Svestan sam svoje privilegije i imam mnogo razumevanja za ljude koji nemaju uslove koje imam ja - upravo zbog toga, nisam hteo da čekam da se neko izbori za moja prava, već sam želeo da toj borbi doprinesem koliko mogu.

Ovo je bio samo mali uvod u priču o aktivizmu. U narednim brojevima, pisaću o svojim počecima u aktivizmu, šta su izazovi sa kojima sam se susreo, šta su bili uspesi a šta razočarenja, koji su rezultati koje je naš pokret postigao, kao i kako funkcioniše Beograd Prajd. Moram da napravim malu ogradu i da kažem da se trenutno nalazim u jednom prelaznom periodu - mnogo toga se desilo iza scene EuroPrajda što mi je slomilo veru u način na koji ovu borbu vodimo; mnogo od tih stvari je jako uticalo na moj privatni život i mentalno zdravlje; izdali su me i povredili neki ljudi kojima sam verovao a posle prošlogodišnjeg fijaska i odluke države da posle svega opet stane na stranu opresora - nisam siguran da želim da nastavim da budem deo ove priče. Svakako - osećam dužnost da sa zajednicom podelim moje iskustvo u ovoj borbi koju ne smatram svojom već našom. Iako ne istim intenzitetom kao pre - i dalje verujem da u ovoj borbi možemo da pobedimo i da ta pobeda nije nužno tako daleko koliko se čini… Do sledećeg Optimista!

Vodič kroz gej Srbiju

Foto: Nebojša Babić

ad je 2009. godine kamenovan klub Apartman u Beogradu, bilo je to upozorenje koje prevedeno u reči zvuči recimo ovako: ne izlazite iz kuće, ovo nije vaš grad. Grupa od pedesetak maskiranih mladića nas je tog martovskog popodneva podsetila kakve mogu da budu posledice homofobije, a nisam mogao da se ne zapitam šta bi bilo da je klub bio otvoren.

Homofobija i govor mržnje dehumanizuju LGBTIQ+ građane, te od njih prave legitimne mete. Iako Apartman odavno ne radi, homofobi s radom ne prestaju. Ako na primer odete na Facebook stranicu udruženja „Da se zna“, možete da pročitate svedočanstva o tome da je mržnja i dalje živa i zdrava. „Dečko i ja smo napadnuti nakon Prajd koncerta“, piše jedan mladić, „Jer smo imali kišobran u duginim bojama. Napala su nas četiri mladića i zadobio sam lakše telesne povrede“. Ili: „Prišla su nam tri muškarca i jedan je druga udario ramenom tako da je ovaj umalo pao. Potom ga je gurnuo i počeo da viče ’Pederu, prebiću vas sve!’ Pitala sam u čemu je problem, a on mi je rekao da će me udariti zato što nisam prava žena, već transvestit“.

Pucnjave u gej klubovima

Piše: Milan Živanović

znači da neki od njih nikada više neće napustiti klub. Odmah je počeo da puca, a do kraja večeri je usmrtio petoro ljudi. Žrtava je moglo da bude i više da mu se dvoje gostiju nije suprotstavilo i tako sprečilo veću tragediju.

Kolorado je odavno poznat po masovnim ubistvima, a mnogima na pamet prvo padne pucnjava u srednjoj školi Columbine 1999. godine. U Sjedinjenim Američkim Državama se samo tokom 2022. godine dogodilo više od 600 ovakvih napada, a u svakom je poginulo četiri ili više osoba.

Nije Amerika jedina u kojoj LGBTIQ+ građani ginu u masovnim pucnjavama. U junu 2022. godine je slična sudbina zadesila goste jednog gej bara u Oslu, kada je napadač usmrtio dve i ranio 21 osobu. Policija je kasnije saopštila da se radi o Norvežaninu iranskog porekla koji je organima reda poznat još od 2015. godine. Radikalni islamista s istorijom problematičnog ponašanja je svetu dokazao da se nasilje ne dešava samo tamo negde u Americi, već da je tu – blizu, i da rizik postoji svaki put kad govor mržnje nadjača razum.

Simbol stradanja u gej klubovima je Pulse, klub u Orlandu. Do masovne pucnjave je došlo u junu 2016. godine, a napadač je do kraja večeri ubio 49 i ranio 53 osobe. „Titulu“ najsmrtonosnijeg američkog grada za LGBTIQ+ osobe je do tog trenutka držao Nju Orleans – u podmetnutom požaru je 1973. godine život je izgubilo 73 ljudi, a napadač je za metu izabrao gej klub UpStairs Lounge koji se nalazio u Francuskoj četvrti.

Ovaj slučaj je podsetio na još jedan problem: tri žrtve nikada nisu identifikovane, što znači da ih niko nije tražio, a jasno je i zašto – homofobične porodice svoje kvir članove često zauvek zaborave čim ih oteraju iz rodne kuće.

Istina je da može i gore, na šta nas je podsetio slučaj pucnjave u gej klubu u američkoj državi Kolorado. Naoružani mladić je u lokal Club Q u Kolorado Springsu ušao nešto pre ponoći 19. novembra 2022. godine. Onima koji su se tamo zatekli je vrlo brzo postalo jasno da to

Nekoliko žrtava iz kluba UpStairs Lounge je dugo čekalo u mrtvačnici, ali rođaci po njih nikad nisu došli. Kažu zbog sramote. Ni to nije bilo dovoljno da dođe do kolektivne pobune, besa, da se građani okupe i kažu nešto u odbranu svojih dojučerašnjih komšija. Svi su ostali nemi, jer je i njih valjda bilo sramota, samo iz pogrešnih razloga. Ćutalo se dugo, mnogi za ovaj požar nikad nisu ni čuli, sve dok 2015. godine nije izašao dokumentarni film „Upstairs Inferno“. I to je nešto.

Zločini iz mržnje

Ali da se vratimo u Pulse. Te 2016. godine je sasvim sigurno bilo više empatije za poginule, što su mediji dobro iskoristili. Dobro pamtim ABC vesti i majku mladića koji je pre pucnjave bio u klubu. U momentu kad je novinar pita da li je njen sin izašao na vreme, na njenom licu nema ni trunke života, jer u tom trenutku ne zna da li joj je sin uopšte živ. Tako je nastao jedan od najemotivnijih TV priloga u istoriji (nikad nisam uspeo da ga pogledam do kraja), koji svedoči o tome da i gej mladići imaju majke, te o tome koliko novinari mogu da budu nemilosrdni.

Požar u klubu Up Stairs Lounge, te pucnjava u lokalu Club Q su granice između kojih je smeštena sumorna povest stradanja LGBTIQ+ građana. U Atlanti je 1997. godine povređeno petoro ljudi kad je bomba eksplodirala u lezbejskom baru, u Virdžiniji je 2000. godine ubijena jedna osoba kad je bivši marinac zapucao u gej baru Backstreet Café, Musab Mohammed Masmari je 2014. godine zapalio gej klub u Sijetlu, a ko zna koliko se sličnih napada dogodilo u drugim delovima sveta, tamo gde se o tome ne govori.

Homofobija ponižava i dehumanizuje, a za svaki napad su odgovorni i svi oni koji pravdaju i podstiču govor mržnje. Bilo gde da žive, njihova netrpeljivost je oružje u rukama napadača. U trećoj sezoni serije „We're Here“ se to dobro vidi, budući da je temeljno svedočanstvo o tome šta sve mržnja može. Svaka ružna reč ostavlja duboke posledice, a kad se u sve umeša i oružje život postaje nepodnošljiv, naravno ako se preživi. Jedan od učesnika serije priča o anksioznosti i napadima panike, o užasu koji trpi od kada je preživeo kobnu noć u klubu Pulse. Otišao je tamo da s prijateljima proslavi preseljenje u novi stan, pa su bili tu i kad je pucnjava počela. Uspeo je da se sakrije, a kad ga je policija pronašla i povela napolje, saznao je da su mu prijatelji mrtvi.

I pored ovakvih priča, a mnogo ih je, homofobi vrte istu ploču. U njihovim glavama su LGBTIQ+ osobe „sebi okrenute i seksom opsednute karikature, ne-ljudi“, oni koji nemaju pravo na sopstveni prostor, život, na interakciju s drugima. Sve dok pljušte reči koje su proizvod čiste mržnje, biće i onih koji će u njima pronaći motiv, opravdanje i podsticaj za zverska dela s muzikom i pucanjem.

roš Timić je pisac koji iza sebe ima četiri štampana, dva elektronska romana i jednu zbirku pesama. Osim što piše, Uroš i peva, a spot za njegovu poslednju pesmu Karma privukao je veliku pažnju publike zbog poruke koju nosi, ali i zbog smele priče koja prikazuje homoseksualnu ljubav. Sa Urošem smo pričali o lajtmotivima njegovih dela, mejnstrim umetnosti u Srbiji i o tome da li za obradu LGBT tema treba malo više hrabrosti. Uroše, nedavno si izdao pesmu Karma, čiji je spot veoma smeo - kako to piše u nekom od komentara ispod pesme na You Tube-u. U spotu vidimo da je reč o homoseksualnoj ljubavi, a takvi spotovi su kod nas i dalje veoma retki.

Što se samog spota tiče, ideja jeste bila da se predstavi pretežno homoseksualna ljubav, mada ima i heteroseksualnih scena. Moja glavna ideja je bila da se ta ljubav predstavi kao ljubav, a ne kao erotika ili nešto vulgarno, jer uglavnom kada se predstavlja odnos između dve istopolne osobe u muzičkoj industriji to je isključivo u funkciji toga da se izazove nekakva seksualna pažnja: da li su tu u pitanju dve osobe koje će se

Uroš Timić

Razgovarala: Ivana Nikolić

Da li se ta ideja malo duže kuvala u tebi?

Apsolutno je išlo spontano. Ja sam prvo čuo melodiju na jednom kanalu koji prodaje melodije, mnogo mi se dopala, i napisao sam prvu verziju teksta, a onda drugu, treću, petu. Kada sam snimio pesmu i dobio gotov proizvod, hteo sam da imam i video, i on u početku nije izgledao ovako kako izgleda sad. Tu prvu verziju sam poslao bliskim ljudima, a oni su imali dosta mahom negativnih komentara. Taj prvi video je bio poprilično amaterski i nije pratio priču pesme za koju mislim da nosi jaku pouku i poruku, pa sam se posvetio tome da taj spot zaista prati priču i da bude i umetnički i vizuelno prijemčiv za oko. Takođe mi je bilo važno da kada gledamo samo spot, bez da čujemo pesmu, imamo neku ideju o tome šta je u pitanju. Nije mi trebalo mnogo hrabrosti. Možda da sam baš poznat u muzičkom svetu, pretpostavljam da bi mi trebalo više hrabrosti. I da sam pretpostavio da će to imati milionske preglede, opet bi mi trebalo više hrabrosti, ali sam znao da će to prvenstveno gledati ljudi koji mene znaju i koji shvataju šta je u pitanju, tako da hrabrost nije imala nikakvu ulogu u tome. Ja sam se jednostavno vrlo lepo zabavio praveći nešto što se meni jako dopada. Ko god da je odgledao spot i čuo pesmu, svi su imali pozitivne komentare, pogotovo na spoj jednog i drugog.

Da li je bilo negativnih komentara na spot?

Negativnih komentara na spot nije bilo, bilo je negativnih komentara na moje pevanje, ali otom-potom, radimo na tome da to bude bolje (smeh). Da je bilo negativnih komentara, ja bih se potrudio da sledeći spot bude još više, neću reći kontroverzan jer po mom mišljenju spot za pesmu Karma nije kontroverzan ni najmanje, ali bih se potrudio da izazove još više takvih reakcija.

Koja je glavna poruka ove pesme, tebe kao autora?

dodirivati da bi se muškarac više uzbudio ili nešto treće nije ni važno. Ja sam svaki kadar pažljivo birao, da bude prvenstveno umetnički, a zatim da prikaže emociju između dve osobe, a ne nešto materijalno i telesno.

Glavna poruka je da ne treba nikada nikoga osuđivati na prvu loptu jer je to apsolutni besmisao, i da ne treba donositi nikakve zaključke, mešati prste u tuđ život. Nije samo naše dvorište čisto, a ostala prljava, već treba da gledamo da naše dvorište bude čisto, a da nas tuđa ne zanimaju osim ukoliko se tamo ne nađemo.

Ljudi žele da se zadrže u okvirima sigurnog

Imaš izdata četiri štampana i dva elektronska romana, a seksualnost, tj. njene različite vrste, i u njima često obrađuješ. Koliko često imamo priliku da čitamo o junacima koji su gejevi u mejnstrim literaturi?

Mislim da o tome u domaćoj mejnstrim literaturi uopšte nemamo prilike da čitamo. U domaćoj književnosti kao da je neko zapečatirao tu temu, bacio anatemu i svako ko se usudi da piše i spomene to, goreće u paklu večno i kako sam rekao u pesmi Karma, nosiće plamen večnog mraka. Tako da, ima toga u domaćoj književnosti, ali to su uglavnom knjige koje možete da nađete na policama u knjižarama gde završite isključivo ako znate da se to tamo nalazi. Ja sam se prvi put upustio u pisanje o tome da je neko biseksualan ili homoseksualan već u romanu Reptil. Kasnije sam te likove razrađivao u priči Provincijalac i u Kući sa staklenim zvonom, koja još uvek nije previše distribuirana, pa možda malo spojlujemo. Glavni junaci su pripadnici LGBT populacije, ali zvuči malo sirovo kada tako kažem. Zašto misliš da takvih priča nema u mejnstrimu, iako deluje, barem na TV-u, da te teme napokon prodiru, jer se obrađuju u nekim serijama i filmovima?

Mislim da ljudi žele da se zadrže u okvirima sigurnog - da li su u pitanju pisci, režiseri, glumci, potpuno je nebitno. Oni se plaše kako će se bavljenje tim temama odraziti na njihovu karijeru i da li će smanjiti njihovu ciljnu grupu, a samim tim i priliv novca u njihov džep. Mislim da je to glavni razlog zbog čega tih tema u domaćoj umetnosti generalno nema.

Da li bi onda rekao da je tvoje obrađivanje LGBT tema neka vrsta odgovora na manjak koji postoji na domaćoj sceni ili su razlozi drugačiji?

Hajde da kažemo da jedan dobar deo jeste odgovor, ali razlozi su to što prosto mislim da, kako sam pisao i Reptila i Provincijalca i Kuću sa staklenim zvonom, gde se obrađuju te teme, vuklo me je nešto, neka viša sila koju verovatno mi pisci posedujemo, da ti junaci budu upravo takvi kakvi jesu, a da to ne bude nešto što je već milion puta napisano. Pišući ta dela, ja nisam razmišljao ni o hrabrosti ni o osudi niti o tome da li ću sebi da smanjim ciljnu grupu, da li će neko da upire prstom u mene. Neka bude kako bude. Ako je viša sila želela da tako učinim, ja ću tako učiniti.

Kako izdavači i publika reaguju na tvoje romane koji obrađuju LGBT? Da li bi rekao da su oni prepoznati kao LGBT romani ili taj aspekt negde pada u zapećak?

Što se publike tiče, na Reptila su uglavnom šokirano reagovali ali ne zbog toga, već zato što je Reptil ispunjen šokantnim elementima i cela priča se ne završava najprijatnije. Tako da su više komentara imali na celu tu glavnu priču, jer homoseksualnost i biseksualnost nisu glavne u Reptilu, ali jesu u Kući sa staklenim zvonom. I za sada su komentari bili isključivo pozitivni, što me jeste iznenadilo, mada, opet, nije veliki broj ljudi pročitao Kuću sa staklenim zvonom.

Što se tiče Provincijalca, to je delo koje je do sada imalo isključivo pozitivne komentare, i zbog toga što je glavni junak biseksualan i što ima najboljeg prijatelja koji je gej itd. Što se tiče pesme Karma i spota i cele poruke koju ona nosi, ljudi koji su odgledali i poslušali, komentarisali su da to sve umetnički izgleda jako lepo i da je lepo složeno i da šalje lepu poruku, da ne sadrži ni gram vulgarnosti i da shvataju šta sam želeo da poručim spajanjem svega toga.

Vodič kroz gej Srbiju

U priči Provincijalac se dotičeš i teme mentalnog zdravlja kod LGBT osoba. I ova tema je zapostavljena u mejnstrimu.

Zašto?

Opet kažem, svako piše ono što zna i ono u šta se usudi da se uplete. Ja sam se usudio jer sam imao potrebu da iskažem nešto što do tada nisam iskazao, pa je čak i ta tema depresije i mentalnog zdravlja nešto što je mene zanimalo - možda sam u nekom trenutku i bio depresivan ili sam poznavao osobe koje su se lečile dugo od depresije. Mislim da je to nešto o čemu treba mnogo više da se govori. Kada kažemo mejnstrim mi se dotičemo svega, i medija i knjiga i muzike i filma, i tu kao da postoje šablon i ključne reči koje se trebaju koristiti: droga, alkohol, robne marke, skupa kola itd. i to ćemo staviti vizuelno u spot i u reklamu, o tome ćemo pričati u emisiji, ali se nećemo previše doticati koliko se mladih ubilo zato što su bili pripadnici LGBT populacije, nećemo pričati o tome koliko se ljudi ubilo zato što su bili depresivni, a od malena su učili da ne smeju da idu kod psihijatra jer je to sramota i da su ludaci ako piju antidepresive. Ako ljudi većinski razmišljaju tako, onda je logično zašto umetnici ne žele da to bude mejnstrim ni u jednoj grani umetnosti. Prosto se

ide na sigurno i na ono što je najprodavanije, i to je moje mišljenje, ograđujem se. Istraživanja pokazuju da se najviše traže ljubavno-erotski romani, ljubavno-erotske priče između muškarca i žene, kriminalistički romani, trileri itd. I onda se ljudi naravno uglavnom time bave.

Priča Provincijalac je izlazila u nastavcima i privukla je ogromnu pažnju publike. Da li to znači da ima potrebe i interesovanja da se LGBT teme pokriju ili su tvoja dela jako dobra i izazivaju pažnju čitalaca bez obzira na temu?

Ne mogu ja za sebe da kažem da su moja dela celokupno jako dobra, ali činjenica da prvi roman postoji kao pozorišna predstava mislim da govori više od mojih reči. Što se tiče Provincijalnca, zaista je feedback bio mnogo jak. To je izlazilo u epizodama na platformi bookmate, ukupno 22 epizode koje kada se slože, čine celinu i po broju karaktera prosto mogu da čine roman. Oni koji su čitali, tražili su nastavak, ja sam uglavnom probijao rokove i kasnio. Ljudi su me na instagramu i fejsbuku pitali kada će nastavak, da li će ga biti, da li možda planiram da zapravo u štampanoj verziji napišem celo delo, a da je ovo bio neki tizer. I da, postoji interesovanje, i da, postoji želja, očigledno prevelika, mladih ljudi, pogotovo pripadnika LGBT zajednice, da čitaju i da se informišu i da znaju da nisu sami ni u svom seksualnom opredeljenju ni u bilo kojoj vrsti duševne patnje, da li je to depresija, anksiozne epizode ili nešto treće. Niko nije sam i mislim da zato ljudi imaju potrebnu da čitaju dela koja obrađuju ove teme, na taj način znaju da još neko doživljava isto što i oni.

Da li planiraš da u narednim delima nastaviš da obrađuješ ove teme?

Apsolutno da, zato što ja od knjiga i muzike ne zarađujem. Kada bih pisao nešto ili pevao o nečemu što mene ne interesuje i što mi nije životna sfera, a da pritom od toga još i ne zarađujem, onda bih zaista bio ozbiljna budala. Nikada ni za kakav novac ne bih radio ništa od toga, da ne smatram da to tako treba. Uvek će mi motiv biti taj i od kako je krenula ta epizoda sa Reptilom, gde se obrađuje LGBT, provlače se teme i duševnih bolesti i LGBT populacije i svega onoga što smatram da treba da postoji u domaćoj književnosti. Pa sad, što se kaže, ko voli - nek izvoli. Ja loše reagujem na ružne komentare, iskreno, pa ako vam se ne sviđa, nemojte da komentarišete, nemojte ni da vređate, nema potrebe za tim.

storija nas uči da je u svim poznatim epohama, kulturama, područjima, nacijama, klasama… postojao određen broj ljudi, sklon svom polu. Sve do pojave monoteističkih religija, homoseksualnost je uživala pravo građanstva i tretirala se kao sasvim normalan oblik prirodnosti i ljudske seksualnosti.

Velike politeističke religije, u prvom redu grčka (izdvajam Grčku, kao kolevku evropske i svetske civilizacije), koje su u svojoj suštini vezane za prirodu, obiluju mnoštvom otvoreno homoerotskih motiva. Antički Grci se nisu libili da dovedu svog vrhovnog boga Zevsa u homoseksualni kontekst, te je tako nastao mit o Ganimedu, dečaku izuzetne lepote, kojeg je Zevs ukrao sa Zemlje i odveo ga na Olimp. Grčki bog mora, Posejdon, delio je svoju postelju sa Pelopom, Tantalovim sinom. Najveći antički junak Ahil, bio je zaljubljen u Patrokla, čiju je smrt u Trojanskom ratu, gorko oplakivao. Tu su još Apolon i Kiparis, Herakle i Jolaj, Dionis i Ampel i mnogi drugi. Takođe, poznata je i čuvena grčka pesnikinja, Sapfo, sa ostrva Lezbos, koja je ostala upamćena po stihovima homoseksualne prirode, upućene ženama.

Tebanska „Sveta četa“, bila je sastavljena od 150 muških ljubavnih parova i bila je nepobediva sve do pojave Filipa II Makedonskog. Nakon

Grčka ljubav

Piše: Igor Maksimović

Grčki filozofi su otvoreno govorili i pisali o homoseksualnosti (Platon – „Gozba“), što su kasnije preuzeli i Rimljani. Jedan od najvećih rimskih careva, Hadrijan, ostao je upamćen po ljubavi prema mladom Antinoju. Umetnost je, takođe, bila prožeta homoseksualnim elementima.

