IZA UMA zbornik priča književne fantastike

178 MILAN MANIĆ SLAVINJSKI ZMAJ Jednom davno dok su živeli zmajevi, kada nije bilo mnogo ljudi koji su u njihovo postojanje sumnjali jer su se vrlo retki, pogibeljni susreti s tim alama prepričavali tokom dugih zimskih noći uz pucketanje vatre iz kamina, nije bilo moguće reći da je zmaj plod nečije neobuzdane mašte, a da se bar neko ne nađe uvređen zbog toga. Bilo je čak i takvih koji su se kleli da su ih rođenim očima videli, a samo zahvaljući pukoj sreći preživeli okršaj jer i najbolje sazdani oklopi vitezova ih ne bi mogli zaštititi. Obično je pričalac događaj vezivao za davna vremena. Poneko za svog pretka koji je, kako zbog svoje hrabrosti i vičnosti, tako i zbog neverovatnog sticaja povoljnih okolnosti, jedva utekao od neminovnosti. A od slušalaca, retko ko je prigovarao pripovedačima i kada bi primećivao odstupanja u opisima zmajeva, jer moglo bi ih biti raznih, kao što u živom svetu ima srodnih životinjskih vrsta. Može biti zmajeva uobičajeno velikih, ali i takvih primeraka koji ne bi stali ni unutar zidina zamkova.

Kazivanja su znala zadobiti dramatičan prizvuk. Priče o zmajevima su se vekovima prenosile od kolena na koleno, poput ostalih predanja i verovanja.

Moj komšija, povučen čovek iz sela Slavinja kod Vrtiboga, kao kućnog ljubimca čuvao je pravog zmaja. Ja ga nisam video, ali nisam ni imao razloga da ne verujem čoveku koji se podaje rođenoj uobrazilji, dok mu reči poprimaju mistično značenje. Stoga mu, koliko god snažno gajio nevericu u tajanstveno biće, istu nisam hteo sasuti u lice. Pletisav је о svom zmaju Đorđu govorio vrlo ubedljivo. Na moju molbu da mi ga pokaže nije pristao, jer je to tajna veća i od najčuvanije državne tajne. Međutim, jednom prilikom, uz domaću rakiju i tvrdi staroplaninski sir, komšija je otvorio dušu i detaljno ga opisao.