Хуманизам (основне одлике)
Х
Ed
uk a
po
rta
l
уманизам (од латинске речи humanus, што значи људски) јесте велики културни покрет који се већ крајем средњега века рађа најпре у Италији, а затим се шири и на остале европске земље. У њему се јавља појачано интересовање за све видове античке културе, те се и обнављају књижевне врсте античке књижевности, као на пример: елегија, посланица, епиграм... Учени људи трагају за античким рукописима, проучавају их, диве им се и траже узоре у њима, често у сопственим делима опонашајући стил антике. Дела се пишу на латинском, који се сматра језиком учених људи. Иако хришћанске вредности остају темељ друштвеног живота, за разлику од средњег века, у средиште интересовања долази сам човек, његова размишљања, жеље, тежње, овоземаљске преокупа ције и сл. Предренесанса. Упоредо са хуманизмом појављује се и процес стварања на народном језику. Поједини образовани хуманисти, у часовима који им претичу од бављења високом науком и племе нитом књижевношћу, почели су да пишу и на језику неуког народа и својих домова, улице и свакодневних контаката. При томе, они пажљиво ослушкују мелодију и ритам живог народног говора; до њих допиру изрази и тематика уметнички недотеране али ствара лачки свеже усмене књижевности. Од свега тога они чине стварала штво на народном језику. Остало чега има у том стваралаштву јесте резултат њихове огромне културе и неуморних изучавања анти- чких дела. На народном језику ће настојати да досегну елеганцију и префињеност којима су се одликовали њихови текстови на латинском језику. На прелазу из средњег у нови век, на тлу данашње Италије ства рају три велика писца: Данте Алигијери, Франче ско Петрарка и Ђо вани Бокачо. Дантеово дело представља истовремено крај средњег и почетак новог доба, док је Бокачо у целости човек ренесансе. Они упоредо са писањем својих дела на латинском језику, пишу и на народном (италијанском) језику.
270 / Књижевност хуманизма и ренесансе
