INTERVJU
O sudbinama običnih ljudi u neobičnim i teškim vremenima Knjigama Tetovažer iz Aušvica i Cilkin put australijska autorka Heder Moris ne priča priču o Holokaustu i užasima rata, već progovara o sudbinama malih ljudi u vremenu velikog stradanja
Razgovarala: Maja Šarić
R
atovi se nisu dešavali „nekome tamo, nekada pre“, već članovima naših porodica, našim precima. Priče iz ratova su priče svih nas i važno je da ih znamo i razumemo kako se ne bi ponovile i kako ne bi bile zaboravljene. Australijskoj autorki Heder Moris jedna takva priča promenila je život. A onda je, zahvaljujući knjigama koje su iz te jedne priče nastale, zaokupila misli i srca ljudi širom sveta. Kad je 2003. upoznala Lalija Sokolova, Heder Moris nije ni slutila da će je taj susret i to poznanstvo učiniti svetski poznatom, a da će knjige Tetovažer iz Aušvica i Cilkin put, nastale iz te priče, postati svetski bestseleri. Lali Sokolov je tokom Drugog svetskog rata deportovan iz Slovačke u Aušvic, gde je tetovirao brojeve na rukama drugih logoraša, ali i upoznao Gitu, ljubav svog života. Godinama kasnije odlučio je da svoju
12
priču podeli sa Heder Moris, a onda i sa celim svetom. Od njegove priče ova izvanredna autorka stvorila je vredno istorijsko svedočanstvo, važan podsetnik na užase Holokausta i pohvalu ljudskoj izdržljivosti – roman Tetovažer iz Aušvica. A Lali joj je poklonio još jednu priču Cilkin put, koju je Heder Moris pretočila u roman o hrabroj šesnaestogodišnjakinji koja je preživela užase logora – zbog svoje lepote prisilno je bila odvojena od ostalih zatvorenica i morala je da pristane na najstrašnije kompromise da bi sačuvala život. Na početku ekskluzivnog razgovora za Bukmarker Heder Moris opisuje po čemu pamti prvi susret sa Lalijem. „Kad god pomislim na prvi susret sa Lalijem, vidim osamdesetsedmogodišnjaka pogođenog bolom, koji želi da bude sa Gitom, ljubavlju svog života, koja je umrla nekoliko nedelja pre Lalijevog i mog susreta. Sa njim sam provela mnogo vremena, poseći-
vala ga dva-tri puta nedeljno, ali tada nisam mogla da znam da li ima priču vrednu pričanja. Lali se borio da mi pruži koherentnu priču sa vremenskim linijama i likovima koji se neprestano menjaju, a tek kad me je upoznao i počeo da mi veruje, isplivala je na površinu njegova emotivna, duboko traumatična priča iz Aušvica. Znala sam da provodim vreme sa ’hodajućom istorijom’, znala sam da je njegova priča izvanredna, ali nisam znala ili nisam shvatala kako će uticati na druge i u kojoj meri će zaokupiti njihova srca. Dok smo provodili vreme zajedno, mnogo puta mi je govorio: ’Kad budeš ispričala moju priču, moraćeš da ispričaš i Cilkinu. Ona je najhrabrija osoba koju sam ikada poznavao.’ Obećala sam mu da hoću. Nakon objavljivanja Tetovažera iz Aušvica, čitaoci iz mnogih zemalja su mi se javili sa pitanjem: Šta se dogodilo sa Cilkom? Održala sam svoje obećanje dato Laliju i odala počast najhrabrijoj osobi koju je ikad poznavao – Cilki.“