Dolaskom hrišćanstva na istorijsku scenu, iz temelja se izmenio pogled na homoseksualnost. Antička civilizacija je razrušena, isfalsifikovana i potisnuta, a ostali su nam samo fragmenti te velike epohe, koja će delimično biti obnovljena kroz renesansu. Preko noći, homoseksualnost je postala tabu, da bi se danas svela na političko i društveno pitanje, a ne, kako je to u antičko doba bilo, stvar ljudske prirode i ljudskosti uopšte. Pitanje statusa homoseksualnosti i dalje je veliki kamen spoticanja konzervativno-religijskih i liberalno-demokratskih snaga, mnogih postojećih društava. Prvi, na homoseksualnost, koristeći se isključivo argumentima iz „svetih knjiga“, gledaju kao na bolest i devijaciju, koju svim sredstvima, uključujući i fizičku eliminaciju, treba suzbijati. Drugi, koristeći saznanja i dostignuća psihologije i medicine, kao na varijetet ljudske seksualnosti. U zavisnosti od premoći jednih u odnosu na druge, u određenim sredinama, takav je i odnos prema homoseksualnosti. I dok rasprave i diskusije traju, najveću štetu trpe homoseksualci, koji širom sveta žive u strahu i skrivanju, diskriminaciji i nipodaštavanju, progonu i zabrani.

bitke kod Heroneje, 338. god. p.n.e. u kojoj je skršena moć Tebe i izginula gotovo sva „Sveta četa“, Filip II je izjavio: „Neka budu istrebljeni koji misle da su ovi ljudi učinili ili osećali nešto sramno.“

Polazeći od navedenog, racionalan čovek se najpre zapita, kako je moguće da nešto što je do juče bilo normalno, danas postaje bolesno, pretvorivši se u pitanje. Zapravo, odgovor treba potražiti u autoritarnoj i totalitarnoj prirodi judeo-hrišćanske civilizacije, pod kojom su rođeni svi društveno-politički sistemi nakon antičkog doba. Ta civilizacija je duboko antropološki pesimistička, te polazi od nekakve grešne ljudske prirode, kojoj je potrebna pomoć autoriteta, da bi se ponovo uzdigla. Na tome je sagrađen čitav sistem vlasti, koja je uvek u sprezi sa religijom, negirala čovekovu prirodnost, oduzimala mu čovečnost, manipulisala svešću, lišavala ga znanja, držeći ga uvek robom i životinjom.

Antika je poznavala fizičko ropstvo, moderni svet je usvojio judeo-hrišćanski koncept men-

Vesnik društvene revolucije

talnog ropstva – pokoriti čovekove misli i osećanja. Nisu slučajno hrišćanski oci izabrali ovcu kao simbol, metaforu, za ljude koji treba da im veruju, a pastira za simbol njihove brige za stado. Ovca je poznata kao životinja kojoj su otupela sva čula, koja će bez ikakvog otpora izvršavati naređenja pastira i na kraju mirno otići na klanje. Njihova otupela čula, lišavaju ih slobode da misle i osećaju. Njima su pastiri zabranili da misle i ispituju, pokorili su ih mentalno, jer su sebe proglasili za jedinu meru istinitosti, u koju se mora verovati, pod pretnjom osude.

Suprotno od ovaca, stoje radoznale i pune života koze, koje u religijskom vrednosnom sistemu predstavljaju đavola, što treba da ukaže, da svako ko ispituje svet oko sebe i preispituje postavljene dogme, ide pogrešnim putem.

Zato su homoseksualci, koji se inače ni u čemu drugom nisu razlikovali od drugih ljudi, sem po seksualnom izboru, zajedno sa svim drugim buntovnicima – filozofima materijalistima, komunistima, anarhistima, pacifistima, feministima…proglašeni za jednu od najvećih pošasti čovečanstva.

I kako su materijalistički filozofi oslobađali čovečiju svest, komunisti ukazivali na klasnu eksploataciju, anarhisti pozivali na slobodu uopšte, feministi tražili bolji položaj žena, pacifisti pozivali na mir, tako su i homoseksualci, kroz seksualnu revoluciju, ukazivali na oslobađanje čovekovih čula i važnost telesnih užitaka, kao bitne stavke čovekovog zdravog života, nezavisno od seksualne orijentacije.

U tome je sav njihov greh, jer zdrav život vodi ka slobodi, a sloboda ruši nametnute autoritete. Da ne pominjemo da su mnogi homoseksualci i

sami bili i filozofi, i komunisti, i anarhisti, i feministi, i pacifisti, ostavivši čovečanstvu vredna zaveštanja koja koristimo i danas. O umetnicima, kompozitorima, književnicima, glumcima, sportistima, pevačima… homoseksualne orijentacije, ne treba ni trošiti reči.

Mi danas zapravo i zaključujemo o prirodi nekog društva, baš na odnosu prema seksualnosti. Ovde je zapravo večni sukob erosa i tanatosa – života i smrti. Princip života je oličen u slobodnoj ljubavi dve odrasle i zrele, ravnopravne, biološke jedinke, bez obzira na pol, čiji su smisao i svrha povezivanje na osnovu zajedničkih pogleda na svet, sistema vrednosti, mentalnih karakteristika… Seksualni kontakt je tu samo izraz i vrhunac mentalne bliskosti, kada dvoje postaju jedno, a zadržavaju svoju individualnost. Nasuprot tome je princip smrti, izražen u partrijarhalnoj ljubavi, u kojoj vladaju odnosi nadređenosti i potčinjenosti, gde potčinjeni gubi svoju individualnost, a isključivo zarad prokreacije.

Zato će i zadatak buduće istinski humanističke revolucije, biti izmena postojećih autoritarnih modela ljubavi, koje treba da zameni autonomija pojedinca, kao uslov za zdrav i normalan razvitak ljudske ličnosti i slobode. Umesto armije frustriranih ljudi koji iz obaveze, navike i običaja stupaju u zajednički život, po nametnutim obrascima, potrebno je stvoriti slobodne individue, koje kroz sopstvenu autonomiju kreiraju vlastiti život i prave izbore. Samo u takvom društvu, i homoseksualci mogu naći svoje mesto, jer je preduslov i njihovog oslobođenja, oslobođenje svih materijalno i duhovno eksploatisanih.

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica

e znam da li je i vas apsolutno šokirao prizor Devita sa gej zastavicama prelepljenim preko maske, ali mene, da budem iskren, apsolutno jeste. Možda sam ja pun predrasuda i navikao sam da reperi budu nacoši, da su im izjave (i muzika) prepuni homofobije i mizoginije ili da karijeru grade preko nacionalističkih političkih stavova. Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je sasvim namerna. Ili sam možda navikao da oni malobrojniji primerci liberalnijih repera od svojih liberalnih vrednosti grade imidž i identitet i pretenduju da budu idoli„građanske Srbije“ i gostuju u Utisku nedelje.

Devito, nekako, nije ništa od toga. On je potpuno mejnstrim reper, koga slušaju apsolutno sve strukture (mladih) ljudi u Srbiji i ciljna grupa mu je vrlo široka. Ne tripuje FPN, niti da će svojim rukama da odbrani Kosovo. Pravi muziku i boli ga uvo za sve.

Sa druge strane, možda me je toliko šokirao taj prizor zato što nisam navikao da LGBTIQ+ zajednica ima muške saveznike. Ili bar muške saveznike koji pružaju podršku, a da nemaju ono „ali“ nakon te podrške. Ono čuveno „ali“ koje anulira sve što je rečeno pre toga. Pa čak ni autovani, a kamoli neautovani gej muškarci nisu govorili toliko jasno, direktno i bez ograđivanja kao Devito. A možemo slobodno reći da su, zapravo, upravo muškarci čija se seksualnost u javnosti dovodila u pitanje bili žestoko homofobični u javnosti –možda iz želje da je prikriju?

dovedena u pitanje. Tako da je vrlo uporedivo to kako je odgovorio on, a kako neki drugi.

saveznik koga LGBTIQ+ zajednica nije ni znala da želi

Devito

Piše: Nemanja Marinović

Naravno, ovde je apsolutno irelevantno da li je neko gej ili ne i u ovom tekstu niko neće biti autovan bez dozvole, pa nisam ja valjda kuma Prajda Jelena Karleuša. Ali je vrlo zanimljivo uporediti izjave različitih muškaraca jer, na kraju krajeva, pa i Devito se oglasio onda kada je njegova seksualnost

Na primer, da li smo zaboravili ogromnu količinu homofobije i transfobije koju je sipao u etar Željko Joksimović? Da li smo zaboravili napade na trans osobu kada je bio u žiriju jednog talent šou programa? A da li smo zaboravili da se radi o čoveku koji je pretplaćen na Evroviziju, koja je najslobodnije mesto na planeti za LGBTIQ+ zajednicu i kome je najveće uspehe u karijeri obezbedila upravo gej zajednica? Ili da se na primer podsetimo izjava Dejana Milićevića nakon što je bio pratilac pevačici Selmi Bajrami na jednoj gej svadbi:„Ja tako nešto ne podržavam, ali iz poštovanja prema Selmi išao sam da joj pravim društvo. Ne želim da se pominjem u bilo kom kontekstu tog tipa. Za mene su to gluposti. Te gej varijante meni ne prijaju. Bilo kakav vid javnog eksponiranja meni je užasan. Neka bilo ko radi šta hoće, ali ne transparentno, jer ja to ne volim“. Ili, na primer, Savo Perović koji ne podržava da deca imaju „tatu i tatu“, pa je tako nakon što je u rijalitiju prozivan zbog svoje navodne seksualnosti, govorio negativno o gej brakovima: „Podržavam gej brakove, ali ne i to da dobiju mogućnost da usvoje decu. Nekako mi je čudno kada zamislim dete u gej zajednici. Smatram da dete treba da raste uz mamu i tatu, a ne da ima dve tate ili dve mame. To ne mogu nikako da shvatim niti da podržim“, rekao je tada Perović. Dakle, ovo su primeri muškaraca koji su otvoreno homofobično, ili navodno afirmativno, ali uz veliko ALI, govorili o gej ljudima. Ne treba uopšte širiti dalje priču na razne Braje, Lukase, Mojićeviće, Radanoviće ili Pagonise – jasno vam je na koji način veliki broj muškaraca na javnoj sceni u Srbiji govori o LGBTIQ+ zajednici.

A kako je odgovorio Devito na Milijeve optužbe da je imao seksualne odnose sa muškarcima? Sa samo dve reči – NISAM GEJ. I zamislite, nema ALI. On je tu završio celu priču na temu svoje seksualnosti. Za razliku od mnogih pre

njega, on se ne služi homofobijom kako bi sebe prikazao kao antipod gej muškarca (ne govori o religiji, o „normalnosti”, ili „tradicionalnim srBskim i porodičnim vrednostima”), niti pokušava da uvredi sagovornika mizoginijom i „pitaj mamu dal sam gej” komentarima. Devito dalje od toga ne govori o sebi, već govori o LGBTIQ+ zajednici. Već u trećoj reči fokus sa sebe prebacuje na društvo i jasno poručuje javnosti tri stvari: da podržava LGBTIQ+ zajednicu, da „biti gej“ nije uvreda i da je autovati nekoga bez dozvole neprihvatljivo. Opa! Pa jel mi to imamo repera koji je prošao test na kome su pale i neke DIVE, pa čak i kume Prajda?

Sad ću vam reći zašto smatram da je njegova podrška iskrenija od većine pop DIVA – on ovim nema ništa da dobije, a može mnogo da izgubi. Devitova publika su mahom mladi, što bi neko rekao „klinci gaseri“, a nemojmo se zavaravati da među njima ne cveta homofobija i da nam i mladi, kao i celo društvo, ne srlja u desno poslednjih 15 godina. Njegova publika neće blagonaklono gledati na izjave podrške, a zasigurno Devito ne očekuje da sa dreg kraljicama nastupa na Paradama ponosa širom Evrope. Dakle, on ništa ne dobija, a može mnogo da izgubi – a opet je odlučio da pošalje takvu poruku. Mogao je da ide linijom lakšeg otpora, a nije. Mogao je da se dodvorava publici – a nije.

Za razliku od njega, mnoge DIVE jesu. Njihova podrška je vrlo jasna onda kada od nje profitiraju. Mnoge su postale DIVE samo zato što ih je gej zajednica prva (neke i jedina) prihvatila. Neke od njih su bile prve i uradile jako važne i revolucionarne stvari, kao na primer Karleuša čija glasna podrška, kolumne 2010. godine ili spotovi ne mogu da se

anuliraju. Njena podrška jeste iskrena, jer je žena okružena gej ljudima i sigurno je senzibilisana – ali je opet dozvolila sebi da javno autuje ljude u cilju ličnih medijskih obračuna, ili da se javno vređa na to kada je upoređuju sa trans osobom. Ona nije rekla„za mene ta reč nije uvreda“ kao Devito. Ona se za sve ove godine nije potrudila da zapravo RAZUME zajednicu i šta je ono što je u redu, a šta nije u redu reći ili uraditi. I nije jedina, mnoge se nisu potrudile čak ni da prouče malo akronim, a kamoli dalje od toga. Dok se iz Devitovog posta vidi da je vrlo dobro promislio, skoro pa ko da ga je pisao NGO aktivista u izveštaju za donatore, a ne reper. On u celom postu nije napravio nijednu grešku, ni najmanju. Ni u zarezu.

Takođe, neke DIVE su bile vrlo glasne kada su od toga imale korist, kada su bile deo medijskih kampanja, ili pevale na Prajdovima. Tada su znale i da spremaju sjajne nastupe sa dreg kraljicama, ali i da vade kamenčiće iz cipela. A onda, nekako čudno, kada se dešavao EuroPride – gde su bile? Baš sam pratio izjave U TO VREME, dakle ne pre toga ili posle toga, već baš u danima kada je bila najveća frka – i skoro sve su ćutale. Možda su baš tada bile jako zauzete, ali vrlo mi je bilo upadljivo da ni reč nismo čuli od recimo Nataše Bekvalac i Sare Jo. Opet kažem, BAŠ U TIM DANIMA, pre i kasnije su itekako imale šta da kažu. Ali, iskren da budem, ako se ćuti kad je gusto – ni ono pre, ni ono posle nema više nikakvu težinu. Lako je posle bitke biti general.

U vreme najveće frke su glasne bile Karleuša i Sajsi MC, kao i recimo Tijana Bogićević i Seka Aleksić koja mora biti sledeća kuma Prajda ili u suprotnom ta titula više nema nikakvog smisla. Baš žene koje nisu nešto posebno profitirale od nekog DIVA statusa. Ako su mogle one – mogu svi. Ako može Devito – mogu svi. Na manje od toga se više ne pristaje.

Jer na kraju se ispostavlja da je vrlo pogrešno to uverenje koje je oduvek važilo - da su LGBTIQ+ zajednici potrebne DIVE kao podrška. Taj DIVA momenat uvezen sa zapada se jako primio, ali izgleda da je u Srbiji zapravo potreban samo jedan reper koji nema reč ALI u svom rečniku.

Vodič kroz gej Srbiju

prostićete mi što ću se još samo jednom zadržati na „Rutavoj

Mari“, jer želim da vam govorim o ovih nekoliko meseci života posle nje, o mešovitim osećanjima, o mojim malim uspesima i velikim porazima.

Dakle, „Leposava Mijušković“ nije bila jedina književna nagrada koju sam dobio prošle godine, ali je sigurno bila najveća i najlukrativnija. Dovela me je na Radio Beograd, Tanjug i u druge medije. Kumovala je nazivu knjige u kojoj su sabrane najbolje priče sa konkursa, i tu knjigu smo čekali. Makar bili to samo moji prijatelji, moja rodbina, ostali autori i ja.

Kada je izašla u prodaju „RUTAVA MARA i druge priče“, bio je to prvi put da vidim moj naslov na koricama jedne publikacije, čak i ako je to „samo“ zbirka, na kojoj su potpisani urednici, a ne autori. Izgleda da će moji romani ipak pričekati još neko vreme.

Nešto pre nego što je zbirka izašla u prodaju, „Rutava Mara“ pročitana je dakle u emisiji „Putevi proze“ na Radio Beogradu. Moj brat odabrao je da radio sluša nasamo, upozorivši me da ne zna kakva će biti njegova reakcija, želi da je najpre kanališe. To mi je donekle i bilo fer prema meni, a i nije. Majka je takođe slušala u svojoj sobi, imala je slušalice. Nisam izdržao da joj tokom emitovanja ne pustim poruku, da je pitam da li joj se dopada, ali nije odgovarala. Nije odgovorila ni posle, znao sam da je čekala da pokucam na njena vrata.

– Smem li?

– Slobodno. Sedi.

– Kako izgleda? Meni se svideo glas koji je čitao onako duboko i masno, Aleksandar Božović, odličan izbor.

– Nije loša priča. Drugačije od onog što sam očekivala. – nije mi delovala ubedljivo.

Znao sam da nije sve rečeno.

– Ali, zar si morao da pomeneš Jasminu? –eto ga. – Pa još u takvoj priči? Mora li sad svako ko je poslušao radio, ili svako ko će pročitati knjigu da zna šta ona ima ugrađeno u svojoj vagini? Ona ima pravo na svoju privatnost.

– I ja imam pravo na informacije. Moje je pravo da znam sve. – pokušao sam da se našalim, ali ona nije slušala.

– Druga stvar: zbog čega koristiš reč peder? Je l’ to neka autohomofobija? Kao da mrziš sebe. Volela bih da pričamo o tome, nema potrebe za tim.

– Ja nemam problem sa rečju peder, niti mislim da je uvredljiva. Zamisli: neko dođe da me vređa i kaže mi da sam peder, kao da ja to ne znam, kao da će ova ili ona reči umanjiti ili uvećati, ulepšati ili poružniti moju ljubav prema istom polu.

– Ne, ali govori o tome šta oni misle o tvojoj ljubavi prema istom polu.

– Šta mene zabole kurac šta oni misle. Ona je ćutala, kao da odustaje od daljeg razgovora.

– Ozbiljno, majko, zamisli tu sliku, zamisli da mi neko otkriva toplu vodu. Onda zamisli da se stvarno uvredim, da me ubije u pojam. Zašto u tom slučaju uopšte živim ako treba da me bude sramota što sam peder? Zašto je ružno biti peder?

– Samo sam rekla da nije najsrećniji izbor reči, to je sve. Mučno mi je kad čitam.

– Mučno ti je kad čitaš? Šta da ti kažem, treba malo da očvrsneš. Svi smo prošli kroz to.

Sutradan mi je pisala učiteljica, upravo ona koja u „Rutavoj Mari“ naseda na klevete i prekoreva me zbog toga što sam rekao da je pička fuj. Kaže, kada joj je moja baka javila da uključi Radio Beograd, ona je klicala od sreće. Kaže, oduvek je verovala u moj talenat. Kaže, bilo joj je žao što nije imala više vremena, da javi svima kojima je želela. A onda je čula priču.

– Miloše, dete moje, da ti kaže tvoja učiteljica nešto. Ne treba to tebi, nemoj to radiš, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog tvoje porodice. Misli na njih, kako je njihovoj duši dok moraju da slušaju to, i još da ti se osmehnu i da ti čestitaju, a propadoše u zemlju od sramote. Oboje znamo koliko lepih knjiga smo pročitali, koliko je tu lepih tema na koje se može pisati. Šta ti je bilo pa si pisao o onim gadostima? Zbog čega si to uradio. ….

– Počela sam da čitam „Rutavu Maru“, i stigla sam do druge priče (Monstrum – Dragan Jovićević), dalje nisam mogla. Sve mi se smučilo. –moja prijateljica je bila dramatična. – Život mi se zgadio.

Što ljubavi?

– Zbog boleština. Ovaj se loži na oca, onome vade grašak iz dupeta. Iskreno, previše, i to sve odmah na početku. Ti znaš da te ja obožavam, ali nekad… Jednostavno, previše informacija. Uostalom, što uopšte piše o gej stvarima? Zašto želiš da se profilišeš kao gej pisac? Tako ćeš u startu odbiti od sebe dobar deo čitalačke publike.

…

– Kaže Anica (koleginica moje majke) da joj se priča dopala, ali morala je da čita više puta.

– Neka, neka, dobro je to mama.

Kaže, mogao si da pišeš i o drugim stvarima, umesto o seksu između dva muškarca. Mislim, ti znaš njen stav, ništa drugo nisi ni mogao da očekuješ. Njoj je gej okej, ali bez eksponiranja.

– U četiri zida.

– Jeste. Dobro, šta se sad odmah ljutiš!

– Ne ljutim se. Stvarno.

…

– Poštovani gospodine Perišiću, –(konačno odgovor izdavača)

Najpre bismo

želeli da Vam čestitamo na osvojenim književnim nagradama i drugim uspesima. Divno je što želite da objavite knjige na kojima ste radili toliko godina.

Međutim, naš urednički tim je na osnovu odlomka

Nemam čega da se stidim

piše: Miloš Perišić

koji ste nam poslali, odlučio da Vašem romanu, u čijem je sklopu i priča “Rutava Mara”, tematski nije mesto u našem izdavačkom planu za 2023. godinu. To ne znači da nismo prepoznali njegovu umetničku vrednost, već smo sigurni da ćete pronaći izdavača koji će biti rad da objavi takav sadržaj.

Puno sreće u daljoj potrazi, XX

Nije trebalo, ali nisam mogao da ne pitam da li je i moj otac slušao čitanje priče na radiju. Mogao sam da pretpostavim odgovor. Baka

kaže da je ceo naredni dan prećutao, i da je tek uveče progovorio. Ona je iskoristila trenutak da ga pita šta misli o priči.

– Šta može normalan čovek da misli. Bolje da ne mislim.

I bolje da ne misli.

– On nas sad sahranjuje žive. Mi se batrgamo da izađemo iz groba, a on baca lopate zemlje po nama.

– Ne verujem da je baš toliko ljudi čulo. – tešila ga je baka.

– Dovoljno njih je čulo, i pročitalo. A i oni što nisu, oni sad pitaju, žele da znaju, da li će biti opet, kada će izaći knjiga. Ne smem da se pojavim među narodom. Sačekaću neko vreme, da zaborave.

Osuda bližnjega svoga zbog „Rutave Mare“

Baka nije izmišljala, zaista je to rekao, i ceo novembar i skoro ceo decembar nije hteo nigde iz kuće. „Rutavoj Mari“ baka nije uspela da pronađe mesto u biblioteci u dnevnoj sobi, već je odnela u svoju spavaću sobu. Nju je u suštini bilo stid mog straha od pičke, kaže eurotofobije u nas pre mene nije bilo, i daće Bog da je nikada više i ne bude.

– Ima li gej motiva u drugim tvojim pričama i knjigama? – pita me majka mog najboljeg druga.

– Naravno da ima.

– Htela sam reći, zapravo, da li ima onakvog jezika?

– Nema.

– Onda će možda biti podnošljivije.

– Šta sereš majka! – moj drug se pobunio.

– Ja ne serem, ja vam samo kažem. Razmisli da li je to najbolji način da se boriš za unapređenje tih prava koja su vam uskraćena, da li ćete tako ljudima biti dopadljiviji. Ovo je uglavnom prost svet, ne kapiraju oni to. Bojim se da ovako postižeš suprotni efekat.

