да служе њеним политичким циљевима. А Вук баш то никако није хтео. Јоту је увео у правопис не да би угодио Аустрији и католичкој цркви, него зато што је то било у интересу самог српског народа. До сада Вук је увек имао уза се Јернеја Копитара. Сада је и од њега бежао, јер га је баш Копитар непрестано гурао у наручје Монархије. Тринаест година пре Вука Прота Матеја отиснуо се, као Колумбо, низ Дунав да тражи непознату земљу – мајку Русију. Вуку Русија није била сасвим непозната. У Србији, у доба устанка, упознао је многе Русе и добро научио шта су политика и царски дворови. Али је, исто тако, знао да и на истоку постоје култура, наука, књижевност; словенске, блиске његовом народу. Уз то, тамо су писци, као, на пример, Жуковски, добијали царске пензије. Њих, а не ону Русију која је 1813. оставила на цедилу побуњену рају, пошао је Вук да тражи на истоку. Није се освртао на тврђење славеносерба како само они могу добити подршке у земљи царској, феудалној и православној, а никако и он. Баш упркос њима и свима који су се противили његовом путовању пошао је на исток, преузимајући тако на себе и улогу амбасадора народне српске културе међу тамошњим Словенима. Возећи се у дилижанси од Беча према Кракову, Вук је осећао како су сви против њега. И архијереји, и кнежеви, и учењаци, и славеносерби, и Копитар, и жена, нарочито њена породица, пријатељи, као и непријатељи. Многи су, додуше, веровали у њега, али нису веровали у његов пут на исток. Овога пута једини ослонац имао је у себи самом. Христос, учитељ који непоколебљиво верује у своје сопствено дело, трпи и страда ради његовог остварења, био је Вуку тих дана нарочито близак. На Ландштрасеу он је већ почео да преводи Свето писмо на народни језик. За Вука оно није било само религиозни спис већ и књига оптимизма и вере у подухват и сврсисходност напора и жртве – у месијанство. За оне који су прогнани правде ради јеванђелист Матеј је писао: „Ви сте видјело свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји“. Вук је знао да и он стоји на гори. Као и Матеј, као и Христос, и он је градио кућу на камену која „неће пасти кад удари дажд и дођу воде и дуну ветрови“. У преведеном делу јеванђеља по Матеју Христос је позивао апостоле на жртву ради идеје. На путу за Краков и Вук се осећао као апостол. Али не Христов. Чинило му се да га на исток шаље Србија и њена култура, домовина коју су цареви светски 1813. принели на жртву ко зна чијем богу. шизматик – присталица шизме (расцепа, раскола), отпадник, припадник шизматичке верске заједнице; Чивути (Чивутарија, Чивут, Чивутин) – Јевреји, Жидови; шрифштелер – онај који дотерује рукописе; писац; Лукијан Мушицки (1777–1837), широко хуманистички образован, најученији наш писац доба класицизма (књижевног правца који је претходио романтизму). Свој родољубиво-просветитељски програм изложио је у две своје најчувеније песме: Глас народољупца (1819) и Глас харфе Шишатовачке (1821). Године 1802. закалуђерио се, 1812. постао архимандрит манастира Шишатовац, а 1828. горњокарловачки епископ. Имао је разумевања за идеје Вука Караџића, у почетку му помагао у раду, гостио га и доводио му певаче у Шишатовац, због чега је навукао гнев карловачког митрополита Стефана Стратимировића. Највише су их удаљила различита схватања књижевног језика. Насупрот Вуковом захтеву да се пише народним језиком, он је сматрао да треба чувати подједнако и словенски и српски; Јернеј Копитар – словеначки научник, Вуков истомишљеник и учитељ; у Вуку је видео човека који може „да учини крај дотадашњем хаосу“ у српској књижевности.
31
