Plezir magazine #106

P l e zi Rmagazin

U trenutku kada većina lanaca brze mode reklamira svoja velika sezonska sniženja osetili smo potrebu da vas podsetimo zašto je važno da se držimo podalje od istih i suzdržimo se od impulsivne, nepotrebne kupovine odeće i obuće samo zato što je na sniženju. To što su cene pristupačne znači samo da pravu cenu plaća neko drugi, a najčešće su to loše plaćeni radnici i životna sredina.

Zato, ako nešto želite da kupite, kupite od lokalnih brendova, zanatlija i dizajnera koji proizvode ograničen broj komada, od prirodnih i održivih materijala po principima održive mode ili kupite iz radnji sa polovnom/vintidž robom. Neke od takvih brendova, dizajnera i kreativaca ćete imati priliku da sretnete i u ovom letnjem izdanju Plezira. Takođe, u mnogim većim gradovima tokom leta se bar jednom mesečno organizuju bazari vintidž i polovne odeće na kojima možete pronaći autentične komade, dobro ćete se zabaviti „bunareći“ i ujedno podržite vlasnike ovih malih biznisa ili naprosto one koji su tu došli da prodaju svoje stvari i zamene ih za neke druge, jer odeća treba da cirkuliše!

Osim o održivoj modi i pozitivnim primerima iz ove oblasti ovog juna pišemo i o dobroj, lokalnoj hrani, kulturi, umetnosti i putovanjima, podstičući vas da redovno hranite svoj duh kvalitetnim sadržajima.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

redakcija PleziR

Marko Vajović Milena Goševski

Andrijana Kovrlija Teodora Kovrlija

Nina Simonović Bojana Đuričić

Ljiljana Kostić

Anđela Gažević

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Jelena Gvozden

Nikolina Gavrilov Sara Bojanić

Nevena Pajić

Mirjana Momić Radivojević

Zvjezdana Gvozdenović

Merima Aranitović

Vladislava Milovanović

Ispričaj nam nešto o sebi?

Ja sam Vesna i od života se uglavnom

trudim da napravim Dolce Vitu. Ne uspeva mi baš uvek, ali se trudim da zbog toga ne očajavam previše. Volim da se smejem, da pišem, da idem u bioskop, vozim bicikli, čitam, putujem, lutam i da grlim ljude. Ne volim sitničarenje, da čekam autobus i da ljuštim nar. Očekujem da mi jednom u glavi postane jasno šta radim i gde sam. Nadam se najboljem, kako kaže Tokin, iako sam daleko od „najnormalnijeg čoveka na svetu.”

Vesna Buljan

prošetam pored reke i usput maštarim - glavom u oblacima, nogama na zemlji.

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Kada ne radim ništa uglavnom volim da lutam, onim ulicama i mestima koji su dobili tu privilegiju da ih nazivam svojim. Da gledam oko sebe, upijam život i ljude i trudim se da u svemu pronađem neku priču, zapravo neki viši smisao i značenje.

Preporuka za

čitanje/gledanje/slušanje?

Omiljeni dnevni plezir?

Omiljeni dnevni plezir mi je da popijem kafu na suncu u omiljenom kafiću,

Preporuka za čitanje - Bekim Sejranović

„Dnevnik jednog nomada”, za gledanje film „Noćni putnici”, a što se slušanja tiče, samo i isključivo - svoje srce.

Foto: Milena

jun

Nedavno su strani mediji pisali o tome kako se jedna od najvećih deponija odeće, „planina“ sačinjena od neprodate odeće brendova brze mode, može videti iz satelita. Prizor je zaista otrežnjujuć. Ukoliko ste do sada odbijali da razmišljate o ovom problemu, o posledicama zagađenja zemlje, vazduha, reka i sveukupno životne sredine toksičnim materijama kojima se tkanine boje i tretiraju, dok se ljudi koji rade sa pomenutim materijalima nemilice truju i ostavljaju da rade u užasnim uslovima za minimalnu novčanu naknadu kako bi napravili odevni predmet koji će neko obući par puta pre nego što ga odbaci i on završi na nekoj od deponija poput ove – vreme je da ozbiljno preispitate svoje potrošačke navike i prestanete da podržavate brendove brze mode i njihove nehumane i neetičke poslovne politike u kojima je profit jedina mera uspeha. U ovomesečnom broju, a posledično i u špartanju, kojim vas uvodim u temu broja bavićemo se održivim brendovima, apciklažom, promocijom polovnih, vintidž i održivih modnih brendova i inicijativa koje imaju za cilj da pokušaju da poprave štetu koja se godinama nanosi prirodi.

Pripremile:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Happy spell

Micah Russell je mlada preduzetnica, modna stilistkinja i zaljubljenica u pronalaženje vintidž i polovnog blaga. Svoju ljubav i talenat za pronalazak najrazličitijih modnih komada pretvorila je u biznis, i putem svog sajta happy spell nudi gotove pakete polovne i vintidž odeće rangirane u nekoliko cenovnih kategorija. Ideja je motivisati mlade da u potpunosti izbegnu kupovinu u lancima brze mode, a kako nemaju svi jednaku količinu umeća, strpljenja i vremena da pronađu odeću odgovarajuće veličine i stila, Micah nudi uslugu da ona traži odeću za vas. Njeni klijenti joj šalju fotografije inspiracije, sa komadima kakve žele u svom garderoberu, kao i svoje detaljne mere, a ona tada kreće u potragu. Ova mlada preduzetnica ima veliku bazu zadovoljnih klijenata naročito putem TikTok-a, a o njenoj ideji za dodatnu popularizaciju održivosti u modi pisali su i magazini poput Biznis Insajdera.

foto: Happy spell

Just a uniform

Ukoliko volite vedre, razigrane kombinacije boja i estetiku Ves Andersona, verujem da će vam se dopasti Instagram profil Just a uniform. U trenucima kada mislite kako nemate šta da obučete dobar trik je povaditi sve iz ormara i krenuti na primer od boja i interesantnih printova pa napraviti reorganizaciju garderobera, ali i izdvojiti aksesoare na vidno mesto pa uz pomoć profila poput ovog pogledati svoje stvari nekim novim očima. Ponekad će nas neočekivana kombinacija boja i miks dezena inspirisati da osmislimo niz kombinacija ili da neke stvari ponesemo na nov način. Duga

suknja tako može postati haljina, marama top, muška košulja može biti kratka letnja

haljina sa srcastim izrezom a od haljine za plažu dodavanjem košulje ili sakoa i odgovarajućim detaljima dobijate sasvim novi autfit za željenu priliku.

Affectionately Audrey Root Full

Zena Holloway je podvodna modna fotografkinja i samouka biodizajnerka koja uzgaja i oblikuje održive skulpture i modne predmete od korena biljaka. Instagram profil na kome možete pratiti sve njene

eksperimente u oblasti biodizajna i posmatrati kako odeća nastaje od semena zove se Root Full i nezaobilazna je stranica za ljubitelje mode, prirode i inovativnog dizajna.

Još jedan profil na kome ćete videti interesantne pronalaske iz radnji sa polovnim i vintidž komadima je Instagram profil mlade stilistkinje Audrey Stratton. Na njenom Instagram nalogu Affectionately Audrey ćete naći veliki broj otkačenih, neobičnih kombinacija boja, dezena i različitih stilova što vam može dati ideju kako da neki komad prilagodite svom stilu i savremenim modnim trendovima bez obzira na to iz koje dekade potiče.

foto: Root Full/ Zena Holloway

foto: Audrey Stratton

Jordy Arthur

Jordy Arthur je belgijski zero waste dizajner, na društvenim mrežama prepoznatljiv po kratkim videima u kojima od deadstock materijala kreira nesvakidašnje modne kreacije. Dizajner je modnim poznavaocima zapao za oko kada je 2019. napravio svoju zero waste kolekciju od polovne odeće i stare ćebadi što mu je otvorilo vrata za saradnju sa belgijskom modnom trgovinom La Bottega u kojoj je pretvorio njihove zalihe u novu odeću. Ta saradnja je privukla pažnju brojnih medija koji su pisali o kolekciji.

foto: Jordy Arthur

Fab BRICK

Jedno od mogućih rešenja za problem tekstilnog otpada ponudila je francuska arhitektkinja

Clarisse Merlet osmislivši Fab brick. Fab brick je kompanija koja transformiše veliku količinu tekstilnog otpada u cigle koje se zatim mogu koristiti kao zidne obloge, u dekorativne svrhe u enterijeru ili kao deo nameštaja. Pored velikog broja postojećih prototipova njena kompanija nudi mogućnost da otkupi vaš tekstilni otpad, reciklira ga i pretvori u cigle koje možete iskoristiti u svom domu ili kancelariji na različite načine, a neke od ideja kako da ih upotrebite možete pronaći i na sajtu.

Kate McGuire je redizajnerka poznata po uspešnim transformacijama vintidž i dizajnerskih odevnih komada. Kako sama kaže, odeću prekraja od svoje devete godine i pravo je uživanje posmatrati njen

neverovatan talenat da spase i naj-

čudnije ili najobičnije odevne komade poput ogromne perjane jakne i napravi od njih nešto potpuno novo i originalno. Ukoliko ste ispratili novu etapu Seks i grada prikazanu u I tek tako mogli ste da vidite više odevnih kombinacija koje je nosila Keri a koje je Kejt prekrojila koristeći upravo odeću iz „ormana Keri

Bredšo“. Ukoliko vam ovo zvuči za-

nimljivo i želite da vidite šta vam je možda promaklo u seriji obavezno

zapratite Kejt na Instagram nalogu

Converted closet.

foto: Kate McGuire

Circular with Katie Treggiden

Za kraj ovog javljanja ostavila sam koleginicu novinarku, Katie Treggiden koja je autorka zanimljivog podkasta Circular with Katie Treggiden. Očekuje vas dosta edukativnog sadržaja budući da je podkast zamišljen kao serija razgovora s misliocima i praktičarima koncepta kružne ekonomije. Prva sezona je usmerena na prepoznavanje potencijala otpada kao vrednog sirovinskog materijala, a druga sezona istražuje ulogu popravljanja, sređivanja i dorade u kružnoj ekonomiji i generalno u našim životima.

Intervju: Sara Bojanić @sara_bojanic_savcic Fotografije: privatna arhiva

U junskom broju Plezira vodimo vas u jedan divan kutak u Nišu koji brižljivo grade i neguju Ivana i Veljko. Reč je o nesvakidašnjem Bistrou kuće od oraha u kojem se svakog dana s ljubavlju prave razne delicije za drage goste. Svoj san o uzgoju i pravljenju sopstvenih namirnica započeli su još dok su živeli u prirodi i danas maštaju o tome da joj se u potpunosti vrate. Zapravo, oni ne maštaju, već vredno rade na tome da se taj san u budućnosti i ostvari. Pročitajte njihovu priču u nastavku.

Dragi Ivana i Veljko, pre svega hvala što ste pristali da budete moji gosti u Pleziru. Neposredan povod za naš razgovor je nedavno otvaranje Bistroa kuće od oraha. Za početak vas molim da nam predstavite ovaj poduhvat i podelite sa nama prve utiske od pokretanja bistroa.

Hvala vama što ste nas pozvali na razgovor! Ideja za bistro se rodila još dok smo živeli na selu, zapravo ne baš za bistro ali ideja da na neki način „otvorimo naša vrata” i pripremamo hranu za druge... Kada smo otišli iz sela, odlučili smo se da se doselimo u Niš, moj rodni grad (Ivana) i otvorimo bistro. Ideja nam je bila da to bude mesto gde će se ljudi osećati više kao kod prijatelja na ručku nego kao da su u restoranu.

Mesto gde ćemo se i mi tako osećati. Nismo želeli da budemo vlasnici restorana (kakva rogobatna sintagma!), ali nam se dopala ideja da budemo ugostitelji, da zaista ugostimo ljude koji dođu

u bistro. Pored toga, okosnica ideje je hrana, prava hrana, hrana koju kuvamo od svežih namirnica svakodnevno i od nule. Veljko je, iako šeširdžija, oduvek voleo da kuva, i ne samo da voli nego to radi sjajno i iskreno. Upravo takva je i hrana koju spremamo i služimo u bistrou - iskrena. Sve što je na meniju spremamo sami, od zemički, hlebova, tortilja, soseva, sireva... Nema prečica!

Kuvanje i stvaranje ukusa od početka do kraja. U kakvom se civilizacijskom trenutku nalazimo (makar se tako čini u našoj zemlji), reklo bi se da su ljudi navikli na lošu hranu, da ne znaju šta je prava „hand made" i „home made" hrana, da ne znaju za bogatstvo zdravih ukusa i da pristaju na jednoličnost, međutim za ovo kratko vreme koliko naš bistro postoji, razuvereni smo! Ljudi divno reaguju i na drugačije ukuse i na drugačiji ambijent i na nas dvoje kad im poželimo prijatno.

Pre otvaranja bistroa u Nišu, jedno vreme ste grad zamenili životom u prirodi, odnosno u šumi. Kako ste se odlučili za taj korak? Da li ste imali prethodnog iskustva sa sličnim načinom života, i kako ste se prilagodili?

Od kad smo se upoznali pričali smo o selu. Meni je to bila novina, i potpuno suprotno od onoga kako sam razmišljala o svojoj budućnosti, ali je Veljko, kako njegova prijateljica kaže, u nekom praškom klubu, devedesetih rekao kako će jednom otići na selo. (smeh) U to vre-

me smo živeli u Beogradu i priželjkivali selo. Zasitili smo se grada, želeli smo promenu i želeli smo da nam dete, (a i mi) odrasta u nekom drugom, prirodnijem ritmu od onog koji grad stvara. To smo i ostvarili par godina posle... Nikada nismo ranije živeli na selu, u prirodi, ali kada smo prvi put videli kuću i imanje gde smo posle živeli, znali smo da je to ono što želimo... Bez prethodnog iskustva i bez prilagođavanja....

U bistrou imate ponudu primamljivih gurmanluka od namirnica i mlečnih proizvoda koje sami pravite. Na fotografijama sve deluje jednostavno i čarobno, ali koliko je zapravo lepo, a koliko zahtevno i izazovno baviti se time iz dana u dan?

Od njega pravimo domaću mocarelu, razne tvrde sireve, labneh, kiselo mleko... Sve te mlečne delicije koristimo u kuvanju i spremanju naših jela. Verujemo da je to jedan od razloga zašto se naši ukusi razlikuju od drugih. Sve to pravimo ručno, na tradicionalan način.

I to jeste čarobno, ali jednostavno nije. To je dugotrajan proces, i kao za svaki zanat potrebno je vreme, istrajnost i strpljenje da se savlada, kao i ljubav... Zapravo ljubav je na prvom mestu. Pa da svedemo odgovor na jednu rečenicu, divno je i čarobno, ali vrlo zahtevno.

Dok smo živeli na selu, uzgajali smo naše povrće. Imali smo veliku baštu koju smo održavali na potpuno prirodan način, a to znači bez trunke veštačkih đubriva, pesticida i svega ostalog... Sada nažalost nemamo tu mogućnost. Ono što proizvodimo sami jesu sirevi i ostali mlečni proizvodi. Svakog jutra idemo u selo blizu Niša i iz jednog domaćinstva otkupljujemo sveže pomuženo mleko.

Kako se snalazite sa viškovima hrane u bistrou, da li imate neke trikove za

izbegavanje bacanja hrane?

Apsolutno činimo sve da se ne baca ništa od hrane, i to ne samo u bistrou nego i u životu. Pošto svu hranu pripremamo svakog dana, svežu, onda gledamo da i količine prilagodimo potrebama bistroa, i da nema ostataka. Ako nekad i ostane nekog viška, to svakako pojedemo mi i ostali zaposleni u Bistrou. (smeh)

stem hteli mi to ili ne. A u šumi, zaista prestanete da mislite na to. Zaista se iskristališe šta vam je potrebno, a šta ne, šta vama čini dobro, a šta su samo nametnuti okviri. A priroda je čudo, navodi vas da se umirite ili i da se razbesnite ako je to negde u vama, tera da osećate. Nije to uvek lako, ali verujemo da tako treba.

Šta je po vašem mišljenju jednostavnije zavisiti od grada i ljudi ili prepustiti se prirodi, njenoj dobroti, ali i neizvesnosti?

Tokom boravka u šumi, koliko vam se promenio odnos prema prirodi čiji smo deo i iz koje potičemo? Da li se javi poseban osećaj povezanosti i svesnosti o tome šta nam ona daje i šta nam znači?

Tek kad napustite grad i odete u šumu (bukvalno, a i metaforički) počnete da shvatate koliko puno distrakcija nas okružuje, svuda i stalno. Koliko nebitnih stvari nam odvlači misli od važnog.

Koliko i nas osvešćene ne-konzumente gradska svakodnevica uvuče u taj si-

To je baš teško pitanje. Mi znamo šta bismo izabrali ali to ne znači da je to istina i ispravno. I zapravo pitanje treba da bude ne šta je lakše, već šta je lepše. Čini nam se da bismo posle iskustva života u prirodi uvek izabrali to. Ne u smislu potpune izolacije, ali sa doziranim uplivima civilizacije u naše živote, onoliko koliko mi to želimo. A neizvesnosti ima na obe strane, možda čak više u gradu, ali smo nekako naučeni da se plašimo prirode...

Imate i dva divna dečaka. Kako ih usmeravate i šta kod njih primećujete, kako je na njih uticao život koji ste do nedavno vodili van grada?

Kada smo se preselili u šumu Kosta je imao 3 godine, pa život u gradu pre sela i ne pamti. Jovan se rodio dok smo bili tamo, tako da su obojica naša šumska deca. To što su odrastali na selu je apsolutno neprocenjivo. Sloboda koju su imali na našem imanju je nešto što je nemoguće pronaći u gradu danas. Svakodnevni boravak na potpuno čistom vazduhu, igranje na zemlji i sa zemljom, kopanje, hvatanje buba, guštera. Pored te slobode i igre, verujemo da su naučili i da stvari ne uzimaju zdravo za gotovo, pre svega ono što nam priroda daje. Voda u bunaru može da presuši, što je fantastična metafora baš u ovom trenutku kada mi kao ljudi i dalje ne shvatamo da ne možemo bezgranično samo da uzimamo od prirode. I na kraju, a možda najlepše-radost je kada ubereš nešto što si posadio i pazio ga i negovao dok nije poraslo i stvorilo plod.

Vraćajući se ponovo na Instagram i fotografije koje delite sa pratiocima, čini se da živite život kakav ste oduvek želeli. Da li je to to, nedostaje li još nešto?

Život koji smo živeli na selu jeste život kakav smo želeli, i kakav i dalje želimo za našu porodicu. Naravno da nije sve idealno, ali biramo da pamtimo i beležimo fotografijama lepe momente. Ono

što nam je nedostajalo i zbog čega smo na neki način morali da se vratimo u grad, jeste podrška koju država mora da pruži i ljudima van gradova. Naš život na selu nije bio baš lak. Infrastruktura van gradova je strašna ili je nema. Problemi vode i puta su nažalost ono zbog čega smo morali da prekinemo naš život u šumi.

Kakva su sada vaša očekivanja od Kuće od oraha?

Da se nadovežemo na prethodno pitanje, plan za budućnost je da se opet domognemo života u prirodi (smeh).

Ako Bistro kuće od oraha zaživi, bilo bi divno da to povežemo sa nekom novom Kućom od oraha, u nekom selu u blizini Niša. Da nekako napravimo balans između grada i prirode, ako je to moguće...Da možda jednog dana ponovo imamo baštu i uzgajamo sami svu hranu koju jedemo...

Vaša poruka našim čitaocima koji priželjkuju sličnu promenu u odnosu na životni stil i okruženje?

Usudite se. Nemojte mnogo da razmišljate, ako želite, zaista uradite to. Sigurno neće biti lako, i svašta neće biti kako ste planirali, ali vredno je toga. Promene nisu jednostavne, ali su nekad neophodne...I mi se tome učimo još uvek.

Kokoro dizajn su apstraktne kontemplativne slike crnogorskog pejzaža.

Kokoro traži nešto važno, izvan materije, kroz materijal. U tom traganju nalazi smisao stvaralaštva. Kokoro na japanskom znači Srce.

Srce kao srž stvari.

Moda

Intervju:

Nikolina Gavrilov

@n.i_n4

O herbalnim odrazima na platnima

Marije Kozomore razgovarala sam sa mladom modnom dizajnerkom još na samom začeću njenog brenda Koyarn. Već tada, Marija se izdvojila od ostalih dizajnera po svom holističkom pristupu kako u izradi modnih komada, tako i u pogledu na svet, onaj oko nas ali i na svetove u nama samima. Koliko visoko je trava porasla na stvaralačkom tlu ove mlade umetnice možete saznati u nastavku intervjua.

Protekla je već godina i koji dan više otkada si baš u našem magazinu najavila svoju prvu kolekciju. Šta je sve ovaj obrt oko Sunca doneo tebi ali i tvom brendu Kozomora/Koyarn?

Ovaj obrt oko Sunca je bio veoma uzbudljiv i prepun novih spoznaja, oblikovanja i izazova. U tom periodu počela sam da razmišljam na koji način mogu da unapredim svoj duh i kreativni rad. Shvatila sam da je ključ moje ideologije, mog brenda, mog daljeg rada u širenju svesti odnosno u otvaranju svesti ka balansu sa prirodom, akcentovanju prirodnih resursa i čovekove povezanosti

sa prirodnom. Počela sam da se edukujem i istražujem na koji način mogu da dovedem svoju ideologiju i brend zaista u sklad sa prirodom i shvatila iz toga da moj svaki sledeći potez i rad treba da proizlaze isključivo iz prirodnih elementa, te sam tako u potpunosti isključila veštačke boje i materijale iz svog rada. Okrenula sam se veoma sporoj i promišljenoj proizvodnji, edukacijama i upoznavanju dublje vegetacije i lekovitosti biljaka.

Zeleno polako preovladava na fidu tvog Instagram naloga u vidu najave za novu kolekciju pod nazivom HERB. Koja priča čini osnov nastanka ove kolekcije?

Sve je počelo iz moje želje da promenim nešto iz korena u čovekovom pogledu na odevanje, te sam se tako upustila u istraživanje lekovitog bilja i toga na koji način lekovito bilje u dodiru sa našom kožom može da ima benefite po naše zdravlje. Herb je kolekcija koja je iskrojena sa različitim prirodnim materijalima poput lana, pamuka, svile, viskoze, konoplje i cela kolekcija je štampana

lekovitim biljem. Sa ovom kolekcijom želim da akcentujem odevanje prirodom i na taj način podstaknem druge da promišljaju o tome šta zaista nose na svojoj koži.

drago da vidim i osluškujem reakcije učesnika. Verujem da je rad u prirodi sa prirodnim elementima jedno terapeutsko iskustvo sklada i mira i to je energija koja vlada tokom mojih radionica.

Da li se sam proces izrade nove kolekcije znatno razlikuje od procesa koji si primenjivala prilikom izrade prethodne? Proces izrade Herb kolekcije se najviše razlikuje u tome što sam ovog puta isključivo koristila prirodna, hemijski ne tretirana platna i svako platno štampala sa različitim lekovitim biljem. Ovaj proces je duboko promišljen i nosi benefite po naše zdravlje.

Nakon što si radionice eko štampe održala u evropskim gradovima, poput Berlina i Barselone, svoje znanje odlučila si da ljudima prenosiš i u svom rodnom gradu – Crvenki. Kakvi su utisci učesnika radionica ali i tvoji?

S obzirom na to da se na svojim radionicama bavim podsticanjem drugih na buđenje prema prirodi, uvek mi bude

Da li će oni koji su propustili da učestvuju na radionicama 17. juna imati uskoro novu priliku da od tebe uče ovu drevnu tehniku?

Planiram još mnoštvo radionica eko

štampe tokom ovog leta i svima toplo preporučujem da mi se pridruže u stvaranju zajedno sa prirodom.

Jesu li tvoje kreacije već dospele u neke šopove? I gde sve zainteresovani imaju priliku da se susretnu sa njima osim virtuelno?

Moji unikatni komadi za sad se mogu naći u Misha concept storu u Novom Sadu, a kolekciju možete pogledati na mom Instragram profilu @kozomora_.

fotografije: Marija Mandić; scenograf: Danijela Matović; šminka: Gala Uskoković modeli: Lola Kostić, Milana Kalezić, Dunja Dačić

Piše: Nataša Bućić @ava_kiddo

Fotografije: Pexels.com

Listajući objave na društvenim mrežama sasvim slučajno sam naišla na jedan

zanimljiv članak, u kome je u nekoliko

kratkih crtica ispričana veoma interesantna priča. Glavni akter događaja je kineski farmer koji je rešio da šesnaest godina svog života posveti proučavanju

prava na zdravu životnu sredinu, kako bi tužio hemijsku kompaniju koja je zatrovala obradivo zemljište koje se nalazi u njegovom vlasništvu i od kog njegova porodica živi. U kasnim devedesetim primetio je da je voda, koju koriste žitelji njegovog mesta, zagađena i došao je do zaključka da je glavni uzrok kontaminacije obližnja državna hemijska fabrika.

Pošto nije mogao da priušti obrazovanje iz pomenute oblasti prava, ovaj posvećeni i uporni građanin je vlasniku lokalne knjižare davao kukuruz u zamenu za dozvolu da pozajmi literaturu, kako bi najbitnije delove svojeručno prepisivao.

Nakon punih šesnaest godina pripreme i postupka dobio je slučaj i na taj način pomogao svim porodicama u njihovom malom selu. Da li možete da se setite kad ste poslednji put prišli nekoj životnoj situaciji sa ovoliko posvećenosti? Iskrena da budem, mene je ova priča naterala da se dobro zapitam.

Danas više nego ikad se priča o ekologiji, a primeri iz prakse su uglavnom obrnuto proporcionalnog karaktera. Veliki kapitalistički sistemi se temelje na formiranju neiscrpnog potrošačkog karaktera, ne ostavljaju nam vremena za predah i razmišljanje, već decenijama kroje sudbinu naše planete. Tek kad je šteta već učinjena, kolektivna ekološka svet se budi i zajednica kreće u odbranu prirode. Verovatno ste čuli za održivi razvoj. U modernom društvu ne postoji sfera gde se ova zvučna sintagma ne upotrebljava. Da li znate kako glasi definicija održivog razvoja?

Teorijski i grafički tri glavna stuba održivog razvoja su ekonomska održivost, zaštita životne sredine i socijalna jednakost. To bi u praksi trebalo da znači da se umerenim korišćenjem prirodnih resursa i njihovom ravnomernom raspodelom podjednako podmiruju potrebe stanovnika celog sveta kako bi se ostvarila socio-ekonomska stabilnost i planski sačuvali prirodni ekosistemi u ime generacija koje dolaze. Definicija, složićete se, pravedno i razumno zvuči u pisanoj formi, dok je u praksi drugačije. Naglim porastom populacije koja naseljava našu planetu zadovoljavanje

osnovnih potreba, kao što je potreba za hranom i pijaćom vodom, dovedene su u pitanje. Globalno, neravnomerna raspodela bogatstva dovela je do toga da šačica ljudi uživa u dobrobitima i izobilju prirodnih resursa, dok većina jedva spaja kraj sa krajem. Ovom nejednakošću, u svakom smislu i pogledu, najviše su pogođene zemlje u razvoju. U njima je sistem korumpiran pa im prirodni resursi bivaju oduzeti u zamenu za prljave tehnologije, zagađenu vodu i hranu, uz uglavnom devastirajući radni režim u kome se pojedinci zadovoljavaju mrvicama, zaraženi potrošačkim mentalitetom. U ovakvim slučajevima suština postaje golim okom nevidljiva, a planiranje svih vrsta održivosti na duge staze praktično nemoguće.

