PISANJE JE PRIČANJE
IINTERVJU
Pisac Enes Halilović ovogodišnji je dobitnik Vitalove nagrade za 2020. za roman Ljudi bez grobova – delo koje nam ukazuje na snagu sudbine Razgovarala: Tanja Vučković Foto: Matija Krstić
S
a 18 godina predstavio se svetu kao pesnik, ali je u biti umetnik reči. I dok govori, on pripoveda, a kad piše, stvara umetničko delo. Enes Halilović je dobitnik Vitalove nagrade za 2020. za roman Ljudi bez grobova jednoglasnom ocenom žirija, a knjiga se našla i u najužem izboru za Nina. Sa Enesom smo razgovarali o stvaralaštvu, istini, laži, slobodi.
Šta je starije, stih ili rečenica? Reč je starija od rečenice, jer nema rečenice bez makar jedne reči. Rečenica je starija od stiha, jer prvi govor nije pesnički govor. Ali pesnik svaku rečenicu može staviti u pesnički govor, pa i najstariju rečenicu; ta najstarija rečenica usvaja stih i daje mu svoje poreklo. Tako je stih usvojen od rečenice bez obzira na to da li je prvi pesnik govorio iz sebe ili je, kako neki misle, oponašao pticu.
6
Mnogi od njih bili su vrsni umetnici iako nisu znali slova. Ja znam slova, pa zapisujem ono što pričam. Proces pisanja je u mnogo čemu raznolik, od pisanja do pisanja, od teme do teme, od forme do forme, ali u jednome uvek je istovetan: ili umetnost jeste ili umetnost nije. Kao skakač uvis koji preskače lestvicu – ili јu je preskočio ili nije. Pisac je napisao umetnost ili nije. Ima mnogo knjiga koje nisu umetnost. Piščeva stanja su različita, ponekad je potaknut zlobom, a ponekad estetikom. Da, dobro ste čuli, ima literarnih dela iz kojih viri zlo, a ima ih koja su čisto istraživanje lepote. Pisac se, naravno, menja kroz pisanje kao i živo biće – nekad je u stanju semena kada se nudi drugima, nekad u fazi larve koja čeka, ponekad leptir koji leti, a ponekad tvrdi fosil koji čeka da bude otkriven.
Šta za Vas predstavlja pisanje? Kakva su to stanja u koja dolazi pisac i koliko se on sam menja tokom pisanja jednog umetničkog dela?
Koliko je važan period priprema za stvaranje, sazrevanje priče u svesti i duhu pisca? Da li u Vašem slučaju cela priča postoji pre nego što stigne na papir ili dozvoljavate iznenađenja i razvoj tokom samog procesa pisanja?
Pisanje je pričanje. Bilo je mnogo nepismenih koji su kazivali priče i pesme.
Nema univerzalnog pravila. Akumulacija postoji, ali ima različita trajanja
kao i kod naučnika kojima je ponekad potreban otklon od problema da bi ga rešili. Kod mene proze zru, ali zru i pesme. Nekad se pesmama vraćam, pa ih dorađujem; na nekim pesmama godinama radim. Tek grob piščev je tačka stavljena na njegovo delo, osim ako ne dođu budale – što se skoro dešavalo u blizini – pa posle piščeve smrti prilagođavaju njegov govor nekom pravopisu koji je donet nakon piščeve smrti. U kojim okvirima se kreće pisac Enes Halilović? U okviru onoga u šta građanin Halilović veruje, čemu teži i šta smatra ispravnim? Da li pisanje donosi slobodu i bekstvo od stvarnog života? Možda je moja misao slobodnija od mog govora. Sigurno jeste. Svašta mi pada na pamet. Siguran sam da su moji društveni stavovi koje ne izgovaram uglavnom ispravni. Ipak, postoje porodica i neki prijatelji sa kojima slobodno mogu razgovarati o svemu što mislim. Moja sudbina je da danas zaista živim kao slobodan čovek. Ipak, bejah slobodan i onda kad bejah mlad i mišljah da sam neslobodan. Pod pojmom slobode ovde