INTERVJU
Vredan rad i dobri izbori privlače sreću
Značajno priznanje – Nagrada Evropske unije za književnost – ove godine je pripalo romanu Zamalek Dejana Tiago-Stankovića, sa kojim smo razgovarali ne samo o dosadašnjem životu ove, po mnogo čemu posebne knjige, već i o inspiraciji, ličnim izborima i piscu Žozeu Saramagu, koji je za njegovu karijeru veoma važan Razgovarala: Tanja Vučković
R
oman Zamalek Dejana Tiago-Stankovića objavljen je 2. aprila 2020. Tada je na snazi bilo vanredno stanje zbog pandemije, pa se postavljalo pitanje da li je to pravi trenutak za knjigu. Ispostavilo se da je bio odličan. Od tada do danas Zamalek ne silazi sa top-liste, sve vreme je među deset najčitanijih naslova – nedeljama je bio i na prvom mestu, što je veliko priznanje od čitalaca. Sada je stiglo i zvanično priznanje u vidu Nagrade Evropske unije za književnost, pa knjiga započinje svoj novi, evropski život.
14
Za početak nam recite kako Vam se čini dosadašnji život Zamaleka. Kako sam se nadala, fenomenalno sam se udala (smeh). Počeo sam da pišem sa 47 godina. Kada sam napisao prvu zbirku, svi su mislili da sam hobista, da pišem jer sam se penzionisao i nemam šta drugo da radim. A onda mi je jedan roman dobro krenuo, pa Zamalek eksplodirao. Izgleda da sam u međuvremenu postao pisac. Ove nagrade samo potvrđuju da je pisanje moja profesija. Nagrada nije egzaktna nauka, ali znači mi, jer me u poslednje vreme sa svih strana saleću strani izdavači koji žele da objave knjigu, a to mi se ranije nije dešavalo. Vi ste i ugledan prevodilac. Prevodili ste Saramaga, Dragoslava Mihailovića, Andrića. U kom momentu je prevodilac postao pisac? Postojao je blog na portalu B92 koji sam redovno čitao i u jednom trenutku sam zaključio da bih mogao da pišem zanimljivo makar koliko i ostali. Zatim sam se javio ljudima sa portala i pitao ih da li bih mogao malo da pišem. Prvo su se nećkali, ali su mi dali šansu i ja sam probao. Bilo im je značajno što sam prevodilac, jer trebalo je imati neki posao da bi se pisalo za njih. Pratioci bloga su mislili da sam fudbaler, pa su me ispitivali što se ne vratim fudbalu, zašto gubim vreme, zatim da divno pišem za jednog fudbalera. A ja sam im odgovarao kako ću svoj sledeći gol posvetiti baš njima. I to je trajalo dve godine i bilo je mnogo dobro.
Odatle sam skupio materijal za prvu knjigu i taj onlajn kontakt sa publikom je odličan instrument. Svakodnevno komuniciramo, imam fidbek na sve što im plasiram. Upoznao sam publiku, shvatio šta tačno vole, šta ne vole da im pričam, šta ih šokira, šta ih zabavlja. Ta razmena postoji u pozorištu ili u muzici, ali u književnosti je nema. Zato sam se tako dobro snašao u trenutku kad je sve prešlo u digitalnu formu. Bio sam na svojoj teritoriji. U obrazloženju Nagrade Evropske unije za književnost stoji da je Zamalek knjiga vešte jezičke imaginacije, čiji likovi nose različite nacionalne sudbine koje su obojile 20. vek i koja se na duboko književni način tiče srpskog čitaoca, kao i da ovaj majstorski ispripovedan roman sigurno može da se uvuče pod kožu čitaocima širom Evrope. Šta evropskom čitaocu ova knjiga zapravo donosi? Ovo je u stvari knjiga o Evropljaninu koji se nalazi na mestu koje mu je veoma čudno, a na neki način poznato. Svi mi manje-više znamo šta ima u tom Egiptu, nisam ja tu mnogo otkrio. Ali kad uđeš dublje u priču, Egipat je ipak malo komplikovanije mesto za postojanje, posebno za Zapadnjake, jer nije u potpunosti komforno. Sam naslov nosi sjajnu energiju i skreće pažnju na knjigu. Šta je prelomilo da napišete roman o tako dalekoj zemlji i kulturi i kako ste uspeli da postignete autentičnost – da se čitalac oseća kao da je tamo?