I eto tako, pretpostavljam da vam je u ovom globalističkom modernom svetu dosta teoretisanja i fraza koje zvuče prazno i sve slabašnije. Verovatno se ponekad zapitate poslednjim atomima snage kako je moguće preusmeriti ovu zahuktalu mašineriju i spasiti ono što se spasiti da? Često čujemo rečenicu – šta ja kao pojedinac mogu tu da uradim, nemoćan sam. E pa, naša snaga se krije baš tu, u svakom od nas. Potrebno je da

osvestimo naše navike i da svako krene u raspremanje svog dvorišta. Moje otrežnjenje se desilo jednog decembarskog dana, potpuno iznenada i spontano. U svojoj višedecenijskoj podstanarskoj karijeri, selidba je bila aktuelna baš u tom periodu. Pakovala sam svoje stvari prvo u kutije, pa u kese za smeće, pa sam onda rešila da dosta toga poklonim, a onda sam shvatila da za neke od tih stvari nisam ni znala da ih imam u posedu... Tako sam danima premeštala, pakovala, raspakivala i preznojavala se pod teretom svog pokućstva. U čitavom tom procesu sam shvatila da mi veliki deo svih tih stvari apsolutno ništa ne znači. Od tog momenta sam prelomila i donela odluku da više nikad ne praktikujem stihijske kupovine. Dakle, da kupujem samo onda kad mi je nešto zaista potrebno i neophodno. Ta odluka se odnosi na sve – od hrane do odeće. Kupovinu sitnica u enterijeru sam u potpunosti izbacila i rešila sam da prostor uredim sa onim što već posedujem. Biljke i knjige su jedine ostale moja slaba tačka i moram da budem iskrena i priznam da tu još ponekad pokleknem. Mada mislim da ću od jeseni uspeti da svoju strast za čitanjem počnem da zadovoljavam u biblioteci, što i

vama toplo preporučujem. Dakle, promena počinje u svesti pojedinca i zato smo svi u ovoj priči o održivosti podjednako bitni. Iskušenja su jasno vidljiva svuda oko nas i potrebno je da im se odupremo, danas više nego ikad. U ovoj priči zajedno možemo da prođemo kroz neke svakodnevne situacije - na primer u prehrambenoj prodavnici. Kad uđete u bilo koji prodajni objekat potrebno je ne pasti pod uticaj zavodljive ambalaže i slogana koji vas vrebaju sa rafova. U takvim situacijama dobro je imati spisak pri sebi kako biste kupili samo ono najpotrebnije. Ukoliko nam se dopadne nešto što je novo u prodaji, savetujem da uredno pročitate listu sastojaka koje taj proizvod sadrži i da se preispitate da li vam je isti zaista neophodan i da li je dobar po vas? Gomilanje i bacanje neiskorišćene hrane je preraslo u globalni problem. Uvek kad krenete da odložite u smeće nešto čemu je istekao rok, setite se da možda dve ulice od vas živi osoba koja tog dana nema šta da jede. Takođe, ja lično imam veliki problem sa voćem i povrćem koje je spakovano u plastičnu ambalažu. Naročito mi je groteskno kad na odeljku za organske proizvode naiđem na npr. kruške koje su uredno spakovane u stiropor i foliju. Svako od

nas bi trebalo da uz sebe nosi platnene vrećice za voće i povrće, kako bi izbegao gomilanje plastičnog otpada. Ovakva navika vrlo brzo uđe u rutinu i posle izvesnog vremena efekti su primetni –kako u okolini, tako i u našim glavama. Još jedna stvar mi često zasmeta, a to je što danas u prodavnici retko možete kupiti jaja koja nisu spakovana u kornete. Na kraju meseca se dešavalo da budem u nedoumici šta sa istim da radim, međutim onda sam se dosetila da bi verovatno dobrodošli nekoj baki na pijaci. I šta ću, uzmem i odnesem ih. Kad smo već kod pijaca, mislim da su one neizostavan deo svakog društva i da odlazak na iste treba ritualno negovati i prenositi tu lepu naviku iz generacije u generaciju. Odlaskom na zelene tržnice oduzimamo snagu svirepom kapitalizmu i dajemo šansu malim proizvođačima i pojedincima. Da ne govorim da na ovakvim mestima često naiđemo na domaće proizvode koji oblikuju identitet jednog naroda, u skladu sa karakterom i običajima podneblja na kom se nalaze. I da ne zaboravim, pri odlasku u kupovinu ceger se podrazumeva! Ukoliko vam se problem otpada čini kao nebitna tema, predlažem vam da sprovedete jedan eksperiment – u toku jedne nedelje

odvojite i sakupite plastičnu ambalažu, omote i kese od svih proizvoda koje ste tih dana pazarili. Verujem da će vas krajnji rezultat iznenaditi.

Sledeća stavka je kupovina odeće i obuće. Možda je ovo oblast u kojoj manipulacija potrošačkim navikama najviše dolazi do izražaja. Tragedija tekstilne industrije počinje u fabrikama koje su locirane u zemljama trećeg sveta i kojima gomile ljudi, mahom žena, radi u užasnim uslovima za male plate (ovim problemom pogođene su i mnoge tekstilne radnice u našoj zemlji koje rade prekovremeno, sa ugovorima koji ih ne štite dovoljno, za niske plate), a sva ta odeća završava na smetlištima sačinjenim od tekstilnog otpada širom kugle zemaljske. I sve velike kompanije brze mode će pokušati da vam prodaju priču o svojoj ekološkoj osvešćenosti. Ne nasedajte na to!

Kako ovde može svako od nas da napravi promenu? Pa očigledno je – snaga je u našem novčaniku. Pre svake kupovine zapitajte se da li vam je ta stvar zaista potrebna i koliko sličnih već imate u garderoberu. Koliko je ta stvar upotrebljiva, da li je udobna, koji je njen sirovinski sastav, kako ćete se u

njoj osećati i hoće li biti nosiva na duže staze? Ukoliko je samo jedan od odgovora ne, odustanite od kupovine.

Trendovi u modnoj industriji se menjaju gotovo nedeljno, pa se u nekom momentu taj krug zavrti i opet postane popularno npr. ono što su naše mame i bake nekad nosile. Ukoliko kupujete probirljivo i kvalitetno, sigurno će tu biti komada koje će neko od vas moći da nasledi. Transfer tradicije i kulture na ovaj način je neuporedivo bitniji u poređenju sa svim stvarima koje imamo u svom posedu.

Još jedna bitna stvar je svakodnevno širenje dobrih vibracija koz zdravorazumske prijateljske razgovore. Evo i primera. Imam izuzetno blisku prijateljicu koja je ovih dana kupila sebi petnaesti par patika i pohvalila se istim. Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam ni zavidna, ni ljubomorna samo mi je potpuno jasno da njoj još jedan par patika u ‘baš toj posebnoj boji’ apsolutno nije potreban. I ja joj kažem to, uz opasku kako bi za taj novac mogla da ode na neki izlet van grada i vidi nešto što do sada nije imala prilike da upozna. Epilog – ona se prvo malo ljutne, ali zatim i razmisli.

Kad smo već kod patika, na pamet mi je pala priča o jednom poznatom brendu koji je plasirao modele sportske obuće sastavljene od reciklirane plastike izvađene iz okeana. Naravno, cenovno nepriuštive velikoj većini. Ne dozvolite da vas velike kompanije ovakvim i sličnim pričama obmanjuju i uzimaju vam novac prisvajajući za sebe lovorike i epitete ekološkog karaktera. Ekološki osvešćeno je da iz upotrebe npr. izbacite štapiće za uši načinjene od plastike, a kupovina ovakvog modela patika ne predstavlja nikakav pomak u zelenoj revoluciji.

Ni sami procesi reciklaže nisu uvek čisti procesi (niti se sve može reciklirati), toga takođe treba da budete svesni. Često se u tim procesima kao nusprodukti javljaju zagađujuće materije štetne po životnu sredinu. Veoma je bitno da se edukujemo i u tehnološkom pogledu, kako bi mogli da donosimo razumne zaključke. U svakodnevnim aktivnostima se možete susresti sa nelogičnostima različitog karaktera. Npr. veganska, zdrava hrana zapakovana u pvc ambalažu, ljudi koji se kunu da u životu ne bi okusili životinjsku hranu i

izdaju se za zaštitnike prirode, a uredno svakodnevno upotrebljavaju plastične slamčice, uzimaju kese u trgovinama ili neumereno troše papirnu galanteriju ili jednostavno odvrnu slavinu i ostave tako da voda ističe, a čista voda je danas pravo bogatstvo. Moć svakog od nas je u tome da osobama u svojoj okolini skrenemo pažnju kako bi se zajednica

što pre edukovala, ujedinila i formirala kolektivno održive navike. Apsolutno sve u prirodi je povezano do najsitnijeg detalja, toga treba u svakom momentu da budemo svesni. Kada tu sliku osvestimo borba sa divovima kapitalizma biće znatno lakša. I naravno, čovek u ovom ekosistemu nije povlašćeno biće. Priroda pripada svakom njenom činiocu. Problem je samo što ljudi imaju svoje egoistične predstave na kojima je potrebno raditi.

Šta ste vi danas učinili dobro u pogledu ekološke održivosti? Da li ste naučili nešto novo ili podelili neku mudrost sa prijateljicom uz podnevnu kafu? Načina za izlazak iz ovog začaranog potrošačkog kruga je mnogo, a na vama je da izaberete stanicu na kojoj ćete sići.

Moda

Intervju: Zvjezdana Gvozdenović @stella_iron

Fotografije: privatna arhiva

O održivoj i brzoj modi, održivim praksama u svakodnevnom životu, kreativnosti i snazi sopstvenih odluka razgovarala sam sa crnogorskom dizajnerkom Katarinom Zlajić. Katarinu je skoro i nepotrebno podrobnije predstavljati. Njen prepoznatljiv dizajn govori sam za sebe, a svojom originalnošću već godinama doseže daleko izvan balkanskih granica. Sebe karakteriše kao tragaoca, kreativca i prirodnjaka, i zaista, nedvojbeno odiše svim navedenim. U skoro pa četvoročasovnom razgovoru, Katarina je iz prve ruke dala neke zanimljive uvide u temu, ali me podstakla i na samostalnu mentalnu aritmetiku o brojnim pitanjima sa kojima se kao društvo suočavamo. Samo se potvrdilo da su društvu potrebni ljudi poput Katarine. Oni su tu da bi nas učili dosljednosti, posvećenosti, samosvjesnosti i beskompromisnosti - svemu u čemu oskudijevamo u bezličnoj današnjici. U ovom paradoksalnom svijetu „velikih”

sloboda koji vas pokušava sputati čim mu se ukaže prilika, upravo kreativci

su ti koji iznova iskušavaju svijet i nas same. Mi trebamo takve primjere da nas uhvate za ruku i probude iz oma-

đijanosti onda kada i lično i kolektivno zakažemo. Vjerujem da je Katarina Zlajić jedna od njih. Ovaj intervju je samo mali dio svega što nas, sigurna sam, u budućnosti čeka od nje. Pa, uživajmo!

Tvoje ime postalo je sinonim za unikatan nakit koji izrađuješ. Ipak, tvoja priča započela je još na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju i studijama vajarstva. Na koji način je tvoja pozadina, bila ona životna ili akademska, uticala na tvoj profesionalni rad?

Životna svakako. Ja sam po prirodi istraživač, volim pokušati i okušati sve što me mami. Mislim da ću i danas i uvijek zalaziti u nepoznato, jer kroz to iskustvo dolazi i izlazi najbolje i najljepše od mene, to što jesam ili što jeste. Dok je edukacija više tehničke prirode i to je u redu, ali nije dovoljna ako nisi tragalac. Meni nije dovoljna i nije mnogo uticala na moj razvoj. Ako te nosi strast jednostavno sve naučiš sam. Studirala sam vajarstvo i baš u to vrijeme na mojoj prvoj godini studija napravila sam prve komade nakita. U tom trenutku pomislila sam kako bih voljela imati neki jako dobar nakit, ali kako tada tj. deset godina unazad za mene nije postojalo nešto takvo, pokušala sam ga napraviti za sebe. Zapravo tako je sve krenulo, svidjelo mi se i danas je tu i imam čast dijeliti ga sa mnogima.

Da li si kao studentica mogla zamisliti da će tvoje ideje naići na ovakav odjek, ne samo u Crnoj Gori, već i na mnogo širem, internacionalnom području?

Znala sam da kada zaista slijediš svoju strast drugi moraju da je prepoznaju i osjete, to je jednostavno tako. Znam i znala sam od samog početka. Takve stvari osjećam jer znam koliko se istinski dajem, a dajem sve.

U Crnoj Gori, kao u većini malih sredina, treba vremena da se kreativnost prepozna i prizna, a sa punim pravom možemo reći da si danas to i uspjela. Prije nego što je tvoj rad prihvaćen u tvojoj zemlji započela si sa njegovim plasiranjem u inostranstvu, prvenstveno preko platforme Not Just A Label. Vogue i druga priznanja prirodno su uslijedila. Da li današnji kreativac ujedno mora biti i preduzetnik kako bi utabao svoj put ili smatraš da je uspijeh pitanje slučajne sreće?

Kada sam krenula sa izradom nakita mislim da je moj brend i prvi brend nakita u Crnoj Gori i baš zbog toga je vjerovatno bilo teže naći put do ljudi u

vremenu kada baš niko nije radio savremeni nakit. Bila sam svjesna toga i poslala svoju kolekciju na adresu Not Just A Label. NJAL je tada bio tek kreirana modna platforma, i danas jedna sa najvećom i najkvalitetnijom skupinom dizajnera širom svijeta. Moj rad im se dopao istog trenutka i vrlo brzo sam izabrana za 50 najboljih dizajnera sa platforme. Tada sam predstavila svoj rad na sajmu u Vićenci gdje je u lov na talente bila i Sara Maino urednica iz

Vogue Italia. Moj dizajn je uvršten od strane Vogue Italia u 20 dizajnera nakita koji najviše obećavaju i objavljen je u magazinu Vogue Italia/Vogue Talents. Nije to sreća, ništa se ne dešava slučajno. Sreću stvaraš sam. Ja sam na svemu mnogo radila. Ono što želiš, na tome i radiš i dešava se i bude sreća i često si srećan. Isto nije nužno biti preduzetnik iako je to samo titula, ali je olakšavajuća okolnost ako se želiš širiti i napredovati ili funkcionisati van matične države. Ja želim.

Ovaj broj magazina posvećen je održivoj modi kao aktuelnoj temi u poslednjih nekoliko godina. Danas smo

preplavljeni održivim agendama i „ze-

lenim” idejama koje nerijetko zapadaju u domene greenwashinga, a održivost zaista svako definiše na neki svoj način. Šta je za tebe održivost u tvom životu i profesionalnom putu?

zanemarljiv taj ceger koji ponesemo, ali korporacije koje proizvode trebaju mijenjati politike pakovanja proizvoda u održivije varijante od plastike. Tada bi sve imalo mnogo više smisla.

Gledano iz mog ugla održivo je sve što nestaje i sve što može da se obnovi. To što nestaje su prirodni materijali i pod tim mislim da nisu otpad, već se stapaju sa prirodom i nisu toksični za okolinu, već su dio nje i to su zakoni prirode. Moje djelovanje kroz brend je upotreba veganskih i organskih materijala bez hemikalija. Tokom procesa izrade cilj je da se prođe sa što manje otpada. I sama u svakodnevnom životu pokušavam biti svjesnija iz dana u dan po tom pitanju. Nekada je teško jer ne zavisi sve od pojedinca, ali ne znači da ne možeš pokušati dati trenutni maksimum i zalaganje. Na primjer, teško je jer stvari potrebne za rad i materijali koji se kupuju obično imaju plastičnu ambalažu i onda nemaš mnogo izbora jer nemaš alternativu, a taj proizvod ti je potreban. Meni se nimalo ne sviđa manipulacija koja se radi trendingom papirnih kesa i cegera jer je besmislena, kada sve što kupiš u marketu ima plastičnu ambalažu. Ne kažem da je

Veganka si već godinama unazad, a veganstvo je pored načina ishrane i određeni stil života. Da li je promjena u životnom stilu uticala i na razvoj etike tvog brenda?

Veganka sam više od 10 godina i živim na sirovoj hrani pola od toga. Tako se i moj način življenja odrazio na moj brend, i to je nekako prirodno. Drago mi je što je tako, jer ono sto radiš i stvaraš je u stvari tvoje poimanje života i življenja. Ono što u biti jesi prenosiš djelovanjem. Znači ako ne jedem životinje onda ne radim odjeću i dodatke od životinjske kože. Koža nije neophodna u proizvodnji, postoje mnoge alternative. Sve okrutnosti koje stoje iza kožne industrije otkrila sam na dan kada sam postala vegan. Mnogo toga me probudilo. Tužno je i bolno u koje sve svrhe koristimo životinje i ponašamo se kao da nam sve pripada, a baš ništa na ovoj planeti nije naše. Naše je samo ono što jesmo. A šta smo?

Nakit i modne dodatke kreiraš od različitih materijala, ali jedan se istakao

- rajsferšlus iliti patentni zatvarač. Od jednog pomalo ograničavajućeg resursa praviš nosive umjetnine, a svaki komad je unikatan za sebe. Kako si počela eksperimentisati sa rajsferšlusom i po čemu se za tebe kao materijal istaknuo?

Počela sam potpuno spontano. Htjela sam napraviti prvi komad nakita, a rajsferšlus se zadesio u blizini kao zanimljiva opcija materijala za realizaciju ideje. Nakon prvog uspjelog pokušaja shvatila sam da je to materijal sa kojim želim nastaviti da radim. Rajsferšlus kao materijal je sam po sebi specifičan i nepredvidiv, jer se sa njim ne da manipulisati. Tačnije ja se moram prilagođavati njemu, a to mi se jako dopalo. Privuklo me što ga mogu beskonačno istraživati i otkrivati njegove neograničene primjene. Jednostavno mi se desio najbolji mogući materijal kroz koji se mogu izraziti. Danas ga volim još više zato što se još bolje poznajemo. Otkrila sam mnoge njegove tajne.

Pored nakita i modnih dodataka, osnivačica si brenda odjeće koji se vodi načelima spore mode i etičnosti koje u modnoj industriji manjka. Zašto baš

Shaka i šta održivi koncept samog brenda predstavlja za tebe?

Shaka je zapravo šaka i nadimak koji sam dobila od svog dede. Kada sam pokretala brend čiji je koncept odavno bio velika želja, Shaka se samo stvorila kao smisao više značenja. Shaka se zasniva na održivoj izradi, koja osnažuje i podstiče podizanje svijesti, fer proizvodnju, dobrobit životinja, očuvanje životne sredine i pažljivo korištenje naših resursa. Jednostavno u skladu sa prirodom, organski pamuk, lan, konoplja i veganska koža od biljnih vlakana. Više nego ikada radi se eksploatacija životne sredine, životinje se koriste u svrhu mode i upotrebljava se veliki broj hemikalija u procesu proizvodnje. Važnije je nego ikada podizati glas i preuzeti odgovornost za koju je važan svaki probuđeni pojedinac. Shaka kao brend kroz svoju estetiku pokušava privući ljude da kupe i nose održiviju varijantu odjeće i to joj lijepo uspjeva.

Na koji način kao dizajnerka osiguravaš održivost svojih kreacija, od izbora materijala, procesa izrade, pa sve do finalnog produkta?

Materijale nabavljam od firmi i brendova koje sam prethodno dobro istražila i do sada nije bilo greške u tome. Kao što sam već spomenula, to su organski proizvedeni materijali. Takvi materijali se uvoze iz inostranstva, jer se ne mogu naći kod nas. Dajem svoj maksimum da komadi koje izrađujem budu kvalitetno napravljeni radi dužeg vijeka trajanja.

Takođe, brendirani sadržaj poput kutija

i kesa radimo od prirodnih materijala.

Isto tako vrlo često radimo prepravke oštećenih komada kako bi još duže bili u voznom stanju.

Često se pretpostavlja da su dizajneri

jedni drugima najveća konkurencija.

Da li smatraš da se „lokalni” proizvođači koji svoje napore ulažu u osvije-

štenu proizvodnju više trebaju brinuti zbog sveopšteg uticaja brze mode

koja već godinama diktira trendove, a samim tim ponašanje i navike kupaca?

Sve zavisi od dizajnera koliko je istrajan u svojoj održivoj ideji, ali mislim da se svi o tome trebamo brinuti, ne samo dizajneri. Mi smo ti koji biramo šta ćemo kupiti i gdje. Da li ćemo stvarno kupiti ono što nam je potrebno i što nam se dopada ili će to biti samo još jedan odložen komad u plakaru, bio on održiv ili ne. Dizajneri održivih brendova su samo jedan od izbora koji možemo odabrati. Mi biramo. Svi trebamo imati svijest o tome šta je sve potrebno da bi se jedan komad odjeće napravio. Iz tog razloga domaći održivi brendovi jesu skuplji, jer uvoze materijal koji ovdje

nije moguće nabaviti, fer plaćaju radnike za razliku od brendova brze mode i mnoge druge važne stavke o kojima kupac nije svjestan pri kupovini. Takođe preispitati da li je stvarno nešto što brendovi brze mode nameću kao trend ono što tvom stilu leži.

Kod mene nema zahtjeva. Politika brenda je takva kakva jeste i za sve koji je ne žele upoznati ne postoje kompromisi i prilagođavanja, ali ćemo ih rado upoznati sa našom vizijom i načinom rada i približiti sve benefite održivosti. Od brenda mogu dobiti samo ono što on jeste, a svi naši kupci to znaju. To smo ih naučili.

Kako se kao pojedinci možemo boriti protiv megalomanskih industrija i podizati svijest o nužnosti konkretnih akcija i devastirajućim posljedicama ljudskih praksi, onda kada živimo u moru javne buke i opšteg besmisla?

Kako balansiraš zahtjeve kupaca koji

su krojeni po mjerilima „brzih” indu-

strija, koje nude jeftine proizvode niskog kvaliteta, sa ručnim radom koji

zahtijeva ulaganje vremena, strpljenja, ali i materijalnih sredstava da bi se dobio jedan unikatan komad nakita ili odjeće?

Biti primjer drugome. Nismo ni svjesni koliko možemo uticati na ljude oko nas, do nas. Svi nas prate. I svi učimo i prisvajamo jedni od drugih. Biti primjer za dobre i lijepe stvari nije teško. Samo jedna osoba svojim stilom života može uticati na tako veliki broj ljudi, a da ne radi nikakvu konkretnu akciju. Ako bi bilo više takvih pojedinaca, a čini mi se da ih ima, onda sve ide u dobrom smjeru. Jeste da smo mnogo zabrljali i od toga osjećamo posljedice, ali treba vremena to ispraviti. Zato radimo na sebi.

Kao neko ko svoju pažnju posvećuje osviještenom životu i ,,zelenim” kreativnim praksama, koji su tvoji savjeti za postizanje održivosti u vremenu brzog života i još brže mode?

Jednostavno kao i za sve, krenuti od sebe, svog načina života, svojih navika, svog plakara. Da li mi treba? Koliko? Od čega? Kupovati ono što ćete nositi. Pokloniti ako ne nosite. Uvijek koristiti prirodne ili reciklirane materijale. Zaobići sve vrste hemikalija i vještačkih materijala. Samostalno se edukovati o značaju i važnosti održivosti za život i okoliš.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Privatna arhiva

PLEZIRr I TU AL

Kako započinješ dan?

Dan započinjem u 6:45. Brzinsko umivanje, pranje zuba, toner i neko lagano ulje za lice i onda đipam na indoor bicikl i pedalam 10km za ju-

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza, psiholozi nam kažu da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

O parfemima, kolačima, dnevnim ritualima, video igrama i najzabavnijim Nju-

jorškim tačkama pričala sam sa Jovanom

Todorović @beatpie , beograđankom u

Njujorku i pionirkom domaće blog scene.

tarnji dopamin shot. Potom tuširanje, skincare, suplementi, kafa - i pravac kancelarija.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Na knedle sa šljivama, ispeglanu posteljinu, kafu iz omiljene šolje… male stvari.

Imaš li omiljeni dnevni ritual?

Verovatno je to tih 10km/pola sata na biciklu dok slušam podcast. Večernja skincare rutina isto, jer tad imam vremena za maske. Odabir parfema ujutru.

Nightcap-ić (Horlicks) koji nam mućkam tokom hladnijih dana pred spavanje.

Tvoj blog Beatpie, godinama je bio jedna od omiljenih online oaza posvećenih dizajnu na srpskom jeziku, i to ne govorim nimalo subjektivno. Zašto si prestala sa vođenjem bloga, i nameravaš li možda neki sličan projekat nekad u budućnosti?

Prvo, hvala ti.

Drugo, život. Na žalost.

Dok je blog bio aktuelan, pisanje istog je bio moj omiljeni dnevni ritual. Teklo je neforsirano i bez ikakvih očekivanja, i doneo je toliko toga hranljivog. Znaš, kad u životu krećeš iz početka u nekoliko navrata, nakupi ti se more nedovršenih stvari, faza, odnosa itd. Te nedovršene stvari često umeju da budu bolne, jer se nisu završile organski već su posledica neplaniranog sleda događaja i životnog tempa. S vremena na vreme poželim da se zapljunem tamo, sve i da ga niko ne čita. Ne znam…Videćemo.

Objave na Instagramu na kojima deliš crtice iz svoje parfemske kolekcije ne

propuštam. Ispričaj nam kojim pravilima se vodiš prilikom odabira parfema i kakve dragulje čuvaš u svojoj parfemskoj kolekciji?

Jaoj, tu ima svega. Ima cheapies-a i ima discontinued blaga koja je gotovo nemoguće pronaći više, overhyped promašaja i najluđih blind buy-eva svih vremena. Ako bih recimo morala da iz-

dvojim meni pet najposebnijih, forma-

tivnih, core parfema to bi bili:

Samsara Extrait/Guerlain

(miris moje mame)

Idole/Armani

(moj wedding day scent, van prodaje)

Orange Sanguine/atelier Cologne

(moj Budapest scent)

Iris 39/Le Labo (moj NYC scent)

De Profundis/Serge Lutens

(miris melanholije. U nekoj od mojih

pretraga, dok ga još nisam ni pomirisala, naišla sam na sledeću crticu o ovom

parfemu - ime De Profundis dolazi iz

Psalma 130 “ From the depths, I have cried out to you, O Lord”)

Odabir parfema kreće obično od pravljenja selekcije od nekoliko bočica na samom početku nedelje. To su često mirisi koji prate vremensku prognozu, trenutno raspoloženje i planove za sledećih 5-10 dana or so. Njih izvučem da su mi na dohvat ruke, pa onda od jutra do jutra. Nekada ih izmenjam nekoliko u toku dana, nekada se držim jednog nedeljama. U principu, nema pravila.

Jedino „pravilo” je da u torbi (bez obzira na to koliko je torba mikro) sa sobom skoro uvek nosim par travel size bočica. To se pokazalo kao solidan life hack jer nema mi goreg od pogrešnog olfactive izbora.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?

Slušaj, ako ćemo iskreno - to je Playstation i igranje igrica sa mužem. Život je pokazao da to nije knjiga, nije serija, nije ni film, nisu koncerti i večere sa

prijateljima, već Playstation. Bez obzira na tempo, gužvu, obaveze, mi nekako uvek uspemo da izbunarimo bar jedan vikend mesečno kad samo igramo igrice. U petak popodne brzinski sredimo stan, ja perem kosu dok on naručuje klopu, i onda nas nema sledećih 3648 sati. Završavamo u nedelju predveče polomljeni od nespavanja, musavi i srećni. Prilično underwhelming odgovor, ali šta je tu je.

Na koji način se nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?

Od svoje šesnaeste godine do neke tridesete na terapiji sa terapeutom. Ovih dana, sa svim što znam i sa svim alatima koje imam na raspolaganju, to je najčešće „ušuškać” kući. Primirim se i ućutim sve dok ne uspem da verbalizujem to što me muči (što preciznije to bolje, jer neodređene opštosti su najčešće prečica za foredoom-ovanje). Posle se idem kod Nemanje (muž, od milošte - Noća) na dozu „Noćarin” vitamina. To mi je bazno uporište. Odatle je sve ostalo improvizacija koja dalje zavisi od situacije i okolnosti. Nekada je ovaj proces umirivanja i centriranja umeo da traje nedeljama, da ne kažem

mesecima. Danas su se neuro stazice utabale i sve je neuporedivo mnogo brže i prohodnije.

Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?

Ako hoću da se smejem - Ivani i Tomi, ako hoću empatiju - Mariji, ako hoću društvo u tišini - onda Tanji i Nataliji.

Ako hoću plan - mami i Nemanji. Ali, na prvom mestu, sebi iz prošlosti i sebi iz budućnosti.

Na koji način nagrađuješ sebe?

… dobro pitanje. Mislim, da se ne lažemo, verovatno je najiskreniji odgovor - parfemom. Ali isto tako, i slobodnim danom ako se osećam kilavo. Day off mi je definitivno najvrednija nagrada koju sebi mogu da priuštim.