Kada sam rukopis u povoju poslao profesoru na čitanje, on se začudio što pred sobom ima gej priču smeštenu u ruralni milje, a ne na beogradski ili novosadski asfalt. Da se podsetimo: „moj“ milje, moj lepi horizont na kome su „kuće male krečene u belo“, u književnosti je zapljuvan za druge teme, i to su stare rezervacije i stalni gosti. Oni se vraćaju da oru prve brazde, da prvi put sa ocem idu na jutrenje, da spavaju sa slugama kako bi obezbedili potomke, da jurišaju na Turke, da čekaju sreću da od sebe samo nagoveštaj da. Ja danas, eto, ne samo što ne poznajem nikoga ko ore zemlju volovima, već nisam sreo čoveka koji sreću čeka. Mahom su svi otišli iz provincije junaštva pune, da je negde potraže, i ostavili iza sebe zamandaljena vrata i kapije. U tim isanjanim dvorištima Srbije južno od Save i Dunava, i na tim opevanim prozorima odavno nema Fati, Zona, Vaski, Simki, Jula i drugih. Sve je zapušteno, zaraslo je u šiblje, staklo je polomljeno. Šumadijska ulična svetla obasjavaju tišinu i odumiranje, neumorno ih obleću noćni leptiri. Kroz jednog takvog dlakavog leptira Milovan Glišić pustio je u srpsku književnost čuvenog vampira, Savu Savanovića, i to u vreme kada je vladao realizam, kao što sam i ja kroz zrno graška pustio jednog seoskog pedera, i to u vreme licemerja – opšteg prikrivanja istine, pretvaranja, nedoslednosti i neuspeha u praće-

nju sopstvenih principa. A što da ne pustim? Što bismo ćutali o tome? Seoski peder stariji je od „Miroslavljevog jevanđelja“. Ako niste znali, srpska književnost izmislila je kulturu „kenselovanja“ hiljadugodišnjim odbijanjem da među koricama udahne život makar jednom otvoreno kvir liku. I to malo što su radili Pekić, Selenić, Albahari i ostali, trideset, četrdeset godina kasnije izgleda i nije baš urodilo plodom. Zato, neka smanje doživljaj sa srpskom realističkom pripovetkom, neka se okane Janka Veselinovića, i školske ikone Laze Lazarevića i ostalo što im decu opterećuje prošlošću i etno–moralom kome je davno prošao rok trajanja. Treba da ih opreme za budućnost da ne budu kao roditelji, ne za realnost 19. veka već za ovu savremenu. Da nikada ne idu u pravcu u kom idu mase, da se ne plaše da otvoreno pričaju o svojim traumama i strahovima, da se ne stide da budu drugačiji već da vole sebe takvima kakvi su stvoreni, da ne dozvole da im se ugrozi svest o potpunosti ljudskog bića, da ne prihvataju pakete nacionalnog imidža za muškarce, da im ne kroje kapu tragični junački mitovi o mudima što su kao gajde i o kurcu koji je kao buzdovan. Uvedite „Rutavu Maru“ u čitanke. To je prosta matematika.

ifilis je, po svemu sudeći, „uvezla“ posada Kristofera

Kolumba iz Amerike, zajedno sa kakaom, krompirom i duvanom. Od prvih zabeleženih slučajeva u Evropi, krajem 15. veka, ova bolest je izazivala strah i zgražavanje, pre svega zbog pojave dramatičnih promena u izgledu, ali i manifestacije „ludila“ kod pojedinih obolelih. Znalo se da je u pitanju seksualno prenosiva bolest, pa su zbog toga oboleli bili dodatno stigmatizovani kao „nečisti“ i nemoralni. Tako je bilo vekovima, sve do izuma penicilina početkom 20. veka.

Među poznatim istorijskim ličnostima za koje se, prema opisanim simptomima, može pretpostaviti da su preminule od posledica sifilisa su: Franc

Šuber, Eduar Mane, Fridrih Niče, Oskar Vajld.

Od masovne upotrebe penicilina 40-ih godina 20. veka, ova infekcija, koju izaziva bakterija „treponema pallidum“, je gotovo nestala, ili se bar tako činilo. U stvari, epidemija je „tinjala“, uz sporadične slučajeve detekcije bolesti kod osoba, koje su se obraćale lekaru zbog simptoma: ranice na genitalijama ili ospa.

Šankr je bezbolna ranica, obično u genitalnoj regiji ili ustima, koja se javlja nakon par dana do par nedelja od izlaganja, kada se još uvek ne može potvrditi testom. Osip po šakama, stopalima i telu, simptom je sekundarnog stadijuma sifilisa i pojavljuje se između četvrte i desete nedelje od inficiranja.

tom primarne infekcije, se može pojaviti i na mestima gde neće biti uočljiv, u ustima, u vagini ili rektumu. Ranica je bezbolna i prolazi sama od sebe, a isto se dešava i sa osipom u sekundarnom stadijumu infekcije. Simptomi se povuku, ali infekcija ostaje u organizmu. U tercijalnom stadijumu, sifilis može biti prisutan decenijama bez jasnih simptoma, a mogu se razviti i brojne kardiovaskularne i psihijatrijske komplikacije, gubitak vida i sl.

Ako ne koristite kondom pri oralnom seksu, a Vaš partner i Vi niste testirani na sifilis, onda je jako važno da obavite testiranje zajedno. Ako imate više partnera, preporučuje se i češće testiranje, na 3 do 6 meseci.

Međutim, većina lekara nije videla pacijenta sa sifilisom decenijama, pa većina ne uzima u obzir ovu bolest, ne prepoznaje simptome i ne zna protokol lečenja. Da je to zaista tako, potvrđuje iskustvo brojnih naših korisnika u Potentu i dr Milana Bjekića, specijaliste u Gradskom zavodu za kožne i venerične bolesti u Beogradu. Svedočimo pogrešnim dijagnozama, propisivanju pogrešnih lekova, čak i pogrešnih doza. Dešava se i da osoba doživi stigmu od strane zdravstvenih radnika koji su slabo upoznati sa ovom tematikom, pogotovo u malim sredinama. Zato nije retkost da osobe sa ovim problemom, pomoć traže u zdravstvenim ustanovama i udruženjima u većim gradovima.

Sifilis

Sifilis se lako se prenosi, a jednom izlečena infekcija ne stvara imunitet, pa je moguće zaraziti se ponovo. Da bi došlo do infekcije, dovoljno je da tokom intimnog odnosa dođe do prenosa jedne jedine bakterije. Kondom štiti od sifilisa, ali to podrazumeva korišćenje i tokom oralnog seksa. Kažemo da sifilis „obožava“ oralni seks jer je to čest način prenosa. Šankr, kao prvi simp-

Inficirane osobe mogu imati glavobolju, groznicu, alopeciju i druge simptome. Zbog čestih atipičnih prezentacija, sifilis u medicini nazivaju „veliki imitator“.

U Srbiji je, tokom prethodne decenije, primećen porast oboljevanja od sifilisa, najpre kod osoba koje žive sa HIV-om, tokom redovnih šestomesečnih kontrola, a onda i kod drugih muškaraca koji imaju seks sa muškarcima. Vremenom je rasla svest o riziku od oboljevanja u ovim populacijama, pa je rastao broj testiranih i dijagnostikovanih. Sifilis se

Razlog za brigu, ne i za stigmu

Piše: Bratislav Prokić

tokom istorije bio povezivao sa seksualnim radnicama i „ženoljupcima“, a danas sa gej muškarcima. Ovakvo targetiranje stvara utisak da opšta populacija nije ugrožena. Međutim, odsustvo dokaza o prisustvu sifilisa u heteroseksualnoj populaciji, nije dokaz o odsustvu epidemije. Naši ginekolozi retko upućuju žene na testiranje na polno prenosive infekcije, uključujući i HIV, dok sifilis potpuno zanemaruju, čak i kod trudnica. Veliki problem u lečenju sifilisa je hroničan višegodišnji nedostatak depo penicilina koji je lek izbora. Radi se o ampuliranom leku koji se, po domaćem zakonu, ne prodaje u apotekama, ali ga mogu nabavljati zdravstvene ustanove, koje iz još uvek nepoznatih razloga, to ne čine, pa se ljudi obraćaju Potentu za pomoć.

U 2020. u Potentu je 60 gej muškaraca imalo pozitivan rezultat testa na sifilis. U Gradskom zavodu za kožne i venerične bolesti dijagnostikovano je 166 slučajeva sifilisa kod 159 muškaraca i 7 žena. Sifilis u trudnoći može izazvati pobačaj, defekte ploda, ili smrt deteta.

Stigma je gorivo svake epidemije. Predrasude, neznanje i strahovi održavaju tabue, otežavaju pristup zdravstvenim uslugama, što dovodi do odlaganja lečenja i daljeg širenja infekcije. Strah od osude, kod nekih ljudi ide toliko daleko, da se pojedinci ustručuju da obaveste

sve svoje partnere i partnerke o polnoj infekciji koja im je dijagnostikovana. Ne treba direktno povezivati promiskuitet sa sifilisom, niti stigmatizovati čitavu populaciju. Mali procenat gej populacije sa rizičnom seksualnom praksom, ima sklonost ka češćem sticanju polnih infekcija. Naša praksa pokazuje da sifilis stiču i osobe koje ne menjaju često seksualne partnere i koriste kondom pri analnom seksu. Sa druge strane, govorimo o jednoj lako izlečivoj bolesti, koja ne mora ostaviti nikakve zdravstvene posledice ako se otkrije na vreme. Zato je naš cilj da što veći broj gej ljudi shvati da pored upotrebe kondoma, treba da praktikuju i redovno testiranje na sifilis kao i na HIV, kako ne bi ugrozili svoje zdravlje i zdravlje svojih partnera/partnerki.

U Potentu je testiranje na sifilis brzim testovima je anonimno i besplatno, a zakazuje se putem sajta www.potent.org.rs/gej. Osobe koje su imale sifilis u prošlosti, ne mogu biti testirane brzim testovima, već je potrebno da VDRL test iz venske krvi rade u zavodu ili privatnoj laboratoriji. Sifilis povećava šansu za sticanje HIV infekcije 5 puta, pa se zato savetuje testiranje U slučaju negativnog rezultata testa na HIV, svim osobama koje su imale sifilis, savetuje se upotreba PrEP-a, uz redovno testiranje na 3 meseca.

Autor je izvršni direktor Potenta

Vodič kroz gej Srbiju

akazo jedna

- Vidi na šta ličiš

- Odluči se, jesi muško ili žensko

- Šta ti kažu majka i otac kad te vide

- Džabe se šminkaš, kad imaš konjsku facu

Ovo su samo neke od uvredljivih poruka koje sam dobijao u proteklih par godina. Neko bi pomislio da ovakav tip poruka stiže na Fejsbuku i/ili Instagramu, gde strejt populacija dolazi u dodir sa ljudima poput mene. Međutim, iako je tamo uvredljivih poruka bilo, njihov broj je zanemarljiv.

Sve gore navedene poruke dobio sam ni manje ni više, nego na aplikacijama za upoznavanje, koje su namenjene - gej populaciji! Dakle, određeni gej ljudi (da ne kažem pederi) iz nekog, meni nepoznatog razloga, imaju potrebu da napadaju i vređaju druge gej ljude, zbog nečega što se njima lično ne dopada.

Sasvim je u redu da neko ima svoj tip muškarca i određene vizuelne karakteristike koje određeni treba da ispuni. Ja prvi imam i vrlo sam probirljiv po tom pitanju. Pa ipak, kada mi poruku pošalje neko ko mi se ne dopada, nemam želju da ga vređam (pogotovo na osnovu fizičkog izgleda), već se trudim da odbijem na fin način. Isto tako, na tim aplikacijama sam se nagledao bukvalno svega i svačega, pa ipak nikad nisam dobio potrebu da osobi koju ne poznajem, a čije mi se fotografije ne dopadaju, uputim neki ružan komentar. Ako mogu nešto da pohvalim, pohvaliću, ako ne - teram dalje.

da oni na to ne gledaju samo kao na nešto što je privlačno, već kao na nešto što nosi određenu vrednost.

Da to malo pojednostavim. "Strejt looking gej tip" ima veću vrednost od feminiziranog pedera. Pa još našminkanog i u štiklama. To nije pravo muško i kao takav treba da ne postoji/ubije se/ne eksponira to javno.

Činjenica koju sam shvatio tokom prethodnih godina komunikacija sa raznoraznim muškarcima je to da mnogi od njih smatraju da svet i ljudi oko njih treba da se prilagode njihovim vizijama. Dakle, ako on želi nešto od mene, a ja to ne želim, onda ja to ipak treba da uradim, da zadovoljim njegove potrebe. Ako se njemu neko/nešto ne dopada, to ne treba da postoji.

S obzirom na to da sam odavno autovan, navikao sam na homofobiju gde god se okrenem. Ipak, homofobija na gej aplikacijama za upoznavanje me je ipak iznenadila. To su ljudi koji se nose sa istim problemom kao i ja (mada, možda mnogi od njih ipak ne, jer su „strejt looking“, pa ih niko ne napada po ulicama iz čista mira). Nekako bih očekivao, ako već ne možemo da razumemo jedni druge (što je opet donekle valjda u redu), da se bar međusobno ne napadamo.

Razmišljao sam zašto je to tako. Zbog čega neko vidi moj profil i moje fotografije i dobije potrebu da mi pošalje ružne poruke? Da li se nakon toga oseća bolje?

Homoseksualna homofobija

Piše: Filip Obradović

Primetio sam da postoji jedna određena grupa muškaraca koju privlači taj tzv. „strejt look i ponašanje“. To je samo po sebi okej, dokle god je u pitanju privlačnost ka određenom tipu. Ono što sam primetio kod velikog broja njih jeste to

Da li misli da će promeniti nešto u mom životu? Da li očekuje da ću ja prestati to da radim samo zato što se njemu to ne dopada? Da li razmišlja o tome da sam ja možda neko ko se potencijalno teško nosi sa takvim porukama i ko zbog toga može sebi da naudi? Shvatio sam da mogu da ih podelim u nekoliko kategorija. Prva kategorija su oni koji bi želeli da rade to što radim ja, ali nemaju hrabrosti. Dakle, privlačno im je da se šminkaju, nose štikle, žensku garderobu, ali prosto ne smeju to da rade, jer se previše boje reakcija okoline. Nisu dovoljno jaki

Homofobično vređanje na gej aplikacijama

da se s tim nose, pa im onda smeta kada neko drugi jeste.

Druga kategorija su oni koji bi želeli nešto sa mnom, ali su na osnovu opisa mojih profila (koji su vrlo jasni i precizni, jer znam šta me zanima i šta tražim), shvatili da nemaju šanse. Dakle, kiselo grožđe. Valjda je to neki lični mehanizam, da kada nešto/nekog ne možeš da imaš, onda bar možeš da ga izvređaš. Ne znam kako to funkcioniše, jer ja nisam takav, ali valjda im bude malo lakše.

Treća kategorija su ovi „strejt looking“ tipovi koji na takav izgled gledaju kao na vrednost. Okej je da si gej, dokle god ne izgledaš i ne ponašaš se tako. Čim se vidi, to je bruka i sramota (mada, mogao bih zaseban tekst da napišem o tim istim „strejt looking“ tipovima koji vrckaju dupetom u Musku svake subote, ali to se valjda ne računa kao javna površina). Mislim da je ovo kategorija koja ima sličnosti sa prvom. Dakle, oni možda ne žele da izgledaju kao ja, ali žele tu vrstu slobode koju ja imam zato što sam u pot-

punosti to što jesam. Mislim da se ljudi koji nisu autovani često teško nose sa onima koji jesu, pa im onda to valjda smeta, i zbog toga dobiju potrebu da vređaju. Možda ti je lakše u životu kada izvređaš nekog ko je uspeo nešto što ti nisi, otkud znam.

Poslednja kategorija su jednostavno hejteri. Njih ima, bez obzira na orijentaciju. Prosto su nezadovoljni svojim životima i generalno idu redom i pljuju po svemu i svakome po kome može da se pljune. Nije bitno šta, ko i zašto, važno da se pljune. To im valjda daje neki osećaj moći.

Kada sam ponudio temu za ovaj broj, dobio sam odgovor „ja često govorim da nama homofobi nisu ni potrebni koliko se međusobno mrzimo i ponižavamo“. Kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da u ovoj rečenici zapravo ima mnogo istine. U poslednjih nekoliko godina, iako živim u Srbiji (doduše, krećem se uglavnom po Novom Sadu i Beogradu, pa možda to nije baš najrealniji presek stanja), mnogo manje homofobije doživljavam na ulici od strejt ljudi, u odnosu na gej ljude po aplikacijama.

To su takođe gej ljudi koje često društvo vređa, ponižava, osuđuje, odbacuje. Trebalo bi da znaju kakav je to osećaj. Pa ipak, iako znaju, to ih ne sprečava da taj isti osećaj prenesu na nekoga dalje, i to u okviru zajednice gde bi taj neko trebalo da se oseća prihvaćeno, jer je to uostalom i njegova zajednica.

Ne moramo svi da se volimo, naravno. Ja prvi imam raznorazna negativna mišljenja o različitim tipovima i ponašanjima gej ljudi, i na njih imam pravo. Ali nemam pravo da nekoga napadam zbog izbora koje pravi u svom životu, samo zato što se meni ne dopadaju. Tako da, naučite se da imate pravo na vaše mišljenje, ali isto tako shvatite da ono potencijalno nikog drugog ne interesuje.

majući u vidu stereotip da se gej muškarci druže samo sa drugim gej muškarcima ili sa ženama, često previđamo da mnogi od njih za najbolje prijatelje mogu imati i imaju strejt muškarce. Samim tim, često nismo ni svesni koliko snažni, ali i kompleksni mogu biti takvi odnosi i kakve sve izazove nose sa sobom, od komplikacija do benefita.

Sumnja u mogućnost ostvarivanja iskrenih i jakih prijateljskih veza između gej i strejt muškarca, ekvivalentna je onoj koja postoji kada su u pitanju muško-ženska prijateljstva, zato što uvek kada postoji mogućnost seksualne privlačnosti mi dovodimo u pitanje postojanje istinskog platonskog odnosa. S tim u vezi, ono što bi se moglo izdvojiti kao jedna od najčešćih prepreka platonskoj intimnosti između gej i strejt muškarca, kao i među muškarcima generalno, jeste upravo strah od homoseksualnosti. Postoje brojna istraživanja na zadatu temu koja pokazuju kako mnogi muškarci heteroseksualne orijentacije imaju problem sa ispoljavanjem platonske, odnosno prijateljske, intimnosti sa drugim strejt muškarcima, zato što im pogrešno usvojena uverenja šalju signal kako ih taj oblik intimiziranja udaljava od muževnosti koju bi, po difoltu, trebalo da demonstriraju. Takvima je posebno nezamislivo da pored sebe imaju gej prijatelje, pogotovu ako je u njihovoj svesti uključena i zabrinutost da će ljudi sa strane i njih percipirati kao gejeve, samo zato što se druže sa nekim ko je takav. Ovaj strah se javlja i kod liberalnijih strejt muškaraca koji nemaju problem sa činjenicom da je neko u njihovom okruženju gej, ali imaju problem sa tim da razviju bliskost sa takvom osobom. Mnoge od njih ne brine samo percepcija drugih, već i strah da bi se njihov blizak prijateljski odnos mogao preobraziti u seksualnu privlačnost, bilo sa jedne, bilo sa druge strane.

identiteta u Americi, strejt muškarci sa mnogo manje stida stupali u seksualne odnose sa drugim muškarcima, u situacijama u kojima su im ženske partnerke bile nedostupne. Promena se desila sredinom 20.veka kada je takvo seksualno ponašanje postalo povezano sa gej identitetom, odnosno smatrano kriminalnim i bolesnim. Kao rezultat tog povezivanja ponašanja i identiteta, intimnost između strejt i gej muškaraca otišla je u ilegalu, dok je platonsko druženje postalo go-

Da li je moguće?

Muško gej-strejt prijateljstvo

Piše: Bogdan Petrović

S tim u vezi, postoji zanimljiva studija predstavljena u knjizi američkog profesora istorije Džordža Čonsija “Gej Njujork – Pol, urbana kultura i stvaranje muškog gej sveta od 1890. do 1940.” koja pokazuje kako su pre definisanja gej

tovo nemoguće zbog pomenutih strahova koje su strejt muškarci razvili. Istovremeno, to nasleđe nasilja, i fizičkog i psihičkog, kao i neprihvatanje gej muškaraca od strane onih koji su strejt, prirodno je podstaklo oprez i nepoverenje gejeva pri pomisli da se sprijatelje sa njima.

Mnogi gej muškarci upravo iz straha da bi njihov potez mogao biti pogrešno protumačen, izbegavaju da se previše intimiziraju sa strejt muškarcima iz svog okruženja, pogotovu kada uoče neprijatnost sa druge strane. Pri susretu sa ovakvim tipovima, autovani gejevi, često svedoče o smešnim situacijama u kojima blizak strejt prijatelj želeći da zagrli svog ne strejt prijatelja ne radi to celim telom, vec ga hvata za ramena držeci karlicu daleko od njegove, stvarajuci tako držanje koje liči na slovo A i čineći sve što može da svojim genitalnim područjem ni na koji način ne dodirne njegovo telo. Jedan od razloga za takvo ponašanje, kao i uverenje koje stoji iza njega, jeste stereotip da je gejevima samo seks u glavi, te da oni svakom muškarcu pristupaju kao potencijalnom seksualnom objektu, a pogotovu onom koji je strejt i koji se, opet stereotipno pogrešno, posmatra kao najveći fetiš svakog geja.

Međutim, za većinu gej muškaraca, posebno u njihovoj mladosti, strejt muškarac je potrebniji za prijateljstvo nego za seks. Prihvatanje, podrška i ljubav od strane strejt prijatelja koji ga seksualno ne zanima, ali prihvata njegovu seksualnost, može u velikoj meri pomoći jednom gej mladiću u kontekstu samopouzdanja i prevazilaženja trauma izazvanih neprihvatanjem u društvu, pogotovu ukoliko je izložen bulingu od

strane drugih vršnjaka ili odbacivanju od strane porodice. Snaga te podrške ne gubi na značaju ni u kasnijim godinama, pogotovu što su benefiti ovakvog odnosa punog uzajamne podrške i poverenja obostrani. Za strejt momka, prijateljstvo sa gej muškarcem nudi priliku da nauči važne lekcije o sebi, muškom identitetu, seksualnoj orijentaciji i različitosti, pa čak i o ženama. Mnogi strejt muškarci koji za bliske prijatelje imaju gej muškarce posvedočiće kako im je to pomoglo u privlačenju partnerki, jer su gejevi idealni mečmejkeri s obzirom na veliki broj žena u njihovom okruženju, ali i poznavanje ženskog majndseta, pri čemu treba imati u vidu i to da ova dva muškarca na tom polju nisu jedan drugom konkurencija.

