„Ja to vidim kao čin lepote i potvrde života. Napisao sam Ordesu, jer sam shvatio da iskonski volim svoje roditelje. To je bio čin ljubavi“, rekao nam je Vilas. Da li je ova knjiga zapravo neka vrsta Vaše ispovedaonice, skidanje tereta sa srca i duše? I da li ste joj dali formu romana, a ne autobiografije, zato što ste time želeli sebe ili svoje bližnje od nečega da zaštitite? Ovo je knjiga istine. Želeo sam da spoznam istinu svog života. Da bi znao ko si bio, potrebno je da se pogledaš u ogledalo. Ordesa je ogledalo. Roman je, a ne autobiografija, zato što ima izmišljenih momenata i subjektivnosti. Ne, nisam želeo da se zaštitim od bilo čega, iako je možda trebalo, danas se dvoumim. Dao sam knjizi formu romana, jer je priča koju sam želeo da ispričam zahtevala taj književni žanr.
Ordesa, autobiografski roman nagrađivanog španskog književnika Manuela Vilasa, intimna hronika Španije iz poslednjih decenija, ali i priča o svemu što nas podseća da smo ranjiva bića, predstavlja piščevo ogledalo istine, čin lepote i potvrde života Razgovarala: Maja Šarić
U
metničko delo koje uspavljuje bol – ovim rečima kritičari nazivaju Ordesu, autobiografski roman Manuela Vilasa. Španski romanopisac i pesnik napisao je ovu priču o ljubavi, gubitku i uspomenama nakon smrti roditelja. Složeni odnos roditelja i dece, koji na kraju nije ništa drugo do čin ljubavi, suština je ove knjige ovenčane brojnim nagradama. Potvrdu za to dobićete kad sklopite njene korice. Ukoliko još imate priliku za to, poželećete da istog trenutka zagrlite svoje roditelje ili da ih pozovete da čujete kako su, da im kažete da ih volite.
U knjizi se iznova suočavate sa nekim izuzetno bolnim situacijama iz detinjstva i odraslog života. Kako ste se osećali dok ste pisali, da li ste u bilo kom trenutku poželeli da niste krenuli na put koji ste nazvali Ordesa? Da, ponekad se kajem što sam napisao knjigu koja je toliko autobiografska, ali sad je kasno. Verujem da je s moje strane bilo mnogo nesvesnosti, ali vredelo je jer su čitaoci zaljubljeni u ovu knjigu i posmatraju ovu priču kao svoju sopstvenu. Pišete da je žuta bol, žuta je kravata na prijemu kod kralja i kraljice, žuta je kabanica na časovima skijanja, čak je i sećanje žuto. Zašto Vam je žuta boja toliko važna? To je boja Van Goga, slikara koji odlično prikazuje misteriozna stanja ljudske duše. Žuta je boja nostalgije, pamćenja, a ponekad i boja koja simbolizuje svetlost. Žuta je tajanstvena koliko i život. Muzika zauzima važno mesto u Vašem životu, pa ste članovima svoje porodice imena davali po imenima slavnih kompozitora. Šta Vam muzika pruža, na koji način se prožima sa Vašim pisanjem? Ne znam da živim bez muzike. Ona mi pomaže da živim. Niče je govorio da bi život bez muzike bio greška. Likovi u Ordesi se zovu Bah, Vagner, Vivaldi, Brams, jer nisam mogao da koristim prava imena, ali nisam mogao ni da ih izmišljam.
Foto: @just.took.the.right.book
Želeo bih da prikažem misteriju vremena. Misterija vremena i misterija lepote su ista misterija
INTERVJU
TRAŽIM LJUBAV, VETAR I SLOBODU
Srećan što je roman Ordesa dobio svoje čitaoce i u Srbiji, Manuel Vilas u razgovoru za naš časopis prvo objašnjava da li mu je trebalo hrabrosti da se u ovoj knjizi suoči sa svojom prošlošću, a onda i da je podeli sa javnošću.
Jeste li bili spremni za sve što je došlo posle objavljivanja knjige – seciranje Vašeg života, Vaših misli i emocija od nepoznatih ljudi? Ne, nisam bio spreman, ali je bilo veličanstveno kako su je čitaoci učinili svojom. Shvatio sam da Ordesa više nije moja, da pripada čitaocima. Čitaoce navodite na razmišljanje o sopstvenom odnosu sa roditeljima. Poručujete im koliko je važno da sa njima razgovaramo i da im pokazujemo svoju ljubav dok još možemo. Na šta ste još svojom pričom želeli da ukažete i da li Vam je na kraju donela mir? Želeo bih da prikažem misteriju vremena. Ne, nije mi donela mir, ali jeste lepotu. Misterija vremena i misterija lepote su ista misterija. Za čime kao čitalac tragate u književnosti? Tražim ljubav i vetar. Tražim slobodu. ■ 11