Sledi nam uskoro sezona godišnjih odmora, lepljivog gradskog vazduha, dugih šetnji uz more, hladne lubenice i bosih nogu. Kako izgleda tvoje leto u Njujorku i naravno, gde su najbolji kolači?

Što se kolača tiče, meni bi to bili:

• Nezaobilazna Lady M i njene “ Mille Crepes” tortice.

• Cha-an tea house je relativno novo mesto, imaju sulude, skulpturalne parfaits.

• Delice Macarons , možda nisu izvikani i toliko instagramable ali su sjajni.

• I naravno Supermoon Bakehouse. French pastry na steroidima.

Što se leta tiče - leto u NYC je super samo turistima. Lokalci crkavaju jer se jedva diše i nije im ni do čega. Po metrou i kancelarijama ubijaju klime, napolju je pakao, vlaga ume da bude nepodnošljiva i bukvalno nigde ti nije udobno.

tral parka koji nam je iza ćoška. Taj

deo parka rađen je po uzoru na evropske parkove, upicanjen je i kultivisan

i još uvek ga turisti nisu provalili ili im bar nije usput… Trudimo se da dođemo pre 10, svako sa svojom knjigom i kafom, i tu smo dok ne popadamo od vrućine. Uglavnom, gravitiram ka zelenilu i vodi.

Sve na stranu, leti najviše slobodnog vremena provodim u

Conservatory Garden delu Cen -

Hajde sad na 3, 2, 1! Smućkaj nam brzi letnji meni za dan baš po tvojoj meri. Gde nas vodiš, šta ćemo da klopamo i kako ćemo provesti dan?

Krećemo sa samog dna Manhattan-a, Financial District i Blue Bottle coffee. Pa, Russ and Daughters na Classic Lox and Everything Bagel, jer ovo je NYC. Onda naravno Scent Bar na sniff session, to nam je iza ćoška.

Posle pešaka do Chelsie Marketa jer blizu su nam Little Island i Highline , pa kad ogladnimo - Very Fresh Noodles i najbolje handpulled biang biang nudle života (Top 5 eats svih vremena).

Potom - Takamichi Beauty Room jer to mora da se vidi, to nam je sve blizu (kad kažem blizu mislim ispod pola sata peške). Dezert? Spot dessert barChocolate Green Tea Lava Cake.

Završavamo na koktelima u Perchu , na samoj granici Yorkvilla i east Harlema. Moj izbor je skoro uvek „Farmer’s Market”, (to im je sezonski koktel - mućkaju alkohol sa svežim proizvodima koje su te nedelje našli na Union Square Greenmarket-u). ili, ako je sreda, idemo u Alison, na jazz i vino.

Za kraj, možemo do mene na espresso, ja sam tu, odmah iza ćoška.

Pre Njujorka, imala si priliku da živiš u Budimpešti i Beogradu. Kako doživljavaš ove gradove, šta je ono što te je privuklo njima i učinilo da svaki od njih u nekom periodu života nazivaš domom?

Beograd mi je kuća, iako poslednjih 15 godina tamo nemam adresu. Svi moji snovi dešavaju se i dan danas baš u Beogradu, i to ti je to. BG mi je bio hussle, drama & suze.

Sad se krećemo ka Upper East Side-u. Vodim vas u KalNYC da pecnemo po kuvar, pa odatle pešaka u Sfogliu ili u Paola’s na najbolju buratu ako nismo mnogo gladni.

Budimpešta mi je bila mesto introspekcija, melanholije i iskoraka. Nisam još

završila sa BP. Tu bih se vratila da živim.

NYC mi je trenutna adresa. Ovde mi je dom danas. Njujork me je prigrlio kao nijedan grad pre njega, ali ne vidim svoju starost ovde. Volela bih mnogo više prirode, prostora i tišine za sebe u nekoj daljoj budućnosti. NYC nudi apsolutno sve sem toga. Na žalost.

Kad su putovanja u pitanju, koje su tvoje omiljene destinacije?

Ja sam No. 1 fan Grčke juče, danas, sutra, ali ne Grčka kao Mikonos ili Santorini, već Grčka kao Simi, Antiparos, Pelion i Rodos.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/emisiju/podkast?

Knjiga - Biography of X od Catherine Lacey

Pesma - Puddles by Daniela Andade

Film - Last Night in Soho ili Free Guy.

Podcast - Lex Fridman (nisam konkretno fan Lex-a, ali sam veliki fan njegovih gostiju)

Emisija - RuPaul’s Drag Race (If you don′t love yourself, how in the hell you gonna love somebody else?)

Podeli sa nama jedan svoj san kome

ćeš u ovoj godini dati krila?

Sve od Kariba što smo videli je bilo predivno ali ništa mi nije leglo kao Egejsko more. Ove godine idemo na Bali. Ko zna, možda Bali iznenadi.

Jaoj… ne znam da li smem da pričam javno, plašim se da ću da se jinx-ujem. Ali ako uspem da tom snu dam krilca, javiću se da dopunimo ovaj intervju. Obećavam.

Jedno od pitanja koje svakodnevno

iznova postavljamo, što sebi, što drugima je: Šta danas jesti?

Znamo da nam često to pitanje stvara nervozu, posebno ukoliko iz nekog razloga imamo restrikciju na određenu hranu i namirnice. Iz tog razloga je Stomačko osmislio par prečica ka dobijanju pravog odgovora.

U okviru kategorije Glavna jela postoji filter na osnovu kojeg možete suziti izbor za obrok koristeći se specifičnim tagovima, zatim sastojcima koji se upotrebljavaju u receptima, a onda i broju dana koliko jelo može da stoji, ali i po težini pripreme recepta. Opet, u okviru Stomačko kalku-

latora možete odabrati i zasebnu kategoriju u kojoj će se vršiti pretraga. Na taj način možete efikasno možete pretražiti nešto iz kategorije jela koja sadrže meso ili ribu, zatim posna jela ili recepte iz najsvežijeg prolećnog jelovnika.

Dok nestrpljivo čekamo letnji meni, valja pametno iskoristiti sezonske namirnice, tako da vas ovom prilikom pozivamo da isprobate još koji recept, poput Prolećnog piknika u parku, Uštipaka sa tikvicama, ili pak Krema sa jagodama i pistaćima , za ljubitelje slatkiša. Ove recepte i mnoge druge možete naći u aktuelnom prolećnom Stomačko jelovniku, dok se lagano krčka i letnji meni koji će biti dostupan početkom jula.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

PHOTO BY KAROLINA RAMOS

Čitajući o tome koliku štetu po životnu sredinu ima jedan tako mali odevni predmet kao što je kupaći kostim sačinjen od poliestera i najlona (99% kostima na tržištu), uz uobičajen napad griže savesti, panike i stresa, počela sam da istražujem koji su to alternativni materijali od kojih se mogu pronaći kostimi za kupanje kada dođe vreme da zamenim postojeći. Naime, ono što je problem sa našim, konvencionalnim kostimima je što se prilikom pranja otpuštaju plastične mikro čestice, nevidljive ljudskom oku, i završavaju u vodi gde ih ribe slučajno mogu zameniti za hranu. Ljubitelji vintage mode znaju da su kostimi ranije pravljeni od vune, pamuka i drugih prirodnih materijala pre nego što su tržište preplavili jeftini komadi od sintetičkih vlakana.

Potraga za kupaćim kostimom od prirodnih materijala odvela me je pravo do sajta Nataše Antonić, pionirke u oblasti proizvodnje eco frinendly kupaćih kostima i osnivačice brenda NATASHA

TONIĆ. Reč je o održivim kupaćim kostimima koji su napravljeni od industrijske konoplje i organskog pamuka, a svi komadi su ručno bojeni, dizajnirani i sašiveni u Los Anđelesu, od strane talen-

tovane i uporne dizajnerke poreklom sa naših prostora koja danas živi svoj san stvarajući lepe, praktične i po prirodu neškodljive odevne komade. O njenom radu su pisali najuticajniji modni magazini iz celog sveta, a neposredno nakon prikazivanja nove kolekcije kostima na Miami Swim Week-u, Nataša Antonić je moja gošća i po prvi put govori za neki od medija na Balkanu.

Zdravo Nataša, hvala ti na vremenu koje si izdvojila za naše čitaoce. Veliko mi je zadovoljstvo što imamo priliku da tvoj rad predstavimo čitaocima Plezira i regionalnoj publici. Zamolila bih te da nam ispričaš kako je izgledao tvoj modni put, od ljubiteljke mode do kreiranja prvih (održivih) komada?

Hvala vama na ovoj prilici.

Moj modni put nije bio lak. U vreme kada sam htela da studiram modu u Beogradu modne škole nisu postojale. Sama pomisao da budem modni dizajner nije nikome imala smisla. Moda je u to vreme bila striktno bazirana u većim evropskim gradovima poput Pariza, Milana i Londona. Molekularna biologija i ljubav prema nauci i istraživanju su bile moje prve studije u Beogradu na Prirodno-matematičkom fakultetu. Onda je došao rat i protesti pa sam otišla u Prag da studiram biznis i umetnost. Kad sam sve to završila otac mi je konačno dozvolio da studiram modu, ali čak ni onda modu već marketing u modi u Njujorku na Fashion Institute of Technology. Gledajući svakodnevno studente mode bila sam tužna i razmišlja-

la o tome kako ja opet ne radim ono što stvarno želim. Polako sam počela da šijem komade ručno od vintidž garderobe i parčića materijala iz bakinog sanduka sa ostacima materijala. Pravila sam stvari koje sam želela da nosim a nisam imala gde da ih kupim ili priuštim sa svojim studentskim budžetom. Bilo me je sramota da bilo kome pokažem svoj rad jer sam tada bila strašno samokritična i po prirodi stidljiva osoba. Kad sam završila i te studije desio se September 11th i tada nisu hteli, odnosno po novom zakonu bilo je skupo i komplikovano zaposliti strane studente u Njujorku… Preselila sam se u Los Anđeles i ilegalno radila kao pomoćnica modnog dizajnera za venčanice i korsete. Tu sam naučila mnogo i pomogla u mnogim kreacijama koje su postale profitabilne za tu modnu kuću. Prvi put sam tada dobila samopouzdanje da je moda možda stvarno moj poziv. Posle toga sam radila u veleprodaji kao prodajna menadžerka za razne kreatore poput Anne Sui. Posle mnogo godina u različitim modnim poljima uključujući grafički dizajn i fotografiju, osnovala sam svoj prvi samostalni biznis.

PHOTO BY ANASTASIA BLACK

PHOTO BY GEMMA TOTTEN _ AHMET URAS

Kako si i zašto došla na ideju da kreneš sa izradom kupaćih kostima od organske industrijske konoplje?

Kao i uvek, htela sam nešto što ne postoji a meni treba. Nikada nisam bila ljubitelj najlona i poliestera tako da sam znala da mora da postoji nešto drugo. S obzirom na to da sam nekada svakog leta boravila u Hrvatskoj na moru, znala sam da su mnogi brodovi privezani konopcem od konoplje i to mi je dalo ideju. Shvatila sam da je konoplja moguća alternativa za standardni materijal od najlona/poliamida od koga se inače prave kostimi.

Kakve su osobenosti ovog materijala, koje su njegove prednosti ali i mane, gde ga pronalaziš i sa kojim materijalima se kombinuje kako bi nastali tvoji kostimi?

Prednosti su ogromne. Osoba koja ga nosi oseća se mnogo svežije i prijatnije u ovom materijalu. On prirodno i bez hemikalija ima određenu UV zaštitu. Za

životnu sredinu je bolji jer industrijska konoplja ne samo da pročišćava zemlji-

šte na kome raste, ona takođe pročišćava i vazduh od CO2. Mi kombinuje-

mo industrijsku konoplju sa organskim pamukom.

Mane su da svaki put zbog organskih sastojka i nepredvidljivosti debljine vlakna od industrijske konoplje ja moram da dizajniram i menjam stil u odnosu rolne materijala. Za mene je to komplikovano, ali isto tako me stimuliše na nove kreacije.

Približi nam malo tvoj pristup dizajnu/ dizajniranju.

Moji dizajni su jednostavni. U suštini

bazirani su na debljini materijala koji zavisi od rolne do rolne. Materijal uvek dolazi u beloj osnovnoj boji i ja ga onda ručno bojim, osmišljavam originalnu boju i dizajn koji će biti praktičan. Recimo, ako je materijal deblji ja nastavljam postavu da bi se brzo sušio. Ukoliko je materijal tanak ja obavezno stavljam postavu od istog materijala. Moj stil je baziran na klasičnim stilovima koji ističu najlepše delove na ženskom telu bez da čine ženu vulgarnom. Akcenat je na

ženi koja ga nosi i verujem da za svaku ženu ima poneki model koji će pristajati njenoj građi.

PHOTO BY NATAŠA ANTONIĆ

Ko su ljudi uz pomoć kojih nastaju ovi komadi?

Proizvodnja je organizovana u Los Anđelesu i odvija se u fabrici koja postoji već 45 godina. Ostatak sprovodi moja kompanija i to su moji lični dizajni. Sama izrađujem sve šablone što sam naučila kroz posao, jer kao mlada umetnica nisam imala dovoljno novca da za taj deo posla platim stručnjacima u Americi.

Osim što kreiraš komade koji su u ovom momentu jedinstveni u svetu i imaju minimalan ekološki otisak, što čitaoci mogu da pročitaju na tvom sajtu u odeljku o transparentnom poslovanju, dodatan pozitivan aspekt čitave priče je i to što su komadi zaista prelepi (što potvrđuju i priznanja – 2 puta su tvoji modeli pobednici u kategoriji održivosti u Sports Ilustrated magazinu). Imaš prepoznatljivu estetiku kako u pogledu modela, boja, dezena, tako i u pogledu vizuelnog identiteta

brenda – kampanja, fotografija i načina prezentovanja. Šta je osnova na kojoj baziraš estetiku brenda?

sam i starim modnim kućama iz vremena kada su dizajneri bili ti koji stvarno kreiraju, radije nego čitav jedan tim za njih - što je danas u većini modnih kuća standard.  Da pređemo sada i na najsvežije vesti, naime 11. juna na Miami Swim Week-u prikazana je tvoja nova kolekcija kupaćih kostima inspirisana koralnim grebenima. Reč je kostimima koji ne samo da ne štete životnoj sredini kada se u njima kupamo (nema spiranja mikro vlakana) već oni imaju i aktivističku ulogu - budući da si se ovog

puta udružila sa neprofitnom organizacijom Coral Morphologic iz Majamija, a deo novca od prodatih modela iz kolekcije biće doniran organizaciji Ocean Gardener sa Balija koja pomaže u obnovi koralnih grebena. Ispričaj nam više ovoj inicijativi, saradnjama ali i utiscima sa revije?

Estetika brenda je bazirana na onome

što vidim u prirodi. Takođe inspirisana

Coral Morphologic je organizacija koja se bavi naučnim istraživanjem korala. Oni gaje korale u akvarijumu u njihovoj laboratoriji u Majamiju. Fotografije tih korala bile su inspiracija za moje printove koje koristim u najnovijoj kolekciji.

Čitava modna revija je napravljena sa namerom da se i šira javnost, ne samo naučna zajednica i eko aktivisti malo probude kada je reč o koralima i njihovom odumiranju. Lično su me kontaktirale organizacije sa mnogih strana sveta kako bih učestvovala u različitim inicijativama zaštite korala. Tada sam naučila da korale možemo obnoviti i tako što ih gajimo i sadimo na mestima gde odumiru sa namerom da regenerišemo koralne grebene koji su vrlo bitni za našu životnu sredinu. To je nešto što neprofitna organizacija Ocean Gardener radi. Reviju je pratila originalna muzika od Kim Recor, video su radili Coral Morphologic, a moja ideja za nakit je sprovedena u delo uz pomoć Tiff Kunz. Šminka je oponašala mimiku korala u vodi. Neki modeli su imali beli a neki narandžasti mejkap, što su boje umirućih i zdravih korala. Modeli su zapravo oponašali izgled korala.

Nismo to do sada spomenule, ali neka vrsta zanimljivosti i dodatna komponenta u prilog održivosti brenda Natasha Tonić je i činjenica da su tvoje

kreacije multifunkcionalne, kostimi se mogu nositi osim za plivanje i kao svakodnevni donji veš i kao odeća za vežbanje. Pomenutim komadima nedavno si dodala i mini kolekciju haljina od istog materijala. Kakvu ženu si imala na umu prilikom kreiranja ovih modela?

Moja žena, odnosno ona koju imam na umu kada stvaram je žena koja je stalno aktivna, voli da putuje i nema vremena da razmišlja šta da spakuje tako da je njen izbor jednostavan, a to je NATASHA TONIĆ.

Ovo nije tvoje prvo iskustvo u domenu održive mode, zar ne?

Pre ovoga i pre nego što sam rodila sina imala sam svoj drugi sustainable eco brand. Nije bilo kupaćih kostima već sve drugo što se može zamisliti poput jakni, pantalona itd.

Kako izgleda tvoj garderober i koji su tvoji najdraži odevni komadi i zašto?

Uvek više pravim za druge nego što imam vremena da kreiram za sebe.

Moja garderoba i dalje sadrži mnogo stvari iz prošlosti. Volim da kombinujem vintidž sa visokom modom. Uglavnom ga čini sve što ja pravim + vintidž + Acne Design.

Kako bi želela da se tvoj brend nadalje razvija?

Sve kako se razvija je baš onako kako želim. Rastem zajedno sa mojim kupcima. Sada sam dodala garderobu za trudnice, a uskoro će se u ponudi naći i odeća za decu i muškarce.

Na koji način naši čitaoci mogu da naruče neki od tvojih modela, da li postoji opcija za dostavu van SAD-a?

Vaši dragi čitaoci mogu sve poručiti online na sajtu NATASHATONIC.com. Sve stiže bez problema do Srbije i drugih delova sveta.

PHOTOS BY GEMMA TOTTEN _ AHMET URAS

Intervju: Ljiljana Kostić

@its_lia_green

Fotografije: privatna arhiva

Kako postajemo sve osvešćeniji i obrazovaniji u oblasti životne sredine, tako se i društvo menja. U mnogim oblastima prodaje možemo videti kako je zaštita životne sredine i održiviji način života postao bitan faktor kod donošenja odluka. To se odrazilo i na modnu industriju, koja je godinama jedan od vodećih zagađivača, zbog čega je sve veći broj ljudi koji bojkotuje brzu modu, nastoji da kupuje manje, da kupuje u vintage, second hand prodavnicama i od manjih brendova i dizajnera koji proizvode po principima spore i održive mode. U celom tom procesu sa porastom popularnosti društvenih mreža razvio se i veliki broj onlajn prodavni-

ca u kojima možete pronaći vintage/ second hand ili apciklirane odevne komade. Jedan domaći brend koji je odličan primer kako se apciklažom kreiraju originalni komadi je Secondhandovanje. Osobenost ovog brenda koji gaji pank estetiku je u tome što je svaki komad napravljen od već korišćenih odevnih predmeta koji se prepravljanjem, popravljanjem i dodavanjem detalja transformišu u potpuno jedinstvene i unikatne modne komade koji se ne mogu naći nigde drugde. A osim već gotovih, prerađenih modela autorka ovog koncepta vam nudi mogućnost izrade komada po meri, pa tako vaš omiljeni par farmerki, sako ili jakna koji su iznošeni i ne odgovaraju vam više sada mogu postati nešto novo i autentično. Sa kreatorkom ovog koncepta Ivanom, razgovarala sam o ovoj ideji, kreativnosti koja se krije iza brenda i važnosti održive mode.

Secondhandovanje je ništa drugo nego ostvarenje sna jedne devojčice. Mašta deteta je neverovatna, i često nepoznata odraslim ljudima. Svoje misli i maštu, ova devojčica je najpre ispoljavala kroz dela nastala vodenim bojama i četkicama, a zatim ju je sustigao taj ozbiljan, strašan odrasli život, zaboravila je na obojen svet mašte. A konkretno, Secondhandovanje je modni koncept. Ukratko, od starih kvalitetnih komada odeće ili onih koji imaju oštećenja, uklanjaju se delovi koje ne valjaju i zamenjuju se onim koji su očuvani ili novi. Najbitnije od svega je to što je izrada starijih komada odeće pretežno bila od prirodnih materijala, samim redizajniranjem im se daje novi život. Dobijaju se unikatni i zanimljivi komadi, a postiže se održivost i prevenira nepotrebno trošenje materijala.

Kako je nastala ideja za ovaj projekat?

Godina 2020. je bila presudna za mnoge stvari i događaje, pa tako i za ovaj projekat. Pogođeni pandemijom koja

nas je naterala da izađemo iz zone komfora koju smo gradili godinama, počeli smo da preispitujemo svoje vrednosti, otključavamo svoje davno zaboravljene delove ličnosti i prisećamo se svojih snova. Otuda i Secondhandovanje dobija svoj prvobitni oblik i sjaj. Sve je počelo sa pitanjem: kako kreativnost uključiti u nešto društveno korisno ? Kolektivna svest o održivoj modi je počela da se širi. Mnogo više ljudi zanima kako da zaštiti i brine o životnoj sredini u kojoj živimo, i o samoj planeti. Upravo u tome leži idealan spoj kreativnosti i korisnosti. Uspeli smo da spojimo kreativnost, modu a i da usput uradimo nešto za našu planetu.

Kako u praksi izgleda proces pravljenja novih komada odeće od starih?

Primer izrade jednog od komada: od nekolicine pari farmerki, koje se rašiju, uzimaju se očuvani delovi teksasa koji zamenjuju oštećen rukav na kožnoj jakni, na primer. Rubovi jakne se zamenjuju teksasom, od preostalog materijala se prave određeni 3D motivi koji se obično pozicioniraju na leđima.

Koliko vremena je potrebno da se kreira jedna jakna?

Sam proces traje od 7 do 10 dana. Radi se od 8 do 9 sati dnevno, u zavisnosti od kompleksnosti samog rada jer je izrada ručna.

Asocijacije

O - održivost

D - društveno korisno

R - reciklaža

Ž - životna sredina

I - inovativnost

V - važnost

Koji je vaš omiljen komad koji ste redizajnirali i kako je izgledao proces?

Komad koji sam iskoristila u primeru izrade, je i omiljeni modni dizajn. Mislim da je vodeći favorit jakna sa 3D srcem na leđima, zatim jakna sa kičmom a lično obožavam patchwork, pa shodno tome moram da izdvojim kao favorita i cow patchwork jaknu.

A - atmosfera (briga o životnoj sredini, bez ispuštanja štetnih materijala u vazduh)

M - moda

O - osvešćenost

D - dizajn (unikata)

A - alternativa

Moda

Intervju: Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

jun 2023

BBulka ili divlji mak je cvet jarko crvene boje koji se nakon sušenja (svež je otrovan) koristi u narodnoj medicini a pigment iz cveta za bojenje, ali i ime domaćeg održivog, luksuznog brenda najprepoznatljivijeg po izradi unikatnih kaftana za leto i zimu od prirodnih materijala, čiji dizajn potpisuje kostimografkinja Nina Bogosavljev.

Komadi brenda Bulka pričaju priču inspirisanu različitim kulturama, uzbudljivim putovanjima i nežnošću jedne žene koja je intuitivnim pristupom kreiranju, polazeći od materijala, uz saradnju sa domaćim zanatlijama stvorila prostor za negovanje lepote i razigranosti kroz odevanje. Za junsko izdanje Plezira, s fokusom na održivu modu, razgovarale smo o krpicama različitih materijala koje je kao mala skupljala, kreativnom haosu, procesu stvaranja i naravno pričama koje nam njena odeća šapuće.

Kako započinješ dan?

Izuzetno mi je važna centriranost, mir i negovanje mog unutrašnjeg i energetskog sveta. Dan počinjem meditacijom, hladnim tušem, pisanjem dnevnika, jogom i raznim praksama koje mi pomažu u prisutnosti tokom čitavog dana.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Barbike. Bila sam zaljubljena u njih i sećam se da sam dobijala ostatke krpica iz modnog studija Verice Rakočević kad god bih sa mamom tamo odlazila. Od tih krpica baka mi je sašila nekoliko haljinica za Barbike a ostale krpice sam revnosno čuvala i slagala, verujem da i dalje postoje negde među igračkama kao uspomena na prvi osećaj razlikovanja materijala pod rukom i maštanja o kreacijama koje bih stvarala za lutke.

Dolaziš iz sveta kostimografije, a nakon rada sa Bojanom Nikitović na nekoliko filmova, imala si priliku da se otisneš na brojna uzbudljiva putovanja i baviš se različitim stvarima. Kako su se navedena iskustva posložila i

šta te je navelo da pokreneš Bulku, a onda i u kreiranju svog brenda kreneš od kaftana? Moj životni put je izuzetno raznolik i zahvalna sam što imam taj unutrašnji poriv da radim u životu tvrdoglavo samo ono što je moja najveća strast. Putovala sam po svetu radeći za kompaniju Etihad, volontirala sa naučnicima na nenaseljenom ostrvu na Sejšelima, živela sam kratko na Kostarici. Zaljubljena sam u svet i u njegove raznolikosti, kulture, priče, tradicije. Sva iskustva tako raznolikog života se oslikavaju u mom radu kroz modu i kostim u kombinaciji sa velikim iskustvom koje sam dobila u radu sa Bojanom Nikitović.

Bulka se rodila sa idejom da se približim moru i stvaram lepršave, lagane komade koji se nose u svim prilikama a mirišu na leto i isceljuju dušu. Tako je i nastao komad – Kaftan, simbol brenda Bulka.

Komadi sa tvojim potpisom odlikuju se pre svega autentičnim detaljima, i mogu se posmatrati i kao neka vrsta kolaža sačinjenih od motiva inspirisanih srpskom ornamentikom, ali je

primetan i uticaj drugih kultura, u konačnici prilagođenih savremenom odevanju. Gde povlačiš liniju između igre, kostima i jednog upotrebnog, praktičnog komada koji može da živi u našem ormanu godinama ne gubeći na aktuelnosti i naravno, pristaje ženskoj figuri?

Komadi koje stvaram su platno kroz koje izražavam trenutnu inspiraciju, raspoloženje i ličnu priču kroz boje, modele i često srpsku ornamentiku, ali dajem sebi slobodu da kombinujem i igram se sa fragmentima svih kultura koje me inspirišu. Inspiracija i mogućnosti su beskonačne, a rezultat je vanvremenski komad koji će živeti u ormanima godinama i nadam se, biti prenesen i na mlađe generacije. Izuzetno mi je važno da je svaki komad ženstven, i da ističe žensku mističnost, slobodu i snagu, čineći ženu čarobnom i sigurnom dok korača u Bulka komadima. Kombinacija tih pravila i igre boja, materijala i raznih kultura daju vanvremenski duh svakom komadu.

Dočaraj nam kako izgleda tvoj kreativni proces, od potrage za inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo?

Sve kreće od samog materijala. Obrnula sam proces koji bi po nekim pravilima počinjao skicom. Nikada nisam

volela da se držim striktno pravila, te

foto: privatna arhiva

uvek idem po ličnom osećaju i pratim svoje emocije i raspoloženje. Izuzetno mi je važna spontanost u radu i sloboda, koja danas nažalost postaje luksuz ili se čak zapostavlja u potpunosti. Sam materijal me inspiriše na model koji će od njega nastati kao i detalji koji su važan deo svakog komada. Volim da napravim u mom prostoru kreativni haos materijala, traka, perlica, boja, crteža i da iz tog vihora elementa stvorim estetiku koja mi daje osećaj radosti i divljenja. Često se osećam kao posmatrač celog tog procesa koji je jači i veći od mene same.

da je ispratim. Zato i stvaram vanvremenske komade koji ne prate trendove i koji se mogu nositi i uklapati u svim prilikama. Moja želja je da BULKA postane vintage jednog dana i u tome je moj najveći doprinos održivosti ovog brenda.

Za sam brend Bulka je koliko mogu da primetim, pored upotrebe prirodnih materijala imanentna saradnja sa lokalnim zanatlijama koji oživljavaju tvoje ideje. Ko su ljudi sa kojima sarađuješ?

Odakle potiču materijali koje koristiš za izradu svojih modela, koliko ti je u čitavom procesu važna održivost i postoji li prostor za unapređenje brenda u tom pogledu?

