P
nos prema stvarnosti. Jeste kovid strašan, ali živimo u svetu izraženih ekstremnosti u kome mediji pojačavaju emocije, posebno one negativne, strah i mržnju, na primer. Način kako se svet suočava sa kovidom dobar je pokazatelj koliko smo izmanipulisani od medija, koliko prihvatamo narativ koji zapravo nije naš, a koji je vrlo ekstreman, ili smo prestrašeni virusom korona ili ga potpuno ignorišemo. Kao da ne možemo da budemo na poziciji gde se plašimo, ali da nismo ljuti ili agresivni i osvetoljubivi prema ljudima koji ne misle kao mi.
oleti već jednom! treća je knjiga priča jednog od najznačajnijih savremenih izraelskih pisaca i majstora kratke forme Etgara Kereta. I ovu, kao i dve prethodne (Iznenada neko pokuca na vrata i Sedam dobrih godina), prevela je Mila Gavrilović. Keretovi junaci prolaze kroz veoma dramatične trenutke u svojim životima, koji i te kako menjaju njih same, ali nemaju nikakav odjek u svetu. Piše o životu, o nama, o usamljenosti, Supermenu, roditeljskoj ljubavi, zabludi.
INTERVJU
Poslednja godina dana donela je neke nove životne okolnosti i nove uvide. Kako u globalu vidite svet u kome živimo? Navikli smo da problemi pogađaju jedan deo sveta. Ali ne i da ceo svet u istom trenutku prolazi kroz istu traumu, iste procedure, slična manično-depresivna stanja zbog izolacije. Za mene je sa egzistencijalne tačke gledišta bilo zanimljivo, jer su ranije ljudi živeli kao da su njihovi životi izuzetno važni jer imaju karijere, profesije, i onda se iznenada desio virus korona i svi smo postali strpljiviji. Iznenada, sve što je izgledalo važno postalo je stvar izbora. Više nismo morali da budemo pasivni i da samo radimo ono što se od nas očekuje, već smo mogli da se zapitamo ko smo, šta želimo, šta možemo da uradimo... Sve me je to podstaklo da pišem priče, ali za druge ljude je bilo i teško. Kakve su to priče bile? Drugačije? Živim u srcu Tel Aviva, u jednom vrlo bučnom kraju, i kad je počela pandemija, prvi put sam – a ovde živim 40 godina – čuo ptice. Nije bilo buke autobusa koja je prikrivala taj zvuk. Isto važi i za pisanje. I po inerciji uglavnom sam pisao o „autobusima“. Kad su autobusi stali, mogao sam da pišem o pticama, o egzistencijalnim stvarima, o društvu koje promišlja svoju budućnost, kao da veliki brod koji ide u jednom smeru iznenada staje i zapita se da li treba da se vrati. U mom slučaju, kad je reč o pisanju, dospeo sam na teritoriju koja je mnogo više apstraktna i poput neke bajke. Kad biste pisali o aktuelnoj situaciji, kako biste je predstavili, kako biste svet spasili od pandemije – da možete da ga spasite pričom? Ako bih pisao takvu priču, ona ne bi imala cilj da spasi svet, već da ljudima pruži drugačiju perspektivu i od10
To što ste pisac kratke forme nije bila poslovna odluka već refleks, rekli ste u jednom intervjuu. Šta Vas podstiče na pisanje?
Kvar na ivici galaksije Razgovarala: Tanja Vučković Foto: Matija Krstić
Priče Etgara Kereta su nepretenciozne a opet osvežavajuće i drugačije. Iznenade čitaoca, ali umeju da iznenade i samog pisca. U ekskluzivnom intervjuu za Bukmarker autor nam otkriva recept za genijalne priče
Priče obično nastaju iz potrebe da dokumentujem senzacije koje ne razumem. Recimo, tokom pandemije napisao sam priču Outside i ona je nastala prvog dana nakon što je ukinut prvi lock-down i zaista sam jedva čekao taj dan da posle deset nedelja ponovo vidim ljude. I kada sam izašao na ulicu, ljudi nisu bili onakvi kako sam, nostalgičan, zamišljao da će biti. Vikali su, drali se, proklinjali, nisu koristili dezodorans, gurali su se u redovima. I dvadeset minuta posle takvog iskustva vratio sam se kući, zaključao vrata i rekao sebi: „Život je greška, bolje da sam ostao zatvoren“. I to osećanje postalo je priča koja predstavlja svet u kome su ukinuli lock-down, ali niko od građana ne želi da izađe iz svojih domova. Postali su srećni živeći u samoći i vlada je morala da pošalje vojsku da ljude izvodi na ulicu, ali oni se nisu sećali gde rade i gde treba da idu i tako izgubljeni lutali su ulicom. Kada pišem ovakve priče, zapravo pokušavam da shvatim to osećanje sreće što su se stvari vratile u normalu, ali u isto vreme zastrašenosti prisustvom ljudi. Sva ta pomešana osećanja i misli postaju priča. Mislim da mi je za priču bitno da imam nešto što je nerazrešeno. Ako imam mišljenje o nečemu, ako mi je jasno šta osećam, neću pisati. Ali ako sam zbunjen, to je dobro polazište za moju inspiraciju. Možda ste već odgovorili na moje sledeće pitanje, ali ako biste me pitali zašto volim Vaše priče, odgovorila bih zato što iznenade čitaoca. Da, iznenade i mene. Sve je nekako osvežavajuće, novo, drugačije. Kako to postižete?