U prošlim danima, ovakva prijateljstva su definitivno izgledala malo verovatna poput prijateljstva između lava i miša, s obzirom na tradicionalno visok nivo homofobije među strejt muškarcima, ali danas i oni postaju svesniji benefita druženja sa gej muškarcima, jer baš kao u Ezopovoj legendarnoj priči o neverovatnom prijateljstvu lava i miša, ponekad različitost može pružiti jedinstvene prednosti koje se jednostavno ne mogu naci u prijateljstvu dva muškarca izgrađenom na istoj, podrazumevanoj, seksualnoj orijentaciji.

a njujorške adrese, tačnije iz Bruklina, stiže nam krajem zime respektabilna trupa Tribe. Pleme darovitih igrača predvodi koreograf Šamel

Pits koji će na našem 20. Beogradskom festivalu igre, 19. marta u Madlenijanumu, predstaviti komad „Crna rupa“. Karte za predstavu, veoma preciznog trajanja –jedan sat, jedan minut i jedna sekunda, koja na svoj način angažuje i publiku, već su u prodaji. Iza „kosmičkog“ naslova je čitav korpus stvari, sasvim zemaljskih, emotivnih i ljudskih. Možete li našoj publici približiti vašu predstavu?

“Crna rupa” istražuje odiseju u kojoj se tri umetnika afričkog porekla ili, bolje reći iz afričke dijaspore, udružuju kako bi stvorili trojstvo snage, afro-futurizma i snažnog zagrljaja. Iako je naslov izveden iz kosmičkog fenomena crne rupe, ovo nije komad koji se bavi objašnjavanjem nauke. Naime, u koreografskom smislu, mi dajemo predlog da se ideja transformacionog okruženja crne rupe iskoristi za stvaranje misteriozne atmosfere prema onome što ona obuhvata i šta može da sadrži u sebi. “Crna rupa” je rad koji angažuje publiku i vodi je na živopisno hipnotičko putovanje, u trajanju od jednog sata, jednog minuta i jedne sekunde, bez izlaza.

Ovaj komad poslednji je u triptihu nazvanom Crna serija. Prethodili su mu „Crna kutija“ i „Crni somot“. Sa kakvom idejom je nastajao ovakav projekt?

„Crna kutija“ bila je moj prvi komad. Tada sam još živeo u Tel Avivu i nastupao za Kompaniju Batševa. Premijeru sam organizovao u sobi mog stana, koju sam ofarbao skroz u crno. Odredio sam da to prvo izvođenje bude na moj 30. rođendan, za 30 bliskih prijatelja i da traje tačno 30 minuta. Kada je ovaj rad doživeo svoje trideseto izvođenje, praćen neverovatnim uspehom, znao sam da moram da radim dalje. Otišao sam kratko u Brazil, sa idejom da kreiram “Crni somot”. Tamo su tada stvarali zanimljivi multimedijalni umetnici, Mirel Martins i Luka del Karlo, sa kojima sam hteo da sarađujem.

“Somot” je nastavio da se razvija, kao duet, koji će

kasnije obići mnoge svetske scene. To je bio signal da treba stići do “Crne rupe”, za koju sam angažovao još jednog južnoafričkog umetnika, Tušrika Frederiksa, da nam se pridruži na sceni, dok je zvučni pejzaž kreirao njujorški kompozitor Siven Jakobovič. “Crna rupa” je postala priča o poreklu našeg “plemena” (TRIBE).

Ipak, u vašem opusu je i takozvana Crvena serija. A zašto ova „boja“ i šta odlikuje ostvarenja iz te serije?

Volim kada mogu da odigram reči i kada one mogu da dobiju mnoga značenja odjednom. Na primer, crno zapravo nije boja već nijansa, a u zavisnosti od konteksta može biti i odsustvo boje ili zbir svih boja. Crveno nije samo boja, već je i moj nadimak iz detinjstva. Odrastajući u Bruklinu, svi moji prijatelji i porodica su me zvali Red (Crveni). Moja porodica me i danas zove Red. Nakon što sam u inostranstvu doživeo čitav splet neverovatnih situacija, stvarajući ujedno i svoj, nezavisan egzistencijalni okvir kroz Crnu seriju, poželeo sam da se vratim kući. Tu u Bruklinu, pokušavao sam da ponovo otkrijem svoje detinjstvo, svoje dečje zapitanosti nad životom, šarenilo, razigranost i lakoću. Crvena serija je platno za ove kvalitete. A unutar lakoće još uvek postoji ogromna dubina. Ukrštanja između samoće, neizvesnosti, kreativnosti I solidarnosti.

Pleme iz Bruklina

Šamel Pits

Uz razne sintagme kojima se opisuje i ocenjuje rad vaše kompanije jedna nam je – neverovatno humanizujuće – posebno zazvučala i zainteresovala nas. Kako

TRIBE postiže takvo zadivljujuće bavljenje čovekom?

Svi umetnici u TRIBE-u su osetljivi, složeni i duboki praktičari svog izraza. Deo onoga što mora

Beogradski festival igre

biti posebno kada ste umetnik, jeste sposobnost i odgovornost da gradimo svet kroz naše radove. Ovo se uklapa u dubinu našu ljudske povezanosti i duha saradnje.

Krugovi vaše umetničke i pedagoške karijere u jednom su impresivnom radijusu. Svuda vas je bilo i svuda vas ima, sarađivali ste sa istaknutim kolegama. Kako je sve to obogatilo vaše izlaske na scenu?

Radeći u različitim trupama, ali i ostajući sam sa sobom, naučio sam da predvodim bez potrebe da imam sledbenike. Svi umetnici sa kojima radim su moji heroji i neizmerno me inspirišu. Predavati se, za mene, podrazumeva da je neko inteligentan učenik. Da je zadržao radoznalost, otvorenost, spremnost na eksperiment. Mnogo sam naučio od Ohada Naharina, jer sam sa njim dugo i blisko sarađivao. Uvek bi pažljivo posmatrao kako Ohad radi sa drugima. To je bila moja svakodnevna praksa dok sam bio u Batševi. Dobio sam mnogo na tom mestu, jer sam pratio sposobnost jednog čoveka da vodi, da podučava, da otkriva i analizira ljude, kao i njegov veliki kapacitet za umetničko izražavanje.

Kao dugogodišnji igrač čuvene Batševe, iz

Tel Aviva, baš u vreme kada je ovu trupu

vodio Naharin, ovladali ste i njegovim poz-

natim Gaga pokretom. Danas, praktikujete taj pokret u baletskim salama. Kako je u Americi prihvaćen Naharinov jezik?

Nisam majstor Gaga pokreta, koliko sam zapravo još uvek strastveni praktikant. Učim I vežbam svakodnevno. Amerika voli Gagu! Neverovatno je videti koliko velika zajednica raste tamo i koliko je Gaga suštinski deo svakodnevnog života ljudi. Pozvan sam često da podučavam ljude, i to radim sa ogromnim zadovoljstvom.

Upravo sa Batševom, već ste se, kao igrač, predstavljali na 16. Beogradskom festivalu igre, godine 2019. Mi pamtimo lepo scensko delo „Sedeh 21“ u Centru Sava. A kakvo je vaše sećanje na Beograd?

Sećam se da je Beograd veliki grad, meni nepoznat. Sećam se da je bio aktivan I živ, sa nekom čudnom vitalnošću. Možda je tome doprineo protest koji smo mi igrači posmatrali iz baletske sale. Bio je to neki skup na glavnom gradskom trgu. Dopalo mi se to! Pamtim i da je publika bila veoma angažovana na našem nastupu, a scena i teatar su bili ogromni. Radujem se novom dijalogu sa beogradskom publikom.

I nešto iz ranih godina vaše biografije. Šamela, dečaka iz Bruklina, magnetizam igre davno je privukao, Pa dobro, kako je sve to počelo...? Moja majka je uvek pravila zabave. Uvek je bilo ljudi, njenih prijatelja koji su se okupljali i igrali u našoj kući. Noćni život je nekako bio suštinski deo mog života, ali ne kao bekstvo, već kao način da se ljudi povežu. Ostajao bih do kasno i igrao sa maminim prijateljima. Sećam se da bih nakon te igre, u sitne noćne sate, pokušavao da te odrasle ljude rasporedim u različite ćoškove i sekvence. Onako, u mojoj mašti. Ovo je verovatno bio moj prvi pokušaj koreografisanja. Tada sam imao 6, 7 i 8 godina. Danas radite kao samostalni igrač i koreograf i imate svoju kompaniju igre u Njujorku. Koliko je teško ili neverovatno biti kreator igre u Njujorku?

Zaista je dobar osećaj vratiti se kući. Njujork ima posebnu energiju. Ovde oduvek postoji veoma ambiciozna scena, ali uvek ima prostora za sve nas. Što više nastavljam da ulažem u zajednicu koja me je podigla, sve više shvatam da je ovo grad najrazličitijih kultura i načina života: jedan živopisni lonac. Pošto je TRIBE kolektiv domaćih i inostranih umetnika, osećam se veoma posebno u pažljivom kultivisanju prostora za sve nas, dok sam istovremeno zadivljen i inspirisan kulturama koje ovde već postoje.

Vodič kroz gej Srbiju

ristina je transrodna seks

radnica koja živi sa mačkama, skuplja antikvitete i prolazi kroz sesije regresije bez hipnoze. Posle jedne seanse, slučajno upoznaje

Marka i u tom trenutku se rađa platonska ljubav između ovo dvoje ljudi čiji slučajni susreti tek predstoje. U potrazi za antikvitetima, Kristina sve više otkriva hrišćanstvo i prihvata ga kao jedinu istinu. Marko prihvata Kristinu kao ženu, ali mu smeta što ona ne može da mu rodi decu. Ovo je opis filma „Kristina“ Nikole Spasića. Kako se uopšte rodila ideja za film o Kristini?

Scenaristkinja filma, Milanka Gvoić, je videla Kristinu u televizijskoj emisiji, i poslala mi snimak. Meni se Kristina odmah učinila interesantnom i odlučili smo da je potražimo. Pronašli smo njen sajt i poslali joj mejl sa predlogom za saradnju. Tako je praktično započelo naše upoznavanje i razvoj projekta. Već pri prvom susretu shvatio sam da ona kao ličnost razbija stereotipe o transrodnim osobama na koje smo navikli i da, što mi je takođe bilo veoma važno, ima talenta za glumu što je značilo da ću moći da radim sa njom na razvoju njenih glumačkih veština. Da li ste od početka želeli da to bude doku-fikcija ili je on to vremenom postao?

Moje interesovanje za polje dokufikcije traje oko 10 godina. Negde pri kraju osnovnih studija režije počeo sam da istražujem i eksperimentišem na tom polju. Završio sam multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i kroz taj program sam imao priliku da iskusim rad u različitim vrstama medija i vrlo brzo sam počeo da ih kombinujem jer mi je to delovalo logično i prirodno. Moj profesor Aleksandar Davić me je podržavao da se slobodno razvijam, pa samim tim me je podržao u tom kombinovanju različitih medija. Kasnije na masteru filmske i televizijske montaže na Fakultetu dramskih umetnosti, upoznao sam se malo bolje sa avangardnim filmom zahvaljujući profesoru Andriji Dimitrijeviću, i mogu da kažem da sam tek nakon mastera montaže postao siguran u sebe kao redi-

telja i u svoju kontrolu i odluke na setu. Nakon toga je usledila godina pauze u smislu školovanja, putovao sam po zemlji i svetu sa prethodnim filmom, srednjemetražnim dokumentarcem „Zašto je Dragan napravio orkestar“ i gledao filmove, sakupljao nova iskustva, razmišljao i planirao čemu ću i na koji način posvetiti narednih više godina svog života, jer mi je već tada bilo jasno da će finansiranje novog filma potrajati. Došao sam na ideju da upišem doktorat a da mi tema doktorata bude dokufikcija i tako je sve počelo. Vrlo brzo smo shvatili da je Kristina prava osoba za tu vrstu filma i odlučili da ona bude inspiracija za film i glavna glumica u istom. Sa pronalaskom direktora fotografije kakvog sam želeo, oko projekta se okupila udarna četvorka, Kristina Milosavljević, inspiracija i glavna uloga; Igor Lazić, direktor fotografije; Milanka Gvoić, scenaristkinja i producentkinja i Nikola Spasić, odnosno ja, koji sam režirao i montirao i takođe bio producent filma.

Produkcija filma „Kristina“ trajala je godinama, kako je izgledao taj proces?

Dugi niz godina različite komisije Filmskog centra Srbije su odbijali naš projekat. Meni u prvi mah nije bilo jasno da li je problem tema ili forma a onda sam shvatio da su problem i jedno i drugo. Proces produkcije je zbog toga bio prilično komplikovan jer smo jako dugo morali da finansiramo projekat od nekih malih grantova i svog ličnog novca. Neki ljudi su pristajali da nas čekaju za novac i to nije ni malo prijatna situacija. Na taj

Duboko verujem da filmska umetnost može da promeni društvo

Nikola SPasić

Razgovarao: Predrag Azdejković

način smo uspevali da organizujemo po jedan manji blok, od tri do pet snimajućih dana godišnje. Između tih blokova scenaristkinja Milanka Gvoić i ja smo bili u montaži, apdejtovali scenario

u odnosu na ono što imamo snimljeno i planirali snimanja za sledeću godinu. Scenaristkinja i ja smo takođe i producenti filma i to nam je omogućilo ovakav proces. Da nije bilo tako, ovaj film nikada ne bi bio snimljen. Naravno, paralelno smo radili još jedan projekat i neke druge stvari jer nije bilo moguće posvetiti se samo ovom projektu. Snimanja su se uvek dešavala na jesen jer smo hteli da to bude godišnje doba u filmu, i tada smo nekako i uspevali da okupimo ekipu. Svi smo verovali u tu ideju, i to je bilo ključno da projekat opstane uprkos svim problemima, toliki niz godina. Period snimanja je trajao 5 godina a od ideje do realizacije je prošlo 6 godina. Nakon što smo uz prijavu predali deo materijala, i komisija Filmskog centra Srbije je videla da je moguće snimiti film o kakvom smo govorili u projektnoj dokumentaciji. Dobili smo sredstva, uspeli da isplatimo sve saradnike i zaokružimo produkcioni proces. Na kraju sam shvatio da je proces bio odličan koliko god je bio težak i da ne bi bilo dobro da je bio drugačiji. Svi problemi koji su nam se dešavali u produkciji, naterali su nas da pronađemo svoj način da ih rešimo i to nas je, između ostalog, dovelo do ovako autentičnog filma. Ponosan sam na sve nas i mislim da smo uradili odličan posao. Sam proces snimanja i stvaranja je bio težak ali i divan. Uvek miran i staložen.

Film je osvojio nagrade na filmskim festivalima u Marselju, Sevilji, na Merlinka festivalu… Kakav je bio i još uvek jeste festivalski život ovog filma?

Film je premijerno prikazan na festivalu FID u Marseju, u svetskoj konkurenciji prvih filmova i tu je dobio nagradu za najbolji prvi film. Dobili smo i dobre kritike u prestižnim svetskim filmskim časopisima i to je odjeknulo u svetu i narednih par dana su non stop pristizali mejlovi sa drugih svetskih festivala, koji su takođe želeli da pogledaju film i razmotre ga za svoje programe. Već na narednom festivalu, Festivalu evropskog filma u Sevilji, dobio sam nagradu za najboljeg reditelja u usponu. To je vrlo značajna evropska nagrada i za tu nagradu su se takmičili reditelji svih prvih i drugih filmova na festivalu, a Sevilja ima stvarno odlične filmove u svom programu. Onda je usledilo specijalno priznanje mladog žirija na festivalu u Lanzarote, što potvrđuje moju tezu da vreme ovog filma tek dolazi. I nakon toga dve nagrade na festivalu Merlinka, za najbolji domaći i najbolji međunarodni film, što je bilo stvarno veliko priznanje za nas i potpuno neočekivano, i to su bile naše prve nagrade kod kuće i stvarno lepše nije moglo. Film je prikazan i u glavnom takmičarskom programu igranih filmova Filmskog Festivala u Torinu, u programu Hrabri Balkan Festivala autorskog filma i na drugim festivalima u zemlji i svetu. To što mogu da otkrijem od stvari koje će se dešavati u 2023. su dva prikazivanja u Izmiru u Turskoj u februaru, da ćemo imati redovnu bioskopsku distribuciju u komercijalnim bioskopima i kulturnim centrima širom Srbije, da se otvorio novi kontinent, a to je Južna Amerika, što je negde i logično

zbog samih tema koje film dotiče a posebno posle velikog uspeha u Španiji. Za sada su dva festivala u dve različite zemlje uzela film u svoje programe, od kojih je jedan ogroman, među najvećim u tom delu sveta, a drugi takođe značajan sa vrlo kvalitetnim programom. I ima još jedna novost, vezana za Evropu, koju takođe ne smemo da otkrivamo dok ne bude zvanično a jedino što mogu u ovom trenutku da kažem je da će „Kristina“ biti deo jednog od najvećih svetskih događaja posvećenom filmskoj umetnosti i da će biti kandidovana za prestižnu nagradu. Kako reaguješ na upoređivanje tvoje Kristine sa Žilnikovim Marble Assom?

Mene prati to poređenje sa Žilnikom još sa prethodnim radovima, prethodni film koji se bavio jednom romskom porodicom muzičara takođe su dovodili u vezu sa Žilnikovim radom. Cenim i poštujem njegov rad, ne smeta mi što nas dovode u vezu ali mislim da smo potpuno različiti autori, i da su nam filmovi potpuno različiti i da to nema baš previše smisla. Sličniji smo verovatno u odnosu na druge domaće autore, pa zato. A „Kristina“ i „Marble Ass“ su takođe potpuno različiti filmovi.

Kada prođe festivalski ciklus, da li vidiš mogućnost da neka televizija prikaže film?

Vrlo brzo nakon svetske premijere, svetska prava je otkupila distributerska kuća Reason8 iz Londona i nastavili smo promociju i plasman u svetu da radimo zajedno a prava za Balkan su još uvek kod nas, dok se ne dogovorimo sa nekim regionalnim distributerom, što može da se desi vrlo brzo jer smo već neko vreme u pregovorima. Reason8 je trenutno u pregovorima sa nekoliko velikih svetskih televizija a mi verujemo da su domaći emiteri već shvatili važnost ovog filma. Mi bismo najviše voleli da film premijerno bude na RTS-u, ali ne ni po bilo koju cenu, film mora da dobije tretman kakav zaslužuje, i to mora da bude garantovano. Naš prošli film „Zašto je Dragan napravio orkestar“ je imao zaista veliki uspeh na televizijama u regionu, prikazan je na RTS, HRT, RTRS, RTVFBIH, Al Jazeera Balkans, Klasik TV, i dr. U Bosni se jako puno gledao i mnogo puta puštao, u Hrvatskoj je dobio takođe dobar tretman jer je puštan u dobrom terminu dve godine za redom na Dan Roma. RTS ga je pustio jednom, u nekom popodnevnom terminu, na drugom kanalu posle skupštine, bez

najave. Pritom im je taj film dat za višestruko manji iznos u odnosu na druge emitere u regionu, samo zato što je meni bilo važno da film bude na javnom servisu. Pritom sam bio 5 godina pod ekskluzivnim ugovorom sa njima za taj film, što znači da nisam mogao da emitujem film ni na jednoj drugoj televiziji u zemlji. Evo tek nedavno je istekao ugovor. Ali dobro, na greškama se uči, samo sam ja verovatno od onih koji moraju da nauče na svojim greškama.

Koliko vidiš da filmska umetnost može da promeni društvo i učini ga boljim?

Duboko verujem da filmska umetnost može da promeni društvo. Da ne verujem u to, ne bih se bavio ovim poslom. Naše namere pri stvaranju ovog filma su bile iskrene i išle iz dobrog, Bilo nam je važno da film komunicira sa publikom i u tome smo uspeli. Ljudi osećaju empatiju prema našim junacima, prepoznaju sebe i svoje bližnje u njima iako na prvi pogled deluju da su „drugačiji“. Mislim da je film „Kristina” u stanju da donese određenu vrstu promene u percepciji većinske populacije, samo je na nama da se izborimo da ga što više ljudi vidi. Mislim da smo na dobrom putu da se to i desi.

Kada te neko pita gde može da pogleda film Kristina ti odgovoriš?

Uskoro u bioskopima i kulturnim centrima širom Srbije. Distributer za domaće bioskope je Five Stars Distribution, koji kod nas distribuira najnagrađivanije evropske arthouse filmove.

Koji su tvoji filmski planovi za naredni period? Neki novi projekat?

Trenutno imamo da završimo jedan započeti projekat o Milici Tomić, prvoj ženi urednici novina na Balkanu i jednoj od prvih žena sa pravom glasa u Evropi. Film obrađuje period kraja 19. i početka 20. veka u Novom Sadu i Vojvodini o kome se baš ne zna puno u javnosti. Taj projekat je podržan od strane Filmskog centra Srbije na konkursu za nacionalnu temu i u najvećoj meri je namenjen televizijskom prikazivanju. To je takođe projekat koji kombinuje dokumentarno i igrano ali dosta konvencionalnije, drugačije od „Kristine“. To svakako, ni u kom slučaju, ne znači da je manje kvalitetan. Takođe, Milanka radi na novom scenariju, ja već dugo imam želju da dramatizujem jedan roman koji se bavi drugim svetskim ratom ali je o svemu tome još uvek rano govoriti.

a 14. Merlinka festivalu koji je održan u decembru prošle godine u Beogradu i Novom Sadu reditelj i glumac Stefan M. Mladenović predstavio je dva svoja kratka filma „MariconPOP“ i „Boswellia Sacra“ koji je inspirisan istinitim događajima. U pitanju je film o prirodi koji povlači paralelu između životne sredine i zaštite ljudskih prava, o zakonu prirode koji čovek neprestano krši i postavlja pitanje da li čovek može da pobegne od sopstvene prirode i od one koja ga okružuje.

Kakvi su tvoji utisci sa Merlinka festivala? Merlinka festival za mene predstavlja prozor u slobodu. Prozor kroz koji se može pogledati kako jednakost i sloboda mogu da budu koherentni. To je zapravo jedini prozor takve vrste u našoj zemlji, zemlja koja je uvek bila koracima unazad kada su u pitanju ljudska prava, stanje i prihvatanje LGBT+ zajednice. Imati dva selektovana filma, kojima su to ujedno bile i svetske premijere, smatram velikim uspehom. Pored specijalne nagrade festivala za najbolji kratki igrani film, najveći utisak je ostavila publika koja sa velikom željom dolazi da gleda kroz pomenuti prozor.

Tebi to nije prvi put da je tvoj film selektovan i nagrađen na Merlinka festivalu? Kada sam se odlučio na one-man-band potez i snimim svoj prvi film na španskom jeziku, Merlinka festival je već tada prepoznao moj rad i nagradio ga za najbolji kratki film. To je bila moja prva nagrada i veliki podstrek da nastavim dalje sa stvaranjem filmova. Eto, nakon pet godina vratio sam se sa dva filma i ponovo dobio nagradu.

Kako je nastao film „Boswellia Sacra“ i šta nam možeš reći o tom filmu?