Insistiram na prirodnim materijalima i samo njih i koristim. Važan mi je kvalitet i nabavljam materijale na raznim mestima i na putovanjima. U mom procesu rada nema viškova, svaki delić koji ostane se čuva i koristim ga i uklapam u nove modele. Održivost postaje jako važna tema i radim najbolje što mogu

Izuzetno sam ponosna na ovaj aspekt mog poslovanja. Sve se proizvodi u Srbiji i sarađujem sa divnim modelarima, šnajderima, malim proizvodnjama. Takođe sa tkaljama i proizvodnjom metalne galanterije gde se proizvodi sve od dugmića za košulje do kopči za kaiševe. Na žalost ovakve saradnje postaju sve teže jer stari zanati odlaze u zaborav i osećam da je trenutno kod nas prekretnica u ovim darovitim umećima. Vreme će pokazati hoćemo li uspeti da ih sačuvamo i zato je važno da sarađujemo i podržimo lokalne zanatlije.

Fotograf - Mirko Tabašević; Model - Nadežda Dimitrijević

Šta bi rekla da komade sa tvojim potpisom čini prepoznatljivim, kakva je okosnica tvog personalnog stila?

Sve što stvaram, stvaram kao za sebe i bude mi često izazovno da se odvojim od novih komada. Moj lični stil je kombinacija kultura koje sam upoznala na

putovanjima i trenutnog trenda. Bulka komade ćete uvek prepoznati po svojoj smelosti, slobodi i kombinaciji elemenata raznih kultura.

Na koji način ti čuvaš i održavaš svoju odeću?

Važna mi je briga o odeći, naročito o komadima koje sam donosila iz celog sveta kao i nekim vintage komadima iz maminog ormana. Kao mlađa sam imala potrebu da sve stvari prepravim, nešto im dodam i došijem. Sada moj orman priča priču raznolikog životnog puta i svaki komad brižno održavam i čuvam.

Da li si razmišljala o nekoj formi apciklaže gde bi svojim kupcima omogućila da stare modele poprave, dorade i unaprede u saradnji sa tobom?

Svaki Bulka komad je unikatan i često i koristim delove starih čipki i vezova,

FotografMirko Tabašević; ModelNadežda Dimitrijević

tkanica, tako da su modeli na neki način već tako urađeni i nema mesta preradi.

Na koji način bi želela da se tvoj brend dalje razvija?

Volela bih da nađem nove lokalne zajednice u drugim delovima sveta koje proizvode materijale, sa prepoznatljivom ornamentikom i da ih kombinujem u izradi svojih modela. Na taj način bih kroz modele predstavljala ceo svet i razne kulture, takođe i nudila stranom tržištu ovakve priče koje kroz njih pričam.

Nedavno si u svoju ponudu uvrstila i ženska odela, odnosno dvodelne komplete. Šta možeš da nam kažeš o ideji iza ovih komada i kakve projekte u narednom periodu još imaš na umu?

red pa se nekako i utopila i potrefila sa samim trendom. Ovakvi komadi su izuzetno ženstveni i opet se mogu nositi u svim prilikama a pre svega su udobni. Izuzetno sam vodila računa o kvalitetu same izrade i svakom detalju. U planu je izrada materijala za ove modele sa ornamentikom i crtežima koje sam stvarala. Preporuči nam knjigu/film/predstavu.

„ Shantaram “ Gregory David Roberts/ The man who knew infinity/Edip. Gde možemo pronaći tvoju odeću i koma-de za uređenje enterijera?

U radnjama Studio Portfolio u Knjeginje

Ljubice 17 i Super Star Si u Kralja Petra 45. Takođe možete me i lično kontaktirati na Instagram profilu @bulka. babes i pogledati sajt laliyastore.com.

Već duže vreme imam ideju da stvorim ove modele, ali je sad tek došla na

Kolumna

Piše: Ljiljana Kostić @its_lia_green

Fotografije: Pexels.com

Pre par meseci pakujući se za selidbu, shvatila sam nešto što većina nas zna, ali često ne volimo da priznamo - imam previše stvari. Zapravo, neke statistike pokazuju da jedna od četiri osobe ima problem sa zatrpanošću! Uz toliko predmeta koji nas opterećuju u našem

svakodnevnom životu, nije čudno što je jedan od najvećih trendova u uređenju i dizajnu doma ali i čitavoj promeni načina života - rastući pokret poznat kao minimalizam ili minimalistički način života.

stao deo popularne kulture 50-ih i 60ih godina prošlog veka.

U potrošačkom društvu filozofija minimalističkog načina života nudi osvežavajući pristup koji, ne samo što donosi mir i jasnoću u naše živote, već predstavlja ključ za održiviju budućnost.

Ovo me je navelo da se pozabavim istraživanjem ovog pokreta, da njegove principe primenim. Iako je ovakav način života dobio veliku popularnost poslednjih godina, „minimalizam” nije ništa novo - zapravo ovaj pravac ima korene u budizmu a sam pokret je po-

Fokusirajući se na jednostavnost, svesnu potrošnju i smanjenje otpada, minimalistički način života može značajno doprineti očuvanju životne sredine. Možda će vas iznenaditi na koje sve načine je minimalistički načina života važan u kontekstu ekološke održivosti, a jedna od prvih stvari koje svako od nas može uraditi inspirisan minimalizmom je smanjiti otpad u svakodnevnom životu i usvojiti održive, ekološke navike.

Minerali i metali: Mnogi proizvodi, poput elektronike i automobila, sadrže retke metale i minerale. Iskopavanje ovih prirodnih resursa često dovodi do uništavanja staništa, erozije zemljišta i zagađenja vode zbog čega smanjenjem potrošnje možemo pomoći u suzbijanju potražnje za ovim ograničenim, prirodnim resursima.

Drvo i seča šuma: Proizvodnja nameštaja, papirnih proizvoda i građevinskih materijala doprinosi seči šuma, a svi znamo koliko su one bitne. Šume deluju kao rezervoari ugljenika, apsorbujući gasove staklene bašte, a njihovo uništavanje loše utiče na klimatske promene. Minimalistički način života podstiče upotrebu izdržljivih i održivih materijala, smanjujući potrebu za stalnom kupovinom novog.

Fosilna goriva: Potrošnja pokreće potražnju za fosilnim gorivima koja se koriste u transportu, proizvodnji i energetici. Ekstrakcija i sagorevanje fosilnih goriva oslobađaju ugljen-dioksid i druge gasove koji dovode do efekta staklene bašte, što dovodi do globalnog zagrevanja i klimatskih promena. Minimalistički način života promoviše održiva putovanja i smanjenje kupovine nepotrebnih stvari, što ima pozitivne efekte u smanjenju emisije ugljen-dioksida.

Generisanje otpadne ambalaže: Komercijalna roba često je upakovana u prekomerne količine plastike i drugih veštačkih materijala koji se ne mogu reciklirati. Prihvatanjem filozofije minimalizma daje se prednost proizvodima sa minimalnom ili ekološki prihvatljivom ambalažom, promoviše se upotreba vlastitih vrećica, torbi, tegli i posuda koje se mogu dopunjavati čime se smanjuje količina otpada koji završava na deponijama i zagađuje životnu sredinu.

Tekstilni otpad: Brza moda doprinosi ogromnom porastu otpada od tekstila, jer se trendovi brzo menjaju, a odeća se odbacuje nakon svega nekoliko nošenja. Takođe, mnogi neprodati odevni komadi ilegalno se izvoze se u zemlje trećeg sveta gde se skladište na pretrpanim deponijama. Usvajanjem minimalističkog pristupa modi i odevanju usmereni smo na odabir kvalitetnih, vanvremenskih komada, praktikovanje razmene odeće, kupovinu polovne odeće i usluge iznajmljivanja odeće.

Minimalistički način života promoviše prelazak sa besmislenog, neumerenog konzumiranja na svesno sticanje. On podstiče pojedince da se fokusiraju na bitne stvari, čime se smanjuje ukupna tražnja za robom i resursima. Samo smanjenjem potrošnje, možemo smanjiti svoj ekološki otisak i doprineti očuvanju prirodnih resursa.

Minimalistički način života naglašava važnost pronalaženja zadovoljstva i ispunjenja izvan materijalnog posedovanja. Pomeranjem fokusa sa gomilanja i skupljanja stvari na iskustva i odnose, smanjujemo pritisak konstantne potrošnje i doprinosimo održivijem načinu života.

emisije ugljen-dioksida iz transporta.

• Štedite energiju isključivanjem svetla i elektronskih uređaja kada nisu u upotrebi. Koristite energetski efikasne aparate i pređite na obnovljive izvore energije ako je moguće.

• Redovno sređujte prostor u kojem

Evo nekoliko predloga za usvajanje održivih navika:

• Podržite lokalne brendove koji se fokusiraju na održivost i neguju etičke prakse.

• Birajte proizvode sa minimalnom ambalažom ili ambalažom napravljenom od recikliranog ili biorazgradivog materijala.

• Smanjite otpad od hrane planiranjem obroka, kupovinom u manjim količinama, pripremom obroka koje može-

te zalediti, deljenjem kupljene hrane sa drugima, kao i kompostiranjem organskog otpada. Potražite lokalnu, organsku i sezonsku hranu kako biste smanjili

živite i donirajte predmete koji su u dobrom stanju, ali vam više nisu potrebni. Ovo ne samo da smanjuje otpad, već

pomaže i onima kojima je to potrebno.

Održive prakse u svakodnevnom životu:

Ušteda energije: Ugradite energetski efikasne sijalice, koristite postavke za uštedu energije na elektronskim uređajima i izolujte svoj dom (prozori, vrata) kako biste smanjili potrošnju energije.

Štednja vode: Popravite sva curenja, instalirajte slavine sa smanjenim pro-

tokom vode i praktikujte svesno kori-

šćenje vode kako biste sačuvali ovaj

dragoceni resurs.

Biljna ishrana: Uključite više obroka na biljnoj bazi u ishranu. Stočarstvo značajno doprinosi emisiji gasova koji stvaraju efekat staklene bašte kao i krčenju šuma.

Odgovorno putovanje: Kada putujete birajte održiv način prevoza. Kad god je to moguće, koristite javni prevoz, delite automobil ili se vozite biciklom umesto da koristite lična vozila. Takođe, prilikom putovanja podržite male, lokalne turističke agencije, odsednite u malim, porodič-

nim apartmanima i hotelima koje drži lokalno stanovništvo, dajte uvek prednost eco-friendly smeštajnim objektima kojima je prioritet energetska efikasnost, smanjenje otpada i očuvanje prirode.

Minimalistički način života pruža ekološki odgovor na izazove koje nam postavlja potrošačko društvo. Usvajanjem minimalističkog mentaliteta i usvajanjem dobrih navika smanjujemo naš ekološki otisak, minimiziramo otpad i doprinosimo održivijoj budućnosti. Prihvatanje principa

minimalizma ne samo da donosi jednostavnost i jasnoću u naše živote, već nam takođe omogućava da postanemo svesni čuvari svoje okoline.

Intervju: Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: Privatna arhiva

U junskom izdanju posvećenom odr-

živoj modi moja gošća je Dajana Vujčić, kostimografkinja, stilistkinja, predavačica i dizajnerka @turbi_turbi prepoznatljivog stila koja svoje modne lekcije na klasično italijanski, ležeran i nepretenciozan način deli putem Instagram profila @dvstylepills i @fakeoffmagazine.

Ti si žena sa mnogo talenata, uspešnih poslovnih projekata i direktnog iskustva iz modne industrije pravo iz modnog srca Italije. Na koji način bi se sama predstavila našim čitaocima, ko je Dajana Vujčić privatno, poslovno i šta njeni modni izbori otkrivaju o njenom karakteru?

Kao što znate, dugo godina živim u Italiji, prvo u Firenci a sada već više godina u Milanu gde sam dugo radila kao fashion stylist za časopise i TV reklame, i kao kostimografkinja za filmove i serije. Pa-

ralelno sam trinaest godina predavala po raznim modnim Akademijama i školama, a radila sam i kao fashion buyer za lanac luksuznih butika. Mnogo toga se vremenom menjalo jer sam imala dosta problema i nekoliko operacija kolena koje su me navele na nove karijerne izazove i na to da počnem da slikam i evo poslednjih godina da počnem da radim i kao content creator na Instagramu (@dvstylepills i @fakeoffmagazine)

što mi opet otvara neka nova vrata u svetu mode. Što se tiče mog privatnog života: volim da putujem, da okupljam divne ljude oko sebe, da radim na sebi, da slušam dobru muziku, jedem zdravu hranu, a najsrećnija sam kada sam na moru gde bih volela i da živim. Inače sam jako radoznala i imam potrebu da otkrivam nova mesta, da čitam nove pisce, da idem na sva važnija kulturna događanja, jer to je duhovna hrana a i vrlo je važno za sve kreativne ljude.

Kada si otkrila dar za modu, stilizovanje i pričanje priča kroz odeću?

Otkrila sam jako rano jer je moja baka imala atelje visoke mode gde su me svakog vikenda čekale nove haljinice, ali sudeći po pričama uvek sam bila vrlo odlučna oko toga šta želim da obučem svakog dana, a najveća mana je bila ta da sam mogla da se presvučem i deset puta dnevno. (smeh)

Zagovornica si ideje da moda nije samo odeća i da je naš stil odevanja ujedno i jedna od reprezentacija našeg identiteta. Kada se odstrani trenutni trend, kada se izuzme različita platežna moć kao i uverenja na temu održivosti, šta je ono što ostaje, i da li se tu krije nukleus stila?

Moda i stil su kao što znamo dve različite stvari - moda je prolazna a stil je večan. Tako je, verujem da naš stil odevanja priča mnogo toga o nama jer svaki detalj koji imamo na sebi šalje određene poruke, tako da je važno uvek zapitati se kakvu poruku o sebi drugima želimo da pošaljemo. Naravno to nikada nije vezano samo za to šta nosimo nego i

kako ga nosimo i šta emitujemo ispod te haljine (kakav je naš životni stil, naša ličnost, kultura, naš identitet). Najteža stvar je biti doživljen kao kul osoba ili kako bi poznata modna urednica i ko-

lumnistkinja Dajana Vriland rekla: "It's not about the dress you wear, it's about the life you lead wearing the dress."

Tako da ja nastojim da ljudi primete moju ličnost a ne odeću koju nosim.

Kako iz pozicije stilistkinje uspevaš da prepoznaš nečiji modni izraz i onda kada ga ni oni sami nisu svesni, kako im „prepišeš“ pravu pilulu stila?

Naravno sve počinje razgovorom i postavljanjem specifičnih pitanja klijentu, ali ne treba zaboraviti ni na dobru procenu morfologije tela, specifičnosti kao što su boja kože, način života i naravno promena koju ta osoba želi ili ne želi. Nekada je to vrlo lako postići a nekada kada sam imala priliku da radim sa poznatim pevačima i VIP klijentkinjama, tada zaista nije jednostavno – potrebno je puno poznavanja psihologije, strplje-

nja, empatije i takta, tako da u šali za sebe često umem da kažem da je moj posao u stvari „problem solver“.

Reč održivo je postala „buzzword” u modnoj industriji i koristi se daleko češće nego što je to opravdano, naročito u kontekstu oglašavanja različitih inicijativa velikih brendova brze mode, ali i luksuznih brendova koji nastoje da marketingom „isprave“

štetu načinjenu prirodi i ljudima koji rade u ovoj industriji. Budući da si u modi godinama, kako iz tvoje pozicije

izgleda put ka održivijoj, sporijoj modi – da li je opravdano reći da postoji napredak?

Naravno da ima napretka i „slow fashion“ kao i „slow living“ su sada postali novi životni trendovi koji su široko zastupljeni. Radim na tome da sarađujem sa „sustainable“ brendovima, jer su mnogi odavno shvatili posledice koje ostavlja „fast fashion“ i veliki brendovi i velike industrije rade na tome, ali je još uvek sve „slow“ u smislu da to što se preduzima nikako nije dovoljno niti se dešava dovoljno brzo jer smo puno toga već uništili ali i pored svega što znamo nikako se ne zaustavlja glad za konzumerizmom. Takođe i sama kriza koja je usledila nakon COVID-a ne ostavlja mnogima druge varijante. Međutim, pri-

mećujem da je sve veće interesovanje i za vintage, recycle, restyling, upcycling i sl.

bi. Ispričaj nam malo više o ideji i konceptu brenda, ali i tvom putu u modi?

Koji su to u ovom momentu najveći izazovi da modna industrija bude istinski održiva?

To je teško pitanje koje zahteva vrlo dugačak odgovor ili još ceo jedan intervju na tu temu. Kao što kaže Morten Lehmann osnivač i CEO Tailwind i direktor za održivost u Global Fashion : „Nemojte da vas zavara - modna industrija je još uvek daleko od održive.“ Poslednji izveštaji pokazuju da 40% modnih kompanija nije ni počelo da ozbiljno shvata pitanje održivosti! Modna industrija mora da ubrza rešavanje problema koji se odnose na smanjenje emisije CO2! Međutim, pošto smo i mi deo toga treba podsticati održivo ponašanje potrošača. Usvajanje svesnijeg pristupa modnoj potrošnji, potrebno je kupovati manje a kvalitetnije!

Osim kao saradnica i predavačica na Istituto Marangoni i Accademia Del Lusso, stilistkinja, modna konsultantkinja, kreatorka sadržaja, oprobala si se i u polju dizajna, a najsvežiji primer takvog angažmana je brend Turbi Tur-

Turbi Turbi brend je pokrenut igrom slu-

čaja jer je turban bio glavna zvezda na otvaranju jednog važnog butika. On je bio glavni detalj jednog mog dosta jednostavnog outfita, ali su onda prisutni počeli da se raspituju gde mogu da ga kupe pa sam morala da krenem da ih pravim za taj butik. Posle izvesnog vremena sam na drugom otvaranju butika

imala šešir sa natpisom „LOST In ME“ i ponovo se dogodilo slično, mnogi su krenuli da se raspituju a onda i naručuju šešire i tako je sve krenulo jer sam već imala deo nakita iz mojih prethodnih kolekcija. Uglavnom se ceo brend bazira na ideji apciklaže i reciklaže, kao i na upotrebi prirodnih materijala.

Kako izgleda tvoj garderober?

Kako radim i „wardrobe analysis“ moram priznati da je moj garderober skoro uvek u haosu jer ja sam klasična „last minute girl“. Uvek sam u žurbi a pošto imam dosta stvari i malo prostora uvek napravim veliki haos. Međutim puno radim na ideji da je važno povremeno uraditi „detox your wardrobe“, ali čim

malo ispraznim „stare energije“ i stvari koje ne nosim, odmah mi stižu neke nove.. Što se tiče odevanja, verujem da ja imam „set uniformi” sastavljen od basic stvari, ali uvek je stvar u detaljima, jer je neverovatno kako i najmanji detalj menja ceo outfit, a istovremeno priča priču o našem stilu.

Kako kupuješ, gde kupuješ, da li se i kako obuzdavaš od prekomernog šopinga?

Moj problem je taj što sam dugo godina u ovom poslu, i poznajem dosta skrivenih mesta na koja samo stilisti idu, a često me zovu i na rasprodaje po show room-ovima i dosta toga dobijem na poklon. Ne kupujem mnogo jer malo toga mi se zaista sviđa, a ako mi se nešto svidi kupim odmah dva komada, ali ne praktikujem nikako prekomerni šoping jer daljem prioritet drugim stvarima.

Često putuješ po svetu i otkrivaš nove brendove, dizajnere i interesantne

šopove koji promovišu lokalni dizajn, održivost, vintidž modu. Kakav utisak

je u tom smislu ostavio na tebe Beograd i lokalna modna scena?

Kod nas u Srbiji zaista ima mnogo kreativnih dizajnera i kvalitetnih umetnika, a sa sigurnošću mogu da kažem da imamo bolje frizere i stiliste za kosu nego Italijani. Takođe, otkrila sam i jako dobre dizajnere „hand made" nakita. Mada je kod nas uvek malo trend overlooking i dalje je i suviše važno imati na sebi poznate ili bolje rečeno vidljivo prepoznatljive brendove, što je ovde u Italiji malo „out“ ako se preteruje. Ali puno je zanimljivih modnih dizajnera i prelepih butika.

Šuška se i da spremaš zanimljivu saradnju sa pojedinim domaćim dizajnerkama, možeš li da nam otkriješ o kakvom projektu je reč?

Već sam imala par saradnji sa domaćim dizajnerima ali bih volela i da njihov rad plasiram ili prodajem ovde u Italiji ili još bolje u Evropi. Neke sam već uspela da ubacim u vrlo interesantne koncept radnje, radim na tome intenzivno i nadam se da će se i to uskoro ostvariti.

PONEKAD SE PROBUDIŠ U BEOGRADU

Vladimir Skočajić

BRANA NA ATLANTIKU

Frederik Begbede

MOĆ DRVEĆA

Peter Voleben

VIOLETA

Isabel Aljende

NAPOKON

Franja Petrinović

MIKELANĐELOV POMOĆNIK

Radivoj Šajtinac

Kolumna

@sara_bojanic_savcic

Piše: Sara Bojanić

U trenutku dok pišem ovaj tekst, početak je juna i polako pogledom kroz prozor ispraćam još jedan dan koji se završava hladnom kišom i zvukom automobilskih guma koje se kotrljaju mokrim asfaltom. Ne liči kao da će leto uskoro stići, samim tim ni onaj topao, bezbrižni osećaj koji ono donese, zajedno sa radovanjem predstojećim godišnjim odmorima, školskom raspustu, putovanjima i dugim satima dokolice.

Nedavno sam sa prijateljicom razgovarala o tome kako sve više ljudi traži preporuku knjiga, takozvanih „limunada", koje će da im skrenu misli sa svakodnevnih obaveza i problema, da ih rasterete i koje im neće mnogo zamarati mozak. Složile smo se kako je bežanje od književnosti koja se bavi dubljim temama i pitanjima ljudi i sveta postalo sve zastupljenije, jer ljudi zapravo ne umeju valjano da čitaju. Dinamika života danas podrazumeva da smo neprestano i ponajviše putem medija i interneta preplavljeni najrazličitijim sadržajima i vrlo teško ih je zaobići. Nakon toliko događaja koji poput munje

sevnu pred našim očima, nije čudo što je na kraju dana sve više ljudi razdražljivo i uznemireno, te je potreba za nečim što će opustiti i rasteretiti misli postala neophodnost. Opet, u vezi sa primanjem neizbežnih vesti ne samo iz zemlje, nego i sveta, kao i sa čitanjem knjiga, trebalo bi naučiti kako da se izmaknemo i kritički sagledamo situaciju kojom nismo direktno pogođeni ili koja je fiktivna tvorevina. Ukoliko nas sadržaj knjige usisa i preplavi, nećemo biti sposobni da vidimo i saznamo ono što nam je pisac namenio, a vrlo je dragoceno. Zaključak je kako ne postoji skoro ništa što ne piše u knjigama i kako nas književnost priprema za najrazličitije životne situacije i gubitke koji su mogući, koji su se dešavali i koji će se i dalje događati, možda samo u nekom drugačijem obliku. Književnost nas priprema za život i pomaže nam, pa je šteta da je izbegavamo, jer ne umemo na najkorisniji način da joj pristupimo i da je konzumiramo. Zato svoje preporuke ovog meseca nisam orijentisala ka štivu za plažu.

Knjiga koja je najsvežije pročitana je neveliki roman italijanskog autora Domenika Starnonea, Tajna. Našoj čitalačkoj publici, ovaj pisac je postao poznat po svom prvom romanu Pertle, a meni je bio interesantan i opis Džumpre Lahiri, koju sam u jednom od prošlih navrata takođe preporučivala, a koja je za Starnonea izjavila kako je najbolji italijanski živi pisac, kao i da ne postoji niko ko toliko moćno piše fikciju poput njega.

Tajna se sastoji iz tri dela i u svakom delu je drugačiji narator. Prvi kojeg upoznajemo je Pjetro, srednjoškolski profesor

književnosti koji je na vrhuncu romanse sa svojom buntovnom učenicom Terezom. U vrtlogu njihove zanesenosti, oni jedno drugom otkrivaju tajne koje nikom drugom nisu, a poseduju moć da ih potpuno unište, ukoliko bi se one otkrile. Ovo neosporno stvara trajnu i neraskidivu sponu među njima, posebno nakon raskida. Tereza postaje uspešna naučnica u Americi, a Pjetro se ženi Nadijom, stidljivom matematičarkom i sa njom zasniva porodicu. Nakon uspešno objavljene knjige o reformi obrazovanja, Pjetro postaje poznat, a kontakt sa Terezom se intenzivira. Ovaj vešto napisan roman drži neizvesnost i pažnju

do samog kraja, navodeći nas na razmišljanje o našim tajnama i senovitim mestima naše duše, pitanjima identiteta, ambicije, ljubavi i pripadnosti, te je nemojte izostaviti sa svog spiska za čitanje u narednom periodu.

Iako su mi romane Jelene Lengold preporučivali već neko vreme, nikako se nije ukazivala prilika da čitam njene knjige do nedavno, kada sam na poklon dobila Lakonogi dan. Moram iskreno da priznam da ne pamtim kada me je nešto toliko dotaklo kao razmišljanja glavnog lika i naratora romana, gospodina Krausa, eminentnog pisca koji je nedavno ispratio oca na onaj svet a sa kojim je počeo iznova da živi godinama ranije. Autorka je toliko vešto pisala iz muške perspektive na život da sam često uspevala da zaboravim da je knjigu uopšte pisala žena.

Kao osvrt na moj uvod s početka teksta, nisam uspela da se kritički izmaknem i sačuvam emocije koje su me na trenutke, poput onog u kojem se opisuje

period nakon smrti majke glavnog lika, toliko preplavile da sam čitanje morala da zaustavim i nastavim kroz neko vreme. Kroz roman se prožima toliko toga,

od traženja sebe kroz profesiju, odnose sa bliskim ljudima, naravno ljubav, započinjanje novog lista i nešto što je meni lično bilo najdragocenije, a to je pitanje šta znači utočište.

Poslednjem naslovu koji vam ovom prilikom izdvajam pristupila sam neambiciozno, ali se ispostavio kao vredan pažnje, a koji će se onima koji su više

„plažno orijentisani“ ovih dana možda najviše i dopasti. Crna torta je prvi roman američke spisateljice Šarmejn

Vilkerson, a bavi se porodičnom zaostavštinom koja treba iznova da približi

brata i sestru nakon smrti njihove majke. Od priče o mladoj plivačici koja je morala da pobegne sa rodnog ostrva na Karibima zbog sumnje da je počinila ubistvo, klupko počinje da se mrsi, a onda i polako odmotava, donoseći jasnu sliku i olakšanje onima koji su njime obmotani. U pitanju je jedna lepa, optimistična priča o nasleđu, porodici, ljubavi i prijateljstvu i mogu da garantu-

jem da uprkos pojedinim dramatičnim trenucima, ovo nije knjiga koja će vas opteretiti, već jedna uz koju ćete uspeti da se opustite i uživate u iščekivanju leta.

Klija je skopski brend koji ne prati trendove i sezone. Fokus ovog održivog brenda je na kvalitetu i maloj, lokalnoj proizvodnji. U pitanju su kvalitetni odevni predmeti koji se mogu dugo nositi. Klija kroz klasičan kroj naglašava ženstvenu siluetu i ženstvenost svake klijentkinje koja u svom odevanju teži eleganciji. Odabirom održive mode akcenat stavljamo na modele iz kolekcije “Be the change” koju uglavnom čine ručno rađene tašne. Cilj dizajnerke je kreirati modne komade i modu koja nije samo moderna već i ekološki odgovorna i etična.

Književnost

Intervju:

Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije:

Ivana Todorović

Ukoliko pratite književna dešavanja u Beogradu, sigurno ste već čuli za „Kirka“ književni salon. Kirka je mesto koje okuplja ljubitelje kvalitetne pisane reči: održavaju se tribine, književne promocije, razgovara se o velikanima domaće i svetske književnosti, ali se mogu nabaviti i neka posebna izdanja koja se na policama čuvaju kao dragocenost. Iza „Kirke“ stoji Dragana Poljak , po struci pravnica, ali po životnom pozivu pre svega istinski zaljubljenik u pisanu reč, poznavalac literature i novinarka čiji su tekstovi

objavljivani u Politikinom kulturnom dodatku sada sabrani u njenu knjigu

„ O piscima i događajima “. Jedna od umetnosti u kojoj pronalazimo snagu, volju i inspiraciju i koja je tu da nas zagrli u teškim trenucima, svakako je književnost, bilo da čitamo ili stvaramo. O čitanju i stvaranju kao duševnoj hrani, razgovarala sam sa Draganom Poljak.

