Буктиња бр. 53

ПР ОЗА(К ) НИТОГЕНСКО СЕЋАЊЕ II ( ДЕЧАШТВО ) Мислим да се више нико осим мене не сећа повећег графита на зиду, хаустора зграде на коме је јасно писало: „Не допусти да песник умре а Морисон је умро“ . Стојаo је тако добре две деценије, па и нешто више, претуривши заиста много тога преко своје јарке смарагдне боје коју је укршавала обрнута руна Алгиз. Најпре крв деведесетих, онда сав ужас хиперинфлације – која је житеље буквално претварала у зомбије, што мени није било чудно, с обзиром да је тај жанр био веома популаран, најпре у САД-у, али и широм западног дела света. Даље, распад Југе, тог опијеног мутант џина, који је наше родитеље затекао или су се само фолирали, знајући за кога су гласали, као сви викендпатронажни комунисти. Онда и њезиних дегенерисаних клонова, трулеж самоуправног социјализма, смрад сукоба и стрепњу улица, понеку и бежанију од истог. Исељавање и смрт многих станара. Многих суграђана, грађана и грађанки које смо познавали или су нам били блиски. Свима нама којима смо ту становали. Јер као што је нека наша зајапурена комшиница говорила, док је отварала прокупачку Кимову ракију, можеш побећи од породице, родитеља, сестре, брата и насилног мужа, али не можеш од комшија. Често је то говорила, гледајући гомилу смећа, пластичне кесе које је ветар качио на једину преосталу алеју липа у граду. Све док је крајем миленијума, неки полулуди, пијани теренац, који је становао на неку кирију или захвалност у дугим ноћима, није насилно узео вероватно у тренутку срџбе, пијанства и носталгије за родним крајем. Исекао маказама, јер му, како је говорио, није дала те ноћи, објашњавајући полицији како је барем ту бедну порцију добијао редовно сваког боговетног дана. Није нас изненадило (ваљда напојени оном: Ништа нас не сме изненадити) бекство чак и неких пријатеља, не само познаника, који су покупили своје ствари и отишли негде другде или довољно далеко (ако је то икако могуће), а да се више никада не врате. Наравно, то је било налик смрти. Много мучнина и личних лудила видео је тај графит. Земљотресе, ваљда као најаву рата, барем су тако говорили. Фуге. Затим и два пожара на супротном улазу, за које сам веровао, осећао још много пре него што су се догодила да му и поред огромне гарежи које су направили нису могла нашкодити. Осим што је ватра уништила околне 70