Film „Boswellia sacra“ je inspirisan istinitim događajem koji se odvijao na teritoriji Republike Srbije 2010. godine. Video sam ogroman potencijal u ekranizaciji ove priče, kako zbog svoje autentičnosti tako i zbog poruke. Možda zvuči pretenciozno, ali želeo sam da napravim film koji do sada nije viđen u sr-

pskoj kinematografiji. Ima nečeg posebnog u tome biti pionir. Ovaj film je nastao iz revolta prema nametnutosti. Nametnuto nam je verovanje, po rođenju moramo da pratimo svoj rod i njegovu dužnost u društvu. Po rođenju nam je nametnut i broj, matični broj, gde odmah postajemo dejstvo nekog numerološkog sistema koji kasnije, takođe upravlja našim životima. Nametnuta nam je i religija, želiš ili ne, ti si hrišćanin, katolik, budista, musliman… Kada čovek može da bira ono što želi, ono što oseća? Dozvolimo da ljubav ne bude nametnuta jer jedino tada čovek, kom god rodu pripada, može da oseti svoju svrhu i pripadnost društvu.

Bilo je i pretnji zbog tog filma?

Pretnje su počele nakon objave zvaničnog trejlera filma i spota originalne pesme „Bog od blata“ koju izvodi Duda Buržujka. Interesantno je da su sve pretnje i negativni komentari na YouTube platformi upućeni zbog vređanja i skrnavljenja pravoslavlja kao i nekakvog huljenja na Boga, što je potpuno pogrešno protumačeno ali i očekivano. Iskreno, bilo bi nam svima mnogo lakše kada bismo bili operisani od lažnog morala, dvostrukih aršina i sakrivanja pod velom pravoslavlja. Voleo bih da ljudi ne sude o knjizi po koricama, već donesu sud nakon pročitanog sadržaja.

Koliko je teško producirati i snimati queer filmove u Srbiji?

Izuzetno teško, pogotovu kada si one-manband i radiš sam od ideje, pisanja scenarija, traženja finansija, okupljanja ekipe, produkcije, snimanja pa sve do post-produkcije. Možda je zato bilo potrebno pet godina do ponovnog susreta na Merlinka festivalu.

Španski stvaraoci inspirisali da se bavim umetnošću

Stefan M.

Mladenović

Razgovarao: Predrag Azdejković

Kako niška publika reaguje na tvoje filmove? Kako ti uopšte vidiš LGBT situaciju u Nišu?

Za sada su dostupna za gledanje moja prva dva filma. Pročitao sam i čuo dosta komentara, ima tu svega i pozitivnog i negativnog. Meni je izuzetno važno da ti filmovi na ovaj ili onaj način izazivaju nešto kod publike. Ako se bude desilo da nakon gledanja filma publika bude ravnodušna, znaću da sam u velikom problemu. Do tada, nastavljam da radim. Što se tiče LGBT situacije u Nišu, smatram da u tom gradu već godinama ne postoji nikakva aktivnost ni kulturna ni zabavna ni edukativna. Nažalost, izgleda da će tako i ostati.

Trenutno si u Španiji. Šta te je odvelo tamo?

Moja ljubav prema Španiji stvorila se u detinjstvu. Mene su španski stvaraoci inspirisali da se bavim umetnošću, konkretno glumom. Možda je zbog toga i više nego jasno zašto su moja prva dva filma na španskom jeziku. Imao sam ogromnu sreću i divne prijatelje koji su mi pomogli da se preselim za Madrid i počnem studiranje mastera filmske režije koji sam nedavno završio. Trenutno radim na novim projektima i postprodukciji filma „MascotaCupid“ u kome igram pored španske glumice Carmen Mayordomo.

Pored režije ti si i glumio u više serija i filmova?

Gluma je definitivno moja prva ljubav, pa je i logično da kao glumac imam više naslova. Igrao sam u serijama „Jutro će promeniti sve“, „Crveni mesec“, „Narodno pozorište u deset činova“, „Vreme zla“... a uskoro se nadam da ću realizovati i prvi dugometražni film.

Gde možemo da pogledamo tvoje filmove?

Filmovi „Quiero decirte“ i „Lui Lack, tú no tienes la culpa“ se mogu pogledati na YouTube platformi sa srpskim i engleskim titlovima, a nakon prikazivanja na internacionalnim festivalima moći će da se pogledaju još tri naslova „Boswellia sacra“, „Maricón POP“ i „MascotaCupid“.

Šta nam pripremaš za naredni period i kada ćemo opet gledati neki tvoj film na Merlinka festivalu?

Sada imam nekoliko ideja kako za kratki tako i za dugi film. S obzirom da ne volim mnogo da planiram unapred, pustićemo da vreme pokaže koja će ideja prva dobiti ekranizaciju. Voleo bih da do sledećeg ostvarenja koje ćemo videti na Merlinka festivalu nećemo morati da čekamo pet godina.

Foto: Tijana Stojković

onodrama „Major i Helena“ je autorski projekat Alekse Jovčića po motivima istoimene knjige Maje Bekčić Petrović u dramatizaciji Divne Stojanov i produkciji Pozorišta „Promena“ i „Oblak“ produkcije. Predstava je rađena po istinitoj priči Helene Vuković - nekadašnjeg majora Vojske Srbije i trans žene. Monodrama je inscenacija njenog života, od prvog osećaja da je devojčica, a ne dečak u patrijarhalnoj porodici, preko pokušaja potiskivanja sopstvenog identiteta u konzervativnom društvu, do sadašnjeg spokoja kada je i fizički postala ono što je oduvek i bila - žena.

Kako si došao na ideju da realizuješ monodramu „Major i Helena“?

To se desilo potpuno spontano. Učestvovao sam 2016. kao volonter na jednom projektu u Pančevu, Helena je bila na tom projektu i tu sam je upoznao, čuo njenu priču i bio oduševljen.

Njena priča je za mene otvorila neke nove dimenzije i bila mi je potpuno holivudska. Tad sam još pomislio kako ovo može biti film ili predstava. I, eto, nakon što sam završio glumu na akademiji, odlučio sam da napravim monodramu po nekoj inspirativnoj priči i Helena mi se samo „ukazala“ u mislima i to je za mene bilo to. Pogotvu što, pored toga što je priča zanimljiva, ona je i užasno važna. Bez mnogo razmišljanja sam se bacio u rad na ovoj predstavi.

najdraže od svega, što sam imao toliko predivan tim ljudi oko sebe koji su razumeli moju ideju i radili toliko vredno da sve ispadne onako kako treba. Divna Stojanov (dramaturškinja) je pravila mnogo verzija dramatizacije knjige „Major i Helena“, dodavali smo i Helenin razgovor koji sam vodio sa njom, kao i novinske članke i intervjue koje je imala. Divna je zaista bila vredna i napravila fenomenalan dramski komad. Bilo je mnogo glumačkih izazova, plakanja i sumnji da li će sve biti kako treba i da li sam sposoban da ovo uradim, ali kako se premijera približavala, tako je sve počelo da dolazi na svoje i ja ne mogu biti srećniji.

Da li si monodramu radio u konsultaciji sa Helenom Vuković?

Aleksa Jovčić

Razgovarao: Predrag Azdejković

Kakav je bio put od ideje do realizacije?

Nimalo lak, a u isto vreme toliko divan i vredan. Čitao sam knjigu Maje Bekčić Petrović „Major i Helena“ iznova i iznova i kako sam čitao, tako sam pustio maštu da radi svoje. Koncept predstave je krenuo sam da se rađa. Sve što je bilo u glavi se na kraju i desilo na sceni i to mi je možda

Ja sam nju kontaktirao na samom početku, da joj ispričam svoju ideju i ona je dala zeleno svetlo. Imao sam intervju sa njom, da što više saznam o njenom životu. Učestvovala je u menjanju i prilagođavanju teksta da bi sve bilo prikladno i to je bilo to. Na probe je nisam zvao, jer nisam želeo da imam bilo kakav pritisak u mom kreiranju i stvaranju predstave, a ona je to prihvatila i pustila me. To je malo bio mač sa dve oštrice, jer je mogla ili da se oduševi na generalnoj probi ili da kaže da apsolutno ništa ne valja. Zvao sam je na generalnu probu, jako sam bio uplašen i da budem iskren, malo sam se plašio nje. Ali, Helena je bila oduševljena predstavom i posle toga, strah je nestao i vera u ovaj projekat je bio do neba. Koliko si imao podršku od strane LGBT organizacija u realizaciji ovog projekta? Iskreno, nismo, ali nismo je ni tražili. Stupili smo u kontakt sa jednom organizacijom u nadi da nam malo pomognu oko edukacije da vidimo šta je to važno zajednici da ljudi čuju u vezi ove teme, šta je uvredljivo, a šta ne. Nismo dobili odgovor sa žarom koji smo možda mi očekivali, pa smo odustali. Ali, svakako, ono što je nama bilo bitnije od toga je da glavi akter predstave, He-

Major i Helena

lena, ovo podrži i da nam iz prve ruke kaže šta je to na šta treba da obratimo pažnju. To je nama bilo najvažnije i najdragocenije.

Danas imamo trend da gej glumci moraju da glume gej uloge, trans glumci trans uloge… Kakav je tvoj stav naročito kada je u pitanju tvoja uloga u monodrami?

Moja profesija je da budem nešto što nisam. To je umetnost mog posla. Zašto bi i LGBTQ+ glumci sebe stavljali u kutiju da moraju da glume samo „sebe“? Gubi se cela poenta glume. Ako se bilo ko iz zajednice nađe uvređenim to kako je neka uloga urađena, onda je to greška glumca, reditelja, dramaturga i ostalih koji nisu dovoljno sebe edukovali i istraživali i napravili stereotipnu ulogu koja može imati loš uticaj na zajednicu. Ali, onda treba upirati prst na taj tim, a ne na celu profesiju i glumu. Ja sam se svojski trudio, istražio i sebe učio, imao sam Helenu, sve

sam činio da što bolje generalnoj publici prikažem život trans osobe na što bolji način. Da li si pokušavao da dom za svoju monodramu nađeš u nekom mejnstrim pozorištu?

Nisam pokušavao. Odmah je bila želja da svoju predstavu igram u pozorištu Promena. To mesto mi je dalo potpunu slobodu da radim koliko god dugo ja to želim, bez pritiska i da me niko ne kontroliše kako to treba da izgleda. Mogao sam da radim od osam ujutru do jedan ujutru i da napravim premijeru kada ja budem mislio da sam spreman. Zato je pozorište Promena raj za stvaranje predstave. Ali, sada kada je predstava gotova, neću se buniti da me bilo koje mejnstrim pozorište pozove na gostovanje ili ga prihvati u stalni repertoar. Priča je važna i super je da takva tema dođe u neko veliko pozorište.

Zašto si se odlučio da u predstavu uključiš muziku uživo?

Knjiga „Major i Helena“ je prepuna muzike, panka i Goblina. Nekako mi je bilo potpuno prirodno da ta muzika mora biti u predstavi. Imati bend uživo stvara potpuno drugačiju energiju na sceni, nego da je samo puštena. Prostruji kroz tebe kada zasviraju energično. Drže te u adrenalinu i teraju te da pomno pratiš šta se dešava u predstavi. Bend „Glasovi iz unutrašnjosti“ koji sviraju u predstavi su maestralni i davali su se maksimalno na probama. Imao sam veliku sreću što sam baš na njih naleteo. Pank bend Goblini koje je Helena slušala u mladosti su nekako krucijalni deo priče. Oni su bili uvek tu, ona je uvek tu bila za njih. I ima nečeg jako emotivnog i divnog u tome.

Kakve su reakcije publike i stručne javnosti?

I više nego odlične. Premašena su mi sva očekivanja. Toliko sam dirljivih komentara dobio za predstavu i čak smo uspeli da promenimo mišljenja i otvorimo vidike nekim ljudima. Ja sam toliko dirnut i srećan reakcijama i drago mi je što se godinu dana rada na ovome isplatilo.

Predstava se trenutno daje u Novom Sadu. Kad možemo očekivati gostovanje u Beogradu?

U pregovorima smo, imamo više ponuda za gostovanje u Beogradu. Nemamo još datume, ali uskoro dolazimo. Sve možete ispratiti na društvenim mrežama stranice „Major i Helena“ i „Pozorište Promena“.

Foto: Dejan Krstić

iljan Brdar je mladi književnik iz Novog Sada koji je svoj književni prvenac „U potrazi“ objavio u elektronskom izdanju. Nakon ovog iskustva započinje rad na autobiografskom romanu „Dug povratak kući“ koji je u štampanom izdanju objavila izdavačka kuća „Nova Poetika“.

Vaša prva knjiga „U potrazi“ objavljena je u digitalnom izdanju zahvaljujući konkursu?

Ta knjiga je u stvari bila samo prvi deo trilogije koju sam planirao, a prva dva dela sam i završio dok treći nikada nisam ni započeo. Razmišljao sam: da li je i koliko dobro poslati neku nedovršenu priču bilo kojoj izdavačkoj kući… Međutim, naišao sam na taj oglas za taj konkurs i rešio sam da oprobam sreću – mada mi je najbolja prijateljica rekla da to možda i nije dobra ideja; ne, nije bila. Mnogo razočaranja je došlo usputno, ali jedina jasnoća koja se javila je: ja to mogu; kao i da mi pisanje ide od ruku jer sam shvatio da je ta moja nedovršena

priča bila proglašena za jedan od najboljih romana pristiglih na tom konkursu. Sve ostalo je bila mutivoda puna muljavih laži i prljavština…

lost više negativnog, ali to je moja sudbina pa sam se i sa njom, a i sa romanom izborio korak po korak, reč po reč.

U ovom romanu ste se uhvatili u koštac sa veoma ozbiljnim temama kao što su nasilje u porodici, alkoholizam, narkomanija, silovanje, suicid..?

Želim da budem glasniji

Miljan Brdar

Razgovarao: Milan Aranđelović

Pokušao sam da se uhvatim u koštac sa ozbiljnim temama koje su mene jedile do tada: nasilje u porodici, nasilje u školi od strane vršnjaka, profesora i direktora, alkoholizam koji je napio moju prošlost i detinjstvo i od kog se nikada nisam otreznio, suicid na koga sam pomišljao kada sam bio na dnu i smatrao da nema izlaza, umalo seksualni odnos sa osobom s kojom nisam želeo da izgubim nevinost, a koja je na svu sreću odustala iako je bila veoma uporna da do tog čina dođe… E sad, da se taj seksualni čin desio da li se to može nazvati silovanje, ako je protiv nečije volje? Ne znam, iskreno. Jedino s čime se nisam uhvatio u koštac je droga, ali zbog ispovedanja moje najbolje prijateljice/sestre mi ta tema nije strana. Na svu sreću pa ta ozbiljna tema boravi u fijoci daleke istorije našeg bratstva. Tokom čitanja romana stekao sam utisak da sve teme crpite iz ličnog iskustva, a naročito ste bili lični kada su u pitanju teme depresije i vršnjačkog nasilja?

Vaš drugi roman „Dug povratak kući“, kako po strukturi tako i po obimu, deluje kao veoma ambiciozan projekat. Kako ste uspeli da se izborite sa ovim književnim zahtevima, naročito ako uzmemo u obzir da ste još uvek veoma mlad autor?

Nešto što ste preživeli nikako ne može da bude ambiciozno, pogotovo ako je to način da se oslobodite demona prošlosti – da tako kažem.

Ne želim da zvučim pretenciozno, ali za svoje mlade godine sam doživeo mnogo toga. Naža-

Kao što sam malopre rekao, ne samo te teme. Mnogi se borimo sa depresijom, a izboriti se sa njom znači i prihvatiti da je prisutna. Kada prihvatite depresiju lakše ćete povezati sve tačkice s kojima je ona povezana nevidljivim linijama. Prihvatanje sebe u potpunosti je samo jedan deo. Svi smo mi izgubljeni u nekom pogledu, ne samo seksualnom. Tinejdžeri su puni besa – i čini mi se kako ova novija vremena dolaze da je taj bes još jači - pa me ni ne čudi toliko to: pljuvanje, gurkanje, šamaranje, svakakvi nezgrapni nadimci, ismevanje, skrivanje moje imovine po školi itd. Ono čime sam se najviše iznenadio i žao mi je što o tome nisam

više pisao - iako sam želeo, ali sam odustao da se ti ljudi ne pronađu u tim zlodelima - a to je da su i odrasli mnogo gori od dece. Najveće poniženje koje sam u životu osetio beše kada sam se požalio razrednom starešini o problemima koji su se pojavljivali i u toj novoj školi. Mogu slobodno da kažem da sam pobegao iz jedne škole zbog maltretiranja i da sam došao u drugu školu gde mi se razredni starešina ne smeje, nego zlokobno se smeje na moje iznošenje novo-starog problema.

Da li ste imali problem da pronađete izdavača koji bi objavio knjigu u kojoj su neki junaci kvir?

Iskreno, nisam. Na tome sam zahvalan ljudima u izdavačkoj kući jer me zbog toga nisu odbacili. Po završetku romana sam bio spreman da pokušam sve da on ugleda svetlost dana. Jer smatram da ljudi treba da čuju tu moju priču i da se pronađu. Voleo bih da se o romanu više priča… smatram da je vredan toga, ne zato što sam ga ja napisao jer stvarno govori o mnogim problemima s kojima se mnogi ljudi mogu poistovetiti. I da pre svega pomogne tamo nekom klincu koji živi u nekom malom selu na planini sa pet kuća i koji se oseća drugačije i da mu pomogne da shvati da je okej biti drugačiji i da ne treba da beži od toga. A što se izdavača tiče, bukvalno sam, po završetku, roman poslao Novoj Poetici

samo iz jednog razloga: oni primaju rukopise tokom čitave godine. A i roman je stigao, u poslednjim sekundama, da se makar nađe na sajmu knjiga.

Kako su čitaoci prihvatili Vaš roman kada se Vaš roman najzad pojavio pred publikom? Da li je bilo nekih homofobičnih reakcija?

Nisam čuo nijedan homofobični komentar za sada. Nekako je svima u prvi plan izašla ta priča o prodaji/zameni dece. Ta tema je svakako najvažnija tema ovog mog romana. Nastao je tako što se ja pitam: Šta bi bilo da je moj brat pored mene i da se mi po prvi put upoznajemo?

Ukratko: Moj roditelji su pre mene imali dvoje dece: devojčicu, a potom dečaka. Devojčica je bila spontani pobačaj, dok se dečak rodio živ i zdrav – barem je takva priča bila u početku. Treći dan po rođenu, zbog problema sa plućima, prebačen je za Beograd gde mu se gubi svaki trag. Jedini trag koji moji roditelji imaju je papirić, to jest otpusna lista na kojoj piše da je moja majka otpuštena iz bolnice bez muškog deteta i to je sve. Nikada nisu dobili nikakav razlog i objašnjenje šta se tu desilo, niti su ga videli da postoji… Prosto, lekari su prvo sve rešili i tek onda javili mom ocu da je dečak preminuo i da je već zbrinut. Zašto i kako… to samo, nažalost, oni znaju. Što se tiče sveukupnih reakcija, najvažnija reakcija mi je bila majčina i to što i ona sada zna istinu o mojoj seksualnosti. Pokušali smo par puta da pričamo na tu temu, ali je nju ta tema jako zbunjivala… Zbunjivala je i mene i zbunjuje me i dan danas. Hvala ti, majko, na svemu i što me i posle takvog saznanja – a mnogima je to na našim prostorima još uvek tabuu – nisi odbacila. Ne mogu da se otmem utisku da je pisanje romana „Dug povratak kući“ za vas bilo kao neka vrsta terapije i pokušaja da kroz opisane događaje doživite neku vrstu unutrašnje katarze?

- Nadam se da će to očišćenje biti dugotrajno. Mojoj duši je svakako lakše. Rane su tu, nisu zacelile… ali ima rana koje ne zaceljuju i postaju ožiljci. Svakako sam kroz roman naučio da živim sa tim ožiljcima. Jesam prihvatio njihovo prisustvo, ali nisam na njih gledao kao da su deo mene. Dešava se, ali svakako se ređe pojavljuju ti demoni iz prošlosti sada kada je roman na slobodi, a sa njim sam slobodan i ja.

ada je 2018. godine izašla prva sezona serije „Elite“, niko nije očekivao da će ova španska tinejdž drama postati

jedna od najuspešnijih LGBTQ+ produkcija savremenog doba. Sa krvavim i seksualnim scenariom i LGBTQ+ likovima, ova Netfliks serija u kontinuitetu je dobijala pohvale kritičara. Sada je odobreno snimanje sedme sezone u kojoj će ponovo glumiti zvezda ranijih sezona, Omar Ayuso.

Prvi put se pojavio u prvoj sezoni kao Omar Šana, gej tinejdžer koji živi sa roditeljima striktne muslimanske vere, od kojih krije svoje seksualnu orijentaciju. Ayuso je kasnije postao jedan od predstavnika LGBTQ+ zajednice time što je pozivao na autentičnije i raznovrsnije predstavljanje LGBTQ+ zajednice. Takođe, on je druga polovina ljubavnog para poznatog kao ’Omander’ zajedno sa Aronom Piperom koji glumi Andera. Gledaoci širom sveta bili su opčinjeni njihovom turbulentnom vezom.

Ayuso je takođe poznat i u svetu mode zahvaljujući njegovim nezaboravnim kombinacijama na crvenom tepihu kao i brojnim provokativnim kampanjama gde redovno prkosi rodnim normama. Početkom prošle godine je izašao njegov prvi kratki film „Matar a la Madre“ pod njegovom produkcijskom kućom Colegas Film. Uvek je imao želju da bude režiser i na početku snimanja serije „Elite“, bio je student audiovizuelnih komunikacija.

Film je naišao na pohvale od strane kritičara. U ovom ekskluzivnom intervjuu on govori o tome kako je biti režiser, o dugoočekivanom povratku na Netfliks i sledećim koracima kada je u pitanju snimanje filmova.

Vraćaš se u sedmu sezonu serije „Elite“, da li si oduvek planirao da se vratiš nakon pete sezone?

Ne! Nakon pete sezone sam želeo da prestanem sa snimanjem, odmorim se i pokušam nešto drugo. Međutim, predložili su da se vratim i ja sam pristao. Trenutno imam potpuno drugačiji pristup i uživam u snimanju ove serije više nego ikad.

Šta možeš da nam kažeš o svom povratku i liku Omara u sedmoj sezoni?

Ništa! Ako bih vam nešto rekao, Netfliks bi me odmah otpustio.

Kako je uloga Omara uticala na tvoj život?

Potpuno mi je promenila život. Kako privatno tako i profesionalno.

Omar Ayuso

Izvor: Gay Times

Imao si svoj režiserski debi početkom prošle godine sa kratkim filmom „Matar a la Madre“ – da li je režija uvek bila tvoja strast?

Zvezda serije “Elite”

Pored glume, režija je oduvek bila moja velika strast. Studirao sam filmsku umetnost kada sam bio na kastingu za seriju „Elite“.

Koja je inspiracija iza te priče?

Moja baka Dora, iako se ništa od onoga što se događa u filmu njoj nije desilo. Nekada se ljudi uplaše kada na kraju filma vide da je posvećen njoj. Šta misliš o reakciji publike na „Matar a la Madre“?