Sećate li se trenutka u kom ste se zaljubili u umetnost reči, književnost? Divno pitanje. Moram priznati da je do toga došlo sasvim neočekivano i spontano. Sve je počelo u osnovnoj školi, u petom razredu, kada je neko doneo „Harijetu uhodu“ Lujze Ficjui, pa kasnije „Tajni dnevnik Adrijana Mola“, „Mi deca sa kolodvora Zoo“ a nakom toga i Herman Hesea koji je danas nekako malo u modi. Sve su to knjige koje su nas mamile da ih pročitamo u nekom uzrastu, i mi smo se u tome takmičili. Nismo imali uređaje poput tableta, ovo je bila vrsta izazova za nas. Ipak moj deda je bio profesor književnosti je moguće da sam od njega nasledila neku „kvačicu“ za ovu vrstu ljubavi. I moja mama je donosila uvek najnovija izdanja te iako su to bili ozbiljniji naslovi, mamile su i korice i sadržaji.

Kako ste došli na ideju da se otvori mesto kao što je „Kirka“? Koliko nam savremeni način života dozvoljava (vremena) da se bavimo sobom, umetnošću, književnošću, kulturom?

Ideja za Kirku je uvek postojala, pretpostavljam kao kod svakog ozbiljnog zaljubljenika u književnost. Mnogi su mi rekli da je to bio njihov san, a meni se ukazao momenat i ja sam smatrala to izazovom. Odlučila sam da umesto advokatske kancelarije probam sa salonom u kome bi se okupljali moji prijatelji koji su ljubitelji one prave književnosti i koji redovno stižu da isprate nova domaća i svetska izdanja. Naravno nisu svi verovali da je to moguće, ali sam bila uporna u nastojanju da Beogradu treba jedno mirno, kulturno mesto gde će dolaziti ljudi sličnog senzibiliteta. Nisam ni sanjala da će to doći tako brzo, mnoga značajna imena su nam došla i doprinela kreiranju ove posebne energije. Kirka se nalazi na Vračaru u Njegoševoj ulici, zamišljena je u maniru francuskih književnih salona, sa književnim večerima, tribinama, radi -

onicama, i prodajom izuzetnih izdanja.

Pretpostavljam da vođenje jednog književnog salona podrazumeva mnogo interakcije sa ljudima, organizacije, strpljenja, ali i upućenosti kako u istoriju književnosti, tako i u savremene literarne tokove. Koliko je sve to izazovno i šta je ono najlepše, najzanimljivije i najvrednije u ovom poslu?

U pravu ste, treba puno rada i to se uglavnom ne vidi, a kulminacija svega je kada vidite da su ljudi zadovoljni i da im je lepo. Svaki književni događaj je imao određenu vrstu energije, priču, neposredni momenat, upoznavanje, i iznalaženje pravog naslova. Sve mora da se poklopi, i kada se sve završi i sve bude potaman, ja sam najsrećnija.

Sve je više malih izdavačkih kuća koje objavljuju značajne naslove domaćih savremenih, ali i svetskih autorki i autora vrednih pažnje. Šta je po vašem mišljenju preduslov da kvalitetno savremeno stvaralaštvo zaista doživi svoj pravi kulturni procvat?

Nismo imali idealne okolnosti proteklih godina, mi smo malo tržište ali imamo sjajne male izdavače koji se bore, uostalom kao i Kirka, i imaju predivne naslove. To su ljudi dugo u svom poslu, koji po svom osećaju pronalaze prave stvari za objavljivanje i u tome uspevaju.

Iza nas je izuzetno težak period, ali baš u njemu, svakom biću na planeti potrebno je neko utočište od stresnih događaja. Šta nam u tom smislu pruža književnost, i kako Kirka odgovara na ovaj izazov?

U pravu ste, izuzetno teški dani, mi do skora nismo organizovali događaje, pravili smo pauzu. Ipak, sada se polako vraćamo, utočište je potrebno jer nas život tera da idemo dalje, a Kirka treba da bude mesto opuštanja, gde uz ambijent kao i izabranu literaturu, čak i uz wi-fi, imate mogućnost da popijete čaj ili kafu. Kako bi opstali, pravimo i razne radionice pisanja, i u tom smislu gosti su nam bili pisac prof. Miomir Petrović i

profesorka Zorica Tomić. Zahvalni smo na saradnji sa Udruženjem profesionalnih izdavača, kao i onima koji nas sve vreme podržavaju poput prof. dr Nede

Todorović i Zorana Hamovića izdavača „Clio“. Pored njih gosti su nam bili Ljubica Arsić, Peca Popović, Sanja Domazet, Gojko Božović iz Arhipelaga, Petar

Arbutina iz Službenog glasnika i mnogi drugi. Imali smo i pokrovitelje večeri kakvo je bilo ono o Milovanu Danojliću.

Jedan od preduslova za kvalitetno pisanje, bez obzira na to da li govorimo o novinarstvu ili književnosti, jeste čitanje najraznovrsnije literature. Šta vi najviše volite da čitate i na koji način pronalazite vreme za čitanje?

Pretpostavljam da ne postoji uspešan pisac koji pritom izbegava da čita, ali verovatno ima onih koji se drže određene vrste literature. Svaki značajan pisac je gotovo neizostavno stvorio stil po uzoru na neka dela koja je voleo ili autora. Mene je čitanje doveo do Kirke, iako sam se pisanjem bavila prvo kao novinar, a sada kao saradnica u Kulturnom dodatku Politike, našem najozbiljnijem kulturnom nedeljniku. Mi još uvek imamo kvalitetnu kulturu, kvalitetne pisce, intelektualce i publiku, iako izgleda kao da je sve potisnuto. Sve druge zemlje prate savremene tokove, ali u kulturu čitanja ne diraju, ona je sveto mesto. Uvek sam imala vremena za knjigu, to je deo mog bića. Kad ne čitam, imam utisak da nazadujem. Volela sam francusku pa rusku književnost, pa egzistencijaliste, a sada čitam probrano. Jako mi

se sviđaju izdanja „Akademske knjige“

i „Službenog glasnika“, „Clia“ i „Arhipelaga“. Knjizi „Semper idem“ Đorđa Lebovića se vraćam, ona je našla put do publike uz minimum reklame.

U vašoj knjizi „O piscima i događajima“ sakupljeni su tekstovi koje ste napisali za Politikin dodatak „Kultura-umetnost-nauka“ u periodu od dve godine. Da li već imate neke planove za budućnost kada je reč o pisanju, da li biste se možda oprobali i u nekoj književnoj formi i šta bi to bilo?

Ta knjiga je nastala uz Kirku, i imala je fantastičan prijem. Zahvalna sam izdavačkoj kući „Clio“ koja mi je pomogla da to objedinim uz osnivanje Kirke, nepretenciozno, to su tekstovi o autorima i književnosti uopšte. Meni je pisanje uvek bilo na umu ali za to treba vremena i iskustva, zato su verovatno mnogi slavni pisci kasno počeli da pišu. Ali pisanje je posebna ljubav, i to je plemeniti poriv koji se odupire promenama. Nadam se da će i to doći na red, jednog dana. Volim istoriju i filozofiju,

ko to ume da spoji, divim mu se, to je umetnost.

Sa kojim se izazovima danas suočavaju žene koje rade u kulturi, dokle smo stigli i postoji li nešto, iz vašeg ugla, što još nismo mapirali kao problem, a trebalo bi?

Žene su naša najveća publika, i zaista imamo divne dame koje interesuju razne teme. Prosto je uživancija videti te lepe, doterane i obrazovane žene u publici. Ove nedelje će biti baš priča Evolute o ženama antike, što je samo jedan segment. Ženska prava su jako važna pogotovo u sredinima gde se ona tumače sa podsmehom ili nipodaštavanjem. Imamo velike želje, nadamo se da ćemo uspeti da ih sprovedemo.

Kupovinom svake knjige pomažete Kirku.

Putopis

Piše: Vesna Belušević

Fotografije: Radoje Belušević

Prošlo je skoro pola veka (tačno 47 godina) otkako sam kao sveža brucoškinja išla na putovanje po Peloponezu, preko Atine i Delfija, tzv. „pupka sveta’’. Samo dve godine po završetku „Režima pukovnika’’ (vojne hunte), Grčka je još uvek živela u senci prethodne tri decenije velikih političkih podela i nestabilnosti. Za turiste je to bilo najvidljivije na lošim putevima, nepripremljenim antičkim bogatstvima i zaostavštinama, manjku informacija i pogodnostima za tursite. Putovanje je u to vreme bilo manje glatko nego danas, ali uzbudljivije i nepredvidljivije.

Polovina aprila je idealno vreme za obilazak Peloponeza. Dani su dovoljno topli da oni koji nisu zimogrožljivi mogu da plivaju u hladnom moru, a noći su prijatno sveže. Sve je zeleno i procvetalo, nema mnogo turista niti gužve, sezona još nije počela pa su uslužni radnici svuda ljubazni, opušteno ćaskaju i bez nervoze poslužuju goste i čine vaš boravak prijatnijim.

Cilj ovogodišnjeg putovanja je bio obilazak mesta koja smo ranije posetili (izuzev Atine) i obilazak novih mesta, kao i

duži odmor u Monemvasiju, u kom nismo bili te, davne, 1976. godine.

Delfi, Olimpija, Epidaurus i Mikena su i dalje onakvi kakvi su nam ostali urezani u sećanju, a Nafplio se dosta promenio. Prilazni putevi, muzeji i prateći objekti su novosagrađeni, a uz dosta informacija i pamfleta svaki obilazak je bio jednostavniji i opušteniji.

Arahova je slikovito selo ugneždeno u podnožju planine Parnas, desetak kilometara od Delfija. Arahova je veoma popularna destinacija za ljubitelje skijanja i mesto okupljanja grčkog džet-seta u zimskim mesecima. Pored skijanja, prelepi pejzaži, tradicionalna arhitektura, bogat noćni život, raznovrsni restorani, taverne i prodavnice privlače turiste tokom cele godine.

Pilos i Metoni su dva mesta koja ranije nismo posetili, a nalaze se na jugozapadu Peloponeza. Pilos potiče još iz neolitskog doba, a verovatno je najpoznatiji po „Nestorovoj palati’’ nazvanoj po kralju Nestoru koji se pominje u Homerovoj Ilijadi i Odiseji. Tokom srednjeg veka gradić je bio pod mletačkom vlašću kad

je bio poznatiji pod imenom Navarino, a pod Osmanskim carstvom je od početka 16. veka od kada datira i tvrđava od koje su danas ostali samo razrušeni delovi. Odlazak do ruševina je prijatan, ide se ne naročito strmom stazom sa divnim pogledom na okolinu. Sa vrha tvrđave se može videti i čuvena plaža Vidokilija, koja je u obliku velikog slova omege. Mogu samo pretpostaviti kakva je gužva na ovoj plaži

tokom letnjih meseci! Polovinom aprila je bilo svega nas desetak, a hrabra francuska porodica je plivala, dok smo mi samo brčkali noge. Ne bih ni mnogo mlađim i odvažnijim preporučila da se spuštaju prema plaži prečicom, već je bolje da se vrate istim putem kojim su došli. Prečica je previše strma, previše divlja i mnogo duža nego što su nam lokalci rekli.

Metoni je mesto udaljeno desetak kilometara od Pilosa, poznato po tvrđavi okruženoj morem sa tri strane, koja potiče iz 13. veka, koju su sazidali Mlečani i koja je odvojena od zemlje veštačkim jarkom.

1. Pilos - 2. Gitio - 3. Pilos - Vidokilia

Iako je ostavljena da propada na njoj su i dalje vidljivi ostaci raznih okupatora: kuće venecijanskih majstora, otomanska kupatila, crkva i zgrada u kojoj je živeo francuski general Mezo, kada su Francuzi pomagali da se Grčka oslobodi od Otomanskog carstva 1828. godine. Na istočnoj obali poluostrva Mani, u Lakoniji se nalazi Gitio, živahan lučki gradić sa pregršt odličnih ribljih restorana i kafića duž elegantne rive, čiji stanovnici više žive na ulicama nego u kućama. Verovatno je veoma posećen tokom letnjih meseci zbog blizine lepe plaže Mavrovuni gde kornjače polažu jaja. Iako se Gitio smatra zvaničnim ulazom u stenovitu divljinu poluostrva Mani, dok šetate gradom atmosfera je vrlo opuštena i pomalo nostalgična zbog restauriranih neoklasicističkih zgrada iz 19. veka.

pije i Epidaurusa, međutim Mesina ima vrlo mali broj posetilaca. Slikovita, sme-

štena na padini ispod sela Mavromati, drevna Mesina koja se još iskopava, obuhvata veliko pozorište, agoru (pijacu), veliko Asklepijevo svetilište i jedan od najupečatljivijih i fantastično očuvanih starogrčkih stadiona. Drevna Mesina je osnovana 371. godine pre nove ere, nakon pobede tebanskog generala Epaminoda nad Spartom, oslobodivši Mesinjane od skoro 350 godina spartanske vladavine. Drevna Mesina se otkopava postepeno zbog svoje veličine i značaja i uči nas o slavnoj prošlosti.

Drevna Mesina je oko 30km udaljena od Kalamate, na zapadnom podnožju planine Itomi. Danas je to najveće arheološko nalazište u Grčkoj i smatra se da je do danas iskopan samo delić tog antičkog bogatstva. Ostaci ovog ogromnog drevnog grada su veličine Olim-

Nafplio je gradić na istočnom Peloponezu, u Saranskom zalivu. Za mene je najvidljivija promena od pre 47 godina bila upravo u tom prekrasnom mestu. Nafplio mi je ostao u sećanju kao gradić sa puno potencijala jer je pre skoro pet decenija bio dosta zapušten, fasade su bile oronule, okolni putevi loši, a turistička ponuda za kupovinu se oslanjala mahom na proizvode od sirove kože koji su stizali uglavnom sa Krita. Danas je Nafplio savršeno uređeno mesto, fasade su obnovljene, trgovi i ulice uredno popločani, otvorene su mnoge radnje

1. Nafplio - 2. Drevna Mesina

sa raznovrsnom robom, izbor restorana, kafića i poslastičarnica je šarolik, za svačiji ukus i džep.

razne transformacije od skloništa, zatvora, muzeja i hotela, mesto je i danas u procesu renoviranja i preuređivanja.

Istorija ovog živopisnog grada je bogata i dugačka i proteže se još od antičkog vremena, preko vizantijskog i osmanskog doba, da bi u 19. veku, po oslobađanju od Turaka bila prva prestonica moderne Grčke.

Trg Sinagma se nalazi u samom centru grada i pored džamije iz vremena

Bogata istorija je ostavila svoje tragove na arhitekturu i pored impozantnih

tvrđava, lepih crkvi i muzeja, mletački trgovci su ostavili fascinantna nasleđa sa svojim prelepim kućama. Jedno od omiljenih odredišta turista je tvrđava Burci (kula na turskom) koju su izgradili Mlečani u 15. veku. Tvrđava obuhvata

trospratni toranj sa dobro postavljenim

topovima kako bi se odbranio i zaštitio grad. Godine 1715. tvrđava je pala

Turcima u ruke kada je dodatno ojačana velikim kamenjem koje je bačeno u more i luku kako bi se veliki brodovi držali što dalje od obale. Tokom grčke

pobune protiv osvajača, Grci su preuzeli to ostrvce gde se Burci nalazi i kroz

osmanske okupacije dobro je očuvana zgrada parlamenta i kuće znamenitih i poznatih ljudi. Tvrđava Palamidi, koja je zaostavština mletačke okupacije takođe je odlično sačuvana. Ime je dobila po Homerovom junaku Palamidisu. Baš sa te tvrđave je počelo oslobađanje grada od Turaka. Danas se do tvrđave može doći automobilom ili pešice čuvenim stepenicama za koje kažu da ih ima 999, međutim zapravo, ima ih manje. Sa tvrđave se pruža divan pogled na Nafplio i okolinu.

Sama lokacija Nafplia ga čini idealnim mestom za bazu za dalje istraživanje važnih spomenika antičke Grčke. Za pola sata se može doći do Mikene, Agamnenonove kuće, do Epidaurusa i Aklepijevog svetilišta. Za manje od sat vožnje može se stići do ostataka drevnog Korinta koji se nalazi nedaleko od Ko-

rintskog kanala. Blizu Nafplia je Tirint, jedan od najvažnijih

arheoloških lokaliteta Argolide koji je deo UNESCO-ve svetske baštine.

Sa svojom toplom klimom i blizinom mora, Nafplio nudi odlične morske plodove, mirisne pomorandže, masline i razne vrste voća i povrća, kao i velik izbor vina iz lokalnih vinarija. Nije iznenađujuće da je Nafplio jedan od najpose-

ćenijih gradića u celoj Grčkoj.

Verovatno je prevelika gužva

tokom letnjih meseci, međutim sredinom aprila je bila

vrlo mirna i prijatna atmosfera sa malo turista. Cveće je svuda procvetalo i stanovni-

ci Nafplia kao da se takmiče ko će lepše ukrasiti balkone, prozore, restorane, javni prostor i javne zgrade. Zbog

toga mnogi nazivaju Nafplio najromantičnijim mestom u Grčkoj.

1. Metoni - 2. i 3. Delfi

Putopis

Tekst i fotografije: Mirjana Momić Radivojević

@mirjanamomic

Ako postoji jedna reč kojom se može opisati Andaluzija - najjužnija španska

pokrajina, njena lepota, istorija i šarm kojom privlači svetske putnike, ta reč bila bi magija. Nakon posete Andaluziji bićete omađijani toliko dugo da ćete s nestrpljenjem čekati da joj se ponovo vratite. Da još jednom vidite njene osunčane proplanke i planinske masive Sjera Nevade, da ponovo osetite prohujale vekove kada dodirnete njene mavarske građevine i da samo još jednom čujete zvuke flamenka.

Ne postoji grad i mesto u Andaluziji koje vas neće „kupiti“ svojom zanimljivom istorijom ali i ljudima koji tamo žive. Ipak, gde god da putujete i koliko god da ostajete, uvek biva tako da se neki grad i njegova priča, urežu najdublje u sećanja i pamte najduže. Nakon proputovanja po Andaluziji, duboko u meni se urezala i zauvek ostala Kordoba.

Jedan od najtoplijih evropskih gradova

Kordoba je glavni grad istoimene pokrajine Kordoba, jedne od osam anda-

lužanskih pokrajina pored Sevilje, Malage, Uelve, Almerije, Kadiza, Granade i Haena. Sam grad danas broji nešto manje od 800.000 stanovnika. Ovde su leta vrela i topla, a zime blage i vetrovite. Kordoba je jedan od najtoplijih evropskih gradova, tokom jula i avgusta temperatura prelazi 45 stepeni.

Put od Malage, šarmantnog gradića na obali Sredozemnog mora, do Kordobe

traje manje od dva sata. Kako se približavate Kordobi u susret vam dolazi

planinski venac Sjera Morene, u čijem podnožju se ovaj grad ugnjezdio, bivajući ujedno odani svedok njene zani -

mljive istorije.

Pre putovanja za Kordobu preporuka je da pogledate nekoliko zanimljivih dokumentarnih filmova o mavarskoj vladavini u Španiji:

“When The Moors Ruled in Europe” (Bettany Hughes)

“An Islamic History of Europe” (BBC)

Smeštaj u Kordobi nije komplikovano pronaći. Na onlajn platformama za iznajmljivanje postoji prilično bogata ponuda najraznovrsnijih privatnih apartmana. Moja preporuka je da izaberete smeštaj u samom centru Kordobe jer će vam tako biti mnogo lakše u obilasku grada. Ako se odlučite da Kordobu posetite tokom jula i avgusta morate biti spremni na vrućine. Bez šešira, lepeze i vode ne krećite u obilazak grada čije sunce „prži” kao da ste u Sahari.

Rimski most

Kada smo kročili u Kordobu dočekao nas je vruć vetar, julsko sunce pržilo je nemilosrdno ali smo pored toga uspeli da napravimo prvu fotografiju građevine koja se pružala ispred nas – Rimski most. Ispod ove impresivne građevine iz 1. veka p.n.e. protiče reka Gvadalkivir. Vekovima to je bio jedini most u gradu, sve dok sredinom 20. veka nije

podignut novi most Svetog Rafaela, koji je izgrađen nedaleko od Rimskog.

U dalekoj prošlosti, mnogo pre dolaska

Vizigota i Mavara, grad je bio pod upravom Rimljana koji su osvojili Kordobu oko 200. godine p.n.e. pretvorivši je u koloniju. Za vreme Julija Cezara Kordoba je bila glavni grad rimske provincije Hispania Baetika ( Hispania Baetica ).

Burnu istoriju Rimskog carstva pratila je ništa manje burna istorija Kordobe

čemu svedoči sam Rimski most. Reč je o jednoj od najstarijih građevina grada, ujedno i jednoj od najzanimljivijih turističkih atrakcija.

Nastavite li malo dalje od Rimskog mosta i zakoračite dublje u grad ugledaćete Veliku džamiju – poznatiju kao Meskita. („La Meskita”). Spoljašnje zidine ove velelepne građevine šapuću: Dobro došli u Kordobu Abd ar-Rahmana I i dinastije Omejada.

Slika 1: Kordoba danas – šarmantne ulice grada Slika 2: Rimski most Slika 3: Pogled na Rimski most sa dvorca Alkazar

Procvat grada u vreme Omejada

Poput ljudi i gradovi imaju vreme svog punog sjaja i procvata, vreme kada se nalaze na vrhuncu moći i slave, kada im se dive i uzdižu ih. Taj preobražaj i vrhunac, njeno zlatno

doba, Kordoba je dosegnula za vreme mavarske vladavine, od 8. do 13. veka. Grad je tada bio evropski centar nauke, kulture i umetnosti i najveći evropski grad.

Da bi se upoznala Kordoba, mora se razumeti njena istorija. Sve je počelo u 8. veku, daleke 711. godine, kada na Iberijsko poluostrvo, tada pod vlašću Vizigota, dolaze Arapi sa severa Afrike. Država Vizigota bila je podeljena i nejedinstvena, unutar nje postojale su različite frakcije koje su se borile među sobom. Na poziv jedne od tih grupa dolaze Arapi kao vojna podrška. Na obale države

Vizigota zakoračili su preko Gibraltara, a zemlju na koju su kročili, i kojom će vladati osam vekova, nazvali su Al Andaluz što na arapskom znači „zemlja Vandala”. Dolaskom Arapa Kordoba je bila malo i neprimetno naselje koje je najvećim delom bilo razoreno kao posledica napada varvarskih plemena sa severa Evrope. Ipak, sudbina grada se menja dolaskom novih muslimanskih vladara.

Kordoba od 9. do 11. veka bila je poznata po raskošnim bibliotekama, velikim imenima iz sveta filozofije, astronomije, medicine… Kao moderan i prosvećen grad, Kordoba je tada imala sve o čemu su London i Pariz toga vremena mogli samo da sanjaju.

Dok sam se polako upoznavala sa gradom pogled mi je zalutao ka mermernoj statui jednog od velikih učenjaka toga doba – Averroesa znanog i kao Ibn Rušd.

Godine 756. Abd ar-Rahman I, nakon što je proteran iz Damaska i poslednji preživeli iz dinastije Omejada, osniva u Kordobi svoj nezavisni emirat, a Kordobu proglašava prestonicom. Novi emir i njegovi naslednici, Abd ar Rahman

II (788-852) i Abd ar Rahman III (889929), preobraziće Kor-

dobu u jaku i centralizovanu državu. Važno je napomenuti da su

Omejadi sa sobom doneli i znanja, mahom

iz medicine (hirurgija)

i kaligrafije, koja su na

ovim prostorima Evro-

pe do tada bila nepoznata.

Ibn Rušd je bio poznati astronom, lekar i filozof, čuven po svojim prevodima Aristotelovih dela. Statua učenjaka i umnih

ljudi, koji su živeli i radili u Kordobi toga vremena, ima na svakom koraku, da podsećaju turiste na nekadašnju moć i slavu grada i njegovih građana.

Slika 4: Stara mapa Kordobe

Pet stvari koje morate „doživeti” u Kordobi:

1. Posetite Meskitu ili Veliku džamiju

2. Popnite se na kule hrićanskog dvorca Alkazar i uživajte u njegovim raskošnim vrtovima

3. Obiđite Ulicu cveća i napravite nezaboravne fotografije

4. Prošetajte Rimskim mostom i uživajte u pogledu na reku Gvadalkivir

5. Zavirite i u jevrejsku četvrt Huderia

Dvorište

pomorandži i predvorje

Velike džamije

Završavamo šetnju uličicama u starom jezgru grada i ulazimo u unutrašnje dvorište Velike džamije - Dvorište pomorandži ( Patio de los Naranjos ). Iznad glavnog ulaza proteže se zvonik, nekadašnji minaret. Nakon što smo kročili u prostrano dvorište Meskite, pogled nam se gubi među prelepim palmama i drvoredima pomorandži. Glasovi ljudi neuspešno su pokušavali da nadjačaju šum vode sa malih fon-

tana koje su turistima, nenaviknutim na ovolike vrućine, bile jedini spas da se osveže. Dok čekamo red da kupimo kartu za Meskitu, miris pomorandži mami nas da još jednom bacimo pogled ka dvorištu i tu lepotu ovekovečimo fotografijom.

Ukoliko Kordobu posetite tokom jula i avgusta budite sigurni da ćete najbolji prirodan hlad pronaći među zidinama Meskite. Na mestu gde je Velika džamija danas, nekada je bila vizigotska crkva Svetog Vinsenta ( St. Vincent ), izgrađena sredinom 6. veka. Kada su muslimani osvojili Kordobu otkupili su od hrišćana polovinu pomenute crkve. Ipak, kako je vreme-

Slika 5: Spomenik Ibn Rušdu Slika 6: Fasada Velike džamije –jedan od nekadašnjih ulaza

nom broj muslimana u gradu rastao, Abd ar-Rahman I odlučuje da 784. godine otkupi od hrišćana i drugu polovinu crkve kako bi na tom mestu podigao džamiju. Istorijski izvori kažu da je Rahman I dosta platio hrišćanima za kupovinu preostalog dela crkve. Tako je za vreme Rahmana I, 785. godine, počela izgradnja džamije koja će trajati narednih dvesta godina. Nažalost, smrt ga je omela da produži sa izgradnjom Meskite i taj će posao nastaviti njegovi naslednici.

Kada se izgubite u prostranoj „šumi”

stubova

Kada uđete u Meskitu dočekaće vas prostrana „šuma” stubova iznad kojih se u visinu uzdižu lukovi crveno-bele boje, po lepoti jedinstveni u svetu. Sve ovde odiše duhom daleke prošlosti, velelepni stubovi zarobiće vas svojom lepotom, ne dozvoljavajući vam da odete.

Prvo veće proširenje Velike džamije dogodilo se sredinom 9. veka pod vlašću Abd al-Rahmana II. Vek kasnije, tačnije 951. godine, Abd al Rahman III naredio je izgradnju novog minareta. Poslednje i najznačajnije širenje Meskite dogodilo se 987. godine, za vreme vladavine Al Mansura, kada je džamija dobila svoje današnje dimenzije. Sa površinom od 22.400 m2 Meskita danas predstavlja jednu od najvećih verskih građevina u Evropi.

Meskita danas broji 856 stubova, međutim, nekada ih je bilo više od 1200. Padom kordopskog kalifata (1031. godine) i dolaskom hrićanskih vladara (kralj Ferdinand III je ušao u Kordobu 1236. godine), džamija je pretvorena u crkvu. Tri veka Meskita je bila nedirnuta da bi početkom 16. veka počela izgradnja katedrale na sredini džamije. Tom prilikom porušeno je na desetine stubova, a legenda kaže da je hrišćanski vladar

Karlo V, kada je video šta je urađeno sa džamijom, rekao: „Uništili ste ono čega nigde nema, da biste umesto toga napravili ono što se može videti svugde“!

Slika 7: Plato ispred Meskite

Slika 8: Unutrašnjost Meskite

Dvorac Alkazar i njegove tajne

Topli vetar bio je uporan u pokušaju da nas odvrati ali smo nastavili sa razgledanjem grada. Nismo mnogo odmakli od Velike džamije kada smo naišli na ogromnu građevinu od žućkastog kamena - dvorac Alkazar (Alcazar de los Reyes Cristianos). Alkazar je bio na listi prioriteta znamenitosti koje sam želela posetiti u Kordobi.

