ČUĐENJE U SVIJETU Piše: Mišo MARIĆ Javljaju mi se Mostarci spakovani za jug. Malo će u Mostar, malo na more, govore. Na more su išli uvijek. Ne preko, nego iz Mostara. Kojeg patim kao porodicu dobrih ljudi. Danas su takvi turisti u gradu. Turisti su, nekad, maštali da budu Mostarci. Ovo je sjećanje na jednog od čudesnih. - Mostar i Novi Sad uvek su bili jedini moj izbor. Kad sam se vraćao iz mornarice, bacao sam dinar – u kom da se skrasim. Dinar me obmanuo. Ali kad god mi se dogodi nevolja, ili sam u grdnoj čamotinji – evo me u Mostar, govorio je Miroslav Mika Antić. Koji je u Mostaru našao braću. Icu Voljevicu i ovog pisara. Rodbinski dokumenat čuvah u kolekciji razglednica, pisama i biblioteci knjiga s posvetom: “Miši Antiću Miroslav Marić”. Potpisano pola latinicom pola ćirilicom. On i Zuko Džumhur tako se potpisivali. Mikin “Plavi Čuperak”, prva knjiga kod nas, i drugih, o ljubavi osnovaca za autorova vijeka doživjela je 70 izdanja. Broj prevoda ne znam, ali puno nešto. Sjećate se: “Čuperak kose obično nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan čuperak plavi zamisli gde? - U mojoj glavi.”... Poslije “Čuperka” u južnoslavenskoj poeziji ništa više nije bilo isto. Kad ga molih za novinsku biografiju, govorio je: - Batali, biografija je neprijatna stvar. Gnjave decu po školama. Imam tuce biografija, a šta će mi biografije koje sam već doživeo. I smišljao nove, ljepše. Iz kojih ću ponešto zapisati. Počev od ’32. iz sela Mokrin u Banatu gdje je rođen i kao osnovac već bio siroče. - Tata je bio učitelj. U jednoj raciji na partizane ’42. vukli su ga fašisti po kaldrmi pa predali majci, sestrama i meni u fronclama… Bio je, Mika, gimnazijalac i bokser u Kikindi. Juniorski prvak Vojvodine u velteru. - Smatrao sam da poeziju pišu ćaknuti, a boks sam voleo. Dok me jedan glavat momak u Zrenjaninu nije isprebijao. Vuku me s ringa grogiranog a nešto mi se unosi u lice i dernja: pederu! Udarim - pojma nemam koga. Sutra u novinama vest: bokser siledžija nokautirao ženu. Dobijem ukor pred isključenje iz gimnazije i, kraj boksa... Onda je bio mornar, fizički radnik u pivari, kafanski pjevač u Tuzli, kompresoraš, zidarski pomoćnik, stolar... Kad je od grada dobio kuću, Mihala Babinke 10 Novi Sad, s njim, Veljom Miloševićem i Šimom Ešićem provedoh 15 dana u Bugojnu odakle nas voze da govorimo poeziju po školama. Dijelih s Mikom sobu u “Akvariumu”. Do pred zoru priča kako je sve zidove u tek ozidanoj kući porušio, ziđe s novim rasporedom; kakav će kuhinjski i sobni ŠEHER 42 BANJA LUKA
namještaj napraviti. U Gornjem Vakufu završimo matine. Zove me pred izlog gvožđarske radnje: - Burazeru, jel’ vidiš ova dleta - govori. - Ovo su najbolja dleta na svetu. Ljeto je, radi se dvokratno. Dva sata smo se znojili pred radnjom dok nije došao prodavač. Pokupovao je sva dlijeta, turpije, blanje... Kad dođoh na naselje, vodio me po kući, s ponosom pokazivao ručni rad. “Ravno Lesnini”, govorih iskreno. “Ima više alata nego Lesnina”, govorila Ljilja prijekorno. - Mislim da sam postao pesnik kad me onaj glavati u Zrenjaninu olešio. Mnogo me udarao po glavi, poremetio nešto. Od tad sam počeo da sanjam i ulepšavam svet. Znaš, ima jedan Antić kojeg zovu Big Lale. Vadi zečeve iz šešira, mađioničar. Zovem ga rođak, on mene kolega. Pitam: kako smo kolege? Veli: “Ti možeš od jednog leptira uzeti levo, od drugog desno krilo i napraviti krov nad glavom. Posle ti ne smeta ni kiša ni sunce”. Tad sam shvatio da se bavimo istom poslom. Poezija je magija. Magiju je obogatio s 30 knjiga. Izvrsnih, Antićevskih. Pisao u novinama za odrasle, uređivao za djecu. Sa čestih putovanja pisao razglednice. Čuvah iz Štokholma, Pariza, Otave, Ulan Batora, Njujorka, Tokija, Rige, Moskve, Ohrida, Cetinja... Kad putovasmo zajedno vidim da i sebi piše. - Moram, burazeru, tako posle znam gde sam bio. Pisao je i režirao pozorišne drame, četiri filmska scenarija. “Sveti pesak” i režirao, učestvovao u montaži, nagrađen “Zlatnom arenom”. Skupio kolekciju vrhunskih SFRJ nagrada za poeziju, Orden zasluga
