POLETI VEĆ JEDNOM! Etgar Keret Priredila: redakcija
ODLOMAK
Foto: Matija Krstić
Na raskršću fantastičnog, upečatljivog i urnebesnog nalaze se nove priče Etgara Kereta, majstora kratke forme. Iznenadiće vas i okrenuti naglavačke! Zavirite u svet izraelskog pisca, sačinjen od ljubavi, mudrosti, elokvencije i transcendencije, i to uz odlomak priče Tata s pireom iz zbirke Poleti već jednom! TATA Steli, Eli i meni bilo je skoro deset godina kada je tata promenio oblik. Mami se nije sviđalo što govorimo „promenio oblik“ i zahtevala je da govorimo „otišao“, ali ne može se reći da smo po povratku iz škole zatekle praznu kuću. Zato što je on bio tu, čekao nas je u fotelji, veličanstven u svojoj zečjoj belini, i kad smo se sagle da ga pomilujemo iza ušiju, nije pokušao da pobegne, već je samo namreškao nosić od radosti. Mama je odmah rekla da ne možemo da ga zadržimo zato što sere po celoj kući, a kad je Stela pokušala nežno da joj saopšti da je zec zapravo tata, razbesnela se i ućutkala je rekavši da joj je ionako dovoljno teško, a zatim je briznula u plač. Ela i ja smo skuvale mami čaj od jasmina i poslužile je kolačićima od badema, jer jasmin ima umirujuće dejstvo, a badem popravlja raspoloženje, a mama je tog popodneva zaista izgledala kao da je treba oraspoložiti i umiriti.
20
Pošto nam je zahvalila i popila čaj, poljubila nas je sve tri i rekla da su se sinoć, kad smo mi otišle na spavanje, ona i tata svađali, ali šapatom, da nas ne bi probudili, nakon čega je tata ubacio nešto stvari u svoj beli ranac i otišao. Mama je rekla da će nam od sada biti teško i zato treba da budemo jake i pomognemo jedna drugoj, i kad je rekla šta je imala, nastala je duga, neprijatna tišina. Tata mi je najzad signalizirao nosom da joj priđem i zagrlim je; poslušala sam ga i zagrlila je, a ona je ponovo briznula u plač. Ela mi je zbunjeno šapnula: „Ali zašto plače? Važno je da se vratio.“ No mami su navirale suze, a plač se pretvorio u besno naricanje. Stela je pokušala da promeni temu rekavši da bismo nas četiri mogle da radimo nešto zajedno, na primer – da napravimo tortu od šargarepe, što je mamu još više uzrujalo. „Hoću da taj zec smesta ode iz kuće, je l’ vam jasno?“, rekla je i otišla u svoju sobu da legne. Kad se probudila iz popodnevne dremke, donele smo joj limunadu koju smo same napravile, hleb s puterom i džemom i tabletu protiv migrene, jer je obično boli glava kad se probudi. Ali pre toga smo zaključale tatu u našu sobu, jer je Stela rekla da su mamu iznervirale grimase koje je pravio dok smo razgovarale i da bismo je mnogo lakše ubedile da ga zadržimo ako joj ne bi bio u vidokrugu. I napomenula je Eli da zeca pred mamom ne treba da nazivamo tata, jer je mama još ljuta na njega, i zato moramo da se pravimo da je on običan zec sve dok mu sasvim ne oprosti. Mama je pojela hleb, progutala tabletu, popila limunadu, poljubila nas u čelo i rekla da nas voli, da smo nas četiri sada same na svetu i da smo joj mi jedina uteha. Ela joj je rekla da nismo same, da imamo i zeca, i kao što smo mi njoj uteha, tako je i on nama: iako ne može ništa da uradi, da pristavi vodu za čaj ili da otvori teglu džema, ipak može da nam se privije uz noge, da trčkara s nama i dopušta nam da gladimo njegovo nežno krzno kad god poželimo. Mama je rekla da smo dobre i nesebične devojčice i da će nam te lepe osobine mnogo pomoći u životu, ali da zec ipak mora da ode. Zatim je obula cipele, uzela ključeve od kola s police pored vrata i rekla da ide u grad da dovede čoveka iz prodavnice kućnih ljubimaca koji će nam pomoći da se otarasimo zeca; ubaciće tatu u kavez i prodaće ga nekoj porodici koja ima veliku kuću s dvorištem i koja će brinuti o njemu bolje od nas. „Niko ne može da brine o njemu bolje od nas“, negodovala je Ela jer se oduvek plašila tog čudaka iz prodavnice kućnih ljubimaca. „Biće tužan bez nas, i mi ćemo biti tužne bez njega.“
Ali mama je samo odsutno klimnula glavom i rekla da možemo da gledamo televiziju dok se ne vrati. Čim je izašla, Ela i ja smo rekle Steli da treba da požurimo i da sakrijemo tatu na neko mesto gde ga mama i čovek iz prodavnice kućnih ljubimaca ne mogu pronaći: Stela je ipak zaključila da nam to neće uspeti, jer mama odlično zna gde treba da traži i da uvek nađe ono što traži, čak i kad se čini da je stvar propala u zemlju. „Ali to je naš tata“, plakala je Ela. „Ne smemo dozvoliti da nam ga oduzmu.“ „Znam“, reče Stela i obliza gornju usnu, onako kao što svi činimo kad smo uznemireni. „Mislim da treba da pobegnemo s njim.“ Uzele smo tricikl koji nam je tata napravio za deveti rođendan, stavile tatu u korpu za naše školske torbe koju je okačio o volan i krenule nekud van grada. Dan je bio topao a mi smo zaboravile da ponesemo vodu, Stela je, međutim, rekla da nipošto ne možemo da se vratimo kući. Tata je bio najžedniji od nas, ali ujedno i najsrećniji. Oduvek je voleo da ide na izlete. Ela nas je preklinjala da se vratimo i uzmemo malo vode za njega, ali Stela i ja nismo htele ni da čujemo. Ela se uvredila i rekla da nam, ukoliko se ne okrenemo, neće pomagati da okrećemo pedale, i tu smo se maltene posvađale. Ali iznenada, usred kukuruznog polja, Stela opazi česmu, ja sam nekako uspela da je odvrnem iako je bila zarđala, i tata se podigao na zadnje noge i popio hektolitar vode. Bio je sav mokar, ali činilo se da ne haje za to. Zatim mu je Stela dala jedan klip kukuruza, njegovu omiljenu hranu, koji je odmah počeo da gricka. Ela je tada prvi put zaplakala rekavši da je mama možda ipak u pravu, da je zec sasvim slučajno došao u našu kuću i da on uopšte nije naš tata. Čim je to izgovorila, tata je prestao da jede kukuruz i prišao joj. Sedela je u barici uplakana, a tata je prislonio mekane prednje šape na nju i počeo da je liže. Ela se isprva malo uplašila, ali pošto ju je njegov jezik golicao, počela je da se smeje, a onda se i tata smejao s njom.