Ne znam šta da mislim pošto od ljudi čujem samo pozitivne utiske o filmu. Loše utiske ni ne čujem, samo ih čitam na društvenim mrežama. Iako pokušavam da im ne dajem na značaju, ipak na mene imaju isti utisak.

Ranije si rekao da si nesiguran što se glume tiče, što nije slučaj kada je režija u pitanju. Da li ti je iskustvo iza kamere uticalo na to kako se osećaš kada si ispred nje?

Da, izgradio sam sigurnost i samopouzdanje u sebe kao režisera.

Sada kada imaš iskustvo kako iza tako i ispred kamere, da li sebe vidiš kao glumca ili kao režisera?

Oba poziva volim i želja mi je da se razvijam obe karijere. Oni su sredstvo komunikacije. Karijera glumca mi je pomogla da postanem bolji režiser, i obrnuto.

Pokrenuo si svoju produkcijsku kuću Colegas Films. Da li nam možeš reći kako si započeo sa tim i kako izgledaju tvoje obaveze?

Zajedno sa Karlotom Kasado, bavim se svim poslovima u okviru produkcijske kuće. Smešno mi je kada nam ljudi pošalju mejl misleći da će ga pročitati tim ljudi. Međutim, ja sam zadužen za to.

Kakve filmove Colegas Films planira da snima? Da li imate posebnu viziju?

Trenutno, Colegas Films planira samo da pravi filmove koje ja režiram i napišem – za sada!

U okviru Colegas Films ti si takođe pisac i producent – da li u budućnosti možemo očekivati neke LGBTQ+ priče?

Da! Trenutno pišem drugu verziju mog prvog filma. Tema filma je zavisnost i njen uticaj na okolinu. U tom filmu glavni lik je gej.

Šta za tebe znači nagrada GAY TIMES en ESPANOL za LGBTQ+ vidljivost?

Činjenica da moje postojanje i rad inspirišu i doprinose transformaciji LGBTQ+ zajednice je veoma uzbudljivo. Veoma sam sam zahvalan na ovom priznanju i definitivno nastavljamo sa borbom!

ekskluzivnom intervjuu zvezda filma „Bros“, Luke Macfarlane kaže da ništa ne bi menjao u prvoj visokobudžetskoj gej romantičnoj komediji. Međutim, ipak se rastuži kada je gleda. Takođe smo pričali o pojavi toksične muževnosti i kakve posledice može imati, kao i o njegovom hobiju koje mnoge iznenadi, a to je stolarstvo.

Luke Macfarlane nas pozdravlja dok otpočinjemo naš zoom intervju. Kod nas je kasno popodne svežeg jesenjeg dana, dok se on uključuje iz sunčanog Los Anđelesa. Izgleda opušteno, sa kačketom na glavi i priznaje: „Samo što sam se probudio i priključio se na poziv.“

To nikako ne biste mogli da pogodite na osnovu njegovog izgleda s obzirom da ovaj 42godišnjak izgleda bolje nego ikad. Ne samo da dobro izgleda već sam tokom našeg razgovora saznao da je šarmantan, osećajan i pažljiv. Prvih dvadeset minuta intervjua nismo ni razgovarali o filmu „Bros“ koji trenutno promoviše. Govorili smo o njegovoj kratkoj ulozi u seriji „Smash“ pre skoro deset godina. „Snimanje je bilo toliko zabavno. Radio sam sa Debrom Mesing pre nego što je radila sa Bilijem. Nije se sećala toga.“ Takođe smo razgovarali o njegovim stolarskim veštinama.

Pogled na njegov instagram profil će vam pokazati koliko je vešt kada je drvo u pitanju. Od lukova, vrata, pa do kolevki, nema toga što Luk ne može da napravi. Želeo je time da se bavi još od malih nogu, a kada je došao u Los Anđeles, to mu je postao hobi. „To je moja strast. Rad nas glumaca je nekada previše kratkotrajan. Zato mi pričinjava zadovoljstvo što pravim nešto što je trajno.“ Na njega ovaj hobi ima terapeutski efekat, time što mu dozvoljava da se skroz isključi iz sveta.

kada osetim tikovinu, odvede me u one dane sa početka pandemije kada je sve bilo pomalo zastrašujuće.“

Njegovi prijatelji kažu da je toliko vešt da je čak sagradio svoju kuću. „Nisam je od temelja izgradio. Moja kuća je godinama bila napuštena i ja sam udahnuo život u nju. To je podrazumevalo da sam napravio ormane, okvire, uveo vodovodne instalacije, i tome slično.“

Sanja da jednog dana samostalno sagradi svoju kuću, možda u svojoj rodnoj zemlji, Kanadi. „Kanada me privlači širokim prostorima i vlasti koja ima obzira prema svojim stanovnicima. Voleo bih da živim na mestu koje je malo više udaljeno od civilizacije.“

Luk je svoju ljubav za glumom otkrio preko muzike. „Celog života sam svirao violončelo. Otkrio sam svoj glumački talenat tako što mi je mama rekla da umem da držim pažnju publike. Takođe, moja profesorka engleskog mi je rekla da veoma dobro umem da govorim pred ljudima.“ Pitao sam ga kako je profesorka prepoznala taj njegov talenat pa se on priseća kako je čitao poeziju na jednom od časova. Pretpostavljam da je imao osećaj šta treba da radi kada je stao pred publiku. „Kada sam svirao violončelo sećam se da sam sedeo van orkestra kako bi ljudi mogli da me vide kako sviram. Bilo mi je bitnije da me ljudi vide, od onoga šta sviram.“ Uvek je bio šoumen. „Pretpostavljam da jeste tako, što mi je teško da priznam,“ on skromno priznaje.

Luke Macfarlane

Izvor: Attitude

„Takođe mi dođe kao vrsta vremenske kapsule jer dok to radim razmišljam o svom ocu. Kada rasečeš određeno drvo, ono ima poseban miris. Na početku pandemije, napravio sam nešto od tikovine što je veoma mokro i egzotično drvo. Sada, svaki put

Nakon par godina, Luk je upisao Džulijard. Njegovi vršnjaci bili su Majkl Juri iz Serije „Ugly Betty“ kao i dobitnica oskara Džesika Častejn.

Zvezda filma “Bros”

Luk o oboma govori sve najbolje. „Imao sam sa njima glumačke vežbe i još uvek sam fasciniran njihovim talentom.“

Posle Džulijarda, Luk je počeo da gradi karijeru o kojoj mnogi sanjaju. Pored rada u pozorištu glumio je u ratnoj drami „Over There“. Nakon toga je dobio ulogu po kojoj je i dan danas poznat, u seriji na kanalu ABC, pod nazivom „Brothers and Sisters“. Posle samo dve sezone Luk je u toj seriju dobio stalnu ulogu. Druga sezona se završila gej venčanjem što je tada bio istorijski trenutak na televiziji, 2008. godine. Ta godina je bila nezaboravna za njega, s obzirom da se javno deklarisao kao gej.

U jednom intervjuu Luk je govorio o potencijalnim negativnim posledicama koje njegova seksualnost može imati na njegovu karijeru. Priseća se kako mu je jedan od menadžera bez ikakve zadrške rekao: „Supermen ne može biti gej.“

Luk ne može ni da zna kakva je prilike možda propustio, što je bilo posledica njegovog javnog deklarisanja. „Nisam ni imao priliku da izgradim svoju karijeru. Posebno kada sam javno rekao da sam gej, a u to vreme sam glumio u se-

riji. Kada sam tek završio fakultet ljudi su tu i tamo počeli da me prepoznaju. Ali kada sam se javno deklarisao kao gej, to je sve nestalo. Ne mogu da kažem da se često dešavalo da sam na kastingu i da nisam dobio ulogu, već da nisam ni imao priliku da dotle stignem.“

Nakon serije „Brothers and Sisters“, Luk je radio na brojnim pozorišnim predstavama i TV serijama. Ubrzo je postao zvezda produkcije Hallmark i postao jedan od glavnih glumaca u njihovim filmovima. Glumio je u 14 njihovih filmova, a „A Magical Christmas Village“ je jedan od najnovijih. Iako njihov mejnstrim, porodični scenario nije za svakoga, Luk im je zahvalan što su mu dali priliku.

„Veoma sam ponosan na te filmove i taj posao mi je mnogo značio.“ Ove uloge, kao i kratka serija „Satisfaction“ su mu dozvolili da promeni pravila koja se odnose na otvoreno gej glumce koji glume strejt uloge.

Takođe govorimo o filmu „Bros“, prvoj gej romantičnoj komediji visokobudžetne produkcije. U ovom filmu svi glavni glumci su gej, čak i oni koji imaju strejt uloge. „Divno je što je veliki i moćni Universal Studio stao iza projekta koji teško može da privuče širu publiku. Nisam mogao ni da zamislim da će se to dogoditi.“

U filmu on glumi Arona, mišićavog advokata koji upoznaje Bobija, koji je sušta suprotnost, štreber i potpuno neurotičan. Bobi ide kroz život kao otvoreno gej osoba dok Aron ne govori javno o tome. Njih dvojica su potpune suprotnosti i kroz veliki deo filma se o tome govori. „Aron misli da mu je život potpuno sređen. Misli da je zgodno telo, dobar posao i veliki stan, sve što mu je u životu potrebno. Jednog dana Bili (koji glumi Bobija) me je pitao šta od muzike slušam i ja sam rekao da volim kantri muziku, posebno Garta Bruksa. To je dospelo u dijalog u filmu jer mu je ta činjenica bila neverovatno zabavna.“

Kao ko-scenarista filma, Bili Ajhner hteo da predstavi fasciniranost gej zajednice prema mišićavim sportistima koji prolaze kao strejt. „Lik Arona je morao na neki način da izazove Bilija s obzirom da on ne može imati partnera koji je inferiorniji od njega. Kada je Luk došao na prvi audiciju, ekipa i ja smo se samo pogledali i znali da je on pravi za ovu ulogu. On nije u potpunosti Aron i ja nisam u potpunosti Bobi. Međutim, obojica razumemo kroz šta ovi likovi prolaze.“

Primera radi, Luk kaže: „Lik Arona i ja smo živeli u trenutku kada seksualna sloboda zapravo to ne podrazumeva. Sada imamo pravo da odemo u prostoriju punu oskudno obučenih muškaraca, ljubimo se, odvedemo ih kući i ne brinemo da ćemo zbog toga završiti u zatvoru. Ta seksualna sloboda je veoma bitna, i naša generacija je to omogućila. Mada druga strana te slobode je šta radiš sa srcem, ljubav koju osećaš, i mislim da je to teži deo.“

Luk poredi gej ulogu Skotija (Brothers and Sisters) koju je imao pre ove. Razlika između ova dva lika je što je Aron stidljiviji, dok Skotiju nije strano da flertuje i da zna konkretno šta želi.

„Zapravo, dok gledam Bros, ja se rastužim,“ on otkriva. On misli na scenu u gej baru kada se Aron prvi put pojavljuje i gde su svi oko njega bez majice. Podseća me na mene jer sam i ja bio takav ranije. Aron se očigledno ne oseća dobro u svojoj koži, iako izgleda veoma samouvereno i popularno u društvu. Ali da, razlika između njih je doza samopouzdanja koju imaju, posebno na to kako pokazuju svoju seksualnost pred svetom.“

Za Aronovu usiljenu strogoću, Luk kaže da je pretvaranje, što se može redovno videti. „Postoji želja da se izgleda strogo. Oni misle da pošto su gej, moraju da glume strogoću i izgledaju muževno. Taj trend je veoma štetan.“ Sa ovom tendencijom se Luk susreo samo jednom dok je radio na projektu „Over There“. „Jedino sam tada imao potrebu da se pretvaram kada se kamere isključe i da se pravim da sam drugačiji. Kada sam počeo da radim ’Brothers and Sisters’ odlučio sam da tako nešto više neću nikada raditi. Na takav način ne možeš biti produktivan u poslu niti da se osećaš dobro u svojoj koži.“

Pitao sam da li je Luk morao da glumi Skotija na drugačiji način kako bi se dopao publici sa početka 2000ih godina, što on negira. Nakon toga smo razgovarali o tome koliko su fanovi voleli njegov lik u seriji „Brothers and Sisters“.

Takođe smo razgovarali o neuspehu filma

Bros kada je počeo da se prikazuje u bioskopima septembra prošle godine. Tokom vikenda kada je film imao premijeru, zaradili su samo 4.8 miliona, što je malo u poređenju sa budžetom od 22 miliona dolara. Bilo je teško dopreti do mejnstrim bioskopske publike.

Bili Ajhner je okrivio homofobiju za ovaj neuspeh. „Strejt ljudi, posebno u određenim delovima zemlje, nisu želeli da gledaju ovaj film,“

rekao je u tvitovima koji su u međuvremenu izbrisani. Mnogi su o ovome podelili svoje mišljenje na društvenim mrežama, te je jedan od argumenata bio da je film imao jaku konkurenciju. Drugi argument bio da je marketing tim produkcije targetirao strejt publiku i potpuno zapostavio gej zajednicu. Dok su neki okrivili Ajhnera i nedostatak raznolikosti kada je kasting u pitanju.

Luk je na ovo imao pragmatičnu reakciju. „Ponoviću ono što je režiser filma rekao. Ovo je jedan o najbolje ocenjenih filma koji je on napravio, u pogledu utiska publike i svih drugih parametara. Što se tiče zarade, definitivno nije zadovoljavajuća i manja je od onoga što smo očekivali.“

Potom je naveo nekoliko argumenata koji bi mogli ovo da objasne. Na prvom mestu, razlog je što je ovo gej romantična komedija što automatski smanjuje broj zainteresovanih gledalaca. Takođe, smatra da se ljudi i dalje nisu potpuno oslobodili posle pandemije i ređe se odlučuju da filmove gledaju u bioskopima. Međutim, u njegovom glasu se može osetiti razočarenje.

„Mislim da je ovo veoma smešan film. Možda smo mogli da promenimo marketing strategiju. Mada iako ljudi oko mene imaju samo reči hvale za ovaj film, moramo biti svesni u kojoj zemlji živimo i koliko stanovnika ona zapravo ima.“

Solidan argument. Kada sam ja išao u bioskop da gledam ovaj film, skoro cela publika se naglas smejala tokom većine filma. Pitao sam ga šta misli o komentarima da u filmu nema dovoljno različitosti. Iako „Bros“ ima skoro u potpunosti queer glumce i postoje različiti glumci koji predstavljaju LGBTQ zajednicu, mada su dva glavna glumca, beli cis gej muškarci.

„To u potpunosti razumem, ali Bili je napisao priču sa kojom se on poistovećuje. Da je ovo priča o tome kako Bili Ajhner izlazi sa crncem ili latino muškarcem, to ne bi bilo nešto što bi on napisao. Mislim da bi bilo veoma izazovno da Bili napiše nešto sa čim ne može da se poistoveti.“ Ovo je pravedan i razuman zaključak. Možemo samo da zamislimo koliko su negativne kritike bile grube.

Pored toga što je skroz solidna gej romantična komedija, film predstavlja LGBTQ politiku i diskusije uključujući način na koji se zajednica predstavlja, starosnu diskriminaciju i homofo-

biju. Iako su ovo veoma bitne teme o kojima treba diskutovati, film nije uspeo da na pravi način predstavi ove teme balansirajući ih sa romantično-komičnim scenariom. Međutim, činjenica je da je cilj ovog filma da zaradi novac, bude smešan, predstavi bitne teme i pre svega da ne uvredi ljude. „Film je morao sve da pokrije i neke delove nažalost nismo uradili kako treba. Ali na kraju krajeva, to je film i pričanje priče. Ne možemo svaki problem predstaviti, za to ne postoji dovoljno vremena u filmu.“

Luk dalje objašnjava kako je sve predstavljeno na način da bude smešno ali i da ne uvredi nekoga i bude primereno. „Mi smemo da pravimo šale na svoj račun, što je za mene uvek bio znak da negde pripadaš i da si deo tog razgovora.“

Ako ostavimo po strani sve negativne komentare i kritike, činjenica je da je film „Bros“ dobio mnogo podrške i mnogi su imali samo reči hvale za Luka. Možda je preveliki akcenat stavljen na finansijski uspeh filma umesto na kulturološki značaj? Sama činjenica da je veliki filmski studio rešio da napravi ovakav film, je dovoljan razlog za slavlje. Ali činjenica je da se sve vrti oko zarade. Da li bi finansijski neuspeh filma mogao da obeshrabri ostale da učestvuju u sličnim projektima?

„Da budem iskren, mislim da je to moguće,“ Luk priznaje. Uprkos tome, on veruje da će ovaj film imati uticaj u godinama koje dolaze, i srećan je što je imao priliku da bude deo tog projekta. „Bili je mogao da ovaj film napiše samo za sebe. Napisao je ulogu za mene koja dozvoljava liku da se razvija. Kada pomislim na ostale komedije, lik u koga je glavni lik zaljubljen, zapravo nema posebnu priču. Od Bilija je bilo veoma velikodušno što je dao priliku još jednom queer glumcu da se pokaže u pravom svetlu.“

„Ne želim da brojevi definišu uspeh. Kada sam ja u pitanju, ne bih menjao ništa. To isto važi za ovaj film. Imam samopouzdanje u sebe i ovaj projekat.“

Nakon filma „Bros“, Luk je dobio ulogu u seriji „Platonic“ gde će glumiti muža Rouz Birn, čime će još jednom pokazati da gej čovek može imati strejt ulogu.

Dao je svoje mišljenje o kontroverznoj debati o tome ko može imati queer uloge. „Neugodno mi je kada treba da se postavljaju pravila kada je gluma u pitanju. Neki od najdirljivijih izvođenja su u filmovima gde strejt glumci glumili gej likove. Primeri za to su filmovi kao što su ’Brokeback Mountain’ i ’Philadelphia’ gde je Tom Hanks odradio neverovatan posao.“

„Jedva čekam da vidim kako će Bredli Kuper odglumiti pokojnog američkog dirigenta Leonarda Bernštajna. Mislim da će odraditi fenomenalan posao i da je on pravi čovek za tu ulogu. Koliko ja znam, Bredli nije gej.“

Za Luka se govori da bi se savršeno snašao u ulozi Kapetana Amerike. Marvel Univerzum počinje da se igra sa mogućnosti multiverza i možda postoji šansa da nova zvezda obuče poznato odelo superheroja. Da li bi Luk bio zainteresovan?

„Definitivno. Sto posto!“ Pitao sam ga da li misli da je publika spremna za gej Kapetana Ameriku. „Definitivno bih to voleo da probam. Ko bi rekao da sopstveni identitet igra toliku ulogu u karijeri jednog glumca? Ispostavilo se da je to veoma bitno ljudima. Pravo pitanje je da li je Amerika spremna za gej Kapetana Ameriku? Ili da li je Amerika spremna da gej glumac glumi strejt Kapetana Ameriku? Ja to ne znam. Mi mnogo tražimo od ljudi koji se bave ovim poslom i želimo o njima toliko toga da znamo. Mislim da je to u redu do određene granice, ali takođe moramo i da proširimo svoje vidike.“

Vodič kroz gej Srbiju

oć literature, bilo da se radi o istorijskoj ili fikcionoj, neminovno je velika, jer su sve knjige svedočanstvo jednog vremena. Samim tim, čak ni fikcioni romani neće samo pružiti trenutnu zabavu svojim ljubiteljima, već će i svedočiti o tome kako je jedno doba, razdoblje čovečanstva, izgledalo. Dobro napisano štivo će uticati na otvaranje vidika i na širenja tolerancije i znanja, kao i na jačanje morala i kreativnosti. Šta sve ovo znači za LGBT+ zajednicu? Ukoliko se u literaturi ne spominje i istopolna ljubav, stvara se iluzija o njenom nepostojanju, odnosno jača se heteronormativ, a slabi se LGBT+ vidljivost. Moguće je da bi lepe ljubavne istopolne priče mogle da utiču i na širenje tolerancije, kao i na edukovanje, pa i poboljšanje položaja LGBT+ u društvu, ali i na više samospoznaje unutar same zajednice.

Vodeći se ovom tezom, napravili smo istraživanje o važnosti gej i lezbo romana, odnosno da li ih čitaju samo gej i lezbo individue ili i drugi, šta predstavljaju homoseksualnom čitaocu, i pokušali da odgonetnemo zašto se čine da je zastupljenija muška i muška ljubav, od ženske i ženske. U ovu svrhu smo prikupili 104 odgovora, u čemu su nam pomogli organizacije Da se Zna i Grupa Izađi, kao i beogradski klub Mornar. Od tih 104 ispitanika, 33,7% njih se izjasnilo kao lezbejka, 31,7% kao gej, a 34,6% kao ništa od navedenog. Na samom početku anketiranja, skoro polovina ispitanika, njih

46,2%, reklo je kako voli da čita sve queer romane, ali je donekle zabrinjavajuće to što je i 30,8% njih reklo da još nisu imali priliku da naiđu na istopolnu ljubav u romanima koje su čitali. Takođe, njih 15,4% je reklo da vole samo gej romane, dok su oni koje vole samo lezbo romane u manjini –ova statistika ide i u prilog tome što 8,7% muških ispitanika ne bi ni probalo čitanje lezbo štiva, dok su ženski ispitanici koji ne bi čitali gej štivo opet u manjini. Međutim, ove brojke svakako nisu visoke, te bi većina ispitanika ipak probalo čitanje queer knjige sa junacima suprotnog pola ukoliko im nije dostupno novo štivo o njihovom sopstvenom polu. Kada se radi o istopolnim ljubavnim pričama, većina ispitanica bi čitalo bilo kakvu queer ljubavnu priču, dok kod muških ispitanika postoji primetan broj onih koji bi čitali ljubavnu priču isključivo sa muškim likovima.

Istraživanje je pokazalo da samo 35,6% gej i lezbejskih ispitanika smatra da ih svi queer romani reprezentuju, dok ostatak smatra da ih reprezentuju samo romani o njihovom polu. Zašto se javlja ova podela?

- Gej muškarci su to objasnili ovako:

- Ne pronalazim se toliko u tim pričama, teško mi se poistovetiti.

- Lezbo romani mi nisu zanimljivi.

- Lezbo romani su mi ok za kraće čitanje.

- Lezbo romani su mi jednaki strejt romanima.

- Ne privlači me čitanje o ženskom odnosu.

- Volim muškarce, a ne žene.

- Ne loži me lezbo erotika.

- Imam dovoljno gej romana, pa još nisam do lezbejskih stigao.

- Prosto me ne interesuje, a svakako ih, koliko znam, i nema toliko.

- Teško mi je da se identifikujem sa likovima, mada, iskreno, ako su tema i dijalog zanimljivi, pol i seksualna orijentacija likova je manje bitna.

- Lezbo žene su podele objasnile na sledeći način:

- Prijaju mi samo lezbo romani.

- Interesuju me samo likovi koji su slični meni.

- U Srbiji nema gej romana.

