263 VESNA ĐUKANOVIĆ ĐAVOLJA VAROŠ – IGRA RAZUMOM Poneo nas put istočnom Srbijom, putevima obojenim tajnama, rascvetalim livadama, bogatim šljivicima, preko napuštenih rudnika, praznih kuća rimskih iskopina. Tu je sve što se može poželeti: lepota prirode, mistika, legende, nesvakidašnje na svakom koraku i neka blaga jeza pretvorena u sitne žmarce koji se kradom penju od stopala do korena kose unoseći nemir pri udisaju neobično gustog vazduha. Skoro na samom jugu kao poslednja tačka putovanja čekala nas je Đavolja varoš. Na ulazu me čeka zelenilo obojeno razigranim tamnim senkama. Odavno želim da vidim ovo mesto, a sada sam na pragu ostvarenja. Jedino što ne mogu da objasnim jeste treperenje svega što oko može da vidi. Pokušavam da sagledavam realno, da izbegnem hladno dodirivanje po nervnim završecima. Naročito su ugroženi prsti na desnoj ruci. Jedva čekam da se stopim s vijugavom stazom, skrijem ispod zelenih krošnji, dotaknem legende... Lorka je s pravom pevao:,, Zeleno, volim te zeleno”, ne odolevam da se zapitam da li je primećivao senke zelenog, jesu li bile obučene u prozirne haljine sećanja, oslobođene od svake vrste stega, beskrajno slobodne, toliko žive da unose nemir? Volim zeleno. Teram strah. Žmarce. Nelagodu. Sve je to samo moja uobrazilja, umor od dugog putovanja. Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem s krošnjama podignutim u nebeske visine, tolike da se svetlost u malim ogumcima spušta na lice. Uz stazu peva potok, prate ga u glasu ptice tajanstvenih, na trenutke zastrašujuće prekinutih utihlih glasova. Dozvoljavam sebi da vrebam pokrete tajanstvenih drvenih figura raštrkanih poput čuvara ili zarobljenika žitelja ovog mesta. Čini se da zaustavljaju pokret kao u dečjoj igri ,,Care, care, koliko ima sati” pa kad se car okrene sve miruje. Život zamire. Ubrzavam svoje okrete, hvatam, gubim. Nastavljam dalje. Možda ludim, dozivam detinjstvo u pomoć? Šta se to dešava? One se bezglasno smeju - vitke , izduženih lica , izraza zatočenih u trenutku vremena nastajanja.