Vazduh trepti ko da zemlja gori
Piše: Radmila Karlaš Izašao je bezbroj puta napolje. Kuc kuc. Nije da je htio, morao je. Erdo je bio nemilosrdan. Vazduh trepti ko da nebo gori, izvio mu se glas. Ne valja, Erdo odamahuje glavom. Ponovo. I Šomi izlazi iz kafane, revno kuca na vrata, ulazi, konspirativno prilazi, nije šala, okupator pritisnuo grad, svaki šum može biti koban, pa onda na Erdino uvce malo glasnije ponovi lozinku. I tako bi to trajalo do unedogled, da Drena nije podviknula;Sprema se Oluja. Ko ne dođe za šank, kaže, i ne šali se. Svima toči kao Mara iz Krčme u planini. Goga se drži za pojas Erdinih hlača i kaže da nam za života neće oprostiti muževe muške tange sa krznašcem, u kojima njen voljeni upravo šeta do šanka. Navučenim preko farmerki. Našim rođendanskim poklonom. Vi kučke, dere se tobož, a Šomi presavijen do pola pršti pivom iz usta. De Gogo, pogled na Erdu, i ponovo prasak smijeha. I onda je stao na Bobaru. Joj, viknuo je ovaj, opružen na podu, radi boljeg hvatanja momenta. Amir Drenin, sa čašom na čelu, vrti šotu u glavi, a onda počinje da tapka. Žile kaže da je za valcer, dok ga Slavko Podgorelec ne pipne po ramenu i kaže da je on radije za tango. Onda Žile baci sako, tresne Lidiju posred lica koja upravo ulazi i drekne Romana. I tebe sam sit kafano. Koja budala može biti sita kafane, vele Slavko i Žile istovremeno, dok nam Drena išaretom daje znak da ćutimo. Kad tamo na šanku, Erdo i Šomi u punoj visini, klate se kao dvije mahunarke na obodu, te podvriskuju oko kašike. Stavili su i crne “harisovske” čarape oko čela, pa onda, kad seumore od pojanja, jedan drugom brišu znoj sa čela. Pravi performance za raju. 6 ŠEHER
BANJA LUKA
A vazduh trepti ko da nebo gori. Tek se sprema oluja. Traje skoro do zore. Memonka se smiješi obavijena oko svog Nektar piva, Amir je otplesao šotu sve sa čašom na čelu, Slavko i Žile pjevaju tiho uz gitaru, kad svi već onemoćaju. Novembar je. Ne volim. Bio je kada je otišla Drena, a mi pred njenu operaciju srca u Beogradu isto ovako u kafani Alo alo. Ispratila sam Drenu te noći kada me zagrlila čvrsto, kao da je znala da se više nećemo zagrliti. I nismo. Ne volim ni Januar koji kreće od Novembra kada se saznaje za bolest. Nakon koje je otišao moj erudita, pisac i pjesnik, “matoro” gunđalo Slavko Podgorelec. Slavka je bolio zagrljaj, ali ga je istrpio i nikom nije dao da mu obriše moj karmin sa obraza i čela. Gledam fotografije. Bobara se baš potrudio, po cijenu da mu neko istapka glavu cipelama. Jednom sam sjedeći nasuprot Drene za šankom predviđala scenario naših života. Šomi bjesomučno ponavlja lozinku ulazeći i izlazeći iz kafane, a glas osamdesetogodišnjaka mu napukao od cigareta i poneke čašice. Devedesetogodišnjeg Žileta prpošne bolničarke voze u ivalidskim dok mu nakon trećeg moždanog sline cure niz usta, ali on i dalje na slamčicu u drugom kraju usana srče svoj ŽAP.Što mene u kolicima, izbuljio je oči u mene, kao da su pred ulazom u kafanu, a on već ima 90 godina i bolničku listu. Slavko je pak u tom nadolazećem vremenu i dalje nosio omiljenu mu atletsku majicu, doduše, sad već na malo mlohavim mišićažima, ali bi se ukazao u kafani i po običaju galamio šta ko pije. Goga se u tom scenariju drži za Erdine hlače, dok je on pogrbljen i osteoporozičan vuče da uđe, i tako redom. Luda li si, Dreni se, kad se smije, pojave divne jamice na obrazima, a krupne zelene oči bljesnu. Malo ko se smijao iz dubine stomaka kao ona. A nas dvije, jedva prozbori. Kao mapetovke, sjedimo za šankom i pijemo sok od jabuke. I ja s vama, veli Šomi iz blizine, ali nismo sigurne. Pićeš sok od jabuke, podižemo obrve značajno. Da, ako se malo fermentira i pretvori u jabukovaču, kaže Šomi i ode da nazdravi Memonki.
