79
VITOMIR ĆURČIN DETINJSTVO LJUBIČASTO OBOJENO
S prijateljicom iz osječkih gimnazijskih dana, čiji sam gost tad bila, u živom razgovoru sam razmenjivala sećanja na ta davno prohujala školska vremena. Sedele smo na zadnjem sedištu taksija koji nas je vozio ulicama Osijeka, na kojima sam uočavala značajne promene u odnosu na one šezdesete, gimnazijske godine. Slatko smo se smejale našem sukobu zbog zajedničke simpatije, jednog plavookog Damira, prisećale se školskih vragolija, omiljenih profesora… Godinama nisam dolazila u Osijek jer me život poneo mnogo dalje, pa sam od prijateljice, puno saznala o sudbinama drugarica i drugova, naših profesora, od kojih mnogi nisu više među živima. Tako je i tog dana, veća grupa nas iz razreda, na Novogradskom groblju položila cveće na grob našeg razrednog starešine. U razgovoru smo se doticale i naših trenutnih sudbina, razmenjivale smo naše zdravstvene biltene, prećutno izbegavajući pominjanje događanja ratnih devedesetih. Nismo ni primetili kad su se kola bešumno zaustavila ispred ulaza u jedan ekskluzivni restoran u etno-stilu, na samoj obali Drave. Jedna grupa slavljenika je već pristigla pa je otpočelo opšte zagledanje i prepoznavanje, uz smeh, grljenje i cmakanje. Dok sam s iznenađenjem i radošću razmenjivala reči sa svakim od njih, pogled mi je s terase restorana pao na reku Dravu i prelepo šetalište uz samu obalu. Prisećajući se svojih školskih dana i romantičnih šetnji uz reku, poželela sam da krenem stopama svoje mladosti. Moja prijateljica se nije odvajala od zagrljaja sa svojom drugaricom iz klupe