- Volim da čitam ono što mi daje neku reprezentataciju jer je u Srbiji nema dovoljno i ako je ima uglavnom je negativna. Volim sve queer priče, ali sam pročitala više lezbejskih nego gej.

- Postoji razlika u odnosu dva muškaraca i dve žene.

- Gej romani su često izrazito maskulini, patrijarhalni, seksistički i objektifikujući. Male-gaze ima i previše u heteronormativnoj kulturi, gej sadržaj je toliko sličan cishet mejnstrimu, samo sa polom zamenutim na dva reprezentativca dominantnijeg.

- Ponekad su loše napisani, u smislu da su, na primer, previše seksualizovani.

Queer romani

homoseksualnu osobu podseti na njegovu ljubav, bez da centralni deo romana bude sam seksualni čin.

Naravno, postoje i oni koji gej ili lezbo romane ne čitaju jer su im emotivno teški, što samo govori o i dalje mučnom položaju LGBT+ zajednice u Srbiji. Pa tako, jedan biseksualni muškarac kaže: ,,Kad sam bio tinejdžer, sećam se da je umelo ponekad da me psihološki muči. Prvo traženje po internetu, potom kad nađem... Stvori mi se osećaj da postoji neki život koji bi meni više odgovarao, a koji je tamo negde daleko i promiče mi. Kao slike onih rajskih plaža na egzotičnim mestima koje su svi nekad imali na ekranu starih kompjutera, a niko do njih nije otišao.”

Sa druge strane, možda najjasnija potreba za tim da se stvara kvalitetno queer štivom jesu odgovori onih koji nisu homoseksualne orijentacije o tome zašto ne čitaju lezbo/gej romane:

- Nikada se nisam susrela s tim.

- Nisam se susrela, ali ako mi se dopadne neko štivo, nije mi bitno da li se radi o queer osobama ili ne.

Da li se iz priloženih objašnjenja nameće rešenje za podele na gej i lezbo romane, odnosno mogu li se pomiriti njihove razlike? Možda postoji potreba za kvalitetno napisanim romanom, gde se pisac neće truditi da prenaglasi muške ili ženske karakteristike, već da stvori queer lika sa univerzalnim problemima, željama i strepnjama, te da dijalog bude dovoljno zanimljiv da svaku

- Nisam imao pristup, ne znam gde ima da se kupe.

- Nisam dobila preporuku za neki queer roman, a čini mi se da su druge teme zastupljenije.

- Rado bih čitao queer štivo, ali nisam imao priliku da se susretnem sa kvalitetnim.

- Retko su dobrog kvaliteta, uglavnom su to ljubići sa prenaglašenim scenama emocija. Queer kinematografija je u sličnom problemu. Dakle, dovoljno kvalitetno štivo o istopolnim ljubavi bi moglo navesti i one koji je nisu iskusili da o njoj čitaju i potom je i razumeju, pa mi se možda i pomoglo da se normalizuje pojava LGBT+ i samim tim bi i bilo manje onih kojima bi bilo emotivno teško da čitaju o životu koji ne mogu imati, jer bi im sloboda izbora bila dostupna.

Za kraj našeg istraživanja, pokušali smo da shvatimo kako bi izgledao savršen queer roman? Kao prvo, sadržao bi autovanje jer se 46,2% ženskih ispitanica izjasnilo da voli da čita o autovanju, naspram 15,4% njih koji ne vole, kao i 30,8% muških ispitanika da voli, naspram 7,7%

Rezultati istraživanju o čitanosti queer književnosti

Piše: Jovana Ivetić

onih koji ne vole. Potom, savršen queer roman treba da sadrži i ljubavnu priču po većinskim odgovorima. A šta je sa završnicama romana? Trenutno se uglavnom gej romani završavaju srećno, a ređe ili nikako lezbo romani. Ali da li je to ono što čitaoci žele? Od 104 ispitanika 80,7% njih misli da queer romani ne treba da imaju tužne krajeve, čak ni u cilju dokazivanja teškog položaja LGBT+ zajednice. Identičan broj njih rekao je i da queer romani treba da imaju srećne krajeve kako bi inspirisali. Srbiji su potrebni kvalitetno napisani queer roman, koji će sadržati junake koji se autuju i koje ,,žulja sve ono što žulja” čitavu LGBT+ zajednicu, i koji vole one koje žele, a ne one koje im društvo nameće. Srbiji su potrebni i srećni fikcioni krajevi jer je tužnih dovoljno i u stvarnom životu.

U okviru ankete gde smo ispitali 104 osobe različitih starosnih doba, pola i seksualne orijentacije, ispitanici su i imenovali i najbolje queer romane.

„Dante i Aristotel otkrivaju tajne univerzuma” napisao je Bendžamin Alire Saenz, o prijateljstvu dvojice tinejdžera iz kojeg se rađaju najdublje emocije i jedna od najnežnijih ljubavnih priča ikada napisanih. Ovaj roman ima i nastavak, a u procesu je i snimanje istoimenog filma. Preporučuju je oni koji si su i sami borili da spoznaju istinu o sebi, o tome ko žele da budu i sa kim žele da budu. (Srpsko izdanje Publik Praktikum)

„Sajmon protiv zavere Homo Sapiensa“ je planetarno poznat roman Becky Albertalli, po kojoj je urađen i jednako poznat film „Love, Simon“, o nežnom mladiću koji se autuje svojoj porodici i prijateljima, te knjiga budi emocije u svim onima koji su i sami iskusili težinu autovanja i olakšanje koje ono donosi. (Srpsko izdanje Urban Reads)

„Zovi me svojim imenom“ je roman Andre Asimana, sa radnjom smeštenom u Italiju, 1983. godine, po kojem je snimljen i istoimeni film. U centru zbivanja je sedamnaestogodišnji Eli, koji po prvi put iskusi ljubav, svu njenu lepotu i bol. Roman privlači pažnju uglavnom gej muškaraca, dok je film popularan među svima onima koji su iskusili snažne emocije koje teraju na preispitivanje svake reči i svakog pokreta osobe u koju su zaljubljeni. (Srpsko izdanje Štrik)

„The Well of Loneliness“ je lezbejski roman Radclyffe Hall, koji ispituje i polni i rodni identitet, a čija je radnja smeštena pred kraj viktorijanske ere, te prati porodicu iz visokog staleža, čija kćerka odbija rodni identitet koji joj je nametnut, te ne voli da nosi haljine, odbija da ima dugu kosu, želi da bude dečak, i zaljubljuje se u kućepaziteljku.

„Obojica umiru na kraju“ je roman iz pera Adama Silvera, koji podseća da nema života bez smrti, ni ljubavi bez gubitka, te koketira između tragedije i ljubavi. Mada Adamovi romani uvek imaju muške protogoniste, omiljeni su među svim queer ljudima, bez obzira na pol i seksualnost. (Srpsko izdanje Publik Praktikum)

„Moris“ je maestralni roman britanskog pisca, E.M. Fostera, koji govori o dubokom emocionalnom i seksualnom buđenju. Rukopis je dovršen 1914. godine, ali Foster nije smeo da ga objavi s obzirom da u njemu govori o homoseksualnoj ljubavi, koja je tada još bila zabranjena zakonom, ali i kritikuje stavove tadašnjeg britanskog društva. Nažalost, objavljen je tek poshumno, te Foster nije mogao ni da sanja o popularnosti njegovog dela i da će po njemu biti čak i snimljen istoimeni film. Priča prati Morisa, mladića koji se zaljubljuje u drugog mladića. I mada je po prirodi konformista, snaga i lepota njegovih emocija ga teraju na promene. Mada je posredi gej roman, preporučuju ga svi oni koji su iskusili istopolnu ljubav i borili se za to da dokažu da i oni zaslužuju život sa partnerom kojeg sami izaberu, a ne sa onim koje im društvo nametne. (Srpsko izdanje Rende)

„Cena soli“ je delo Patricie Highsmith, prvobitno objavljeno pod pseudonimom Claire Morgan, po kojem je urađen i jedan od najpopularnijih (ako ne najpopularniji) lezbejski film „Carol“. U centru zbivanja je Carol, čiji se ustaljeni život menja nakon što se stravstveno zaljubljuje, kada mora da bira između života pokraj svog deteta i života pored žene koju voli. (Srpsko izdanje Samizdat B92)

„Trčanje sa makazama“ je težak roman Ogasten Barouz, o njegovom sećanju na odlazak iz kuće gde je živeo sa mentalno obolelom majkom, u dom psihijatra, koji je i sam psihijatrijski bolesnik, te o vezi koju je imao sa psihijatrovim

sinom – Ogastenu je tada bilo četrnaest godina, a njemu trideset i pet. Sva ova sećanja su i suviše mračna, te njihovo čitanje jedino olakšava humor, kao mehanizam odbrane. Preporuka za ovo delo nam je stiglo od gej muškarca. (Srpski izdanje Draganić)

„Sputnik ljubav“ je delo Harukija Murakamija, najpoznatijeg japanskog pisca, koji se smatra i jednim od najboljih živih pisaca, a čija su dela nedavno spaljena u Rusiji pod nalogom Putinovog režima. Ovo maestralno delo predstavlja zamršeni trougao neuzvraćenih ljubavi, kao i ljudsku čežnju uopšteno rečeno. Preporučila nam ga je ženska osoba homoseksualne orijentacije, mada prija svakome ko je spreman da otvori svoj um ka toleranciji. A i mada je u osnovi ljubavni roman, sadrži elemente detektivskog romana što doprinosi zanimljivosti. (Srpsko izdanje Geopoetika)

„Teskoba večeri“ je roman prvenac Marike Lukas Rejnefeld, koja je najmlađi ikada dobitnik Bukerove nagrade, plot prati porodicu koja se bori sa posledicama tragedije koja ih je zadesila. (Srpski izdanje Booka)

„Đovanijeva soba“ je roman Jamesa Boldvinaa, koji predstavlja glas svih queer ljudi, jer govori o nejednakosti i neravnopravnosti u borbi za ljudska prava. (Srpsko izdanje Ukronija)

„ Love and Lies of Rukhsana Ali“ je snažni roman Sabine Khan, o mladoj devojci koja pokušava da balansira između ljubavi prema svojoj devojci i roditelja koji su konzervativni muslimani. Ova knjiga je preporučena od strane žena koje su iskusile ljubav prema drugoj ženi.

„Gone, gone, gone“ – u svom romanu, Hana Moskowitz istražuje šta znači osećati se potrebnim, konektovanim i živim. Njen protogonista je izgubio brata 11. septembra u Njujorku, te mu je teško da otvori svoje srce za bilo kakve emocije, čak i prema mladiću koji ga iskreno voli. I mada je ovo gej roman, napisala ga je žena, te ga i ženska publika voli.

,,Priča za tešku noć” je knjiga iz susestva, Milice Lukšić, koja sadrži dve nejednake priče –mikro roman i kratku priču, kao i nekoliko mailova autorke, osvrte anonimnih sugrađana i jedan recept. Preporuka je stigla od gej muškarca. (Hrvatsko izdanje Autorska kuća)

„Čedo apokalipse“ autorke Viržini Depent je u osnovi detektivska priča, koja prati dva detektiva koja tragaju za nestalom problematičnom tinejdžerkom. Međutim, složenije posmatrano roman istražuje seksualne slobode, predrasude o ženama i njihovoj seksualnosti, o licemerju srednje klase i o manjinama i njihovoj asimilaciji. Bliskost sa queer publikom upravo se stvara kroz istraživanje slobode. (Srpsko izdanje Booka)

„Codename Villanelle“ roman od Luke Jennings iz 2017. godine, zapravo je knjiga po kojoj je snimljena mega popularna serija „Killing Eve“ koja je privukla pažnju queer sveta, prvenstveno zbog seksualne tenzije glavnih junakinja, ali i svih onih koji vole dobar triler.

„Sedam muževa Evelin Hjugo“ je istorijski –fikcioni roman Taylor Jenkins Reid. Govori o glamuru i skandalima Holivuda, a protagonistkinje su glumica Evelin i novinarka Monik, koju Evelin angažuje da napiše priču o njoj. Ovaj roman preporučen je od strane onih žena koje vole druge žene. (Srpsko izdanje Laguna)

„Red, White & Royal Blue“ je roman Casey McQuiston, koji govori o kraljevskoj porodici, intrigama i o zabranjenoj ljubavi dva muškarca, baveći se pitanjem kako će nas istorija pamtiti?

„Birthright“ od Missouri Vaun – još jedna priča o kraljevstvu, samo što je ovde reč o ljubavi dve žene.

„Ahilova pesma“ je nagrađivani bestseler, Madlin Miler. Priča o Ahilu, najvećom grčkom junaku, svima je poznata, kao i njegova veza sa stidljivim mladim princem, Patroklom, koja se nekada opisuje kao prijateljska, a nekada kao ljubavna. Ovaj roman govori upravo kako je to njihovo bila najveća ljubavna priča koju je svet ikada video, a preporučuju je sve queer osobe, bez obzira na pol i seksualnost. (Srpsko izdanje Laguna)

,,Heaven official's blessing” u potpisu autora Tian Guan Ci Fu, preporuka je za one koji preferiraju nešto mističnije romane, koji sadrže kraljevstva, prokletstva, duhove i moći.

“Priory of the orange tree” je takođe mističan roman, koji je napisala Samantha Shannon, a sadrži jake protagonistkinje, kraljevstva, moći i zmajeve. Preporuka nam je stigla od lezbejke.

„These witches don't turn“ je roman Isabel Sterling, koji kako i naziv sugeriše govori o vešticama. Radnja je smeštena u Salemu, a prati moćnu vešticu, koja mora da se udruži sa svojom bivšom devojkom, takođe vešticom, kako bi pobedile crnu magiju koja se nadvila nad Salemom.

„Intervju sa vampirom“ je klasik En Rajs i jedan od najboljih horor romana ikada napisanih, u kojoj se osim horora prepliću i triler i fantastika. Prodat je u 7 miliona primeraka, a prema njemu su snimljeni istoimeni popularni film i serija. Kako i naslov sugeriše, priča predstavlja ispovest jednog vampira.

ala, sitna, figura, se sa balkona obraća okupljenim vojnicima. Više od hiljadu vojnika u Tokijskoj komandi Istočnog štaba japanskih kopnenih snaga odbrane slušaju niskog čoveka u uniformi kako viče. Poziva ih da odbace Ustav koji ih drži u pokornosti prema Sjedinjenim Državama. Apeluje na njihovu čast i poziva se na drevnu samurajsku tradiciju. Izražava nadu da će podržati njegov plan da izvrše državni udar i vrate cara na njegovu predratnu poziciju živog boga i vođe nacije.

Publika je, isprva, tiha i neočekivano mirna. Ne mogu da pojme da se ovaj čovečuljak sa grupicom svojih sledbenika usudio da uđe u Tokijsku komandu i otme njihovog komandanta. A možda samo ćute iz neke usađene učtivosti. Ipak, scena je toliko nadrealna, da čak i njihovo lepo vaspitanje ne može da ih natera da se suzdrže. Počinju da se smeju. Isprva, diskretno, a zatim sve bučnije. Praćen njihovim podsmehom govornik se vraća u kancelariju u kojoj ga čekaju četvorica sledbenika.

„Nisu me čuli“, izgovara tiho.

Uzima svoj samurajski mač, spušta se na zemlju i započinje ritualno japansko samoubistvo. Zabija oštri mač u stomak i, precizno određenim pokretima, nastavlja da seče utrobu. Pre nego što je pao na zemlju, jedan od sledbenika mu odseca glavu. Nešto ranije tog novembarskog dana 1970. godine. svome izdavaču je poslao poslednje stranice rukopisa romana „More plodnosti“. Obezglavljeno telo koje leži na podu nekada je pripadalo tada najpoznatijem japanskom romanopiscu Jukiju Mišimi.

Osim po svojim knjigama, Mišima je bio čuven i na osnovu toga što je znao da provocira javnost. Uprkos svom nastupu većina ga je držala za bezopasnog i smešnog lika. Bio je neka vrsta Mišela Uelbeka. A sada je sve delovalo tako stvarno. Još od kraja Drugog svetskog rata niko u Japanu nije izvršio hara-kiri. Mišimin neobjašnjiv čin u medijima je zasenio i početak zasedanja parlamenta na kome je prisustvovao i sam car.

Neki su verovali da je pisac poludeo, dok su drugi smatrali da je to namerno smišljena akcija čoveka u krizi srednjih godina koji nije mogao da podnese starenje i svu osrednjost kakvu pozne godine donose.

Mišima je objašnjenje ponudio svojoj supruzi kada joj je rekao „biće u redu čak i ako me ne razumeju odmah, Japan će me shvatiti za pedeset ili sto godina“.

Ovaj najpoznatiji japanski pisac minulog veka koji je čak tri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu, debitovao je sa knjigom „Ispovest maske“, koju je, u prevodu Zorice Savić Nenadović i Branislave Jurašin, nedavno objavila izdavačka kuća „Laguna“.

Ova svojevrsna autobiografija, tek ovlaž uvijena u meku oblandu romana, donela mu je književnu slavu i prepoznatljivost. Priča o pačetu koje će jednog dana postati labud započinje u sobi bake glavnog junaka. Ona je, odmah po rođenju, dečaka uzela sebi i zatvorila ga u svoju sobu. Umesto da se igra sa drugim dečacima, mali Kočan mora da neguje bolesnu baku koja se nalazi na granici između ludila i normalnosti.

U toj prostoriji, u mraku ispunjenog bolesno slatkim mirisima stare osobe, njegovoj mašti dozvoljeno je nesputano lutanje i istraživanje. Shvatajući da se razlikuje od drugih jer ga privlače isključivo snažna i mišićava muška tela, Kočan se uči igri maske. Shvata da u spoljnom

Jukio Mišima

Piše: Milan Aranđelović

svetu mora igrati uloge koje se očekuju od ljudi koji nisu poput njega.

Kako godine odmiču ova igra maske koju je prigrabio postaje sve zahtevnija. Niko ga nije učio kako je to biti dečak koji je na putu da po-

Samuraj protiv samuraja

stane muškarac. Kada ovaj bolešljiv dečak počne da živi sa ocem koji je opčinjen vojničkom disciplinom u Konaču počinju da se prepliću muški i ženski principi. Bakina blagost i očeva strogost obeležiće ceo njegov život. Posmatrajući svoje školske drugove, trudi se da ih oponaša, pa, ipak, slučajne greške su neminovne. Ma koliko bio maštovit, ovaj starmali tinejdžer ne može u potpunosti da zamisli kako je to biti muškarac koga nagoni i instinkti usmeravaju ka ženama. I dok njegove drugare interesuju ženska tela, Kočanu počinje da, osim prema starijim muškarcima, oseća žudnju i prema mlađim muškarcima.

Zarobljenik žudnji prema osobama istog pola, on pokušava da se „vrati na pravi put“ i da započne romansu sa ženom. Ma koliko se trudio, sve i dalje ostaje samo romansa.

„Ispovest maske“ prati unutrašnji i spoljašnji razvoj i evoluciju homoseksualne spoznaje do samog kraja adolescencije. Ova knjiga je u najvećoj meri ključna za razumevanje Mišiminog života i dela. Sa jedne strane nam otkriva korene njegovog estetskog senzibiliteta koji je uvek bio snažno vezan za seksualnost. Sa druge strane, „Ispovest maske“ nam sugeriše i provizornu granicu između stvarnosti i performansa, što je, takođe, karakteristika svega onoga što je Mišima

tokom života radio. Knjiga nam naizgled pripoveda o junaku koji je, faktički i metaforično, zatvoren u mračnoj sobi i prepušten svojim mislima i borbi sa samim sobom, dok sve to može biti samo majstorska manipulacija sa čitaocima.

Ova formula savršeno je funkcionisala tokom čitavog Mišiminog života. Uprkos svojoj dekadenciji Mišima je bio plodan autor, koji je, uporedo sa delima visoke književnosti, objavljivao i popularne knjige. Čvrsto je održavao veze sa japanskim visokim društvom, istovremeno igrajući ulogu dendija. Uspostavio je saradnju sa stranim medijima, te ja kao njihov dopisnik postao poznat i sa druge strane Pacifika.

Tokom pedesetih godina minulog veka njegovi romani prate duboko ispovednu matricu koja je data upravo u romanu „Ispovest maske“. Međutim, u narednoj deceniji započinje druga faza, koja bi se mogla nazvati i početkom kraja. Mišima počinje da posećuje teretanu u kojoj svakodnevno provodi po dva sata naporno vežbajući i nabacujući mišićnu masu na svoje, inače, krhko i sitno telo (bio je tek nešto viši od metar ipo). Svoje telo izlaže sunčevim zracima kako bi potamnelo i dobilo privlačnu bronzanu boju. Oko sebe okuplja grupu desničarski nastrojenih studenata sa kojima izvodi vežbe sa ciljem da pomognu vojsci u slučaju da komunisti pokušaju da izvedu revoluciju.

Mišima u svojim četrdesetim godinama postaje sve zabrinutiji zbog svog stanja. „Lepi bi trebalo da umiru mladi, a ostali da žive što je duže moguće“, prokomentarisao je smrt američkog glumca Džejmsa Dina. Oseća da se vreme na životnoj pozornici približava kraju, te počinje da planira poslednji čin.

Sve elemente u režiji njegovog kraja možemo pronaći na samom početku predstave. U „Ispovesti maske“ nalazimo na motive smrti, krvi i vojske. Sve ono što nam je opisao u svom književnom prvencu možemo pronaći u njegovom kraju. Morao je sebe da pretoči u prelepog viteza kako bi postao vredan uništenja. A ritualni sepuki koji je izvršio provežbao je u kratkom filmu „Patriotizam“ za koji je napisao scenario. Iako je možda kraj njegovog života bio ogrnut ruhom političkog protesta, ipak je bio duboko umetnički čin. Decenijama nakon smrti čini se da njegova „Ispovest maske“ nastavlja tačno tamo gde je i planirao – na pola puta između stvarnosti i predstave.

otovo sve (osim onog stenja iz prigodne rime) se menja, pa tako i dokumentarni film; sve je neubedljivija međa između klasicistički shvaćenog dokumentarnog film, sa jedne, i igranog filma, kao krajnje oprečnosti mu. Istina, čak je i nedavno preminuli ŽanLik Godar umeo da počesto ukaže na suštinsku dubiozu kada je tako oštra i neporeciva podela u pitanju, a nedavna produkcija te fele iznova je ukazala na suštinsku poroznost granice između ta dva ne baš čvrsto utemeljena i odeljena pola. Naprosto, igrani filmovi čiji autori su se čvrsto opredelili za bespogovoran naturalizam neretko su na samo par koraka od dokumentarnih ostvarenja u kojima naglašena estetizacija kod gledalaca dosta brzo budi asocijaciju i na igrane strukture, a da, pritom, oba ta soja i dalje zdušno služe svrsi stvaranja dokumenata vremena koje prikazuju i opisuju.