Ovaj hrišćanski dvorac podignut je na ostacima rimskih i mavarskih zgrada koje su se nekada nalazile u blizini Meskite. Izgradnju palate naredio je Alfonso XI u 14. veku, a dvorac je služio kao jedna od primarnih rezidencija katoličkih kraljeva, kasnije je bio i sedište inkvizicije. Dok sam šetala prostorijama

Alkazara delovalo mi je nestvarno da su se baš ovde hrišćanski vladari dogovarali sa Kolumbom o njegovim putovanjima.

Unutrašnjost palate ne deluje impozantno, ali ono zbog čega je definitivno vredelo posetiti dvorac jesu njegove kule sa kojih se pruža prelep pogled na Kordobu ali i raskošne vrtove koji su nas mamili da se spustimo i uživamo u njihovoj lepoti, poput katoličkih kraljeva nekada.

U Ulici cveća i među kućama

kao iz bajke

Od svih gradova u Andaluziji Kordoba je najviše sačuvala mavarski stil. Svaka zgrada, uličica, svaki trg skrivaju priču koju radoznali turisti jedva čekaju da otkriju. Dok razmišljam o veličanstvenoj istoriji ovog grada i tome koliko je bio ispred svoga vremena, stižem do najmanje i najuže ulice na svetu - Ulice cveća (Calleja de las Flores). Ovo je jedna od najpopularnijih i najlepših ulica u Kordobi zbog raznovrsnog i razno -

bojnog cveća koje krasi domove Kordobljana.

Dok nastavljamo šetnju uskim ulicama, stižemo i do jevrejske četvrti zvane Huderia (La Juderi). Ovaj deo grada španski Jevreji - Sefardi, naseljavali su od 5. do 13. veka, kada usled Rekonkviste bivaju proterani. Jevreji su imali važnu ulogu u razvoju Kordobe, kao naučnici, filozofi, lekari i trgovci, svojim znanjem i trgovinskim umećem dosta su doprineli bogatom kulturnom životu grada. U Kodobi toga vremena, kao i u celoj Andaluziji, pripadnici tri monoteističke religije živeli su u miru, slobodno propovedajući svoju konfesiju. Verska tolerancija bila je na vrhuncu za vreme kalifa Al-Hakama II (961-976), sina Rahmana III, za kojeg istorijski izvori kažu da je bio veoma tolerantan vladar. Nazivali su ga i ocem tri vere.

Kada smo ušli u staru Sinagogu, danas jedinu preostalu u Andaluziji, vodič nam priča o životu sefardskih Jevreja nekada. Dok slušam, deluje mi neverovatno da su ljudi u to vreme imali mnogo veću toleranciju za različitost. Suživot u miru i blagosti judaista, hrišćana i muslimana, sigurno je jedna od najsvetlijih stranica istorije ovoga gra-

čega da se stidi. Sa dolaskom turista

svake godine ovaj grad se budi iznova i iznova, potajno se nadajući da će biti spasen od zaborava.

da. U Kordobi mavarska prošlost nema

Slika 9: Ulica cveća Slika 10: Pogled na Kordobu sa dvorca Alkazar

Slike 11

i 12: Vrtovi Alkazara

Putopis

Tekst i fotografije: Anđela Gažević @philorthia

Pred odlazak u Istanbul u razgovoru sa ljudima koji su ga već posjetili, naišli smo na podijeljena mišljenja o ovom gradu. Neko bi bio ekstremno oduševljen svime što je tamo vidio i iskusio, često bi ljudi govorili kako su Istanbulci izuzetno ljubazni i gostoprimljivi a neko bi zalazio u drugi ekstrem kudeći manje više sve na šta je tamo naišao i žaleći se na navalentne prodavce koji vas vuku za rukav da biste ušli baš u njihovu radnju. Nekako ni jedno ni drugo nije zvučalo baš realno pa smo na putovanje pošli bez ikakvih očekivanja, spremni da doživimo grad na svoj način i otvoreni da se upoznamo sa tamošnjim mentalitetom i načinom života. Upoznavanje sa istorijom mi je u velikoj mjeri sledovalo, međutim za mene je olakšavajuća okolnost bila što sam u Istanbul krenula sa svojim dečkom koji je vizantolog i koji mi je, bez pretjerivanja, bio poput ličnog vodiča. Spominjem ovaj detalj jer će kasnije za priču to biti važno, za sve što smo uspjeli da vidimo ili možda bolje rečeno, za sve što nismo uspjeli da vidimo.

Bilo je sunčano, kasno popodne kada smo stigli i nije nam mnogo trebalo da nas grad očara svojom grandioznošću i ljepotom. Oduševila nas je panorama grada i njegov brdovit izgled koji opravdava Istanbulov prvi naziv kao rimske prestonice - Novi Rim. Mnogo je zanimljiv osjećaj kad stignete negdje pa krenete da prepoznajete u daljini siluete svega onoga što ste dotad gledali samo na fotografijama. Položaj grada je nevjerovatan jer je gotovo sa svih strana okružen vodom: moreuzom Bosfor, zalivom Zlatni rog i Mramornim morem.

Djeluje kao da više sasvim odvojenih gradova čini Istanbul. Dio koji je istorijski centar, u kom se nekada nalazio Carigrad, odvojen je od azijskog dijela Bosforom. Panoramu azijske strane čine ogromni, moderni soliteri i iako mi oni sami po sebi nisu zanimljivi, pogled koji se odatle pruža na nekadašnji Carigrad je divan: lako se prepoznaju siluete Aja

Sofije, Topkapi-saraja i Plave džamije. Na sjeveru, Carigrad je odvojen zalivom

Zlatni rog od današnjeg evropskog centra Istanbula, na čijoj se strani iz daljine odmah uočava Galatska kula.

Prvi utisak o Istanbulu kad smo tek ušli u grad i dok smo ga posmatrali iz automobila, zaista je bio veličanstven.

Bili smo smješteni u istorijskom centru grada, koji se danas naziva Fatih, i koji

je turistička zona, što je i logično s obzirom na sve znamenitosti iz vizantijskog i osmanskog perioda koje se nalaze tu. Nakon smještanja u hotel, izašli smo da se malo upoznamo sa krajem u kom se nalazimo i ubrzo je uslijedilo prvo negativno iskustvo. Nažalost, tek pošto smo izašli iz lokala u kom smo jeli i udaljili se od njega, shvatili smo da nam je za račun koji nije trebalo da bude više od 200 lira, odnosno 10 evra, naplaćeno 600 lira. Osjećali smo se loše jer nismo na vrijeme primijetili. Međutim, tek smo stigli, nismo se još navikli na pretvaranje evra u lire i na kraju krajeva, nismo očekivali da se ovo desi niti mislim da postoji opravdanje za ljude

koji rade takve stvari. Međutim toliko je toga još trebalo vidjeti i doživjeti da jedno negativno iskustvo stvarno može da se shvati kao izuzetak a ne pravilo.

Ono što je uvijek popravljalo ne tako lijepe utiske, bile su mačke koje su u Istanbulu bukvalno svuda. S jedne strane, tužno je što je ogroman broj njih na ulici i nema svoje stalne domove, ali ako ništa drugo, moram da pohvalim ljude u Istanbulu za to kako se ponašaju prema uličnim mačkama i psima. Prave im kućice, ostavljaju hranu i vodu i vode na veterinarske preglede. Većina

mačaka koje smo vidjeli su imale mali rez na vrhu uveta kao znak da su pre-

Mačka iz Balata

gledane. Postoji čak i dokumentarac koji se zove Kedi („Mačka”, 2016) i koji je posvećen istanbulskim mačkama.

Sušta suprotnost od brige prema životinjama je nebriga prema bogatom vizantijskom nasleđu. Pred put smo kupili dvije onlajn karte za Muzej mozaika i sve je naizgled bilo okej, ali kad smo došli do muzeja i htjeli da uđemo, kapija je bila zaključana. Čovjek koji je sjedio u dvorištu muzeja nam je rekao da je muzej zatvoren zbog (navodne) restauracije i da ne može da se uđe. Probali smo i narednog dana da uđemo ali ponovo nismo imali uspjeha. Nadali smo se da će na drugim mjestima biti drugačija situacija, međutim vizantijski dio postavke Arheološkog muzeja tako-

đe nije bilo moguće vidjeti, opet zbog nekakve restauracije. Kako smo kasnije čuli, situacija je takva već godinama i jednostavno nije dozvoljeno ući u taj dio muzeja. Mnogim lokacijama na kojima se nalazi nešto iz perioda Vizantije, nemoguće je prići jer su ograđeni nekim improvizovanim zidovima, ili vas puste da napravite krug oko zgrade ali nikako ne i da uđete unutra. Znam da prosječnom turisti vjerovatno nije ni bitno da vidi recimo Karije-džamiju

(nekadašnji manastir Hrista Spasitelja u Hori, u kome su do danas sačuvani brojni mozaici i freske iz Srednjeg vijeka), ali pričam u ime ljudi koji izučavaju nešto i bave se nekim određenim istorijskim periodom. Godinama čekaju trenutak kada će sve ono o čemu su učili moći konačno da vide i uživo i kad misle da je došao taj momenat - ostaju razočarani zato što je neki političar odlučio da se pretvara da hiljadu godina dugo carstvo nikada nije ni postojalo (npr. Karije-džamija je 1945. pretvorena u muzej ali je nedavno ponovo postala džamija, od kada je ulaz u istu nemoguć). Ne radi se o tome odakle ste, u šta vjerujete, čime se bavite; smatram da nije u redu odnositi se sa nepoštovanjem prema kulturnom nasleđu jer ono treba da nam bude dostupno svima.

Obilazak Aja Sofije je predstavljalo dosta emotivno iskustvo. Kako je prije par godina prestala da bude muzej i ponovo je posle 85 godina pretvorena u džamiju, bilo je obavezno izuti se na ulazu i ako ste žena, pokriti kosu maramom. Mermerni podovi su prekriveni tepisima, mozaik Bogorodice sa Hristom na galeriji je pokriven dugačkim bijelim

Luk u glavnom dijelu Aja Sofije; Mozaik na kom je prikazan serafim u Aja Sofiji; Prekriveni mozak Bogorodice sa Hristom u Aja Sofiji; Pogled na unutrašnjost Aja Sofije

tkaninama koje ga ipak ne sakrivaju u potpunosti pa sve to ostavlja utisak

gorespomenutog pretvaranja da se milenijumsko carstvo nije ni desilo - nešto se tu krije ali nije vam dozvoljeno da vidite kako izgleda. Prvi sprat galerije, na kom su nekada stajali carevi i na kom se nalazi najveći broj mozaika, takođe nije bilo moguće vidjeti zbog navodne restauracije. Ono što smo potom čuli od drugarice iz Istanbula, o kojoj ću više pričati kasnije, je da su temelji Aja

Sofije već dosta istrošeni i u lošem su stanju pa u objekat ulazi voda i niko se ne bavi sanacijom toga što bi zapravo bilo najpotrebnije da se sredi.

Atmosfera na ulicama Fatiha, što ste bliže glavnim turističkim atrakcijama poput Aja Sofije, Plave džamije i sve uz bulevar kojim ide tramvaj, je jako haotična i teško da ćete tu vidjeti išta autentično.

Tu se, jedna do druge, smjenjuju prodavnice suvenira i začina, poslastičarnice, izlozi u kojima se možete uslikati

obučeni kao sultan Sulejman i sultanija

Hurem i nerijetko prodavnice sa fejk

markiranim stvarima od kojih najprije upadaju u oči Luj Viton torbe. Kada se udaljite odatle i krenete ka siromašnoj

četvrti kod Zlatnog roga, koja se zove Džibali, imaćete utisak da je vrijeme stalo. Djeca se igraju na ulici, dok jedni šutiraju loptu, drugi sjede na pragu kuće i žurno završavaju ručak kako bi se što prije uključili u igru. Tu turisti ne zalaze pa nas dok šetamo prate radoznali pogledi koji se pitaju šta ćemo mi tu. U četvrtima Fener i Balat, koje su dosta popularne među turistima a poznate su po živopisnim, šarenim zgradama koje ste sigurno viđali na Instagramu, nekada su živjeli Grci i Jevreji. Danas je na tom mjestu teško osjetiti nekadašnju multikulturalnost, nema spomenika koji na to ukazuju ili čak i ako ima a ne znate turski ili grčki, nećete znati o kakvom zdanju je riječ.

Jedno od mjesta sa kojih se pruža predivan pogled na ogroman dio Istanbula, Galatsku kulu, Bosfor i azijsku stranu je vidikovac u sklopu kompleksa Sulejmanije-džamije. Rekla sam već koliko je položaj grada nevjerovatan i treba iskoristiti svaku priliku da se uživa u panorami. Ono što takođe ne treba propustiti, ukoliko ste ljubitelji nara, je svjež sok koji ulični prodavci cijede na licu mjesta i prodaju za pedesetak lira.

Šarene zgrade u Balatu; Galatska kula; Izlog radnje u Feneru; Tramvaj u Istiklal džadesi; Ulica u Balatu

Jedan od najljepših dana putovanja bio je kada smo se našli sa jednom drugaricom iz Istanbula. Ona nas je odvela na neka zanimljiva i autentična mjesta koja samo lokalci znaju i koja sam sigurna da sami ne bismo pronašli. Bili smo u jednom lokalu, za koji je teško reći da je kafić jer je to previše fensi riječ, a nije baš ni kafana. Nalazi se između Čemberlitaša, Kapali-čaršije (Velikog bazara) i Bajazitovog trga u zgradi nekadašnje medrese, odnosno islamske škole koja sad ima funkciju lokala u kom Istanbulci piju čaj, puše nargilu i naravno maze mačke. Tu vas uslužuju konobari sa dugačkim plavim keceljama koje izgledaju kao neki tanki kaputi, nose poslužavnike sa napunjenim čašicama čaja i kruže između stolova ne bi li prazne čaše odnijeli a odmah vam dali napunjenu čašu. Sa jednim od njih se naša drugarica cjenkala za tih par čajeva koje smo popili, jer je to ipak najistanbulskija stvar koju možete da uradite. Nakon toga, odvela nas je u cisternu iz VI vijeka koja se nalazi ispod jedne prodavnice tepiha, pa smo tako imali priliku da zavirimo i u podzemni (neturistički) Istanbul. Sledeća

stanica su nam bili Karakoj i Kabataš , četvrti u novom dijelu Istanbula koje su pune radnji u kojima se prodaje ručno pravljeni nakit, keramika, vintidž garderoba…vrlo urban dio grada koji me je podsjetio na beogradsko

sokače. Za kraj, otišli smo trajektom u Kadikoj na azijskoj obali i sjeli u neki od brojnih pabova u kojima se mladi Istanbulci najčešće druže.

Nakon nekoliko dana provedenih u Istanbulu, osjetili smo da smo se malo zasitili gužve, zamki za turiste, nedostupnih muzejskih postavki i odlučili smo da dan provedemo na jednom od ostrva u Mramornom moru, koje se zove Hejbeli-ada. Poznato je kao najzelenije Prinčevsko ostrvo, do kojeg se za sat i po vremena dolazi trajektom iz Istanbula a dvije povratne karte koštale su samo 120 lira, odnosno 6 evra. Pružilo nam je sve što nam je bilo potrebno da se odmorimo od haotičnog Istanbula. Na Hejbeli-adi nema automobila, jedina prevozna sredstva izgledaju kao motori sa par sjedišta pozadi, zatvorena plastičnom ciradom sa svih strana. Tokom godine na ostrvu živi oko pet hiljada

Pogled na Jeni-džamiju sa Zlatnog roga; Arhitektura na Hejbeli-adi; Štand na kom se prodaju đevreci; Detalj sa kuće na Hejbeli-adi; Štand sa svježim sokom od nara i pomorandže

stanovnika, a na ljeto se broj poveća na oko dvadeset hiljada zbog velikog broja vikendica koje ljudi iz grada imaju na ostrvu. Kako smo mi na Hejbeli-adi bili u aprilu i dan je bio kišovit, ljudi na ulicama gotovo da nije ni bilo. Uživali smo u zelenilu i tokom šetnje po strmim stazama nailazili smo na razne domaće životinje, a mačke i psi su nas stalno pratili i tražili da se maze. Ako se nađete u Istanbulu i zatreba vam par sati mira, toplo vam preporučujem da odete na Hejbeli-adu.

Dok sam tražila inspiraciju za pisanje teksta, nisam ni pretpostavljala da ću je naći u Heseovoj „Umetnosti dokolice” koja mi nedeljama stoji na stolu i podsjeća me da krenem sa čitanjem. Otvorila sam je da pogledam sadržaj i pažnju mi je odmah privukao naslov prvog eseja „O putovanju”. „Ko ima dobru volju, lako će doći do jednostavnih tajni umetnosti putovanja… Svuda će pokušati da se približi narodu i da ga razume.”

Nezahvalno je pričati o ljudima jer shvatam da je svaki moj utisak podjednako

subjektivan kao i neki tuđi. Ništa više nisam u pravu ja kad kažem da, sem u par slučajeva, nisam naišla na iskrenu ljubaznost nego osoba čije je iskustvo skroz suprotno. Plašila sam se da napišem ovaj tekst jer mi je glavni utisak sa putovanja bio taj da su ljudi nezainteresovani za komunikaciju, dešavalo se da nas na kasi dok kupujemo vodu ni ne pogledaju, u hotelu ne odgovore nijednom na naše javljanje, ali, neukusno je strogo se držati ružnih utisaka jer kako bismo i mogli generalizovati ljude u metropoli sa preko petnaest miliona stanovnika? To u velikoj mjeri jeste uticalo na naš doživljaj grada i cjelokupna atmosfera me nije oduševila toliko da bih se ponovo rado vratila u Istanbul. No, kad se misli stave na papir i sabere se svako iskustvo, na kraju je ipak najdragocjenije to što ste nešto novo vidjeli, naučili nešto kako o drugima tako i o sebi, ili kako bi to Hese mnogo ljepše rekao: „Takođe mi je palo na pamet da sam izuzetno mnogo uživao na svim svojim malim putovanjima, da sam bio zadovoljan, i da sam sa svakog od njih sa sobom poneo veće ili manje blago. Pa čemu onda grdnja?”

Mačka na Hejbeli-adi; Koze na Hejbeli-adi; Magarac na Hejbeli-adi; Konji na Hejbeli-adi; Pogled sa Hejbeli-ade na Burgaz-adu

Intervju: Jelena Gvozden @3oklagijice

Foto: privatna arhiva

Jelena Manić je završila studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu

2011. godine u klasi redovnog profesora Žarka Smiljanića na grafičkom odseku.

Master studije pohađala je na Aristotel univerzitetu u Solunu, gde je otišla na privremeni studijski boravak, a potom je studije uspešno završila u Beogradu.

Više puta je nagrađivana za umetnički rad i stipendirana od strane fondacija i državnih institucija tokom studija. Voditeljka je umetničkih programa „Grafika” i „Kaligrafija” u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka i autorka je umetničkih projekata za decu i mlade. Zaposlena je na poziciji grafičkog dizajnera u slovenačkoj kompaniji. Autorka je više samostalnih izložbi i učesnica grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.

Šta za tebe znači biti na poziciji umetnice?

Biti umetnik danas je pravi izazov i borba. Živimo u nemilosrdnom vremenu koje zahteva ozbiljan trud za uspeh.

Za mene umetnost ima duboko zna -

čenje i neraskidivi je deo mog života, u njoj sam pronašla suštinu. Sećam se da sam kao dete stalno držala četkicu čvrsto u rukama, slikala i igrala se s bo-

jama. Zahvalna sam roditeljima što su prepoznali tu darovitost i upisali me na umetničko školovanje. Smatram da je od velike važnosti za svako mlado biće usmeriti ga na pravi put.

Izazovnost prve izložbe i bitnost kretanja po umetničkim krugovima?

Prva samostalna izložba obeležava formalni početak umetničkog stvaralaštva svakog umetnika. Kroz lični primer i umetničku izlagačku praksu, do bila sam značajnu podršku od društva i kulturnih institucija. Vežu me veoma lepa sećanja na prvu samostalnu izložbu u Šapcu. Istina je da nijedan početak nije lak ali umetnike je potrebno ohrabriti da stvaraju više. Od velike je važnosti da se umetnici dodatno usavršavaju i da se kreću u umetničkim krugovima, da posećuju izložbe i da budu stalno informisani o umetničkim dešavanjima, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Izdvojila bih posete Bijenalu u Veneciji i posete pojedinim svetskim muzejima poput muzeja u Kairu, Parizu, Cirihu, Beču, i drugim gradovima, koji su ostavili dubok utisak na mene i moje stvaralaštvo.

Kao voditeljka kreativnih radionica za decu i mlade tokom ovih godina s velikim zadovoljstvom mogu reći da je rad sa decom i mladim ljudima jedan od najinspirativnijih poslova na svetu. Imala sam prilike da vodim nastavu različitim grupama dece, od najmlađeg do srednjoškolskog uzrasta, kroz razne tematske projekte koji su podržani od strane visokih državnih institucija u okviru Centra za likovno obrazovanje Šumatovačka. Projekti su prepoznati kao sredstvo za podizanje nivoa kreativnosti kod dece kroz edukaciju, učenje i aktivan praktičan rad. Kroz radionice, u radu sa decom, stekla sam veliko iskustvo i naučila sam mnogo od njih, posebno kada je reč o umetničkoj slobodi prilikom kreiranja umetničkog dela. Deca su iskrena, slobodna i radoznala, i rad sa njima je čisto nadahnuće.

Niz godina si honorarni profesor kaligrafskih i grafičkih dečijih radionica u Šumatovačkoj, centru za likovno obrazovanje. Kako na tebe utiču umetničke igre u radu s decom?

Obzirom da si završila grafički odsek na Fakultetu likovnih umetnosti, a pre par godina se prekvalifikovala za poziciju grafičkog dizajnera u digitalnim umetnostima, zanima me tvoj pogled

na razliku u komunikativnosti s publikom između tradicionalnih medijskih i novomedijskih umetnosti kao i na stepen umetničke refleksije u njima?

Kako bi opisala odnos kompetetivnosti stvaralaca i stvarateljki unutar ove dve skupine?

Biti umetnik za mene je jedan poziv. Da li ste se opredelili za slikarstvo, grafiku, vajarstvo, performativne, višemedijske ili digitalne umetnosti stvar je vašeg umetničkog senzibiliteta putem kojeg ćete na najbolji način predstaviti umetničke ideje publici. Samim tim, za umetnike ne postoje prekvalifikacije ali postoje istraživanja. Ceo život otkrivamo nove stvari koje o sebi nismo znali, ne samo na polju umetnosti nego u svim aspektima života. Tako sam i ja u ovom pogledu, pronašla digitalnu umetnost kao polje inspiracije ali to ne znači da će tradicionalni pristup ostati zaboravljen.

Tokom života, umetnost me prati kao senka, razgovara sa mnom i postavlja pitanja na koja, u određenim trenucima života, imate ili nemate odgovore.

I to je u redu, sve dok je ona prisutna i vodi vas kroz život. Odnos pojedinca, publike i umetničkog dela je pitanje na koje pokušava da odgovori filozofija umetnosti. Za razumevanje umetnosti je potrebno razumevanje njenog jezika, a publika da bi razumela delo, morala bi da zna taj jezik. Različiti su i

kompleksni nivoi čitljivosti umetničkog dela od strane publike, koje zavisi od mnogih faktora. Svakako komunikacija u pogledu na tradicionalna medijska i novomedijska dela nije ista, kao ni sadržaj i forma i načini izražavanja. Ne doživljavam kompetetivnost između umetnika kao takvu u umetnosti, nego gledam na svako umetničko delo kao na jednu istinu koja nosi određenu poruku za svet.

Da li ti je prelaskom u digitalnu umetnost novi medij umetničkog izražavanja transfomisao pogled na celokupnu umetnost i njen domet? Da li se u ovoj sferi umetnosti vraća privatnost

umetnicima i umetnicama, obzirom da nije nužna njihova fizička eksponiranost pri potrazi prostora za izlaganje i publike?

nicama koje dele fotografije digitalne umetnosti, generisane od strane AI algoritma. Kako ti gledaš na ovu situaciju?

Prelazak u digitalne medije je znatno proširio moje vidike u pogledu na celokupnu umetnost i njen značaj. Moderne digitalne tehnologije nam dozvoljavaju veću efikasnost, mobilnost, kao i produktivnost u pogledu kreiranja umetničkog dela, ali s druge strane

oduzimaju taktilnost i kontakt sa stvaralačkim materijalom koji je zastupljen u tradicionalnom pristupu stvaranja. Digitalne tehnologije nam omogućavaju čitave izložbe u virtuelnim galerijama, što je prednost u pogledu na troškove produkcije ali i nedostatak, jer nema

živih kontakata s publikom. Smatram da je neophodno da današnji umetnik bude digitalno pismen i da se upozna s velikim mogućnostima digitalnih tehnologija.

U poslednjih par meseci, dosta se priča o dometima veštačke inteligencije na mnogim poljima, te se javila i bojazan da će uskoro ljudski men-

talni rad biti zamenjen ovim alatom.

Društvene mreže su preplavljene stra-

Veštačka inteligencija sve više uzima udela u različitim poljima, pa tako i u umetnosti. Postoji strah među umetnicima da će njihov kreativan rad zameniti mašina. Danas živimo u instant vremenu u kome smo preplavljeni velikom količinom informacija, koje se svakodnevno plasiraju na internetu. Traže se brzi odgovori na mnoga pitanja i rešenja za razne probleme. Svet ima sve manje strpljenja i veštačka inteligencija se gura u redu s čovečanstvom. Ljudi iz kreativnih industrija su oduvek prihvatali nove softvere s dozom podozrenja i pitajući se da li je njihova upotreba pravi put. Veštačka inteligencija je pokrenula zabrinutost kod umetnika u pogledu autorskih prava, jer funkcioniše po principu analize preko nekoliko milijardi fotografija, slika i drugih dela na osnovu kojih formira jedinstveno umetničko delo. Samim tim, veštačka inteligencija može da koristi bez ikakvog odobrenja sve što postoji na internetu. Sasvim je izvesno da će nestati određen broj pozicija dolaskom

veštačke inteligencije i da će se tržište zadovoljiti cenama

brzine i kvantiteta u odnosu na kvalitet. Ali s druge strane, veštačka inteligencija nikada neće moći da zameni ljudsku kreativnost. Deca su najveći kreativci a mašine su samo softveri. Smatram da se uloga kreativca neće značajno promeniti sve dok mašine ne nauče da se igraju kao deca.

Veštačka inteligencija ima mogućnost da vrši kombina-

ciju sadržaja ali samo onih

koje je stvorio čovek. Samim tim, to je odsustvo originalnosti a šta je suština umetnosti nego originalnost. Sma-

tram da veštačka inteligencija

može znatno da olakša stvari

umetnicima prilikom kreativnog izražavanja ako koriste

softver u onoj meri u kojoj

ne ugrožava njihovu kreativnost. Ne možemo pobediti veštačku inteligenciju ali joj

se možemo pridružiti prihva-

tajući promene koje nam ovo današnje vreme donosi.

Danijela Rančić je večita zaljubljenica u umetnost i kulturu, koja se vodi stavom „ako ne možeš konkretno pomo-

ći – budi bar moralna podrška”. Radoholičarka kojoj je hobi postao posao, a posao prerastao u strast. Tetka dvema devojčicama, koja veruje da umetnost može promeniti svet nabolje za neka

buduća pokoljenja. Kulturna radnica s zanimljivim hobijima, koji nemaju veze sa kulturom. Možete je sresti na Vračaru, u Centru za likovno obrazovanje – Šumatovačka.

red priprema, otvorila svoja vrata svima koji žele da se oprobaju u umetničkom radu i stvaralaštvu. Ustanova, čiji najmlađi polaznik ima 3 godine, a najstariji – 93 godine. Iako je ustanova kulture, Šumatovačka ima i obrazovnu

Koji su benefiti rada u pedagoško-umetničkoj instituciji i kako bi predstavila identitet Šumatovačke?

