Читанка 18010

Тур­ци све­жу мо­га оца и Бир­ча­ни­на, а Ми­ло­ва­на Гр­бо­ви­ћа пу­сте. Кад поч­ну ве­за­ти мо­га оца, ви­ди он шта ће би­ти и рек­не: „Је ли ту­на Ја­ков да му не­што ка­жем?“ − Он­да рек­не Ми­ли­сав из Ду­пља­ја пла­чу­ћи: „Ни­је, кне­же, ов­де, но ка­жи ме­ни, ја ћу му ка­за­ти“. − „То му − ре­че − ка­жи да ни он и ни­ко од мо­јих од­са­да Тур­ци­ма не ве­ру­је.“ По­ве­ду их на по­гу­бле­ни­је, и као што су ми по­сле то­га мно­ги и Ср­би и Тур­ци ка­зи­ва­ли, мој отац са­ свим при се­би био, аки би на пир во­ђен био, и сло­бод­ним гла­сом вик­не: „Фо­чи­ћу, Фо­чи­ ћу, не мо­лим те за жи­вот не­го те са­мо мо­лим, не­мој ме беш­че­сном смр­ћу мо­ри­ти, но са­бљом ко­јом се ју­на­ци гу­бе; а знај, Фо­чи­ћу, да ће мо­ја крв и пред Бо­гом и пред љу­ди­ма те­би до­са­ди­ти!“ − Он је хтео ску­пље­ном на­ро­ду го­во­ри­ти, но Фо­чић по­ви­че: „Во­ди­те их да­ље!“ На том по­зо­ри­шту све­та је мно­го ску­пље­но би­ло јер и Ср­би и Тур­ци, да би ве­ћи страх од да­хи­ја има­ли, мо­ра­ли су до­ћи да ове пр­ве жр­тве срп­ске гле­да­ју. Нај­пре да­де Фо­чић на срп­ски јед­но пи­смо пред сви­ма про­чи­та­ти, ко­је гла­си ова­ко: „По­здра­вље те­би, го­спо­ди­не ма­јо­ру Ми­те­зе­ру у Зе­му­ну, од ме­не кне­за Алек­се и од про­те. Да зна­те да смо ми ове да­хи­је ме­ђу со­бом по­за­ва­ђа­ли, и они ће се ско­ро из­ме­ђу се­бе по­ту­ћи, за­то мо­ли­ мо: пре­пра­ви­те џе­ба­не и офи­ци­ра, а вој­ске до­ста има­мо, да нам по­мог­ну да да­хи­је одав­де оте­ра­мо. Ако то­ме пи­сму не ве­ру­је­те, пи­тај­те ба­зр­ђан­ба­шу Пе­тра Ич­ко­гли­ју или Јан­ка За­зи­ћа из Ске­ле и Ела­ди­ју из За­бреж­ја, они ће вам из уста све ка­за­ти...“ (За то пи­ смо на дру­гом ме­сту ка­за­ћу про­стра­ни­је.) Кад се то пи­смо про­чи­та, рек­не Фо­чић ску­ пље­ном на­ро­ду: „Ето, ова пи­сма се­че Алек­су, ко­ји с Нем­ци­ма се до­го­ва­ра, и код на­шег ца­ра нас ту­жи и опа­да, и о на­шим гла­ва­ма ра­ди, за­то би гре­хо­та би­ла ње­го­ву гла­ву жи­ву оста­ви­ти“. По­том по­ви­че на џе­ла­та: се­ци, и од­мах оба по­се­ко­ше (нај­пре је Бир­ча­нин по­се­чен), а на­род с по­зо­р­ја раз­бег­не се, а Тур­ци Ва­љев­ци по­пла­ше се, и од­мах по­че­ли су је­дан по је­дан тај­но од дру­гих сво­је ва­жни­је ства­ри при­пре­ма­ти. Гла­ве оба­две мет­не Фо­чић ви­ше се­бе на чар­дак. То је би­ло ја­ну­а­ри­ја 23. пред­ве­че 1804. го­ди­не. Њи­хо­ва те­ла ста­ја­ла су око 80 фа­ти ни­же ћу­при­је на по­љи­цу до Ко­лу­ба­ре. му­се­лим – тур­ски чи­нов­ник; те­фе­рич – за­ба­ва, го­зба, про­вод у при­ро­ди; ко­нак – пре­но­ћи­ште; за­ир – хра­на, на­мир­ни­це; теф­тер – бе­ле­жни­ца; син­џир – оков, лан­ци; ек­ме­џи­ни­ца – хле­бар­ни­ца; пир – част, го­зба; Ми­те­зер – аустриј­ски офи­цир ко­ји је са­ра­ђи­вао са во­ђа­ма Пр­вог срп­ског устан­ка; џе­ба­на – му­ни­ ци­ја; ба­зр­ђан­ба­ша – ста­ре­ши­на ко­ји на­пла­ћу­је ца­ри­ну

Бур­на вре­ме­на про­шло­сти За­па­зи ко је при­по­ве­дач у од­лом­ци­ма ко­је чи­таш. Шта све о ње­му са­зна­јеш? По­ себ­но обра­зло­жи део тек­ста ко­ји го­во­ри о про­мен­љи­во­сти жи­во­та и суд­би­не чо­ве­ка. Про­ту­ма­чи и при­ме­ри­ма из од­лом­ка пот­кре­пи ми­сао „… да се не тре­ба у сре­ћи гор­ди­ ти ни у не­сре­ћи оча­ја­ва­ти“. Оба­ве­сти се о ком ва­жном исто­риј­ском до­га­ђа­ју при­по­ве­да Про­та Ма­те­ја у овом од­лом­ку. Раз­мо­три за­што је Фо­чић Ме­мед-ага за­ро­био тро­ји­цу углед­них кне­зо­ва. Ка­ ко раз­у­меш део тек­ста у ко­јем Или­ја Бир­ча­нин и Ни­ко­ла Гр­бо­вић под­сти­чу сво­ју по­ ро­ди­цу да им при­пре­ме от­куп, а Алек­са Не­на­до­вић сво­јим нај­бли­жи­ма по­ру­чу­је да од­у­ста­ну од за­по­че­тог на­у­ма? Ко је од њих био у пра­ву? Об­ја­сни. За­што зло­гла­сни да­ хи­ја Фо­чић Ме­мед-ага ни­је при­стао на от­куп срп­ских ју­на­ка? Шта је он ми­слио да ће по­сти­ћи се­чом кне­зо­ва?

35