U tu svrhu, i ne samo u tu svrhu kao rečita i upečatljiva ilustracija može da posluži skorašnji igrano-dokumentarni (ili možda dokumentarno-igrani) film „Kristina“ scenaristkinje Milanke Gvoić i reditelja Nikole Spasića (oni su ujedno i producenti tog dela), koji gledateljstvu predočava priču o istoimenoj samozatajnoj transrodnoj seksualnoj radnici i u to u trenutku

Sve se menja osim stenja?

Piše: Zoran Janković

kada se zaljubljuje u mlađeg muškarca sa potpuno oprečnim svetonazorskim uverenjima, pri čemu ni on nije imun na njen osobeni i delikatni

šarm. I zbilja – teško je iole preciznije razlučiti šta je u „Kristini“ fikcija, a šta bi sa sigurnošću moglo da bude označeno kao fakcija, odnosno, kao građa i osnova da ovo ostvarenje ili barem neki od njegovih delova označimo i kao dokumentaristički rad. U svrhu tog podrobnijeg određivanja roda ovog filma možda bi najcelishodnije bilo ukazati da se većim delom on oslanja na „reenactment“ (rekreaciju događaja koje bi manje-više pouzdano mogli da prepoznamo kao stvarne ili makar približne onima koji su se svakako mogli dogoditi u životu glavne junakinje), tim pre jer Kristina u isti mah funkcioniše i kao melodrama oslonjena na podosta opštih ili lako razaznatljivih i razumljivih opštih mesta i motiva – zaljubljivanje, pokušaj borbe za srećan kraj, suprotnosti koje se nepogrešivo privlače, prećutane tajne koje kad-tad moraju biti iskazane... A, i iz tog ugla posmatrano, „Kristina“ je, ukupno uzev, vrlo, vrlo dobar i krajnje zanimljiv i specifičan film ne samo u okvirima srpske ili obližnjih kinematografija.

Dvojni prikaz – “Kristina” i “GAY USA”

Zapleti se čak i tokom samog trajanja filmova brzo i nepovratno troše, ponekad i sami sebe prebrzo ogoljavajući na vlastite biti, gde je podosta zgodnih ali i ukrasa i mamipara oročenog roka trajanja, te se, kako nas je učila i kako nas uči istorija filma u svetskim okvirima, žiža mora naći u samim flikovima. „Kristina“ taj cilj elegantno postiže – glavna junakinja je seksualna radnica, samozatajna, delikatna, senzualna, ali i predata dnevnim rutinama i sopstvenoj potrazi za nekako uvek varljivom suštinom vlastitog postojanja, predana veri i prijateljstvima, kao i intuitivnom ubeđenju da srećan završetak nije nužno tek samoobmana, već, naprotiv, negde i možda i posve realna mogućnost. U tom svom aspektu, „Kristina“ je sasvim pipav rad – uz finu ravnotežu iskrenosti, empatičnosti, intelektualnog poštenja i uvek dobrodošle diskrecije, ovaj film pruža uvid u svakodnevicu nekoga ko dobro oseća i, dalo bi se ustvrditi, dosta precizno razume sputanost koja proizilazi iz drugosti, što onda ovo ostvarenje čini i jednim od ponajboljih kvir-filmova sa ovih prostora. Uz to, „Kristina“ nežno spaja, nazovimo to tako, i žilnikovski verizam i naglašenu estetizaciju kakva se retko sreće u dokumentarnim filmovima, i na tom spoju se rađa upečatljiv filmski rad, koji, povrh svega drugog, donosi i angažovanost iz dubine kadra, angažovanost kadru da i gledaoca ne toliko upućenog u kvir-film i kvir-pitanja pridobije na svoju i, što je daleko važnije, stranu svoje junakinje, jednog posve osobenog i intrigantnog bića vrednog pažnje i narečene empatije.

Neka onda ovaj tekst bude svojevrstan krov pod koji ćemo smestiti i podsećanje na jedan nedvosmislen dokumentaristički rad i klasičan film, čija je, pak, društvena angažovanost (ne samo angažovanost unutar LGBTQ+ „podžanra“) krajnje otvorena i neupitna. U pitanju je gotovo pa odličan dokumentarac kratko i ubedljivo nazvan „Gay, USA“ iz poodavne 1977. godine, sa jednostavnim a definitivno učinkovitim okvirnim konceptom – tokom samo jednog dana tadašnjih i tamošnjih prajdova čak 26 snimatelja, pod vođstvom reditelja Artura Dž. Bresena Mlađeg zabeležilo je taj prelomni trenutak u istoriji američke gej populacije, kao i njihovih jataka, pa i suparnika i mrzitelja, a sve to ogromnim delom u vidu izjava u kameru i ponešto audio-beleški. Na planu prikaza istorije privatnih života koje je muka iz dimenzije stvarnosnog naterala da se prelije i u retko benevolentnu sferu javnog biti-

sanja, „Gay USA“ je briljantan film, koji zapravo ima samo jednu evidentnu i opsežniju boljku –sam koncept brzo postaje sasvim očigledan, te je krajnja minutaža onda tek manje ili više arbitraran izbor autora, odnosno, plaćanje danka konvencija u tom domenu. Međutim, daleko je važnije ono čemu smo svedoci prilikom gledanja ovog vrsnog dokumentarističkog rada krajnje svedenog i jednostavnog stilskog profila –pravi ljudi iskreno govore šta ih tišti i šta ih nagone, pri čemu se tu nađe mesta za učesnike ovog ili onog podtipa, i za rigidne nazovi-hrišćane, i za puke posmatrače koje mami spektakl kao takav, te i za decu koja, reklo bi se, dobro osećaju šta je osujećenost i skrajnutost, a tu je i ono što uvek i nepogrešivo oduševljava – takozvani obični građani, tihi „civili“, poput dve vremešne građanke, koje neuvijeno i svojim rečima iskažu ono što mnogi iz znatno viših sfera društvenog angažovanja i odlučivanja zdušno i manipulativno u samo jednom trenu zaboravljaju

– ako su nečija prava ugrožena, ugrožena su prava svih nas. Jer sve mimo toga zapravo jeste relativizacijska i soliptistička priča o ona zlokobna vlastita četiri zida, u ovom ili onom vidu.

imo svih skorašnjih proboja i dokaza nekakvog napretka na tom polju, kvir film u smislu intruzije u glavnotokovski film / repertoarskog ili komunikativnijeg primetnog arthaus izraza i dalje zastaje na koti one uvek iritantne kvote; preciznije, i dalje je tu prilično jako ukorenjena impresija da su gej junaci i u ovom trenutku da odrade zadatu ulogu simbolične prisutnosti, odnosno, da se zadovolji forma zahvaljujući kojoj Holivud ili više sfere svetskog filma mogu da mirne duše smatraju i veruju da su sa punim pravom zaslužili štambilj suštinski nikad dostižne pune liberalnosti. Ipak, svedemo li potragu na priču o dometima i osobenosti pojedinačnih konkretnih filmova, stvari i ne stoje tako porazno i crno. Neka nam za potrebu ovog teksta i ovog broja dva zapažena filma posluže kao ogledni primeri.

Titulu zaslužnog favorita u trci sa Oskara (u kojoj učestvuje u šest referentnih kategorija) možda ponajpre zaslužuje vrhunska drama „Tar“ u režiji u neku ruku povratnika u tu sferu, a nekada i glumca Toda Filda (na prelazu dva veka režirao je takođe odlične filmove „U spavaćoj sobi“ i „Mala deca“). Naravno, na prvih nekoliko

Suze teku, suze liju, toksične, kitovske

Piše: Zoran Janković

ovlašnih pogleda udarni favorit tu jeste zbilja maestralna Kejt Blančet, na čijim plećima stoji poveći deo prilično skliskog i nezgodnog tereta ovog filma koji počiva na očigledno jednostavnoj premisi. U „Taru“ pratimo kraći period u životu voljenocenjene dirigentkinje svetskog renomea i najvišeg umetničkog kalibra; u pitanju je samosvesna, odvažna, prpošna, glagoljiva i prodorna žena ranijih srednjih godina, a punoću tako postavljenog lika daruje ipak ponajpre sama Kejt Blančet, očito potpuno upućena u sitne i prefinjene valere za kojima je tu ipak neophodno posegnuti kako bi se kreirao i ovaplotio lik koji lako može da se uruši pod bremenom vlastite savršenosti. Takođe jedan od vrhunskih kvaliteta i aduta ovog ostvarenje je Fildova veština sa kojom uvodi nove/dodatne motive i slojeve u tu suštinski jednostavnu i svedenu priču, te negde tokom

Dvojni prikaz – “Tar” i “Kit”

druge rolne filma saznajemo da glavna junakinja ima sijaset mana, da je sklona oportunizmu i manipulacijama, pa i slepom samoljublju, a kasnije i da je njeno grubo ophođenje prema ranijoj mladoj ljubavnici dovelo i do fatalnog krajnjeg ishoda, što pomenuta „heroina“ dobrim delom filma nastoji da ignoriše, a potom i da relativizuje i minimalizuje svoj udeo u toj tragediji. Lik koji tu tumači Blančet je slika i prilika ovovremenske uprizorene i umivene toksičnosti, što su, pak, neki uzeli za zlo Todu Fildu, koji je optuživan da je u film sa evidentnom glavnim i udarnim ženskim likom diskretno prošvercovao jednako uglađenu mizoginiju, pri čemu je njegova meta očigledno snađene i samoemancipovana lezbijka. Ove optužbe nisu ništa drugo do mlaćenje one poslovične prazne slame, jer ništa osim Woke rigidnosti ne može da bude izgovor za nametanje dileme ’može li / sme li (u filmu) lezbijka da bude prikazana kao neprijatan i negativan lik’. Naravno da može, a posebno ako to stiže u vidu ovako izbrušenog filma, krcatog kinestetskim kvalitetima, koji nas, pritom, podseća i na važnost kontinuiranog prisustva ovakvih dela u kino-ponudi – ambicioznih umetničkih filmova ipak i srednjeg toka, odnosno, dovoljno komunikativnih da prodru i do publike koju isprva nisu ciljali.

Na drugom polu nalazi se film „Kit“ u režiji Darena Aronofskog; i ovaj za nekoliko Oskara nominovan film, predočava nam značajnog američkog autora koji bi da svojim novim delom spoji te dve nominalne oprečnosti – arthaus izraz i svest o potrebi da se gledateljstvu ponajpre u bioskopima ponudi film koji će biti lako pojmljiv i za one koji sinematske vrednosti ne jure na drugu, treću, petu... decimalu. U tom pogledu „Kit“ je sasvim uspeo film; u žiži priče imamo lik profesora kreativnog pisanja koji ne izbiva iz stana, a jedan od glavnih razloga za to je njegova (malo je reći) prekomerna telesna težina (endemski problem u SAD), od par stotina kilograma. Svestan da mu uskoro sleduje neumitna smrt, a uz džangrizavu podršku bolničarke i prijateljice, on nastoji da koliko je to uopšte i moguće izgladi odnos sa ćerkom-tinejdžerkom (gle čuda, pobunjenom, isključivom, ciničnom, drskom...). Što se tematskog okvira interesovanja „Optimista“ tiče, pomenimo da je naslovni lik samozatočeni gej koji nikako ne uspeva da preboli samoubistvo svog dragog,

zbog koga je, uostalom, svojevremeno i napustio suprugu i kćerkicu, a koji je, da melodrama bude potpuna, brat te iste privržene bolničarke veoma preke naravi. Dosta rano evidentno postaje pozorišni koren te priče i tog scenarija, te je „Kit“ većim svojim delom (doduše, znalački) raskadrirana pričaonica jasne teatarske predistorije, u kojoj se junaci hvataju za guše u naglašenom, hiperverbalizovanom maniru na koji smo navikli prevashodno u pozorištu. Kvir dimenzija priče jeste dovoljno prominentna, ali u isti mah biva zaturena negde u tom očiglednom motivskom i dramaturškom višku (tu je i mladi propovednik sa tajnom, a onda i dalje ozlojeđena odbačena supruga),te iole usredsređenijem gledaocu postaje jasno da je ovde na prvom mestu reč o filmu oskarovskih pretenzija, da reditelju u ovoj stvaralačkoj mu epizodu nimalo nije stran ni manipulativni, saharinski sentimentalizam. Baš kao što se brzo stiče postojan utisak da će Brendon Frejzer na konto pokazano u glavnoj roli svakako pošteno zaslužiti eventualnog Oskara za glavnu (mušku) ulogu.

osta je pokušaja na tom planu i u tom smeru, i, najposle, neosporno je dobro što je tako, ali zapravo, ako ćemo pošteno i u isti mah iskreno, i dalje (a uprkos ovom zastrašujućem obilju ponude u opštijem smislu) je premalo kvalitetnih i konsekventnih serija na kvir-teme koje pokazuju jasan potencijal da transcendiraju i ka brojnijoj i strejt publici, kao što je to bio slučaj sa, recimo, serijama „Queer As Folk“, „Heartstoppe“, „Sugar Rush“ i „Looking“. Dok se to ne iznova ne desi, ostaje nam uglavnom da lovimo kvir elemente, motive, likove na drugu ili treću decimalu, u nadi da se iz tih partikularnosti nekako može stići do često snivane i vazda varljive opštosti.

Srećom, dok se bavimo finesama, ima i valjanih pokušaja tog tipa – na primer, gotovo pa odlična, a svakako silno šarmantna španska serija naziva „Smiley“ (iz ponude Netfliksa) kojoj na putu i ka osvajanju zasluženo što šire publike stoji samo ta jezička odrednica. „Smiley“ uspeva tamo gde su mnogi potklizali – na putu ka cilju koji je osmišljen tako da se stvori serija koja bi u isti mah bila i neprikriveno i nedvosmisleno kvir obojena i određena i nešto što bi mogli da „kon-

zumiraju“ i oni potpuno oprečnih identitetskih svetonazora. Možda je najsmislenije krenuti od nešto konkretnijeg sinopsisa – Aleks više nije zaljubljen. Silne je nade polagao u tipa koji će ga tokom samo nekoliko sedmica potpuno sludeti. A Aleks se sa tako nečim ne nosi baš najbolje. Uzima telefon i pokuša da putem govorne poruke izbori pravo na objašnjenje, i ta će poruka dovesti do sasvim neočekivanijih posledica, i to stoga što ju je Aleks greškom poslao Bruni, koga uopšte ne poznaje. Ta sasvim nevina prva greška tek je prva karika u nizu događaja koji će živote te dvojice zauvek promeniti.

Naravno, kristalno je jasno da je ovde reč o jednog od kanonskih, školskih primera zamajaca radnje kakve znamo iz romantičnih komedija (od milja nazivanih i rom-komovi) na uzorku od ovih vek i kusur trajanja istorije filma (a i onda i televizije). I to je sasvim u redu, jer „Smiley“ svoje uporište i svoju snagu iznalazi upravo u brižljivo odabranim i vešto oblikovanim i u širu sliku udenutim opštim mestima, koja su to što jesu – opšta upravo stoga što su lako prepoznatljiva i razumljivo, a što ne čudi jer potiču iz onoga što je univerzalno, čak i na planetarnom nivou. Tu negde stižemo do još jedne značajne odrednice u slučaju ove vrle nove serije (barem na uzorku deset epizoda prve i zasad jedine sezone) – mimo kvir-konteksta, ovo je delo sredine puta, ciljano osmišljeno za što širu publiku, i u tom smislu „Smiley“ je doteran do visokog sjaja, a da, pritom, što je u ovom delu vaganja njenih dometa iznimno značajno, autori ne izneveravaju i ne razvodnjavaju svoj naum, niti suštinu te serije.

Naprosto, „Smiley“ je serija koja je i duhovita i smešna, i koja se junački nosi sa tom nepobitnom jednostavnošću kao višim konceptom, do te mere da ima rezona posegnuti i za onom davnih dana još izraubovanom krilaticom „topla ljudska priča“. Toplotu na stranu, ovo jeste zabavna ljudska priča o ljudima koji se nađu na prekretnici, dakle, u zanimljivoj životnoj situaciji, a

Smiley

na to se nadovezuje britak humor, podosta rafalno brzih dijaloških razmena tog tipa, kao i podosta samoironije – krajnje dobronamerne samoironije prema vlastitim junacima, ali i prema samoizabranom žanru. Gore navedenom

sinopsisu (odnosno, njegovom nagoveštaju), treba dodati da Aleks i Bruno nikako (i sasvim prirodno) nisu jedini junaci ove priče, već da je tu još jedan par koji se opire sve jačem utisku da ta veza i zaista prerasta u nešto što se bez mnogo premišljanja može podvesti pod uobičajeno poimanje „para“, a tu je, gle čuda, i brbljiva i odrešita dreg-kraljica uvek u naponu verbalnih i drugih snaga. Seriju krasi i jasan lokalni kolorit i kontekst Barselone, što u asocijativnom smislu budi podsećanja na ono što su na tom planu predočavali, recimo, Almodovar i Pereira, barem u najzabavnijim i najkomunikativnijim im delima.

Zažmurimo li dragovoljno na neporecivu derivatnost, a ona je naprosto nužda kada je serija ovakvog profila i takvih pretenzija u pitanju, „Smiley“ zavređuje brojne pohvale i gotovo pa bezrezervne preporuke. Humor je ubojit, ritam pripovedanja je nepogrešivo sitkomski, izlaganje priče dinamično, a uvođenje novih motiva i tema blagovremeno trasirano, hemija između glavnih akter je neodoljiva, pomalo i viralna, fina je razmera između pooštrijeg humora i opšte dobronamernosti, pominjani španski kolorit je odmereno postavljen i plasiran adut, a vera u sasvim srećan ishod ovde je i na nivou zapleta i priče, i na planu prijema ove zbilja simpatične premijerne serije kod znatno šire zahvaćene publike je sasvim, sasvim osnovana.

Smej se, smej, uvek se smej...

Piše: Zoran Janković

OPTIMIST Zajednica

Ime: Sanja Bojanović

Godine: 25

Zanimanje: Novinar

Kada se prvi put znala da si… Zapravo, još u vrtiću. Moja jedina sreća je bila što sam imala oca kakvog sam imala, čoveka koji mi je bio najveća podrška u svemu i koji nije dozvolio da me društvene norme i vrednosti progutaju od malih nogu. Zbog svega toga sam samostalno mogla da razvijem svoj moralni pravac. Smatram da je takav pristup vaspitanju dece presudan u razvijanju njihove ličnosti.

Tvoj izlazak iz ormana…

Otvorena sam jako po tom pitanju. Uvek pokažem ko sam i šta sam otvoreno. Ako nemaš problem super, ako imaš reši-

ćemo. Smatram da niko ne zaslužuje da bude marginalizovan zbog onoga što je. Ali ekskluzivno otkrivam jednu tajnu direktno iz gej lobija: „Zapad nije izmislio homoseksualizam da uništi Balkan, saberite se“. Koji savet bi dala

mlađoj sebi…

Ne obaziri se na društvo koje deevoluira. Živiš u svetu needukovane i infantilne gamadi. Budi bolja! Smatram da kolektivno kao društvo svi treba da se saberemo, zato što ne rešavamo krucijalnu problematiku već se fokusiramo na manjinske razlike zbog kojih se ubijamo međusobno. Naj gej stvar koju si ikad uradila…

Bila sa ženom?! Iz nekog razloga ne delim stvari na gej i strejt. Bazično svi funkcionišemo isto. Ne vidim neke krucijalne razlike između strejt i gej ljudi sem momenta ko sa kim spava.

Tvoj prvi gej kafić/klub…

Naravno to su čuveni Libido i Apartman. Oba kluba su u to vreme zajedno okupljala ljude iz najrazličitijih sfera. Zato je bilo toliko interesantno ići na žurke, uvek je vladala neka neverovatna energija. Naravno ne zaboravimo Mixer House. Tvoj prvi poljubac…

Sa simpatijom iz razreda. Momenat je došao sasvim prirodno i spontano, nije postojao momenat sumnje. Kasnije tokom odrastanja sam shvatila da ne radimo apsolutno ništa pogrešno već društvo želi da nas ukalupi u „prihvatljive“ forme.

Nevinost izgubila…

Sa četrnaest godina. Moj neki savet ljudima jeste da to urade kad se osete spremnim. Nikad u životu ne dajte sebe da bi ste zadovoljili potrebe drugih, zato što baš ti drugi ljudi su sebični.

Šta za tebe danas znači biti lezbejka…

Samo drugačiju seksualnu orijentaciju. Da aktivizam je bitan, ali onaj originalni. Moje jedino pitanje jeste gde je otišao današnji aktivizam i šta se desilo sa svim pravim aktivistima?

Trenutno vidim samo scenu nestručnih i infantilnih ljudi.

Tvoj naj gej muzički album…

Uglavnom slušam tehno. Mada naravno i ja imam par kostura u ormanu. Osim što znam celu uvodnu špicu Winx vila, mogu reci da je moj favorit stariji albumi Lady Gage.

Donji veš koji ti donosi sreću...

Iz nekog razloga bokserice koje za motiv imaju žumanca. Neobjašnjiva pojava jeste što zaista stalno nosim neke čudne motive donjeg veša. Želim da verujem da je to neki momenat umetničkog izražavanja, ali nešto teško prepoznajem umetnost u žumancima.

Najviše se ložiš na… Definitivno Monica Bellucci. Uvek sam cenila žensku lepotu koja se kosi sa genijalnim umom i talentom.

Lezbejski film koji morate pogledati…

Favorit mi je Mulholland Drive. Nisam osoba koja gleda romantične komedije. Cenim dobru kinematografiju. Pored misterije i lucidnosti, ovaj film daje i dobru emotivnu priču o dve žene.

je jedna velika emocija koja zaista može promeniti osobu iz korena. U svetu ima puno ljubavi, ali koliko ima ljubavi toliko ima i mržnje. To je najveći problem zapravo. Što se tiče braka moram da se čujem sa Dverima i Zavetnicima.

TV serija koja je promenila tvoj gej svet…

Live prenos Narodne Skupštine. Prosto opozicija mi nekako tu daje najveći gej vajb. Nadam se da će uskoro izaći iz ormana. Ali nadam se da znaju da sam uz njih kad to urade.

U nedelju popodne naći ćemo te gde…

Na nekom afteru aftera afterovog aftera. Volim ljude, dobar alkohol i druženje. Socijalni leptirić sam tako da uvek ima neko dešavanje u mom životu.

Tvoj stav o ljubavi i braku… Veliki sam pobornik ljubavi. To

Omiljena knjiga...

Herman Hese – Demian, knjiga koja je unapredila mene kao ličnost i definisala moje karakterne crte. Jako cenim klasike i smatram da dobra knjiga utiče na razvoj individue na emocionalnom i intelektualnom nivou.

Tvoja LGBT heroina je… Nikad nisam imala uzore sem nekih odavno mrtvih filozofa. Mada svaki čovek koji živi danas u svom autentičnom stanju je za mene heroj. Nažalost jako malo je takvih. Buč ili fem? Fem.

Mačke ili psi? Psi.

Omiljena LBGT ikona… Sanja Bojanović.