Centar za likovno obrazovanje, poznatiji kao Šumatovačka , jeste ustanova

kulture grada Beograda koja zvanično postoji od 1948. godine. Nekada je Šumatovačka bila produženi boravak za decu, pripremna škola za umetničke

škole i fakultete, da bi u poslednjih 15

godina proširila svoju delatnost, i po-

ulogu, te možemo reći da je neka spona između umetnosti i obrazovanja, tik na samoj granici ove dve oblasti. Zahvaljujući tome, kao glavni benefit rada u Šumatovačkoj izdvojila bih rad s ljudima, ali u oblasti likovnih umetnosti (pre svega). Šumatovačka je mesto gde ljudi dolaze da iskoriste svoje slobodno vreme i bave se nečim što vole. Svakog dana srećem te ljude i shvatam koliko su srećni da rade nešto lepo ili zanimljivo u okviru naših umetničkih ateljea. Često volim da kažem da Šumatovačka nije kuća, već dom. Takođe, uzevši u obzir sve delatnosti kojima se bavimo –kreativnim radionicama za sve uzraste (likovnim i primenjenim), izložbama, organizovanjem tribina i predavanja otvorenih za javnost, prikupljanjem i izlaganjem dela iz zbirke radova Šuma-

tovačke širom zemlje – mogu reći da još jedan od benefita rada u Šumatovačkoj

jeste to što se nikada nije desilo da se sadržaj dana ponovi. Uvek su radni dani dinamični, drugačiji, ne dozvoljavaju da budu monotoni... Meni, kao nekome ko je u tome skoro 15 godina, prija takva vrsta rada i funkcionisanja. Ono što bih izdvojila kao našu specifičnost, u odnosu na druge galerije, jeste da smo jednako otvoreni – kako za profesionalne umetnike, tako i za hobiste, koje želimo da podstaknemo i podržimo u njihovom radu i izlaganju. Galerija ,,Stepenište” je jedan mali, specifični izlagački prostor, u kome svaki od izlagača ima mogućnost da se poigra i eksperimentiše s postavkom svojih radova, a mi smo tu da mu stručno i praktično pomognemo u tom procesu.

S kakvim izazovima se susrećeš prilikom odabira i pripreme umetničkih izložbi?

Što se odabira izložbi tiče, Šumatovačka svake godine objavljuje konkurs za

narednu izlagačku godinu na koji se mogu prijaviti svi zainteresovani umetnici. Nakon prikupljanja prijava, zaseda

galerijski žiri, sastavljen od nekoliko članova koji glasaju i prave predlog autora koji će izlagati tokom naredne godine u galeriji ,,Stepenište” ili u Vračarskoj bašti. Trudimo se da broj izlagača bude prihvatljiv tokom godine, kako bismo mogli da svakome od njih posvetimo dovoljno vremena oko pripreme, postavke i trajanja same izložbe, a u skla-

du s našim mogućnostima kao ustanove kulture grada Beograda. Svaka izložba i umetnik predstavljaju izazov

sam za sebe: od toga da li je u pitanju

neki poseban zahtev (što je retkost, ali se dešava), preko pripreme štampanih

materijala (kataloga, pozivnica i plakata), pa sve do postavke izložbe, koje su ujedno i najzahtevniji deo. Sve više to posmatram kao igru, a ne kao posao, pa samim time ne doživljavam da je teško.

Izazov jeste da se izložbe i postavke ne ponavljaju, da ne uđemo u šablon. To se ni ne dešava, jer svake izlagačke godine apliciraju različiti autori, ali i sam prostor galerije je specifičan i drugačiji.

Kao jedan od većih izazova mogu izdvojiti, recimo, postavke koje zahtevaju da radovi budu na nekim višim pozicijama na stepeništu, ali i to je rešivo.

Na koje sve načine može da se čita umetničko delo?

nju umetničkog dela ili faze kroz koje je prolazio, kao što su npr. većini poznate

Pikasove plava i ružičasta faza. Sve su to mogućnosti koje svako od nas ima, i ukoliko želi, može da iskoristi prilikom razumevanja jednog dela.

S kim umetnici komuniciraju kroz umetničko delo – sa svetom ili sa sobom? Postoji li danas oreol umetnika?

Najviše sa sobom, ali s tim radom žele da je upoznat i svet. Tada nastupamo ,,mi”, koji smo sprega između umetnika i sveta (javnosti). Šumatovačka kroz

Svako umetničko delo može da se čita na više načina. Jedan od najjednostavnijih jeste vizuelno da se uživa u estetici. I to može svako od nas da postigne.

Drugi način jeste kroz analizu tehnike

ili samog medija koji je umetnik koristio u svom izražavanju (da li je naslikao sliku, uradio grafiku ili neku intervenciju u prostoru...). I zašto baš to koristi.

Možemo analizirati i procese rada kroz

koje je umetnik prolazio u svom stvara-

svoj izlagački rad, kako organizovanjem izložbi u okviru naših galerija ,,Stepenište” i Vračarske bašte, tako i kroz saradnju s drugim ustanovama kulture (galerijama i kulturnim centrima) širom Srbije. Umetnik stvara iz svoje potrebe, ali da bi umetničko delo imalo smisla mora biti vidljivo javnosti, što je jednim delom naša uloga. Galerija je prostor gde ta umetnička dela treba i mogu biti vidljiva što većem delu javnosti.

Da li postoji oreol umetnika? Možda je bolje pitanje da li je ikada i postojao?

Umetnici su ljudi kao i svi mi, koji ima-

ju rad i talenat, negovan i razvijen kroz

višegodišnje obrazovanje. Kroz svoje stvaralaštvo, umetnik nas upoznaje sa svojim unutrašnjim mikrokosmosom, deli sa posmatračima jedan deo svog intimnog prostora.

Koliko se stepen globalizacije umetnosti promenio usled pandemije?

Kao i u velikom delu naše svakodnevice, globalizacija je dosta uticala i na umetnost, pre svega umetnička dela.

Neka naša prednost je, u odnosu na ostatak sveta, to da nas ta globalizacija nije previše uzela pod svoje, pre svega umetnički rad, i da naši autori i dalje pokušavaju (i uspevaju) u tome da zadrže individualnost u stvaralačkom radu. Zanimljiva je činjenica je da veliki broj umetnika, s kojima sarađujem, doživeo početak pandemije i onaj period, tzv. zaključavanja, kao jedan od boljih za svoj umetnički rad. Većina je u tom periodu bila izuzetno produktivna i vredna u svom stvaralaštvu. To je bio neki njihov filter za opstanak i prevazilaženje kompletne tadašnje situacije.

Tako da pandemija i nije toliko uticala, kao ni globalizacija, što se naše umetničke scene tiče, ali jeste na produkciju, a to je pozitivna stvar.

Šta mi možemo da učinimo za umetnost, a šta umetnost može da učini za nas?

Mi možemo nekada da kupimo neki

umetnički rad i tako podržimo samostalne umetnike u njihovom radu. Iako ljudi misle da je to i dalje nedostupno, u praksi nije uvek tako. Veliki broj umetničkih radova može priuštiti svaki stanovnik Srbije s prosečnim materijalnim primanjima, kako bi oplemenio svoj prostor ili kupio poklon svojim prijateljima nekim povodom (slava, svadba, rođendan...). Takođe, ne moramo svi biti poznavaoci svakog umetničkog dela, pre svega mislim na slike, mozaike, skulpture... Nekada je dovoljno samo doći

u galeriju i pogledati izložbu, dozvoliti svom oku, mozgu i duši da uživaju u datom estetskom trenutku. I ne moraju nam se svideti svi radovi, niti moramo svako umetničko delo razumeti. Ali onda kada se desi to prepoznavanje (a desiće se), tada će posmatrač shvatiti šta umetnosti može da učini za njega. Kao što i svaka dobra knjiga, predstava, film, muzika...može učiniti da se bolje osećamo, tako i svaka dobra slika, crtež, skulptura, fotografija ili video rad, mogu postići isti efekat na posmatrača, samo treba pružiti priliku. Ovde ću parafrazirati Aristotela: Katarza je estetičko

očišćenje duše onoga koji posmatra neko umetničko delo, i to je ono ključno što umetnost može učiniti za nas.

Kultura

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije: ptivatna arhiva

Urednica je i osnivačica portala Kulturni osvrt za koji kaže da je orijentir za ljubitelje umetnosti, a ja bih dodala i da je mesto gde će se i ljudi upoznati sa umetnošću, zaljubiti se u nju i poželeti da otkrivaju više. Urednica je srpske književnosti u „Vulkanu“ i zahvaljujući ediciji „Tragovi“ koju je osmislila 2019. godine imamo priliku da po prvi put ili iznova čitamo dela velikih srpskih pisaca kao što su Rastko Petrović, Ivo An-

drić, Miloš Crnjanski, Milutin Uskoković, Isidora Sekulić, Milorad Pavić i mnogi drugi. Marija Radić u svemu što radi i što je okružuje ume da pronađe lepotu, što možemo da vidimo i na njenom Instagram nalogu Sumatraista, a čitaocima poručuje i da je važno ne pristati ni na šta što nije u skladu sa našim suštinskim bićem, baš kako kaže njena zbirka poezije objavljena u izdanju Arhipelaga, „Nepristajanje“.

Kako je nastala ideja za portal „Kulturni osvrt” i koliko nam zapravo savremeni život ostavlja vremena da se osvrnemo na neke uistinu važne teme? Portal „Kulturni osvrt“ nastajao je svih prethodnih godina. Oduvek sam slobodno vreme provodila radeći ono što volim i na mestima koja volim – u bibliotekama i na književnim večerima, u muzejima i galerijama, u pozorištu – ali tada nisam imala ideju o tome na koji način bih mogla da svoja saznanja i utiske oblikujem i podelim sa drugima. U konačnoj realizaciji te ideje, veliku ulogu ima moj rođeni brat Mladen, koji je programer i grafički dizajner, te je zaslužan za nastanak i vizuelni identitet portala. „Kulturni osvrt“ je refleksija mog odnosa prema lepoti, mog poimanja umetnosti, mog osećanja sveta. Koncipirala sam ga tako da sadrži sledeće kategorije: književne preporuke, utiske sa izložbi, pozorišne preporuke, intervjue sa našim savremenicima, a poseban odeljak zauzima poezija. Odavno sam primetila da usled životnog tempa koji je često brži od nas samih, zaboravljamo sve ono što život čini vrednim življenja, ali i one male stvari – poput

čitanja, odlaska u muzej ili pozorište. Zaboravili smo i da je umetnost u svim vremenima bila i ostala izvorište lepote i istine. Upravo zato, „Kulturni osvrt“ jeste orijentir za sve ljubitelje umetnosti, a naposletku i podsetnik da živimo u gradu koji nam svakodnevno nudi bogat i raznovrstan kulturno-umetnički sadržaj.

Osim što uređuješ svoj portal, radiš i kao glavna urednica srpske književnosti u „Vulkan izdavaštvu“. Koliko je ovaj posao izazovan i šta je ono što vidiš kao najlepše, najvrednije i najzanimljivije u njemu?

Najvrednijim u svom poslu smatram to što imam priliku da svakodnevno čitam raznoliku literaturu i da dam svoj doprinos razvoju savremene srpske književnosti. Najzanimljiviji deo jesu susreti i upoznavanja sa ljudima. Sa druge strane, moj posao nije lak zato što je u okviru savremene srpske književnosti sve teže pronaći knjige koje ispunjavaju utvrđene književno-umetničke kri -

terijume. Nažalost, književnost se kod nas neretko upotrebljava kao sredstvo manipulacije i samoafirmacije, te naša knjževna scena liči na teatar u kojem

glume samo oni koji bespogovorno prihvataju dodeljene uloge kako bi ostali

na sceni. Upravo u takvim okolnostima

pronalazim izazov – moj posao mi daje priliku da iznedrim književna dela pisaca koji služe istini, u najširem smislu te reči.

tetno savremeno stvaralaštvo zaista doživi svoj procvat?

Sve je veći broj malih izdavačkih kuća koje objavljuju značajne naslove domaćih savremenih, ali i svetskih autorki i autora vrednih pažnje. Šta je od toga tebi privuklo najviše pažnje i u čemu vidiš još mogućnosti da kvali-

„Geopoetika“ je nezaobilazana u okviru proze, a „ Arhipelag “ u okviru poezije. Da bi savremeno književno stvaralaštvo doživelo procvat, potrebno je da oni koji pišu mnogo više čitaju. Na osnovu dosadašnjeg uredničkog iskustva, stekla sam utisak da se danas više piše nego što se čita, što je potpuni paradoks. Upravo zato imamo krizu vrednosti u savremenoj književnosti –ona se prepoznaje u težnji da se sve pojednostavi, a to nas vodi ka samo jednom epilogu – banalizaciji umetnosti. Vrednosti se uvek nalaze u prošlosti, u kulturnom nasleđu, dakle – u onome što je iza nas – i zato je apsurdno upuštati se u pisanje bez bogatog čitalačkog iskustva. Talenat se podrazumeva.

Po tvom imenu na Instagramu, zaključila sam da gajiš

izuzetnu naklonost prema našem velikom piscu, Milo-

šu Crnjanskom. Koliko ti je njegova književnost važna, u

kojoj meri je uticala na tvoje promišljanje o svetu, pa možda i sebi, odnosno boljem upoznavanju sebe jer nas kvalitetna književnost, verujem, neminovno, vodi tome?

Tako je, Miloš Crnjanski jeste moj omiljeni pisac i smatram ga jednim od najautentičnijih glasova srpske književnosti. Odlučila sam da svoj profil na Instagramu naslovim kao „Sumatraista“, jer sam smatrala da je to jedan od načina da aktualizujem njegovo stvaralaštvo u okvirima digitalnog sveta. Koliko god da mi je ponekad teško da se identifikujem sa vremenom u kojem živim, uspevam da pronađem načine da mu se prilagodim tako što usvajam sve ono što prepoznam kao dobro i korisno. Kada je reč o sumatraizmu, poznato je da je to filozofija Miloša Crnjanskog, koja se zasniva na ideji da je sve na svetu u vezi i da se ništa ne gubi. Sumatraizam se reflektovao u mom životu upravo u preplitanjima književnosti i stvarnosti. Kada se bavite književnošću, onda se pred vama ne-

prestano otvaraju prostori čudesa koji otkrivaju mnoštvo veza – između pisaca i njihovih sudbina, između umetničkih vizija i stvarnosti, između poetika različitih pisaca – i potom sve to utiče na vas tako što preobražava vaš unutarnji svet, ali i vaše poimanje književnosti i stvarnosti. Tako se sumatraizam inkorporirao u moju stvarnost.

Za mnoge od nas, iza nas izuzetno te-

žak period (zbog masovnih ubistava

koja su se dogodila u zemlji), ali baš u

njima, svakom biću na planeti potrebno je neko utočište. Šta nam pruža

umetnost u kontekstu utočišta kome se uvek možemo vratiti?

Kada biste me pitali šta tražim u knjigama i muzejima, odgovorila bih vam da tražim sebe. Svaka ta potraga jeste zapravo traganje za katarzom, u onom aristotelovskom smislu. Ukoliko uzmemo u obzir njegovo stanovište da se umetnost bavi pojedinačnim koje

doseže do opšteg kroz proces transformacije, sasvim je jasno da se pred

svakim umetničkim delom suočavaju dva sveta i ogledaju se jedan u drugome. Odraz jednog zavisi od lica drugog, i obratno. Upravo zato, kad god život donese poteškoće i pitanja bez odgovora, najpre zavirim u sebe. Ukoliko tu pronađem samo tišinu, onda uranjam u druge svetove. Dakle, ne u trenutna zadovoljstva – brza rešenja su uvek varka – ona u trenutku blesnu i zgasnu. S

godinama sam naučila da je putovanje važnije od krajnjeg cilja zato što donosi saznanja koja nam otkrivaju nove horizonte.

I u ovim teškim danima najvažnije je ne klonuti duhom,

čak ni kad tišina postane glasnija od naših misli… baš kao u meni najdražoj pesmi Vaska

Pope „Pre igre“:

Ko se ne razbije u parmparčad

Ko ostane čitav i čitav ustane

Taj igra.

U svetu koji se osipa, ljuspa, i tako nas neprestano podse -

ća na to da je samo promen-

ljivost stalna, nemamo mnogo

izbora. Jedan od najlekovitijih

jeste da neprestano delamo

i da ne dopustimo plimi sva-

kodnevice da potopi naša ostrva spasa. To su jedine preostale prečice do nas samih. Zato je važno da ih se ne odričemo. Ništa na ovom svetu nije naše osim onoga što smo danas uradili za sebe i za svet.

Pre četiri godine pokrenula si ediciju Tragovi u „Vulkanu” sa idejom da se čitaocima približe dela srpskih književnika koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj kulturi. Spomenula sam savremeno stvaralaštvo, ali koliko je važno da se, upravo radi njega, vraćamo korenima? Zašto je važno da se svaki mlad, ali ne samo mlad čovek uputi u istoriju svoje književnosti?

Edicija „Tragovi“ posvećena je remek-delima srpske književnosti. Osnovala sam je 2019. godine, sa idejom da čitalačkoj publici približim književna dela pisaca koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj književnosti i kulturi. Svi pisci uvršteni u „Tragove“ živeli su u prošlim vremenima, ali oni i danas vode glasan i živ dijalog sa nama. Dok čitamo njihova dela, imamo utisak da su ih pisali naši savremenici, što samo potvrđuje umetničku vrednost njihovog stvaralaštva i vizionarski duh njihovih ličnosti. U ovoj

ediciji zasad se nalaze dela Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Dragiše Vasića, Borisava Stankovića, Milutina Uskokovića, Jakova Ignjatovića, Rastka Petrovića, Meše Selimovića, a uskoro će biti objavljena i dela Isidore Sekulić. Sve knjige sadrže predgovore i pogovore koje su pisali vrsni poznavaoci srpske književnosti. Naslovne korice su posebno osmišljene – na svakoj od njih nalaze se ključni motivi, odnosno pažljivo odabrani odlomci knjiga – oni koji su se utisnuli u vreme, u srca čitalaca, pa tako i u sam život. Josif Brodski je rekao da pamtiti znači ponovo uspostavljati bliskost. Izbor knjiga u ovoj ediciji potvrđuje da je svaki povratak u prošlost zapravo još jedan pokušaj da se prošlost rekonstruiše ne bi li se tako uspostavio red i novi poredak u sadašnjosti.

Jedan od preduslova za kvalitetno pisanje, bez obzira na to da li govorimo o novinarstvu ili književnosti, jeste čitanje najraznovrsnije literature. Šta

najviše voliš da čitaš i na koji način pronalaziš vreme za čitanje?

Zasad najviše uživam u čitanju knjiga

koje su položile test vremena – u klasicima. Pored toga, pratim i čitam savre-

menu srpsku i prevedenu književnost, to je važno za moj posao, a i interesuje me u kom pravcu će se književnost

dalje razvijati. Čak i kada imam previše obaveza i nemam vremena da čitam

knjige za svoju dušu, trudim se da svakoga dana izdvojim određeno vreme za čitanje – makar pre spavanja – to je ritual kojeg se ne odričem.

Sa kojim se izazovima danas suočavaju žene koje rade u svim oblastima kulture, dokle smo stigli i postoji li nešto, iz tvog ugla, što još nismo mapirali kao problem, a trebalo bi?

Brojni su izazovi sa kojima se suočavaju žene koje rade u svim oblastima kulture, ali moje dosadašnje iskustvo pokazalo je da znanje, trud i rad uvek dovode do rezultata. Takođe, kada čovek radi posao koji voli, onda se događa i to da se pred njim otvaraju vrata za koja je mislio da je nemoguće otvoriti ih. Bez obzira na to dokle smo stigli i kako izgleda naša društvena stvarnost, verujem u snagu pojedinca – ukoliko bi svako od nas radio svoj posao onako kako treba, sve bi bilo mnogo drugačije. U svim segmentima života najvažnije je ostati dosledan sebi, odnosno, ne pristajati na ono što je protivno našoj prirodi, stremljenjima i naporima da budemo ono što jesmo. Upravo zato i moja prva objavljena knjiga pesama nosi naslov „Nepristajanje“.

Na izložbi Portret planine 9. juna premijerno je predstavljena dvokanalna filmska instalacija „Dok gomila ruševina raste ka nebu“, koju je umetnica Kristina Benjocki realizovala u saradnji sa holandskim umetnikom i piscem Stejnom Ferhufom (Stijn Verhoeff).

Poslednjih 15 godina, srpsko-holandska umetnica Kristina Benjocki svoju

umetničku praksu idejno razvija oko

ispitivanja potencijala umetnosti da artikuliše i ponovo osvetli zaboravljene

istorijske narative ili stvori prostor za nove i drugačije. U fokusu Kristininih interesovanja su neretko arhive, tragovi istorijskih, društveno-političkih konteksta prisutnih u materijalnoj kulturi i u sećanjima zajednica sa različitih geografskih područja, od bivše Jugoslavije

do Zapadne Evrope. Istražujući uslove u kojima se fragmenti vremena sakupljaju, beleže, dokumentuju, mehanizme kojima se isti selektuju i reprezentuju, umetnica u svom radu otvara pitanja o politikama sećanja i zaboravljanja, na-

činima konstruisanja prošlosti i kako su te konstrukcije implementirane u kolektivna iskustva sadašnjosti i projekcije budućnosti. Kroz širok dijapazon vizuelnih izraza, koji uključuju cr-

tež, skulpturu, tekstil, fotografiju, zvuk i film, autorka koncipira ambijentalne

celine i instalacije koje posmatrača uvode u prostore opipljivih uodnošavanja faktografije i rematerijalizovanih arhivskih sadržaja, kreirajući na taj način sveobuhvatnije razumevanje kompleksnosti istorijskih priča. Kristina Benjocki inspiraciju crpi iz tradicije svoje

zemlje, uloge žena, materijala koji su korišćeni i uloge koja se provlači kroz nekoliko generacija i naraštaja, dajući svojim izložbama drugačiju perspektivu, novo ruho, podsećajući na sve etape kroz koje je prošlo, koju ulogu je imalo i šta danas predstavlja. Kao što je bio slučaj sa izložbom Tableaux VI-VII (2022) u IKOB-u.

Postavljena na tri nivoa Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Kristinina prva samostalna izložba u Beogradu i Srbiji predstavlja njena višegodišnja istraživanja geoloških i istorijskih slojeva Kanerberga, planine na granici Holandije i Belgije. Iako se obično naziva planinom, Kanerberg je deo visoravni Kastert, nekada jednog od najbogatijih ležišta krečnjaka koji je iskopavan još od neolita. Upravo u jednom od kamenoloma u blizini grada Mastrihta, krajem 18. veka, otkriven je nauci prvi poznati fosil mosaurusa, vodenog gmizavca iz poslednje etape epohe krede. Sa intenziviranjem industrijalizacije početkom 20. veka, eksploatacija krečnjaka u Kanerbergu je prestala, ostavljajući za sobom složen lavirint podzemnih hodnika.

Ovi hodnici su redovno korišćeni za uzgoj pečuraka i držanje stoke sve do Drugog svetskog rata, kada su nemačke trupe počele da pretvaraju planinu u skladište i montažni objekat za proizvodnju projektila V1. Nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata, u planinu se uselio Severnoatlantski savez (NATO) i izvršio promenu namene jednog dela u štab za ratne operacije tokom Hladnog rata, tako da Kanerberg postaje „supertajni“ deo Holandije. Zbog velike kontaminacije azbestom, štab NATO-a je zatvoren 1992, iste godine kada je u Mastrihtu ratifikovan Ugovor o Evropskoj uniji, čijih dvanaest potpisa je ovekovečeno na zidovima Kanerberga.

Nakon opsežnog istraživanja pomenutog lokaliteta, kroz istorijske i lične zapise, javne i privatne arhive, Kristina Benjocki se u seriji radova bavi fragilno-

šću sećanja i stvaranja istorije. Postavkom su najpre obuhvaćeni crteži-mape koji pokazuju impozantan sistem pod-

zemnih tunela, katastarskih parcela i pripadajućih objekata kao i vizuelna trasiranja različitih istorijskih i geoloških izvora vezanih za visoravan Kastert i Kanerberg.

Instalacija pod nazivom Sedimentacija

sećanja u sinhronizovanoj slajd-projekciji 400 crteža zasnovanih na privatnim arhivama bivših zaposlenih u NATO-u tematizuje pitanja sećanja i zaborava, istovremeno prateći kako je genealogija moći upisivana u mračne koridore bivšeg kamenoloma.

U završnici postavke, svojevrsni filmski

esej Dok gomila ruševina raste ka nebu, koji je Benjocki realizovala u saradnji

sa holandskim umetnikom i piscem

Stejnom Ferhufom, vodi posetioce na

imerzivno putovanje kroz memoriju Kanerberga, od dubina pradavnog suptropskog mora, preko krečnjačkih slojeva od kojih su nicale kuće, sela, zamkovi, gradovi, do prostora vojnih eksperimenata i geopolitičke kontrole

- kroz sedimente hladnih, mračnih i tihih događaja čiji se odjeci mogu osetiti i danas.

Nakon izložbe poželela sam da svoje

utiske podelim sa umetnicom kako bismo porazgovarale o viđenom i pribli-

žila vam rad Kristine Benjocki.

Foto: Kristina Benjocki i Stijn Verhoeff, Dok Gomila Ruševina Raste ka Nebu, film still

Kada ste osvestili da su umetnost i istorija vaše polje interesovanja? Da li vaša ljubav prema istoriji i umetnosti datira još od školskih dana i razgovora ispred Muzeja sa kustoskinjom Milevom Šijaković?

Moja ljubav prema istoriji i umetnosti se vezuje za Narodni muzej u Zrenjaninu, u kojem sam provela veći deo detinjstva. Pored moje majke Nade Lovrečić Benjocki koja je radila kao ar-

heolog, u Muzeju je radila njena prijateljica Mileva Mika Šijaković, koja je bila vrsni istoričar primenjene umetnosti ali i neko ko je umeo da u svakodnevnim predmetima pronađe lepotu, poeziju.

Milevina kancelarija je bila kutak u kom sam provodila sate, crtajući ali i slušajući njene priče. Na radnom stolu nalazila se mermerna mastionica a u vitrini bombonjera – Češka secesija, rekla bi Mileva – dok je jednom rukom pružala staklenu činiju punu svilenih bombona drugom rukom držala muštiklu od slonove kosti a na njoj cigareta na kojoj se klatio pepeo.

Kako ste došli na ideju da napravite ovako komlpeksan projekat usmeren na visoravan Kanerberg?

Ideja za ovaj projekat nastala je kao rezultat dugogodišnjeg istraživanja. Sve je počelo davne 2016. godine kada sam bila na rezidencijalnom boravku na Jan Van Eyck akademiji u Mastrihtu. Dve godine sam provela u intenzivnom istraživanju visoravni kojoj pripada brdašce Kanerberg radeći dokumentarne registracije koristeći diktafon. U toku brojnih šetnji i neformalnih razgovora u mračnim hodnicima starog kamenoloma napravila sam veliki broj audio i video beležaka. Nakon perioda akumulacije materijala, krenula sam da vajam u vremenu, tražeći odgovarajuće oblike i forme za priče koje sam prikupila. Tako je nastala grupa radova Sedimentacija se ćanja, Izvođenje arhiva, Režim vidljivog, kompozicija Kanerberg (1-10) i dvokanalna filmska instalacija Dok gomila ruševina raste ka nebu od kojih je u Legatu Čolaković predstavljen izbor, koji sam napravila u dijalogu sa Miroslavom Mićom Karićem, kustosom Muzeja savremene umetnosti.

Kakvu priču nam otkriva „Dok gomila ruševina raste ka nebu“, da li je i vas šetnja odvela u nešto neverovatno i neočekivano?

Dvokanalna filmska instalacija Dok gomila ruševina raste ka nebu se zasniva na stvarnim događajima. Šetnja koja je opisana u uvodnom poglavlju sama je uvertira u nesvakidašnji prostor u kojem se prepliću priče i događaji koji potiču iz različitih vremenskih perioda počevši od doba krede do hladnog rata.

Gledajući ovaj dokumentarni film gledalac ima utisak da je tamo sa vama. Na koji način ste postigli takav efekat da gledaoca uvučete u hodnike Kanerberga?

Ovaj eksperimentalni dokumentarni film je prezentovan publici u formi dvokanalne video instalacije sa zvukom. Projekcije na dva ekrana su 9 metara dužine i 2.5 metara visine. Sama dinamika montaže filma i zvuka uvlači posmatrača u film, koji u svom specifičnom ritmu priča o prošlosti, ali na neki način i o sadašnjosti.

