152
STEFAN MEGIĆ VODA NAVIRE
Pusta tišina razlivala se kroz plavetnilo razvića. Kilavim ručerdama svodovi su čuvali tajnu od vlasnika, od glasnika. Tramvaj je tišinu pretvarao u krkljanje, žuborenje, nalik na naučno-fantastične filmove. Sedeo sam gledajući kancerogeni mladež na debelom vratu nekog čovečuljka ispred i razmišljao sam o kuvanim đevrecima i bavarskim kiflama. Dok sam uživao u tišini i okusu, za rukav me je povuklo ciganče. „Čiko, imaš li deset dinara, da te ne bije maler?“ „Beži od mene, vidi ga isprljao si mi rukav.“ „A čiko, molim te, zbog slobode.“ „Beži, kad sam ti rekao!“ Kada je krenuo, shvatio sam šta sam zapravo uradio. Izdrao sam se na dečačića koji je jedva koračao prepunim tramvajem. Video sam svodove u njegovim očima, kao dva šeširića koja te proganjaju posle jake svetlosti. Okrenuo sam se ka staklu želeći da se skupim i učaurim. Da nestanem. Odjednom sam se našao u studiju koji je mirisao na prosuto pivo i memlu, dok su na zidovima podrhtavale opeke od suvih baseva. Muzika je mešavina buke i tišine. Sedeli smo čekajući da počne zanimljiv sklad, iako nisam shvatao na koji način sam dospeo na to mesto. Sve u deliću sekunde. Osetio sam poriv ka onostranom. Sedeli su, cirkali pivo i smešili se. Prebledeo sam. Kako sam se
