23
SNEŽANA MARKO-MUSINOV GREŠKA ČEŠKA
„Šta čekaš? Vreme ide, samo paradiraš da te svi vide...ˮ prolamalo se u rep fazonu, u vidu šale koju i lekari - za pomoćno, uspešno, lečenje pacijenata da preporuče vole. No, nisu svi jednako raspoloženi za takav stil i nečiji hir. Automat iz koga su proistekli, u nizu od po dvadeset istih, imao je očiglednih mana, pa muzika nije svima bila jača strana. Sklop im se za nijansu izmenio, i sasvim dovoljno je to za neočekivano različito ponašanje bilo. Sad i oni što su po svim, strogo predviđenim, pravilima ispali, zajedno s ovim faličnim po lečilištima čuče, zbog pretrage i popravke. Radilo se u sitnim serijama, po tonovima i bojama. Cilj je bio da nema individualnih ispada, da mnoštvo ne propada. U nekoliko koraka, mašina bi brzinski oštancala dvadeset istovetnih likova. Nije se odmah mogla uočiti bilo kakva razlika, a među ovom grupom je polovina čak bila u problemu, naknadno je utvrđeno. Jedino je govor kod svih bio merljivo očuvan i u istom tonalitetu. Rečenice su izgovarane jednoobrazno, ali je poremećaj bio u poimanju istih stvari, što nikako nije ciljnoj grupi naprednih bio zadatak već falinka. Nalazi eksperata o nastalom problemu bili su dostupni na svim zidnim površinama. Sve dovoljno transparentno, u slici i tekstu. Telepatski prenosivo. Šema popravke svima vidljiva. Za pacijente nema hoćeš-nećeš da se menjaš, tako si isplaniran - takav moraš biti, ne možeš se od zacrtanog sakriti. Kolektivna ispravka sledi da ishod nikog dodatno ne povredi. Kako jednom, tako i ostalima. Nema probranih. Pod komandu, u jedinstvenom naletu. Pravedno za sve, nema: „Molim?ˮ nema: „Neˮ. „Hoću” i „neću” ne klokoću.