Obilazak izložbe takođe ima svoj specifičan ritam, dinamiku i momenat interakcije. Šta posetilac može da očekuje? Na prizemlju se nalaze tri rada koja predstavljaju uvod u izložbu: Storyboard Kanerberg (izbor od 50 crteža), Dokle god svetlost dopire (lajtboks) i mapa

D.C. van Schaik (foto tapet) koja prikazuje podzemne hodnike visoravni kojoj pripada Kanerberg. Na prvom spratu nalazi se instalacija sa 5 sinhronizovanih kodak-slajd projektora i kamenjem, Sedimentacija sećanja, koja traje 11 minuta. Na drugom spratu nalazi se filmska dvokanalna instalacija Dok gomila ruševina raste ka nebu koja traje 40 minuta.

Da li su kameni eksponati na drugom nivou Galerije preneti direktno iz odaja Kanerberga za potrebe vaše izložbe?

Kameni eksponati na prvom spratu su nekada korišćeni kao građevinski materijal. Ti kameni blokovi krečnjaka su ručno vađeni i obrađivani od davnina. Korišćeni su pri izgradnji palata, manastira, mostova i sl.

Po kom kriterijumu ste odlučili da izaberete prikazane kamene tvorevine, ujednačenih oblika i veličina, na kojima su uklesane godine i inicijali? Kako su oni pronašli put do vas?

To je priča za sebe! Nakon jednog od brojnih intervjua sam 18 kamenih blokova dobila na poklon. Prvo, nisam znala šta da radim sa njima, ali nakon što sam provela neko vreme sa njima u ateljeu, shvatila sam da su deo materijalne istorije.

Važan deo izložbe čine svetlosne skice koje u svojim obrisima nude nagoveštaj dešavanja unutar zidina Kanerberga. Kakva priča se krije iza njih?

Deo crteža koji su deo Sedimentacije sećanja su rađeni u privatnim arhivama NATO veterana. Ta arhivska građa je nedostupna javnosti, zato što je sve što se tu dešavalo u toku hladnog rata i dalje pod velom tajne. Po dogovoru, ja sam sva dokumenta mogla da nacrtam. Ti crteži osvetljavaju prostor, i u sekvenci koja

traje 11 minuta posetioci mogu videti 80 kompozicija u prostoru. Crteži ispunjuju prostor, osvetljavajući ga, prelamaju se preko kamenja i postamenata. Šta vas je motivisalo da spojite istoriju, geologiju, politička dešavanja i ispričate sve te priče putem umetničke izložbe?

Sam prostor mi je ponudio priče u kojima se prepliću raznovrsni narativi. Svaki pojedinačni rad u seriji radova bavi se posebnim aspektom turbulentnih geopolitičkih i istorijskih dešavanja. Film Dok gomila ruševina raste ka nebu je kruna tog istraživanja.

Kanerberg u vašem radu postaje lik sa kojim gledalac može da se poveže, pričajući kroz šta je sve on prošao i kako je to na njega uticalo. Šta zaokružuje vaše istraživanje?

U filmu Dok gomila ruševina raste ka nebu dva glasa na dva potpuno različita načina govore o istoriji i geopolitici prostora kroz koji se kamera polako kreće,

prateći svetlost. Ta svetlost posmatrača vodi kroz prostorije i neočekivane narative, koje su nekada predstavljene kroz tekst, kroz sliku, ili kroz zvuk. Tek pred kraj, vidimo dve osobe, muškarca i ženu koji kao da su u potrazi za nečim... Film zatvara citat Valtera Benjamina preuzet iz knjige Anđeo Istorije.

Koliko je vremena, umešnosti i kreativnosti iziskivao jedan ovakav projekat i da li ste imali pomoć prilikom realizacije izložbe?

Ovaj projekat je trajao osam godina, na njemu sam u početku radila sama, a pre dve godine mi se pridružio pisac i umetnik Stijn Verhoeff. Naš zajednički rad je filmska instalacija na drugom spratu. U produkciji filma su pored nas učestvovali Casper Brink (direktor fotografije); Daria Kiseleva (asistent montaže); Ana Smaragda Lemnaru i Yvo Sprey (glumci); Dietmar Gunne (svetlo); Sjoerd Leijten (snimanje i dizajn zvuka, kompozitor); Leo Svirsky (bas harmonika) i Dušica Vesnić (asistent).

Kristina Benjocki rođena je u Zre -

njaninu 1984. godine, studirala je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, Akademiji Gerit Ritveld u Amsterda-

mu i Kraljevskom Konzervatorijumu

umetnosti u Hagu. Bila je i rezidenci-

jalna umetnica na Akademiji Jan van Ajk u Mastrihtu. Radovi Kristine Be-

njocki su izlagani u Stedejlik muzeju u Amsterdamu, Muzeju moderne i sa-

vremene umetnosti u Rijeci, galeriji

Ambika P3 u Londonu, Umetničkoj ga-

leriji Američkog univerziteta u Bej-

rutu, Izolyatsia u Kijevu i u IKOB-u, Muzeju savremene umetnosti u Eupenu. Živi i radi u Amstedamu. Njeno

istraživanje visoravni Kanerberg

dovelo je do složene i interaktivne

izložbe u Beogradu, koja prikazuje

svu raskošnost i slojevitost pomenutog geografskog područja.

Kako ste se osećali u petak kada su ljudi došli na vašu prvu samostalnu izložbu u vašoj zemlji i uživali u vašim delima i projektu koji je spreman toliko dugo, temeljno i detaljno?

Otvaranje je bilo magično... Legat je fenomenalan prostor Muzeja savremene umetnosti i čast mi je da sam deo programa. Pravo zadovoljstvo pričinla mi je saradnja sa Miroslavom Mićom Karićem, sa kojim sam u razgovoru nekoliko godina u nazad. Na samom kraju ali ne manje bitno, veliko hvala i tehničkom timu i osoblju Muzeja.

Foto: Kristina Benjocki i Stijn Verhoeff, Dok Gomila Ruševina Raste ka Nebu, film still

Piše Nevena Pajić

Zvuk čaša i žamor čavrljanja u dvorištu među zelenim alejama dopire do bočne kapije ulaza u dvorište dok prilazim zdanju, poput staklene kugle koja živi svojim ritmom u hladu čempresa i jela. Umetnica Kristina Benjocki i kustos izložbe gospodin Miroslav Karić, me upućuju ka beloj zgradi. Dobila sam jasna uputstva i preporuke da krenem od poslednjeg, trećeg nivoa, jer će kroz nekoliko minuta početi projekcija filma

„Dok gomila ruševina raste ka nebu“ koji traje 40 minuta.

U najudaljenijoj prostoriji crna zavesa je krila zamračenu, rashlađenu prostoriju u koju dok ulazim imam utisak kao da ulazim u utrobu pećine, a dva dela zavese ogrnula su je poput plašta koji čini da se odvoje sva dešavanja spoljašnjeg sveta, zvuci i žamor iz spoljašnje bašte. Počinje razgovor sa čovekom koji u priči ima ulogu vodiča i čuvara ovog mesta, pretvorena u digitalni manuskript koji

je Kristina svojim istraživanjima, zapisi-

ma i dokumentima ispisala. Zaveštanje planine koja se nalazi između Holandije i Belgije, a koja vodi do današnje izložbe u njenoj rodnoj zemlji odakle je i krenulo njeno interesovanje za istoriju.

Izložba se prostire na tri nivoa i sastoji se od dokumentarnog filma, muzejske postavke i grafike i možete je posetiti do 14. avgusta i prepustiti se obilasku visoravni Kanerberg kao da ste upravo tamo sa Kristinom i vodičem koji vam pokazuju skrivene odaje i njihovu ulogu iz vremena rudnika, ali i kao značajne geopolitičke tačke, kada su nekadašnja rudarska okna pretvorena u štab nemačke vojske koja je ove krečnjačke lavirinte koristila za svoje strateške operacije i proizvodnju projektila V1.

Ova izložba je svojevrsna avantura, šet-

nja kroz vreme, priča o jednom lokalitetu koja može da se čuje, vidi, doživi i oseti, jer vas prostor ambijentom i akustikom uvlači u visoravan/planinu

Kanerberg i njen mozaik koji se ukazuju ispred vas. Mozaik tako složen i detaljan da i sva čula moraju da budu uključena i budna kako se ne bi propustio neki segment priče, komad kamena koji svedoči o svakoj narednoj promeni, sledeća prostorija, hodnik koji krije istoriju, situaciju, živote, razgovore i odluke koje su menjale istoriju, kako društva, tako i ovog mesta. Poput

živog organizma ovaj film nam približava geološke, istorijske, političke, arhivske, lične i umetničke zapise i simbole jednog geografskog podneblja, priča priču o nastanku planine, pokazujući i otkrivajući njen temelj i ploču, kroz narativ koji umiruje i vodi.

Tokom projekcije filma, koji se emitovao na svakih 40 minuta, imala sam privilegiju, čast i sreću da budem potpuno sama (prednost kada se porani, a domaćini su toliko ljubazni da te puste da svaki kutak prisvojiš za sebe i uživaš), uranjajući u zvuke i tminu koja

vodi kroz tunele, uvlačeći u užurbani rad rudnika čija putanja se ispred vas prolama odjecima čekića i dleta tucača kamena i mašina koje režu i obrađuju isti. Fokusirana na film, dok se platno, takav sam bar ja utisak imala, blago zatalasa i pomeri kad god bi se začuo zveket koji dopire iz pokretnih slika (ili je to bilo zbog rashladnih uređaja), doprinosilo je ambijentu podzemnih tunela i osećaju da se nešto dešava. Crnu pozadinu i tišinu platna rekidale su reči naratora i svetlosnih skica koje su se pomaljale, uobličene u mašinama, alatima, prostornog plana kako je nekada izgledalo područje, građevina u fotografijama i bojama kojima je krečnjak i kamen udahnuo život, poput razglednica. Ali, zidine Kanerberga kriju i mnoge tajne.

Nedugo posle Drugog svetskog rata, Severnoatlantski savez (NATO), koristio je jedan deo ove moćne visoravni pretvorivši je u tajni podzemni štab. Međutim, NATO je bio primoran da ga usled velike kontaminacije azbestom, zatvori

1992. godine, kada je u Mastrihtu ratifikovan Ugovor o Evropskoj Uniji, čijih dvanaest potpisa je ovekovečeno na zidovima Kanerberga.

Tokom projekcije filma, gledalac ima utisak da se fizički nalazi u šetnji sa Kristinom i čuvarom koji je vodi kroz mračne lavirinte hodnika, dok oči traže zrak svetlosti. Prelazeći iz prostorije u prostoriju, otkrivamo stalno neki novi ugao, oblik ili živo biće, dok su se oči sada već navikle na mrak koji predstavlja konstantu.

kročila na beličastu podlogu betona, nisam mogla da se otrgnem utisku obilaska prave pećine, zapljusnuta hladnim, vlažnim vazduhom koji struji oko mene, šumom šišmiša i podzemnog zvuka vode i utisaka kakvi se mogu doživeti dok obilazite i istražujete podzemne kanale. Povratak u relanost pratilo je sunčevo kretanje, topao i ustajao vazduh koji se spuštao belim ste-

Dok čitate tekst koji prati priču, dajući smernice za svaki sledeći kutak, sa nestrpljenjem iščekujete koja će se figura, zvuk ili osećaj pojaviti i probuditi u vama.

Nakon izlaska iz tmine, imala sam utisak da pošto sam razgrnula crni plašt i

penicama, do drugog nivoa staklenog zdanja, koji je u svojoj odaji krio blago zatamnjenu dvoranu sa instalacijama na belim postoljima različitih veličina koji otkrivaju kamene blokove najrazličitijih dimenzija, stamene i praškaste strukture. Kremaste boje, čiju punoću dopunjuju i obasjavaju četiri projektora koji okrenuti ka zidovima prostorije, svojim neprekidnim radom stvaraju svojevrsnu melodiju. Na zidovima sada možemo videti ogromne razmere kamenoloma, kao i

prikaz ljudi koji su vršili eksperimente, pripremali ratno naoružanje, čistili azbest 1999. godine, ručali, proveravali radijsku vezu, puštali u pogon, rukovali se, živeli i radili unutar ovih isklesanih zidova. Puna utisaka sa osećajem dodira hladnog vazduha na koži, sila-

zim do poslednjeg (ili početnog nivoa)

galerijskog prostora

na kojem se na fron-

talnom zidu nalaze

grafitni crteži, poput

skica iz stripa, pore-

đani u horizontalne

redove, formirajući priču u nastavcima o svim dešavanjima

koja su obeležila na-

stanak, stvaranje i

postanak onoga što je Kanerberg danas i čemu je Kristina

mogla da posvedoči, deleći sa nama

skice leptira, morskih organizama, insekata… Prostorija na prvom nivou, u

ulaznom delu je i najtoplija, i može biti posmatrana kao zagrevanje (ukoliko krećete odatle), pružajući prikaz svega onoga što vas čeka, sabrano u manjem

i drugačije raspoređenom formatu, kao mali privju klupka koji tek treba da odmotate i shvatite sve ono što on predstavlja. Izložba je stvorena ujedinjenim snagama umetnice Kristine Benjocki i holandskog umetnika i pisca Stejna Ferhufa, čije su se kreativne ideje isprepletale i pružile jedno avanturističko poslepodne, provedeno u otkrivanju podzemnog blaga i istorije Holandije u Beogradu. Nakon ponovnog vraćanja u zelenu baštu legata, gde me je dočekala grupa ljudi, aplauz i govor, Kristina mi je sa smeškom na licu rekla da su se već zapitali gde sam do sada i da sam izgleda ozbiljno uronila u čudesan svet planine Kanerberg. Vrata Legata i Kanerberga vas čekaju širom otvorena. Nemojte da vas zbuni mrak i tišina, jer se na samo korak ka istom dešava magija.

fotografije: Nevena Pajić

Životni stil

Intervju:

Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije: ptivatna arhiva

U moru najrazličitijeg sadržaja na društvenim mrežama, vrlo brzo izdvoje se pojedinci koji u svojoj oblasti imaju sveobuhvatno znanje, ali su uvek spremni da uče, istražuju i sve to podele sa ljudima koji ih prate. Jedna od takvih je i Nevena Kovačević koju znamo kao autorku stranice „ Putevima srpske istorije“. Na svom profilu, Nevena nas kroz zanimljive priče upoznaje sa značajnim istorijskim ličnostima i mestima, ne samo u našoj zemlji, već i na svim onima mestima gde putuje povezuju-

ći priče tih mesta sa pričama iz srpske istorije, tradicije i kulture. Na taj način, učimo i o tome koliko su razlike lepe, ali i tome da, koliko god bilo različitosti na svetu, mnogo je i sličnosti u različitim kulturama.

Kada si najpre osetila, a onda i odlučila da će istorija biti tvoj životni poziv i put? Istoriju sam zavolela sa pet godina, a po dobijanju istorije u osnovnoj školi ta ljubav je samo dodatno porasla. Već u osmom razredu sam bila sigurna da želim da upišem Filozofski fakultet u Beogradu, smer istorija.

Povezala si istoriju i putovanja, i tako je nastala Instagram stranica „Putevima srpske istorije” koja broji skoro 30.000 pratilaca. Kako si došla na ideju da znanja iz oblasti istorije našeg naroda, ali i nekih drugih kultura, prezentuješ na ovaj način?

U momentima kada smo često preplavljeni lošim vestima svima nam je potrebno utočište koje će nam pružiti nadu, a kako bismo shvatili šta nam se dešava, moramo razumeti i šta nam se dešavalo, te da bismo znali kuda dalje, svakako je potrebno biti informisan, ali i ispunjen smislenim sadržajima koji hrane dušu i vraćaju nas na put zajedništva, empatije i ljubavi.

Stranicu „Putevima srpske istorije“ sam napravila u avgustu 2021. godine, a mesec dana pre toga se desilo da mi je preminula baka za koju sam bila vezana, a kasnije se i kućni ljubimac kog sam neizmerno volela ozbiljno razboleo. To je bio veoma težak period u mom životu i želela sam da se okupiram nečim što volim kako bi mi to odvuklo pažnju. Kako mnogo volim da fotografišem, putujem, pišem i naravno obožavam istoriju, odlučila sam da sva navedena

interesovanja spojim i napravim Instagram istranicu. Zamisao je bila da ljudima priblizim neke destinacije iz ugla zaljubljenice u istoriju i stavim akcenat na istoriju i kulturu nekog mesta, da pišem o nekim manje-više poznatim pričama, događajima i ličnostima iz nacionalne istorije, ali potkrepljena naučnom literaturom, izvorima i predavanjima profesora sa fakulteta. Videla sam da ogroman

broj Jutjub kanala, sajtova i stranica koji se bave istorijom ne rade ljudi iz te struke, uglavnom su to pričanja i pisanja u stilu autohtonističke škole, te sam želela da ljubiteljima istorije i onima koji žele

da saznaju više pružim jedno neformalno mesto sa tačnim informacijama. Uz

nabrojano, cilj mi je bio da kada otputujem u neku zemlju napravim sponu sa istorijom te zemlje i Srbije, i objasnim recimo kakve su imale odnose kroz istoriju i tome slično. Kada sam bila u Budimpešti, ljudi koji prate stranicu su se oduševili koliko i tamo može da pronađe i obiđe zaostavštine Srba.

Verujem da na svojim brojnim putovanjima i sama dosta učiš. Nedavno si posetila Trebinje i Dubrovnik. Šta je najzanimljivije što si otkrila na ovom putovanju?

Tako je, gde god odem otkrijem dosta zanimljivosti. Posle putovanja vratim se bogatija novim saznanjima i iskustvima. Kao ljubiteljki istorije i starina, u Dubrovniku mi je bio fascinantan stari grad, moćne zidine koje ga vekovima krase, mnoštvo crkvi sa baroknim ukrasima, a poseban utisak na mene je ostavila crkva Svetog Ignacija u kojoj se nalazi retka (za ovaj deo Evrope) pećina

posvećena Svetoj Bogorodici.

Što se tiče Trebinja, najveći utisak je na mene ostavio magični zalazak sunca sa

brda Crkvine sa kog se vidi ceo grad i manastiri u okolni grada iz IV veka (Tvrdoš i Zavala).

U kojoj meri mladi ljudi danas imaju razvijenu svest o značaju istorije za naš život? Zbog čega je, prema tvom mišljenju, ona tako značajna?

Moje mišljenje je da danas postoje 3 grupe mladih, dece i tinejdžera kada je reč o razvijenosti svesti o značaju istorije. Jednoj grupi je istorija veoma dosadna, uče je zbog ocene u školi; druga grupa, pogotovu muška populacija koja je desničarski orijentisana, na društvenim platformama često prati ljude koji

iznose laži o nacionalnoj istoriji i zaslepljena je pričom o Srbima kao autohtonističkom narodu na Balkanu. I postoji

treća grupa koja je najređa, a to su mladi ljudi koji shvataju značaj istorije na pravi način i interesuju se za nju. Mislim da na to imaju veliki uticaj i roditelji koji od malih nogu decu mogu da podstaknu da imaju afinitete prema kulturi i istoriji time što će ih voditi u muzeje, dosta im čitati, voditi ih na putovanja ili izlete gde mogu videti verske objekte, tvrđave, dvorce, te se na taj način zainteresovati za istoriju. Naravno veliki

uticaj na decu i mlade imaju i profesori istorije koji im mogu približiti ovu nauku na autentičan način i podstaći ih da razumeju značaj istorije. Prema mom mišljenju istorija je nezamenjiva jer ona nas uči raznim značajnim temama koje spadaju i pod opštu kulturu. Učenje istorije nije samo puko pamćenje godina, datuma, imena i ratova. Ona nas uči i o kulturi, epohama, književnosti, društvu, političkim, filozofskim i sociološkim idejama, filmu, muzici, slikarstvu, arhitekturi, religiji, ekonomiji, medicini, modi, čak i sportu. Apsolutno svaka nauka i sve što nas okružuje ima svoju istoriju, te zato istorija može biti veoma zanimljiva svakome.

Kako si došla na ideju da kreiraš majice „Putevima srpske istorije” sa različitim motivima iz srpske istorije i umetnosti, značajnim istorijskim ličnostima, umetničkim delima i zanimljivim situacijama o kojima smo učili?

Želela sam da napravim autentičan brend, kakav do sada nisam videla na našem tržištu. Cilj mi je bio da majice estetski izgledaju lepo, da mogu svakodnevno da se nose uz razne autfite, da idu i na sako, suknju, farmerke… Poseb-

no mi je bilo važno da kreiram majice sa zanimljivim natpisima inspirisanim

situacijama i ličnostima iz nacionalne istorije sa ženskim likovima, jer nisam videla da je iko dao na ovaj način akcenat slavnim i uspešnim Srpkinjama. Napravila sam majice kakve bih pre svega ja nosila da sam ih negde ranije videla u prodaji, a drago mi je što su za sada ljudi koji su ih kupili oduševljeni kako

izgledom majica, njihovom jedinstvenošću, tako i kvalitetom izrade.

više danas upijaju ono što vide, ređe čitaju i čitanje im slabije drži pažnju. Da je generalno više sadržaja i potenciranja u medijima o ženama koje su bile izgrađene ličnosti, imale manire, posedovale obrazovanje, bile autentične, prirodnog izgleda, koje su se same borile da sebi ispune svoje snove i želje, a da se manje plasiraju priče o rijaliti učesnicama, mislim da bi i deca i tinejdžeri imali bolje primere na koga da se ugledaju i kojim vrednostima da teže.

Privukao mi je pažnju tvoj post na profilu u vezi sa ženama koje su pro-

menile srpsku istoriju. Da li misliš da danas dovoljno znamo o njima?

Mislim da ogroman procenat Srba zna ko je knjeginja Milica, ali ako bismo ih pitali ko je bila Jelisaveta Načić, Sofija Jovanović, Ksenija Atanasijević, verujem da 70% ljudi ne bi znalo, iako se radi o prvoj ženi arhitekti u Srbiji, heroini u Velikom ratu i prvoj doktorki nauka u Srbiji. O podizanju svesti kod mladih o značaju žena koje su menjale Srbiju na bolje, možemo ukazati većim pomenom njih pre svega kroz platforme koje mladi najviše gledaju. Možda i pravljenjem filma ili serije o nekoj od njih, jer mladi

Puno tvojih objava takođe je u vezi sa znamenitostima na Kosovu i Metohiji, ali i širom naše zemlje. Čini se da je u našem mentalitetu da se, upravo zbog istorije obeležene ratovima, nažalost često stidimo svog porekla, a zapravo je daleko više razloga da se istim ponosimo. Takođe, činjenica je da ne možemo zavoleti i prihvatiti ni druge kulture ukoliko ne počnemo od svoje. Koliko je važno da ne zaboravljamo na svoju tradiciju i korene, i šta je ono zbog čega bi trebalo da budemo ponosni na svoj narod?

Smatram da je bitno da na jedan zdrav način volimo svoje poreklo, korene i istoriju. Zbog autohtonista kojih je više

nego ikada u Srbiji (pominjem ih treći put, ali je bitno ukazati na negativan uticaj ove pojave po Srbe) narod počinje da stvara averziju prema ostalim narodima, pogotovu prema susedima i stvara se doslovno kult kako su Srbi najstariji narod (te su zbog toga i bolji od drugih), kako nam je istorija izmenjena, kako su saznanja koja plasira nauka netačna… To nije zdrav način rodoljublja i treba povesti računa da se iskorene ili bar smanje na minimum mesta koja plasiraju ovakve štetne i netačne informacije. Treba da budemo ponosni i na jedinstvene i prelepe crkve i manastire kakvih je Srbija prepuna (Studenica, Sopoćani, Gračanica, Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija, Manasija, Ravanica, Mileševa) koji su nešto po čemu smo jedinstveni u svetu.

Šta vidiš kao najlepše u svom poslu digitalnog kreatora koji ljudima približava vrlo značajne, ali i zanimljive istorijske činjenice, ličnosti i priče?

Od malih nogu sam znala da želim da se bavim istorijom, ali želela sam da se bavim njome na kreativan način, a većina poslova koji se mogu raditi po završetku studija istorije mi nisu delovali

dovoljno kreativno. Stoga, meni je najlepše u ovom poslu što mogu da istoriju približim na kreativan način ljudima, pogotovu deci i tinejdžerima. Oduševe me poruke tinejdžera kada mi napišu da će razmisliti da i oni upišu studije istorije i da su je zavoleli prateći objave na mojoj stranici, a raduju me i poruke ljudi koji kažu da porodično prate moje objave i da kroz njih deci približavaju istoriju. Dobra strana ovakve vrste posla je što možete raditi gde god da se nalazite, nemate fiksno radno vreme, sami osmišljavate koncept, imate slobodu da budete autentični i da date svoj pečat pri kreiranju sadržaja. Naročito lepa stvar je što kroz ovaj posao

često upoznajte kreativne ljude koji su motivacija i podrška za kvalitetniji rad.

Kolumna

Piše: Merima Aranitović @soul.blooming

Sunce nam miluje lica, a mora, jezera, reke i okeani nas pozivaju na osveženje. U nama raste osećaj radosti nakon dugih meseci kiše i sivila. Sigurna sam da i vi s nestrpljenjem iščekujete dane ispunjene smehom, toplotom i opuštajućom dokolicom.

Hajde da se podsetimo nekih situacija u kojima nam Bahove kapi donose

olakšanje tokom letnjih dana. One nam pomažu da:

• lakše podnosimo vrućine

• da otklonimo stres pre odlaska na putovanje

• da uživamo u malim stvarima

• da prihvatimo svoje telo i ne osuđujemo sebe

• da se brže adaptiramo na tople noći, nove situacije, predele, krevete, ljude... tokom putovanja

Bahove kapi su posebni pokloni iz prirode. Prave se od bilja i svaka ima svoju ulogu u balansiranju našeg emocionalnog i mentalnog stanja. Zašto bismo

leto proveli zaglavljeni u pogrešnim emocijama, bez radosti i energije kad nam Bahove kapi mogu pomoći da budemo zadovoljni sobom, a time i letom koje je pred nama. Koristeći Bahove kapi kao saveznike, možemo se pripremiti za letnje dane i uživati u svim blagodetima koje oni donose.

• da uživamo u onom što nam je dato ne misleći na prošlost ili neizvesnost budućnosti

• da svet vidimo u svim njegovim bojama i lepotama

• da ne dozvolimo da nam nebitni

ljudi kvare raspoloženje

• da budemo samopouzdani i da bez straha upoznajemo nove ljude

• da budemo radoznali i otvoreni za avanture

• da bolje spavamo

• da razumemo da je radost u nama –

gde god bili – ako smo dobri biće nam dobro

Pre nego što zakoračimo u vrelinu leta važno je da se posvetimo sebi, svom telu, umu i duhu. Prva stvar na koju treba da obratimo pažnju je nega tela, jer zdravo telo omogućava punije uživanje u svim letnjim aktivnostima. Redovna fizička aktivnost, uravnotežena ishrana i dovoljno sna pružiće nam dobru osnovu da se osećamo vitalno i budemo puni energije tokom sezone.

Podsetimo se – naše telo je naš hram koji moramo da negujemo kako bi nam pružilo snagu za sve što dolazi.

Kada je reč o umu, važno je da pronađemo načine da se opustimo i oslobodimo od stresa. Leto je idealno vreme za istraživanje različitih tehnika poput meditacije, joge ili prepuštanje šetnji prirodom. Tu ponovo mogu da pomognu Bahove kapi, sa svojim jedinstvenim sastojcima dobijenim iz cvetova koji će svojom nežnom snagom dodatno podržati naše mentalno blagostanje. Kapi poput Rescue Remedy-ja će nam pomoći u trenucima napetosti i nervoze, donoseći trenutni osećaj smirenosti i balan-

sa. Zamislimo ih kao male, dragocene saveznike koji nas prate tokom celog leta i pomažu nam da se opustimo čak i u najizazovnijim situacijama.

Ono je vreme koje delimo sa dragim prijateljima, porodicom i voljenim osobama. Trenuci provedeni s njima su neprocenjivi. Budimo otvoreni za nove avanture, zajednička istraživanja, smejmo se i provodimo zajedno kvalitetno vreme. Osetimo lepotu života dok se družimo s prijateljima na plaži, dok plivamo u tirkiznom moru ili dok posmatramo zalazak sunca. Trenuci provedeni s dragim ljudima su ono što ostaje urezano u naše sećanje, donoseći nam toplinu i utehu kad leto prođe.

Osvestimo da je leto vreme kada možemo da se prepustimo blagodetima odmora, vreme kada možemo da na-

đemo svoj unutrašnji mir i blagostanje, a Bahove kapi su uvek tu da nas u tome podrže.